Jump to content
александар живаљев

Шта је владици Атанасију Јевтићу требало да да интервју Жељки Јевтић?

Rate this topic

Recommended Posts

WWW.BLIC.RS

Broj ljudi u litijama je zadivljujuć i to je iznenađenje i za mitropolita koji je do srži i Crnogorac i Srbin. Nadam se da će taj divan narod pobediti, osetio se ugroženim jer diraju njihove svetinje.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наступање у медијима, некада је била једна од многих јаких страна владике Атанасија. Медији воле аутентичне саговорнике.

Нажалост, он не примећује колико је у последње време стереотипан у медијским наступима, са сталним понављањима напада на Синод и бачког владику Иринеја.

Бојим се да овакви наступи штете Цркви, а још када се износе у њој ненаклоњеном гласилу и баш новинарки која води дуготрајни лични рат са бачким епископом, онда то није више само стереотипија, него опсесија. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

И ако је ова тема једна од оних деликатних тема, веома осетиљивих, МОЛИМ све чланове коментаторе ове теме да са свим поштовањем се односе једни према другима, те према самом вл. Атанасију. Једно је изнети неслагања, а друго је вређати, то овде неће бити дозвољено.

Сад, како је вл. Атанасије ЈАВНО дао интервју, мора да буде спреман да се његов ЈАВНИ интервју такође јавно коментарише. По страни то што се даје новинарки која има "тајне " изворе са рада Сабора, веома критички настројених према Његовој Светости, Синоду и свим, по њима, неподобним владикама.

Нажалост, вл. Атанасије у овој веома замршеној ситуацији у којој се налази наша Света Цркве, чини овакав потез. Наравно, није неочекиван, јер је једноставно вл. Атанасије такав. После његовог видео снимка где онако говори о Патријарху српском (где дословце каже " није он мој патријарх"), ово је сасвим природан след догађаја.

Изнова својим поступцима разочарава многе људе у Цркви.

Овако ниске речи које преко једног пљувачког медија као што је Блиц упућује вл. бачком Иринеју је нешто што не треба ни коментарисати. Жалосно је то чути од једног професора емеритуса, а посебно од једног Епископа.

Шта на ово треба да кажу свештеници, верници?

Мислим да овакви интервјуи само показују медијску неснађеност појединих људи из Цркве у времену у коме живимо.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да се подсетимо коме се даје интервју

EPARHIJABACKA.INFO

Виши суд у Београду прихватио тужбени захтев Епископа бачког г...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Иван Ц. рече

И ако је ова тема једна од оних деликатних тема, веома осетиљивих, МОЛИМ све чланове коментаторе ове теме да са свим поштовањем се односе једни према другима, те према самом вл. Атанасију. Једно је изнети неслагања, а друго је вређати, то овде неће бити дозвољено.

Сад, како је вл. Атанасије ЈАВНО дао интервју, мора да буде спреман да се његов ЈАВНИ интервју такође јавно коментарише. По страни то што се даје новинарки која има "тајне " изворе са рада Сабора, веома критички настројених према Његовој Светости, Синоду и свим, по њима, неподобним владикама.

Нажалост, вл. Атанасије у овој веома замршеној ситуацији у којој се налази наша Света Цркве, чини овакав потез. Наравно, није неочекиван, јер је једноставно вл. Атанасије такав. После његовог видео снимка где онако говори о Патријарху српском (где дословце каже " није он мој патријарх"), ово је сасвим природан след догађаја.

Изнова својим поступцима разочарава многе људе у Цркви.

Овако ниске речи које преко једног пљувачког медија као што је Блиц упућује вл. бачком Иринеју је нешто што не треба ни коментарисати. Жалосно је то чути од једног професора емеритуса, а посебно од једног Епископа.

Шта на ово треба да кажу свештеници, верници?

Мислим да овакви интервјуи само показују медијску неснађеност појединих људи из Цркве у времену у коме живимо.

