Jump to content

Veliki sukob Istoka i Zapada i raskol 1054. godine

Оцени ову тему


Препоручена порука

Veliki sukob Istoka i Zapada
 
Sukob je izbio u IX veku na sporu carigradskih patrijaraha Ignjatija i Fotija.
1. U Carigradu je u polovini IX veka bio patrijarh Ignjatije, sin jednog svrgnutog cara. Još kao dečak postao je monah i živeo je preko trideset godina strogim životom, pa je stekao veliko poštovanje kod Carigrađana. Zbog takvog života i borbe sa ikonoborcima postao je patrijarh. No Ignjatije nije bio staložen čovek, postupao je prenagljeno i mnogima se zamerio. Među tima bio je i Varda, ujak i tutor maloletnog cara Mihaila III. Varda mu je bio neprijatelj jer ga je Ignjatije jednom javno odbio od pričesti i zato što mu Ignjatije nije hteo da posluži u njegovoj politici. Varda je hteo da na silu pokalućeri caricu mater, svoju sestru, da bi je sklonio sa državne uprave i da bi sam vladao. Zahtevao je od Ignjatija da caricu zakaluđeri, ali Ignjatije nije na to pristao. Varda ga uvuče u jednu veliku zaveru, svrgne ga i zatoči na jedno ostrvo. Na patrijarašku stolicu je postavljen dotadašnji senator Fotije. Bio je neobično učen i čistog karaktera. Zato je i izabran on, da mu s te strane ne mogu zameriti ni oni koji su žalili za Ignjatijem. Fotije se primio svoga mesta tek onda kada je njegov izbor odobrio jedan sabor. Tada je rukopoložen, tj. kao bivši svetovnjak prešao je za šest dana sve svešteničke stepene.
2. Ignjatije se nije pomirio sa svojom sudbinom. Počeo je da se bori protiv novoga patrijarha. Državna vlast je pokušala da silom ućutka Ignjatija i njegovu stranku. No zbog toga mu je kod mnogih ugled još porastao. U carigradskoj Crkvi je izbio raskol: jedni su priznavali za zakonitog patrijarha Ignjatija, a drugi Fotija.
Raskol, shizma, šizma = odmetanje od opšteg reda u crkvi i od zakonite crkvene vlasti. Vizantija = Carigrad.
3. Raskolu koji je izbio u Carigradu nije bio razlog samo pitanje patrijarha. Doba u kome je živeo Fotije bilo je doba preporoda nauka u Vizantiji. Tada je bio počeo slobodoumniji duh prosvećenosti da ulazi u državnu upravu, književnost, pa i u crkveni život. Predstavnici toga pravca zvali su se ekonomisti i među njima je bio i Fotije. Prema njima su stajali konzervativci –ziloti, koji su želeli da sav javni život teče po starom. Članovi te stranke su bili među monasima i u širim narodnim krugovima, a bio je u njoj i Ignjatije. Te dve političke i kulturne struje sukobile su se oko ličnosti Ignjatija i Fotija.


