Jump to content
  1. Agaton Vuzman

    Agaton Vuzman

  2. Orion

    Orion

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      НАЈБОЉИ ОД НАС
      Новак Ђоковић: Бити Србин
      Пише: МУХАРЕМ БАЗДУЉ
      Недеља, 11. јул 2021, 17:55 -> 18:59
      Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Сам.
        Има ваљда и десетак година како се вирално ширила она досетка да смак света мора да је близу пошто је најбољи репер на планети - белац, а најбољи голфер - црнац.
      Новак Ђоковић је и тада био међу бољим савременим тенисерима, али тешко да је ико - осим можда њега самог - веровао да ће постати најбољи свих времена. А то је толико велико достигнуће да се од њега не може правити досетка, мада је много веће чудо да један Србин буде најбољи светски тенисер свих времена, него да у једном историјском тренутку белац буде најбољи светски репер, а црнац најбољи голфер. Штоно кажу, прва ствар је дијахронијска, а друга синхронијска.
      Али има и још нешто: више је Новак Ђоковић Србин, него што је Еминем белац, а Тајгер Вудс црнац. Не мислим, наравно, да постоји „српство", „белство" и „црнство" као неки апстрактни квалитет који ова или она особа има у овом или оном проценту. Мислим на начин на који је сваки од њих глобално перципиран кроз припадност колективитету. Много је више Ђоковићу „фактурисано" то што је Србин, него овој двојици што је први белац, а други црнац; на известан начин је платио и већу цену.  
      Вимблдон 2021. Новак Ђоковић се родио у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, почео је тренирати тенис у Савезној Републици Југославији, започео професионалну каријеру у бојама Државне заједнице Србија и Црна Гора, али је постао велики играч играјући под заставом Републике Србије. У време док је постојала било каква Југославија, српство и југословенство често су функционисали као синоними. Наоко парадоксално, у том смислу су сличан став имали искрени Југословени из Србије и заклети антијугословени из остатка Југославије као и из иностранства, углавном са немачког говорног подручја. За прве је то била посве природна верност практично консензуалном избору српске елите с почетка двадесетог века, за друге пак шифра о, из њихове перспективе, непоправљиво хегемонистичкој природи целокупног југословенског пројекта.
      Међутим, кад је свака Југославија престала да постоји, наоко још парадоксалније, обе ове групације су одустале од поменуте синонимизације: за бивше искрене српске Југословене, Југославија је постала име за највећу и најпогубнију српску заблуду, док је за бивше антијугословене од Љубљане и Загреба до Франкфурта и Минхена, Југославија одједном постала леп сан који није имао шанси да се заиста оствари. Стога је у међународној пропаганди, крајем осамдесетих и почетком деведесетих, југословенство била тек злокобна маска за погубни српски национализам, док је тридесетак година касније постало лирска кантилена за утопију којој опет Срби нису дали да се оствари. Српство као српство пак је у оба случаја носило негативну ауру, али касније чак и више него пре, ако ништа друго, а оно јер више није имало конкуренцију.  
      Негде крајем пролећа 1992, кад је српство као такво већ почело стицати статус који један новинар скоро свакодневно назива „црном легендом", песника Стевана Тонтића је један његов дугогодишњи колега и пријатељ упитао шта то уопште значи бити Србин, уписујући у ту именицу максимум негативног капацитета; бити Србин за њега је у том тренутку било горе него бити злочинац. Све се то збива у опкољеном Сарајеву. Тонтић је одговорио антологијским есејом „Бити Србин" објављеним на једином месту и у једино време у којима то тада има смисла.
      Већ скоро петнаест година, Новак Ђоковић сваком својом победом практично одговара на исто питање. Медијске провокације, на први поглед ирационално навијање против њега, анализе тобоже базиране на статистици које потцењују његове резултате у поређењу с Федереровим или Надаловим, све је то последица заставе под којом игра. А он је истовремено редак пример шампиона који заиста личи на своју земљу и свој народ. Свако ко је живео у западној Европи или Скандинавији или барем тамо боравио туристички иоле дужи период, има то искуство када у маси, искључиво по стасу и цртама лица, препозна „нашег човека". Новак Ђоковић у том смислу изгледа као стереотипни Динарац, као неки лик из „Горског вијенца" или „Старца Вујадина".
      Истовремено, он никад, ниједним својим потезом нити исказом, није заступао идеју да „бити Србин" представља неку вредност само по себи. Чувена је она његова реченица да су Срби и Хрвати мање-више иста ствар. Кад је у време поплава нашем народу делио хуманитарну помоћ, није правио ни етничку ни географску селекцију. Он само, што рече један мудар и добар човек у једној давној полемици, не налази потребу да мења личну карту.
      Крлежа је говорио како су му Достојевског омрзнули људи који су се у њега заклињали. Да бисте заволели Ђоковића, довољно је видети ко су људи који га мрзе и клевећу. Било да се изнервирано испсује, било да похвали доктора Несторовића или Семира Османагића, било да се изгрли са Ханком Палдум, наћи ће се каква квазиелитистичка будала да га извређа.
      Као играч, он је истовремено савршен пример балканског менталитета и сасвим небалканске менталне и сваке друге дисциплине. Један наш песник је за Балканце рекао да су „северни јужњаци, јужни северњаци, западњаци истока и источњаци запада". Све је то и Новак Ђоковић, само је и више од тога.
      Он је вратио понос једној оклеветаној култури и једном упропаштеном језику. Замислите српску историју од 2006. године, потпуно исту каква је и била, само да нема Новака. Има озбиљних људи који тврде да је Немачку као земљу и као друштво спасила светска фудбалска титула из 1954. Без икакве друге паралеле, оно што су за Немачку урадили Турек, Посипал, Либрих, Колмејер, Екел, Мај, Ран, Морлок, Отмар Валтер, Фриц Валтер и Ханс Шафер, на челу са Сепом Хербергером, за Србију је сам самцит, са своје две руке и десет прстију, урадио Новак Ђоковић.
      Бог га поживео. 
    • Guest о. Агапије
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Мир Божији, Христос се роди! У данашњем, другом делу Божићног интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Шумадијским Господином Јованом чућете како владика Јован оцењује околности у којима нови патријарх долази на чело Српске Православне Цркве и зашто време у ком живимо назива временом у ком нам се месо одваја од костију.

