Jump to content

ПРИРОДА У ВЛАСНИШТВУ ЧОВЕКА (О ЛИЧНОЈ ПРИРОДИ)

Оцени ову тему


Препоручена порука

ПРИРОДА У ВЛАСНИШТВУ ЧОВЕКА.docx

ПРИРОДА У ВЛАСНИШТВУ ЧОВЕКА (О ЛИЧНОЈ ПРИРОДИ)

 

Питање природе

Блудни син [Лк 15, 11-32.] примивши од оца имање (природу), мимо очеве воље обогатио је своју личност (дух) грехом, учинивши природу изобилном, те он одлази у далеку земљу препуштајући се изопачењима овога света. То изобиље природе представља страсти, а то богатство духа горде и погрешне одлуке. Будући у далекој земљи, син блудни и заблудели троши своје имање (природу) на разврат и похлепу, не желећи да види како је одступио од благодати и да је творена природа сама по себи подложна трошењу.

Потрошивши једног дана имање (природу) и изгубивши тако богатство своје личности, блудни син се, сиромашан духом и раслабљене природе, покајнички враћа Оцу. Отац га тад прима радосно и спрема небеску гозбу, пригрливши га, јер у њему види сина достојног свог Оца.

Да ли је потрошеност и немоћ природе, дакле, осиромашење духом, услов за задобијање Царства Небеског, као што у првом блаженству проповеда Господ на гори? Да ли је карактер духа условљен природом? Изобиље природе није аутоматски позив на грех. О томе одлучује дух (личност), пошто не греши природа „која јесте“, већ дух, „како то јесте“. Односно, како постоји, тако се човек онда и спашава – по начину постојања што је у домену личности. Боголикост душе условљена је личношћу удостојеном да душу испуњава крепким духом, јер тада она прима благодат и постаје храм Духа Светога, а човек сасудом Тројичног Бога.

Питање прародитељског греха

Бог је творену природу увео из небића у биће. Пре него што ју је учинио онтолошком реалношћу, природа је створена у Божијем присуству [Св. Атанасије Велики]. И не само што је увео у постојање, Бог је и устројио природу, увео је у поредак, јерархију. А удахнувши Адаму дах духа кроз ноздрве, давши му личност, започео је стварање човека облагодаћенога, али не завршенога, оставивши у његовом бићу потенцијал за слободу и уподобљење. Управо је тај потенцијал јасна граница између човека и Бога, која је премошћена искупљењем на крсту на Голготи [„ecce homo“, Јн 19, 5.].

Дакле, шестог дана није завршено стварање човека, већ распећем Христа и искупитељном жртвом. [Флоровски, Источни оци IV века: Св. Атанасије, Догмат искупљења, 8.]

Прародитељски грех се разрешује крштењем у води, што је тајна приношења творевине Тројичном Богу. А Светом тајном причешћа Христос нам раздаје своје властито али не и Њему једносушно тело, чиме се приопштавамо Његовој божанској природи, сада нетварни по благодати [Св. Григорије Палама]. Тако прародитељски грех, заједно са уличњењем природе, остаје у смрти, јер се у бањи крштења, сходно природним својствима човека, не може дисати ничим до Духом Светим, којим смо печаћени у Светој тајни миропомазања и којим се ослобађамо те условљености природом.

Присвајање природе

Адам у Едену истовремено суделује у природи и благодати, без раздвајања. Сваки покрет природе усмерен је ка Богу и заснива се на благодати. Одлуком да преступи заповест, Адам се супротставља том покрету, односно, свом природном познању Божијег бића. Уместо да, по заповести, принесе природу Богу у циљу уподобљења и вечног живота, он, обманут лукавством ђавола, природу себи приноси и тако је чини лично својом, а природна воља постаје слободна индивидуална воља, или, по Светом Максиму, гномична воља. Једном речју, Адам постаје бог по својој твореној суштини, наравно, лажни.

Човек тада постоји у неприродном стању – тело постаје његово тело, душа постаје његова душа, и тако присвајањем природе он прекида благодатну заједницу са Самосуштим Богом. А изгнанством из Едена, те немогућношћу да се храни од дрвета живота, жалац смрти се дубоко забада у човечју природу, која по својој суштини и јесте смртна.

Реализација греха

Иако већ без благодати, Адам је способан да дарованом му слободом прекине реализацију греха, тј. одоли искушењу да окуси плодове с дрвета познања. Међутим, он остаје веран свом греху, јер само тако може приступити плоду познања и кушати га. А у стању такве „богодостојности“, њему као лажном богу и припада да окуси те плодове. Дакле, Адам се одлучио за грех својом личном слободном вољом, а не по промислу Божијем.

Приношењем природе себи и кушањем плодова добра и зла, Адам је одлучио да живи аутономно, независно од Бога, постајући бог поред постојећег, Самосуштог (самовољно). Чињеница да је он злоупотребио слободу поништава теорију и о Божијем предзнању у вези пада (предестинација).