4. Sukob zbog dvojice patrijarha, ma kako da se o njemu sudi, spadao je u delokrug samo carigradske crkve i nije bio ničiji više. No papa Nikola I, veliki borac za papski primat, upotrebio ga je da se umeša u poslove carigradske crkve. Kada je primio od cara i Fotija pismo kojim mu se, kao i ostalim patrijarsima, javlja kakva se promena dogodila na carigradskoj katedri, on je izjavio da tu promenu ne odobrava. Pre svega ne odobrava je zato što se to pitanje rešavalo bez njegova znanja, a drugo, što je Fotije postao patrijarh neposredno iz svetovnog staleža, a to se, tobože, ne slaže ni sa zakonima ni sa običajima crkvenim.
5. U Carigradu su odmah osetili da preti opasnost celoj Istočnoj crkvi. U njenu slobodu je zadro jedan vrlo jak čovek, koji se mogao osloniti na celu jednu stranku u samom Carigradu. Popusti li Carigrad, tri ostala oslabljena patrijarhata i ne dolaze u pitanje. Svi bolji i svesniji sveštenici i mislioci još su se tešnje svrstali uz Fotija, uzdajući se u njegovo znanje i karakter. Ipak je papi učinjeno po volji i sazvan je jedan sabor da izvidi pitanje smenjivanja patrijarha. Sabor je odobrio sve što se zbilo, jer se zbilo zato što tako zahtevaju više potrebe crkve. Na saboru su učestvovali i papski zastupnici koji su potpisali zapisnike i prihvatili zaključke sabora. Sa saborskim rešenjima poneli su legati i Fotijevo pismo kojim je lično odgovorio na papine zamerke. Fotije je branio zakonitost svog episkopstva ukazujući na primer Amvrosija Milanskog, iz čijeg se primera vidi da je na Zapadu bilo slučajeva da se još nekršten čovek bira za episkopa. U isto vreme je tvrdio da je njegova crkva samostalna i isticao je vrhovnu vlast vaseljenskih sabora i nad sobom i nad svojim rimskim drugom. Pored svega toga mogao se papa Nikola I nadati uspehu, jer je Ignjatijeva stranka poslala njemu žalbu, a žalbe se šalju višoj vlasti protiv presuda nižih vlasti. Kako je, dakle, Ignjatije sa svojom strankom priznao papu za višu vlast, papa je uložio svu snagu da ga opet digne na patrijaršijsku stolicu. Pobeda Ignjatijeva bila bi i njegova pobeda. Pozivajući se na Hristove reči Petru, dokazivao je pravo vlasti nad celom, pa i carigradskom crkvom. Na osnovu toga prava nije hteo ni dalje da prizna Fotija, nego je smatrao Ignjatija za zakonitog patrijarha. Ni u taj mah nije uspeo, mada je proglasio Fotija svrgnutim.
6. Rim nije hteo da popusti jer se u isto vreme radilo i o tzv. bugarskom pitanju, koje ga se jako ticalo. Bugare je krstio Carigrad, on im je dao i prvu jerarhiju. No knez Boris se ipak obratio papi da mu on rastumači neka verska pitanja i da pošalje episkope koji će ponovo organizovati Bugarsku crkvu. To je bio isti slučaj kao sa slovenskim knezom Rastislavom. Samo što je ovde Boris hteo da se spase od političkog uticaja Grka, koji su mu bili suviše blizu. Naravno, Rim se požurio da prenese svoju vlast u neposrednu blizinu Carigrada. No Fotije je imao snage da se tome odupre i da na jednom saboru osudi novotarije, koje je Rim počeo da širi po Bugarskoj („i od sina“).
7. Usred te neobične istorijske borbe bude ubijen Varda, zaštitnik Fotijev. Uskoro posle toga ubije i Mihaila III njegov cezar i bivši konjušar Vasilije Makedonac i sedne sam na presto. Vasilije, koji je na takav način došao do prestola, hteo je da zadobije za sebe prosti narod; trebao mu je i papa da preko njega dođe u vezu sa zapadnim vladarima. On zato odmah svrgne Fotija i namesti za patrijarha Ignjatija. I car i Ignjatije jave papi novu promenu i priznaju mu vrhovnu vlast. No papi, sada je to bio Hardijan II, trebala je pobeda u potpuno zakonitoj formi. Ne lična pokornost dvojice ljudi, nego pokornost cele crkve. Na njegov zahtev, sastao se 869. godine u Carigradu sabor koji je osudio Fotija i sve njegove pristalice. Ujedno je priznao papsku vlast nad celom, dakle i Istočnom crkvom. Taj sabor smatra Rimska crkva Osmim vaseljenskim saborom. Istočna ga ne priznaje ni za običan sabor, jer na njemu nije bila zastupljena cela crkva, pa ni cela Carigradska patrijaršija. No što se tiče bugarskog pitanja, mada je papa zahtevao da ovaj sabor reši i to pitanje po njegovoj volji, sabor to nije učinio. Svrgnuti veliki patrijarh Fotije pao je u teške prilike. Oduzeli su mu sve, pa i knjige.
8. Umro je i Hadrijan, nasledio ga je Jovan VIII. On je naredio Ignjatiju da u kratkom roku pozove iz Bugarske sve svoje episkope i sveštenike, inače će ga svrgnuti. Ignjatije nije doživeo nijednu ni drugu sramotu. Uskoro je umro. Zbog promenjenih političkih prilika postao je opet Fotije patrijarh. S time se pomirio i papa Jovan, jer Saraceni behu upali u Italiju i papa je tražio po svaku cenu pomoć od Istoka. Jedno je ipak zahtevao: Bugarsku crkvu. Naravno, bez uspeha. Njegov legat Marin, koji je bio došao u Carigrad da o tome pregovara, ponašao se tako da su ga morali zatvoriti. Jovana je to tako uvredilo da je bacio kletvu na Fotija i njegove pristalice.
Fotije nije do kraja života ostao na svome mestu. Umro je u manastiru 891. godine.