       
      Звучни запис разговора
       
      Са епископом Јованом разговарамо и о ниској стопи наталитета у Србији, о разбијеној српској породици, недостатку жртве код родитеља и мајци као "најбољем сараднику Божијем".
      Тема нашег данашњег разговора са владиком Јованом биће и радост која нам као народу недостаје. Шта заправо значи празник и зашто наша радост више личи на забављање него на радост у Господу, поучава нас преосвећени владика Јован.
      На самом крају Божићног интервјуа владика Јован присећа се својих студеничких дана и година када је 9 и по месеци спавао на дасци, када је са својим братством чекићем разбијао проју како би је лакше јели и како се цело братство Студенице једној крави обрадовало више него монах да им је дошао.
       
      Извор: Радио Златоусти
    • Од Поуке.орг - инфо,
      ПРОПОВЕД ГОСПОДИНА ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ, НА ЛИТУРГИЈИ У СВЕТОТРОЈИЧКОЈ (СТАРОЈ) КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЦРКВИ, НА МАТЕРИЦЕ – 27. ДЕЦЕМБРА 2009. ГОДИНЕ.

       
      У име Оца, Сина и Светога Духа! Помаже Вам Бог, браћо и сестре!
      У нашој Цркви ове три недеље пред Божић посвећене су односима у породици. Прошле недеље Црква је прослављала Детинце, да опомене децу да поштују родитеље. А ево данас, у ову недељу имамо Материце, следеће су Оци, да се поучимо како треба поступати према деци. Данас, сабранима на овој светој Литургији, у овом светом храму, желео бих прво да честитам празник вама мајкама, а у исто време да честитам вама, девојке драге, које ћете сутра постати мајке. И честитајући вам овај празник, молим се Богу да мајкама подари мудрост, која је веома потребна родитељима, поготово мајкама, у времену у којем живимо, да правилно васпитавате децу своју. Молим се такође Богу, да вама мајкама, у васпитању своје деце, увек испред очију буду примери оних честитих мајки наших - да не идемо даље него само оних које су из рода нашега. Али, да би се ви мајке угледале на мајке из рода нашега, мораћете прво да се угледате на прволик Мајке, то јест на лик Пресвете Богородице. Ако читате о Богородици, видећете, иако је она знала да рађа Сина Божијега, Бога свога и Бога нашега, она се као Мајка није одрекла васпитања, питања и храњења свога младог Христа да би управо дала пример како су увек родитељи, физички и духовни, најодговорнији за васпитање у породици. Данас нам је породица заиста у кризи, па је зато и друштво у кризи, зато је и Црква у кризи, браћо и сестре, јер све потиче из породице. А човек је управо оно што понесе из своје породице.
      Када разматрамо ова питања, да вам кажем да ми често дођу верници када треба да поставим новога свештеника на парохију, па ми кажу, Владико дајте нам доброг свештеника. То ме увек обрадује, браћо и сестре, али у исто време се дубоко замислим, па кажем, хоћу, али ја вас молим да ви мени дате добро дете, па ћу вам ја дати доброг свештеника. Родитељи драги, молим вас, немојте никада сметнути са ума, да после онога што у породици дете ваше стекне, све друго је надоградња. И Црква је надоградња, и друштво је је надоградња и држава је надоградња. Али, кад има на шта да се надзиђује, да се поправља, да се исправља, онда је ту поправак и исправак апсолутан, али ако нема квасца, нема темеља на којем ћемо да зидамо грађевину. И то је ваљда онај велики проблем што ми почињемо да зидамо своју породицу негде од крова, а не од темеља. Зато је потребна вера родитеља у Бога, поверење у Бога, поверење у своју породицу и поверење деце према родитељима и родитеља према деци. Зато је у Светом писму, браћо и сестре, толико значајна родитељска улога, да је речено: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуже дани на земљи, које ти да Господ Бог твој“ (2 Мојсијева, 20, 12). Ето, ако то усадимо у децу своју, онда ћемо имати поштовање. Ако деца схвате да се њихов живот на земљи заснива на поштовању родитеља, онда ће се они потрудити. Али је потребно да родитељи заслуже поштовање. Немамо право да тражимо од других да нас поштују, да нас деца поштују, ако ми не поштујемо децу и ако ми као родитељи не дајемо оно што смо дужни дати за правилно васпитање породице. Врло је важно да деца имају осећај да су родитељи њихови дар Божији, а и да родитељи схвате да деца нису искључиво њихова, него да су опет дар Божији. А кад знамо да је све нама дато као дар, онда то морамо и да чувамо, да би узвратили уздарјем на тај дар који нам је Бог дао.
      На другом месту, у Светом писму је речено: „И ви очеви, не раздражујте дјецу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој“ (Ефесцима 6, 4). Значи, без заједнице, без узајамног поштовања и васпитања, нема нам напретка ни у породици ни у друштву, нигде, браћо и сестре. Зато Бог и јесте, као што сам рекао, родитељ свих људи, па је родитељ и наших родитеља. Устајући против родитеља и потцењујући доброчинства која су нам учинили родитељи, ми не устајемо само против њих, него и против Бога, браћо и сестре. Бог нам јесте дао живот преко родитеља и ми се на родитељској љубави одгајамо и васпитавамо. Одужујући се родитељима на прави начин, ми се одужујемо и Богу. И обратно, кад се не одужујемо на прави начин родитељима ми се не одужујемо ни Богу. Видите и сами да заиста живимо у оним библијским временима где је речено да ће устати родитељи на децу и деца на родитеље. Зар нисмо тога сведоци? Не прође ни један дан, а да не видимо и не читамо и не слушамо - родитељ убио дете новорођенче или старије дете убило родитеља. Па шта је то, зашто? Зато што су нам обезвређене вредности. Не схватамо живот као дар Божији, нити родитеље као дар Божији, нити децу као дар Божији. И зато посежемо једни на друге.
      Врло је важно увек слушати реч апостола Павла који каже: „Дјецо, слушајте родитеље своје у свему, јер је ово угодно Господу“ (Колошанима 3, 20). Јеси ли оче и мајко слушао свога оца и мајку, бићеш послушан и задужићеш да деца твоја тебе поштују и слушају. Немамо право да тражимо оно што не дајемо. Имамо право да тражимо оно што дајемо. Чини ми се да се данас не можемо много похвалити узајамним уважавањем у породици. Поремећени су односи између деце и родитеља. То је последица опште духовне и моралне кризе коју управо преживљавамо.
      А данас највише слушамо о кризи, економској, финансијској... Не знамо да и једна и друга, и све остале кризе, настају управо од ове кризе породичне. Све нам кризе настају од отуђења. Када се отуђимо од Бога, отуђимо се од родитеља, па онда и од деце. Све се то догађа због моралног и духовног пада. Много је разлога за овакво стање. Један је свакако што прецењујемо материјалне вредности. А кад прецењујемо матаријалне вредности, увек и редовно доводимо себе да потцењујемо духвне вредности. И зато је настала велика криза у породици. Не смемо да сметнемо са ума да породица чини основну ћелију и Цркве и друштва. Основ на којој се рађа породица јесте љубав између оца и мајке, између деце и родитеља. Данас често чујемо како нам се деца свађају између себе. Па морали су да виде пример, најчешће, нажалост, како не поштује супруг своју жену, како не поштује жена супруга свога, па се посвађају. И што се онда буниш, што ти се деца свађају, па дао си им пример.