 

Mislim da nece biti puno komentara. Ovo je sve vec vidjeno i milion puta prezvakano...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да упоредимо владикино смирење са мало већим од њега:

Да се подсетимо, као увод - Петар, Јаков и Јован су били нека врста Синода међу Апостолима. Јаков, дивни, је био нека врста портпарола. Павле се обратио, прихватили су га и кренуо да мисионари. Имао је сукоб и са Петром око жртава, јела; почео је да укида обрезање. Требало је увести незнабошце и долази до сукоба са оним који хоће да се држе и Мојсијевих прописа. Павле побежује....његова теологија о жртваа, обрезању побећује и постаје темељ Цркве која се изграђује. Одржава се Сабор и ту бива по Павловом, Јаков "портпарол" записује оно што су одлучили. Павле беше већ на једном путовању, после Саборе иде даље и утврђује Цркву мећу незнабошцима.

Након свих ових успеха, након одлука Сабора Апостола, након чуда и директне подршке од Бога да спроведе своју теологију, Павле се враћа у Јерусалим поново са последњег путовања и тада се дешава драма. Парадоксална драма. Браћа на челу са Јаковом моле Павла, човека који укида жртве у Цркви која се тек успоставља, да сам он принесе жртве у храму!

Да прочитамо, редом шта беше -  Дап 21:

18. А сутрадан отиде Павле са нама Јакову; и дођоше сви презвитери.
19. И поздравивши их исприча све по реду шта учини Бог међу незнабошцима његовим служењем.
20. А они чувши слављаху Бога и рекоше му: Видиш ли брате, колико је хиљада Јудејаца који повјероваше, и сви су ревнитељи Закона.
21. А чули су о теби да учиш одступању од Мојсеја све Јудејце који су међу незнабошцима, говорећи им да не обрезују дјецу своју, нити да се држе обичаја отачких.
22. Шта ћемо, дакле, сада? Свакако ће се народ сабрати, јер ће чути да си дошао.
23. Ово, дакле, учини што ти кажемо: Имамо четири човјека који су на себе узели завјет;
24. Узми њих и очисти се с њима, и потроши на њих да обрију главе своје, и сви ће дознати да оно што су чули за тебе није ништа, него да и сам држиш Закон и живиш по њему.
25. А за незнабошце који су повјеровали ми написасмо одлучивши да они ништа од тога не држе, осим да се чувају од идолских жртава, и од крви, и од удављенога, и од блуда.
(Зач. 46).
26. Тада Павле узе оне људе, и сутрадан очистивши се с њима, уђе у храм, најављујући кад ће се испунити дани очишћења да би се принијела жртва за свакога од њих.
27. А кад је требало да се наврши седам дана, видјевши га у храму они Јудејци што бијаху из Азије, побунише сав народ и ставише руке на њега,
28. Вичући: Људи Израиљци, помагајте! Ово је човјек који све учи свуда против народа и Закона и мјеста овога; па још и Јелине уведе у храм и опогани свето мјесто ово.
29. Јер бијаху видјели с њим у граду Трофима из Ефеса, и мишљаху да га је Павле увео у храм.
30. И сав се град подиже, и слеже се народ, и ухвативши Павла, извукоше га напоље из храма; и одмах се затворише врата.

Павле ризикујући живот, снисходећи најпре људима који су били као рецимо неки данашњи ревнитељи, а затим снисходећи БРАЋИ, Апостолима, одлази у храм - МИРА РАДИ, ни ради чега другог, против своје теологије од Бога живог предане - одлази да принесе жртве, онај који жртве почиње да укида за век векова! О смирења над смирењем! О љубави над љубавима! О саборноси над саборностима!

Бива ухапшен, позива се на римско грађаанство и завршава касније у Риму, посечен од Нерона...

Пиање:

Је ли прича владике Атанасија о некој катедрици на ПБГ-у, коју, узгред, може држати макар још 50 образованих људи из СПЦ (на којој је, биће изгледа, било и запошљавања "по бабу и стичевима"), важније од проблематике о жртвама и Закон у време Павла? Па кад је Павле, дивни Свети смиравао се пред браћом МИРА РАДИ на тако крупним стварима, има ли владика Атанасије ИМАЛО смирења пред својом браћом, или ће бити вечни "поклопац сваком лонцу"? Паметном доста!

На многа лета владико, поклон Твом Владичанству...и хвала, поред осталог, што си нас учио да не правимо себи идоле!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 часа, Pontifex Emeritus рече

Све похвале Епархији бачкој на савременом и врло успелом графичком решењу епархијског грба. Да ли је познат аутор?