 

https://svetosavlje.org/pregled-istorije-hriscanske-crkve-i-opsti-deo/43/?pismo=lat

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Konačna deoba crkve
 
Posle velikoga sukoba koji se odigrao za vreme Fotija, Ignjatija, Nikole I, Hadrijana II i Jovana VIII, bila je Istočna crkva načisto sa tim da će Rim u prvoj zgodi ponoviti ono što mu do tada nije uspelo. Istok je postao oprezan i nepoverljiv. Zapad je čekao svoje vreme. To vreme nije došlo, ali je došlo do konačnog rascepa crkve, što se za Fotija ipak nije dogodilo. Jer veliki spor se dotle smatrao sporom rimskog i carigradskog patrijarha i njihove jerarhije, a ne sporom jednog i drugog dela crkve.
1. Polovinom XI veka izbio je spor ponovo, ali se sada završio kao spor jedne i druge crkve. Na Siciliji i u južnoj Italiji bilo je krajeva koji su potpadali neposredno pod vlast vizantijskog cara. Stanovnici su tu bili većinom Grci (Magna Graecia) i bili su pod duhovnom vlašću carigradskog patrijarha. Među tim Grcima počeo je da se u crkvi odomaćuje latinski obred. Ne samo tu, nego i u nekim carigradskim manastirima. To je izazvalo sukob. Energični patrijarh Mihailo Kerularije zatvori te manastire, a u južnu Italiju pošalje poslanicu, u kojoj je osudio latinske novotarije i opomenuo sveštenstvo da ih se čuva. Papa Lav IX odgovori na to da Rimskoj stolici ne može niko davati pouke, jer ona stoji sa vlašću nad svom crkvom. – Kako je u taj mah vizantijskom caru trebao mir sa Zapadom, pokušano je da se dođe do mira. U Carigrad je došlo papsko poslanstvo da te pregovore dokonča. Nesreća je bila što je to poslanstvo vodio kardinal Humbert, veliki borac za papski primat, uz to prek čovek. Zbog njegova ponašanja prema istočnim jerarsima nije do savetovanja ni došlo. Papsko poslanstvo, videći da se stvar neće svršiti kako ono želi, položi 16. jula 1054. godine na trapezu Sv. Sofije gramatu kojom papa baca prokletstvo na celu Istočnu crkvu. Time je veliki spor zaista završen.
2. Odmah posle toga sazvat je u Carigradu sabor koji je papi i njegovim poslanicima „ljudima, koji su došli iz zapadne tame kao grom i bura, ili divljaci, da sruše istinu“ odgovorio i osudio dogmatske, obredne i kanonske nepravilnosti Zapada. Rešenje toga sabora prihvatili su svi istočni patrijarsi. Rimska crkva otada živi svojim posebnim životom, koji ju je u trećem periodu doveo do novog sukoba i sloma.

https://svetosavlje.org/pregled-istorije-hriscanske-crkve-i-opsti-deo/44/?pismo=lat

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Bernard рече

Papsko poslanstvo, videći da se stvar neće svršiti kako ono želi, položi 16. jula 1054. godine na trapezu Sv. Sofije gramatu kojom papa baca prokletstvo na celu Istočnu crkvu.

Proglašenja izopćenja 1054. godine

Godine 1054. uzajamna proglašenja izopćenja konačno su zapečatila lom. U pravnom smislu to se izopćenje danas smatra dvojbenim, budući da je rimski kardinal Humbert u buli izopćenja koju je svečano položio na oltar sv. Sofije naveo samo patrijarha i njegove pomoćnike, a patrijarhovo protuizopćenje pogodilo je samo autore bule izopćenja. Prema tome, pravoslavne crkve kao takve i Rimokatolička crkva kao takva, sa svim njihovim članovima, nisu uopće bile navedene.

strana 20

https://www.tfmvi.hr/wp-content/uploads/izdanja-izvadci/put-ekumenske-misli-izvadak.pdf

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Vjerska politika

 Justinijan se trudio i oko sređivanja odnosa u Crkvi, tj. prevladavanju razlika između Zapada i Istoka u crkvenim pitanjima. U njegovo vrijeme sukob je izbijao zbog teološkog pitanja Kristove naravi, jer na Istoku je bilo mnogo pristaša tzv. monofizitske teorije, koji su tvrdili da Krist ima jednu narav – samo božansku, drugim riječima Krist nije pravi čovjek. Pravovjerna pozicija drži da Krist ima dvije naravi – jednu božansku i jednu ljudsku, tj. Krist je i pravi Bog i pravi čovjek.