      Водимо рачуна, дете је, како то кажу педагози, као сунђер који све упија. На родитељској љубави, на слози, вери и поверењу гради се читава породична грађевина. Љубав је спремност да себе даш другоме, брате и сестро. Да се бринеш  о другоме који ти је дат, а дете ти је дато. И родитељ ти је дат. Значи, то је љубав, да се бринеш да учествујеш у радости другога, али истовремено у тузи другога. То је узајамна љубав и то је узајамно поштовање. То најбоље осећа мајка која је стуб васпитања и одгоја детета, па зато и свети Оци кажу да љубав мајке највише личи на љубав Божију. Знам, драге мајке, да није данас лако. Лако је дете родити, али га је тешко васпитати, довести га до познања шта су вредности овога живота. И нећете моћи саме, без подршке ваших мужева, али најпре нећете моћи без вере у Бога и поверења у Бога. Хтео бих да наведем само један пример. Једна је мајка имала јако несташно дете. Никако није могла да га укроти. Све што је давала од себе, ништа није помагало. То дете је правило несрећу за несрећом. Кад је видела да му не може ништа, она је клекла испред икона у својој соби и почела гласно да се моли док је дете правило хаос у соби, свађало се, викало, вриштало, али она се наглас молила: Господе, ја не могу ништа више да учиним у васпитању овога детета и видим да ће моје дете не само духовно него и физички погинути. Господе, Мајко Божија, ја даље не умем. И тако, молећи се, она је почела да плаче. Дете се није обазирало на то. Наједанпут, кад је видело да мајка упорно плаче, да се моли гласно, пришло је мајци која је клечала и почело да говори: мајко, немој плакати, ја ћу бити бољи, ја ћу се поправити. И поправило се. Сузе мајчине, молитва мајке, помоћ Божија, свест детета колики је бол нанело мајци, нека и нама буде пример у овим смутним временима, када сви други имају више утицаја на децу него што ми сами имамо. То је можда зато што смо препустили децу другима, што више немамо, или врло мало имамо, дединог, бакиног, очевог и мајчиног топлог крила да се љушка дете и да му се говори о вредностима. Да му још на самом почетку заквашћујемо душу оним што је честито, ваљано и поштено. Зато крило мајчино не може ништа да замени, браћо и сестре. Ту топлину коју дете осети на крилу мајчином, не могу ниједне јаслице, не може ни једно обданиште да замени. Кажу, када је један човек завршио сво школовање које човек може имати у овом свету, па кад су га питали шта ти је највише помогло да успеш, он је одговорио: највише ми је помогло крило моје неписмене мајке.
      Мајко, оче, хоћеш ли диплому факултетску, васпитај дете и то ће ти бити најбоља диплома. И зато водимо рачуна, као што нас упозорава данашње Јеванђеље: („јер је много званих, али је мало изабраних“) да дођемо изабрани на Вечеру Господњу, на Трпезу Господњу. А то је ова Литургија коју овде данас служимо, браћо и сестре. Знајте и знајмо, и ви физички родитељи и ми духовни, прво што ће нас Господ питати кад пођемо са овог света, биће: Петре, Јоване, Маријо, где су ти деца? Јер родитељ личи на Бога, а Бог је љубав и Бог нам је све дао, само ако знамо да користимо. Нека Господ помогне свима нама, посебно мајкама у васпитању, у ношењу тог тако узвишеног знања и звања, јер заиста мајка, као она што рађа, најбољи је сарадник Божији. Зато је рађање благословено! Нека нам Господ помогне да васпитавамо друге. Али, да би друге васпитали, будимо сами васпитани у свим моралним и духовним вредностима. Бог вас благословио!
       
      Извор: Епархија шумадијска
    • Од PredragVId,
      Новак Ђоковић и аутофагија
      Колико постимо и да ли је пост здрав за организам? Да ли пост и гладовање оштећују организам? Ево како се задњих неколико година Новак храни. Гладује 16 сати дневно. Више  о открићу јапанског нобеловца за медицину (2016.) Јошинорија Осумија у видеу који је пред вама.
       
       
      Занима ме шта ви мислите о лековитости аутофагије и какав је однос православља и аутофагије? Није ли аутофагија скривена тајна поста и једна од тајни доброг телесног здравља верника?
×
×
  • Креирај ново...