Грб Епархије бачке се налази на прочељу фасаде Владичанског двора, урађен у малтеру. Сачуван је на мноштву докумената, на печатима и слично. Реконструкцију историјског грба урадио је Драгомир Ацовић, архитекта и хералдичар,  председник Крунског савета. 

grb-eparhije-backe-vlad-dvor.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 часа, Иван Ц. рече

Мислим да овакви интервјуи само показују медијску неснађеност појединих људи из Цркве у времену у коме живимо.

Мислим да се поштовани Владика сасвим добро сналази са медијима. И да добро зна какав утицај овакве речи имају. Зато је и дао овај интервју.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 часа, александар живаљев рече

Наступање у медијима, некада је била једна од многих јаких страна владике Атанасија. Медији воле аутентичне саговорнике.

Нажалост, он не примећује колико је у последње време стереотипан у медијским наступима, са сталним понављањима напада на Синод и бачког владику Иринеја.

Бојим се да овакви наступи штете Цркви, а још када се износе у њој ненаклоњеном гласилу и баш новинарки која води дуготрајни лични рат са бачким епископом, онда то није више само стереотипија, него опсесија. 

 

Давање интервјуа медијима који су скоро па антицрквени дефинитивно није уреду. 

Али исто тако није уреду маргинализација појединих епископа и њихових ставова. Сам владика Атанасије наводи у неком од својих писама да редакција Православља неће да објављује његове текстове. 

Владика Атанасије има оштар језик, али и његова браћа епископи које критикује су, када је језик који користе у текстовима у питању, прилично оштри. 

Колико год нама ово све изгледало страшно, надам се да међу њима постоји љубав и да ће они то међу собом решити. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Србољуб+ рече

Мислим да се поштовани Владика сасвим добро сналази са медијима. И да добро зна какав утицај овакве речи имају. Зато је и дао овај интервју.

Сумњам... Но, ако је заиста тако онда видео који се врти по интернету где говори како Патријарх није његов Патријарх (а треба поставити наравно питање - ко је Ваш Патријарх владико?), онда је и желео да ствари такав ефекат.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 минута, Лала из Банатa рече

Али исто тако није уреду маргинализација појединих епископа и њихових ставова. Сам владика Атанасије наводи у неком од својих писама да редакција Православља неће да објављује његове текстове. 

Владика Атанасије има оштар језик, али и његова браћа епископи које критикује су, када је језик који користе у текстовима у питању, прилично оштри. 

Онда треба објављивати и оштре текстове о. Ђуровића? Не видим зашто би се једноме бранило а другоме дозвољавало. Мени су обојица као један новчић са два лица, без било каквог вређања. Обојица изазивају опречне, чак и негативне последице.

Лично мислим да би ти текстови, колико год да су читани, створили ндоста негативну слику. Ту слабо има баланса.

ја нисам неки конформиста, али верујем да треба вагати речи.

У овом интервјуу се то не види код вл. Атанасија.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Уз дужно поштовање, не постоји оправдање за овакво иступање. Тужно је. Сви се позивају на јединство у овом тренутку, што је и разумљиво с обзиром на околности у којима се Црква налази. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Milica Bajic
      Шта је социјална дистанца и зашто нам није потребна?
      BLOG.FILFAK.NI.AC.RS 11. марта 2020. Светска здравствена организација... ВУК ДИНИЋСтудент 4. године социологије Филозофског факултета у Нишу