Иако је до тада Адам био природно наг, грехом уличњења природе та нагота постаје његова лична (не-природна), те осетивши стога стид он се скрива пред Богом.

Последице присвајања природе

Адаме, гдје си? Пита Господ у Едену. А Адам не одговара што би било нормално: ево, ту сам. Него каже, чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих. Не каже, значи, где је, већ како је ту где јесте.

Удаљен од благодати Божије, Адам природу види споља, није више свештеник творевине. Благодат га мимоилази, само му још остаје да прими кожне хаљине, а далека земља већ је ту.

Природа у власништву човека

Природа наставља да постоји, али измењена је падом. Ми наслеђујемо тело Адамово као слабо и пропадљиво, а кроз то тело и смрт која је наступила.

Код блудног сина ствара се антиномија – суочен са императивом опстанка, он пролази Голготу као последицу пада у грех и одступања од благодати Божије.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење.”

      У Крстопоклону недељу, 22. марта / 4. априла 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, свештенства Епархије бачке и новосадских ђакона.
      Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, Преосвештени владика Иринеј је указао на значај Крстопоклоне недеље и Часнога Крста Господњег: „Ова недеља носи назив Крстопоклона недеља, јер се у њој клањамо Крсту Господњем са посебном ревношћу и радошћу, а за то, поред обичних и саморазумљивих разлога, постоји и један пастирски и духовни, који води рачуна о нашим слабостима, а у исто време даје нам снаге, надахнућа и благодати Божје да бисмо могли изнети до краја подвиг Часног и Великог поста. Због свега тога, да бисмо имали снаге, и телесне и духовне, да би пост телесни могао бити подношљивији и радоснији, а да би пост духовни, тојест борба против греха и борба за свако божанско добро у нама и око нас били плодотворнији, Црква нас подсећа на Часни Крст Господњи. Црква нас подсећа на то да је, уствари, подвиг поста не нека самовоља неких давних Отаца Цркве или ауторитетâ из старине и није намењен томе да нама отежава живот, него је он наш скромни и смерни начин да учествујемо у подвигу спасења света и човека. Христос Својим Крстом и Својим Васкрсењем спасава свет и човека, а и ми људи, ако са Њим заједно страдамо, ми тиме носимо Крст Његов и следујемо вољи Његовој светој и човекољубивој. Учествујући у Његовом Крсту, којим Он нас спасава, аутоматски учествујемо и у Његовом Васкрсењу – оно постаје наше Васкрсење. Зато на данашњи дан и појемо, заједно са богонадахнутим црквеним песником, да се ми данас клањамо истовремено и Распећу Његовом и Васкрсењу Његовом, које је наше такође. Крст Господњи, како у духу народне песме пева свети Владика Николај, јесте знамење – знамење наше вере, наше наде, наше љубави, наше жртве. Али је Крст не само знамење, него и спасење – у њему налазимо спасење и заиста је то знак Живота и Победе. Зато и ми, током ове недеље, посебно се клањамо Часном Крсту, полажемо своју наду на благодатну силу која из њега зрачи и прихватамо крст свој и идемо за Господом својим да бисмо и ми били учесници у Васкрсењу Његовом. Нека нас Часни и Животворни Крст Господњи надахњује, прати и спасава у све дане живота нашега.”
      Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Ђорђа Цвијановића из Ђурђева.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од JESSY,
      Панајотис Христу ТАЈНА БОГА - ТАЈНА ЧОВЕКА
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Прва фаза жалости наликује повратку блудног сина. Због тога то испуњава онога ко жали утученошћу и води га у то да користи речи блудног сина: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим (Лк 15, 21). 
       
      Но жалост престаје у тренутку када отац истрчи да сретне и загрли сина. И када види да је пригрљен са таквом очинском љубављу, син бива испуњен неисказивом радошћу… и прихвата очев загрљај и заузврат и сам грли оца. Затим, пошто уђе у очев дом заједно са њим, они скупа учествују у светковини божанственог благостања“.
       
      Свети Григорије Палама
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Доносимо видео запис беседе протопрезвитера др Николе Маројевића, пароха никшићког, коју је изговорио на литургијском сабрању у никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, у недељу светих Праотаца, 27. децембра 2020. лета Господњег. 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Беседа Његовог преосвештенства Господина Јована, епископа шумадијског, на Материце 2011. године у Старој крагујевачкој цркви.