Da bi dokazao svoju privrženost zapadnom, odnosno latinskom kršćanstvu, Justinijan je pokrenuo niz žestokih progona Monofizita u Siriji i Egiptu. Ti progoni uvelike će odrediti buduća događanja na tom području, jer će Monofiziti raširenih ruku prihvatiti islamske osvajače, koji će im garantirati slobodu ispovijedanja svoje vjere.

strana 4

 

Slabljenje Carstva na kraju Justinijanove vladavine

Pred kraj njegove vladavine stanje u Carstvu se pogoršava, morao se istovremeno boriti na nekoliko frontova, posebno protiv Perzije na Istoku i Ostrogota na Zapadu, a u takvoj nezavidnoj situaciji na Carstvo se obrušila i epidemija kuge. Nakon njegove smrti granice počinju popuštati – Langobardi upadaju u sjevernu Italiju; Perzijanci na Istoku; Avari i Slaveni preko Dunava…. Bez obzira na sva politička i vojna postignuća, Justinijanovu briljantnu reputaciju i na Istoku i na Zapadu osiguravaju Hagia Sophia i "Corpus Iuris Civilis". Njegovi nasljednici nisu više mogli osiguravati status univerzalnog Carstva već su se okrenuli istočnjačkoj orijentaciji.

Strana4

 

CAR HERAKLIJE (610 – 641) I ORIJENTALIZACIJA CARSTVA

S carem Heraklijem počinje nova, istočnjačka orijentacija Bizantskog Carstva. Grčki jezik zamijenio je latinski kao službeni, a stare rimske titule zamjenjuju se grčkima, pa je tako naziv za cara bazileus.

Strana 4

 

Ikonoklazam ili borba protiv obožavanja ikona

Iako bizantski car nije svećenik, on ipak kontrolira Crkvu na Istoku i postavlja patrijarha (vrhovni svećenik u Konstantinopolisu), koji ne priznaje navodni papinski autoritet nad svim Kršćanima, a takav odnos značajno će pridonositi kasnijem konačnom razlazu Crkve.

Tijekom Srednjeg Vijeka te razlike će se sve više produbljivati. Ulje na vatru bačeno je početkom VIII st. kada su u Bizantu izbili sukobi oko štovanja ikona ili svetačkih slika i kipova. Tadašnji bizantski car Leon (717-747) iskoristio je svoj duhovni autoritet i službeno pokrenuo ikonoklastičku politiku, tj. zabranu štovanja svetačkih slika. Ikonoklasti su vjerovali da je štovanje ikona i prikaza svetaca ostatak paganskih vjerovanja. Tvrdili su da sve što je načinila ljudska ruka ne bi trebalo biti predmet obožavanja.

Nikada neće biti posve jasan razlog takvih njegovih nastojanja, ali koji god razlog bio u pitanju, ikonoklazam je imao katastrofalne posljedice u odnosima sa Zapadom i papom, a to je bio jedan od bitnih razloga što se papa okrenuo Francima kao svojim zaštitnicima.

Strana 5

 

http://www.prva.hr/images/pdf/LEKCIJA 02 - BIZANTSKO CARSTVO.pdf

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Анализирјући узроке који су довели до Великог црквеног раскола,долази се до закључка да је веома тешко утврдити хронолошки оквир ,с обзиром да су се узроци раскола таложили вековима, нису ретка мишљења која за  Трулски сабор везују  озбиљне почетке раздвајања Источне и Западне цркве.

 

 

 Расколом се озбиљно бавио на Западној страни Ив Конгар, који је на II ватиканском сабору био један од водећих  теолога . У свом делу „Девет векова касније“, Конгар се бави и проблематиком Раскола из перспективе Католичке цркве, али покушавајући да паралелно представи и православни поглед на Раскол. Идеја коју Конгар афирмише у вези са проблематиком  Великог цркеног раскола и напора усмерених  ка поновном јединству Цркве јесте да се најпре морају добро размотрити разлози који су довели до Раскола и који га одржавају. Конгар узроке Раскола види на политичком, културно-религијском  и еклисиолошком плану. Став од кога полази Конгар у анализи узрока Раскола је тај да јули 1054. не може бити нулта тачка од које почиње „Источни раскол“,  како га терминолошки одређује Конгар. 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

×
×
  • Креирај ново...