      11. марта 2020. Светска здравствена организација прогласила је глобалну пандемију због вируса COVID-19 (https://twitter.com/WHO/status/1237777021742338049?s=20). Пар дана пре тога, први случајеви инфицирања овим вирусом су се јавили у Србији. Цело друштво је у метежу, сви су забринути. Држава проглашава ванредно стање, у медијима је ЦОВИД-19 једина тема. Вести су или о вирусу или су повезане са вирусом попут оних о отказивању спортских дешавања (Олимпијаде, Вимблдона и других). Стручњаци из области епидемиологије дају изјаве шта и како треба да се ради да би се ширење вируса смањило. Главни савет своди се на самоизолацију, и држање социјалне дистанце. Те савете преносе медији и за јако кратко време сви су свесни шта треба да се ради. Ипак, постоји проблем са оваквим саветима.
      Друштвени научници су са појмом социјалне дистанце добро упознати, и за њих тај појам има сасвим друго значење. Социјална дистанца се операционализује као спремност испитаника да прихвати или одбаци одређене социјалне односе с припадницима циљне групе.[1]  Можда на први поглед делује да је по дефиницији социјална дистанца нешто што нам ипак треба (циљна група су у случају пандемије сви други људи), али скренућемо пажњу због чега треба бити јако опрезан када се о њој говори. Да би било занимљивије читаоцима, нећемо се превише бавити методологијом већ ћемо покушати да ствари појаснимо кроз примере.
      Да ли бисте дозволили рецимо Португалцима да посете вашу државу? Да ли бисте им дозволили да дођу у ваш град? Ваш комшилук? Размислите мало. Затим се запитајте да ли бисте те Португалце волели да имате за колегу на послу или факултету, за блиског пријатеља или зашто да не, за љубавног партнера? На што је више питања ваш одговор потврдан, то је ваша социјална дистанца према Португалцима мања. Наравно подразумева се да ако неког желите за љубавног партнера, желите и све остало - од тога да вам буде пријатељ па до тога да немате проблем да дође у вашу државу. Овај пример можете применити на апсолутно било коју етничку, старосну, родну, верску или поткултурну групу. Исто питање се може поставити и за муслимане, старе особе, особе са инвалидитетом, сиромашне, панкере. Као што смо видели из примера, распон скале социјалне дистанце уобичајено се креће од „желим га/је у својој држави“ па до „желим га/је за љубавног партнера“. Друштвени научници за процену социјалне дистанце користе Богардусову скалу а који све параметри ће бити коришћени зависи од тога какво истраживање се спроводи и на ком узорку. Ако се мери социјална дистанца према особама са аутизмом, вероватно се неће поставити питање да ли такву особу желимо у нашој држави.
      Оно што је потребно да би се ширење вируса смањило је физичка дистанца у смислу да ваши свакодневни контакти са другим људима буду на растојању од минимум једног а пожељно два метра. Овакво понашање је неопходно када излазите ван куће али ако је могуће треба га практиковати и када сте унутра са члановима своје породице.
      Да би избегли стварање нових теорија завере, које уопште не фале у овој ситуацији, морамо да рашчистимо неке ствари. Због чега стручњаци из области медицине и медији користе термин социјална дистанца ако он заправо значи нешто сасвим друго? Лудвиг Витгенштајн је рекао да границе нашег језика означавају границе нашег света. И био је управу. Ни медијима ни лекарима није у природи посла да користе Богардусову скалу, да расправљају о томе да ли је социјална дистанца већа према муслиманима или према католицима. Медији се можда тиме баве ретко, тек када то постане актуелно преко вести о неком злочину из мржње или слично. Доктори са тиме немају додира, исто као што ни социолози не знају ништа о структури вируса или како неки лек тачно делује на организам. Можда из чисте радозналости прочитају нешто о томе, али за професију социолога то уопште није битно.
      Да не дужимо превише. Одржавање физичке дистанце у свакодневним контактима са другим људима је неопходно док ова пандемија не прође али социјална дистанца ни према коме никада није добродошла. Пре свега, бићете ускраћени за много нових различитих контаката, искуства и знања, сумњам да то желите.
      [1] Stanimirović, Dragana, Veselinović, Bojana i Dimoski, Sanja (2018). „Socijalna distanca većinske populacije prema slepim osobama pre tri decenije i danas“, Specijalna edukacija i rehabilitacija, Vol. 17, br. 1, str. 81-101.
    • By Логос
      Искушења са којима се данас суочавамо због пандемије коронавируса нису нарочити новитет за људски род. Док се трудимо да призовемо божанску благодат у овој кризној ситуацији, као хришћани смо нарочито позвани да се подсјетимо шта Свето писмо говори о болестима и епидемијама. Одговоре на то у синоћној Интернет литији на Радио Светигори и званичним Инстаграм и Фејсбук страницама Не дамо светиње, новинар Данило Радовић потражио је у разговору са др Ненадом Божовићем, професором Православног богословског факултета у Београду.     Говорећи о Светом писму и заразним болестима, млади српски библиста посебно је скренуо пажњу на књигу Левитска, коју многи неправедно заобилазе током читања Старог завјета због разних прописа и правила жртвоприношења.   “Сви смо свјесни озбиљности ситуацију и као и увијек у тешким временима обраћамо се Светом писму и у њему тражимо утјеху и спас. Наравно, Свето писмо нам говори о бројним заразама и пандемијама које су се догађале у древном свијету и у древном Израиљу и даје нам нека упутства како да се са тим искушењима суочимо. Мојсијева Трећа књига Левитска даје и неке конкретније упуте који се, да будемо искрени, на разликују пуно од онога што ми данас примјењујемо а то је процес карантина.”   Наиме, како је подсјетио професор Божовић, старозавјетни свештеник је тада оне Израиљце који су показивали неке симптоме кожне болести одвајао од остатка заједнице како се зараза не би ширила. Професор је објаснио да би након седмодневног или дужег карантина свештеник изолованог враћао у заједницу уколико симптоми нису показивали развој болести. Он би тада приносио захвалну жртву Богу и бивао примљен назад у заједницу.   На текстове који разлоге за ову пандемију коронавируса виде као казну за грешно човјечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслијепљено конзумеризмом који уништава Богом даровану творевину, професор Божовић каже да актуелни вирус може бити прилика да се, како Христос каже, јаве дјела Божија у свијету и подсјећа на примјер из Јовановог Јеванђеља.   “Сам Господ пре исцјељења слепога разговара са апостолима о разлозима болести, зашто је тај човјек слеп од рођења. И апостоли су ту, наравно, сасвим уврежени у старозавјетном мишљењем па кажу да неко је његов сагријешио или он сам, те зато сноси ту казну. Међутим, Господ им каже да је разлог његове болести да се јаве дела Божија на њему”, каже професор и појашњава шта то конкретно значи.   