       
      У име Оца, Сина и Светога Духа,
      Црква Христова, браћо и сестре, још од празника Ваведења својим богослужењима, својим молитвама, својим песмама, почиње да припрема вернике да што достојније дочекају Рођење Христово, празник Божић. Нарочито то Црква чини кроз ове три припремне недеље пред Божић, а то су Детинци, Материце и Оци. Црква је ову недељу посветила и Светим Праоцима, па ми данас прослављамо Праоце старозаветне: све оне који су живели вером и који су веровали у долазак Месије, долазак Сина Божијег на свет. Прослављајући Свете Праоце, ми славимо хришћане пре хришћанства. И зато је вера Светих Праотаца, можемо слободно рећи, већа него и наша вера. По чему?
      Ми знамо у шта верујемо. Наша вера се открила доласком Спаситеља у свет. Нама је речено ко је Спаситељ, ко је Избавитељ, ко је Месија. Нама је показано шта све треба да чинимо. Они нису то имали. А шта су имали? Имали су веру, браћо и сестре. Они су веровали у Јеванђеље. Они су веровали и живели по Христу, иако нису о Христу све знали, бар не онолико колико ми данас знамо. Али, они су живели вером у Месију, вером у Избавитеља, вером у Спаситеља. Дакле, све се своди да су Свети Праоци наши живели вером.
      А каква је то вера, браћо и сестре, Пратаца наших? То је она вера коју је показао Праотац наш Авраам, када је принео свога рођеног јединца сина Исака на жртву. Која је то вера када он послуша глас Божији и свог јединца стави на огањ? И када је Авраам повео свога сина, овај му је говорио: оче, видим дрва, видим ватру, а где је жртва? Авраам каже: синко, Бог ће се постарати - и жртвовао је свога сина. А зашто је, како га је жртвовао? Зато што је веровао у обећање Божије, како му је Бог то открио, да ће се његово потомство умножити више него ли песка у мору, како каже Свето Писмо. У тој вери он је принео свога сина. Он је веровао, као што рекох, у обећање Божије. Он је послушао Бога, браћо и сестре, и ето праве поуке и за нас, да треба без премишљања да послушамо Бога, са вером да ће нам се Божије обећање строструко вратити. Таквом вером Авраамовом живели су Праоци наши. Том и таквом вером, браћо и сестре и децо духовна, треба да живимо и ми данашњи хришћани.
      У ову недељу пред Божић прослављамо Материце, које бисмо могли назвати дубоко православним даном мајки и даном жена. Овај празник смештен је између Детињаца и празника Отаца. И ту има велике сомволике, јер је мајка у породици она која повезује, спаја и окупља сву чељад, како то и каже Свето Писмо. Као што квочка сабира пилиће под крила своја, и мајка око себе сабира сву своју чељад. Она је зато мајка, али и матица и врело. Она је истински украс дома. Зато се и каже у оној нашој народној изреци - не стоји кућа на земљи, него на доброј жени, на доброј мајци, браћо и сестре.
      Да видимо шта је то што мајку ставља у само средиште дома? Зашто је она заслужна што Божић у животу свакога од нас представља неизрециву радост и утеху? То је њена топла љубав и смирење, то је та љубав мајчина, слична оној љубави која се открила нама у оној Витлејемској пећини приликом рађања Господа нашега Исуса Христа. Мајка себе остварује кроз свецело своје предавање другоме, кроз сталну жртву мајка воли. Због тога је њена љубав најсличнија Божијој љубави. Она срцем поима да је љубав радост, а чија је цена често жртва, а награда живот. Она из своје љубави поприма и радост и живот, остајући у љубави увек истрајна. Само је мајка спремна на жртву и умирање зарад бића које воли. Та љубав нема границу.
      Овај празник требало би да нас подсећа на оно што смо као народ чинили, а сада почели да заборављамо. Да, почели да заборављамо да мајку треба поштовати као светињу. Нажалост, на мајку, на жену, све мање гледамо као на биће кроз које нам се дарује живот, које заслужује сву нашу љубав. Тако је данас све мање жена, а често све мање и мајки. А да би она могла пружити љубав и нежност као мајка, она поштовање мора осетити и примити од оних које она воли. То је њена породица. Да би била ослонац и заштита своје породице, мајка мора осетити да је тој породици преко потребна. Истина је да дође време када мајка због свог физичког стања не може увек да даје оно што даје кроз цео свој живот. Али од семена које је сејала, од времена када је постала мајка рађајући своју децу, треба у старости да убира плодове, а то је љубав деце према мајци. Мајка увек воли, и онда када је деца ожалосте. Она увек воли љубављу којом Бог воли човека. Неко је давно рекао: мајчино срце не престаје да воли, ни онда када њено срце престане да куца.
      Браћо и сестре, родитељи имају велику одговорност. Мајка је радионица живота, њена утроба је радионица живота. То је оно што је чини великим сарадником Божијим. И зато бих на дан Материца, у Недељу Праотаца, замилио садашње и будуће мајке да своју утробу, која је радионица живота, не претварају у радионицу смрти, што се тако често дешава у времену у коме живимо. Живот је светиња. Тако је и мајка, а и свако биће – светиња, па зато према сваком бићу треба по томе да се односимо.
      Нека би нам Господ помогао да се и у нас усели вера којом су живели наши Праоци. Нека би нам Господ помогао да и ми према мајци Цркви поступамо онако како Црква тражи. А она је наша мајка која има највише љубави.
      Бог вас благословио!
       
      Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...