Наиме, након чудесног исцјељења слијепиг од рођења почиње да вјерује у Бога и признаје Христа за Месију, за Сина Божијега, што значи да свака болест која се дешава може да се сагледа и из другог угла.   “Дакле не као једна просто плата за гријех и препуштање смрти него као прилика да се на нама јаве дјела Божја, што у овом нашем конкретном случају може да се манифестује као буђење вјере код људи путем овога искушења, као јачање наше породице са којима проводимо много времена у овим карантинским данима. Дакле на јачање те домаће цркве. И коначно, треба рећи да је наш народ у многим претходним периодима претрпио страдање, и у нашој старијој и новијој историји, и имајући у виду и древне Израиљце и Цркву Божију која је кроз све те недаће уколико се држала Светога писма и Светога предања, односно путева Светих отаца, они су у славу Божију преживљавали сваку болест и заразу, пандемију која их је задесила”, поручио је др Ненад Божовић, професор Православног богословског факултета у Београду.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Иванушка987
      Политика Online - А када прође пандемија
      WWW.POLITIKA.RS Колико год парадоксално звучало, ковид 19 је дар с неба за западне владајуће... Сагледавајући потрекли париод и целокупну фаму око тзв пандемије и броја жртава/оболелих који не поткрепљује званичан статус болести, питамо се шта се крије иза кулиса....? Можда је ипак нешто друго по среди...? 
    • By Логос
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије.      *Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира?   Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом.   По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема.   *Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима?   "Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна.   Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности.   Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају.   *На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта?   Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду.   Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака.   Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег.   Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима.   *Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност?   Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности.   Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо.   Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина.   Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор.   Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире.   Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења.   Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8).   *Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa?   Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима.   Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом.   Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио.   *Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности?   Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери.   Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14).   Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности.   *Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања?   Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора.   Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света.   Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку.   Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14).   Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан.   *Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу?   Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари.   На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером.   Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа.   Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања.   Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије,  2011. Лета Господњег   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • By Логос
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије.      *Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира?   Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом.   По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема.   *Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима?   "Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна.   Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности.   Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају.   *На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта?   Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду.   Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака.   Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег.   Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима.   *Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност?   Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности.   Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо.   Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина.   Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор.   Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире.   Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења.   Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8).   *Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa?   Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима.   Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом.   Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио.   *Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности?   Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери.   Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14).   Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности.   *Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања?   Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора.   Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света.   Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку.   Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14).   Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан.   *Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу?   Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари.   На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером.   Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа.   Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања.   Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије,  2011. Лета Господњег   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...