Jump to content
  1. Ignjatije

    Ignjatije

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Sun14861,
      “Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednostima jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.” Nebojša Glogovac
    • Од JESSY,
      Postoji mnogo načina da definišemo traumu. Radna definicija oko koje se većina psihologa ovih dana slaže jeste da je za nas potencijalno traumatičan svaki događaj koji je bio „previše, desio se prerano i prevelikom brzinom“ da bi naš nervni sistem i psihološki aparat mogli da ga obrade i prevladaju.
      Kada govorimo o traumama nastalim usled nekog oblika zlostavljanja ili zanemarivanja u periodu detinjstva ili adolescencije, bavimo se nečim što psiholozi nazivaju „razvojne traume“. Razvojne traume predstavljaju ponavljana neprijatna ili pak jako povređujuća iskustva koja smo doživeli u ranijim fazama života u interakciji sa osobama koje su o nama na neki način brinule (roditelji, učitelji i druge vrste staratelja).
      Kada je osoba koja počini zlostavljanje (nasilno ponašanje koje osoba koristi za sticanje ili održavanje moći i kontrole nad drugom osobom ili osobama) neko ko je mladoj osobi blizak i u koga je možda imala poverenja, osoba se neminovno isprva suočava sa velikim bolom, šokom, nevericom i unutrašnjim konfliktom. Ukoliko je tom činu prethodio jedan drugačiji tip odnosa gde je osoba verovala da se oseća bezbedno ili je pak postojala određena emotivna vezanost, mlada osoba je suočena sa svešću o tome da je osoba kojoj je verovala odjednom osoba koja ima moć i nameru da joj ugrozi psihološki, a možda i telesni ili čak životni integritet. Iskustva koja nam unesu ovakvu količinu šoka u našu predstavu realnosti imaju potencijal da nam poljuljaju poverenje u sopstvene (dosadašnje) procene, pa i celokupnu psihološku realnost. Skok iz bezbednosti u doživljaj ugroženosti u okviru jednog istog odnosa je nepomirljiv, naročito ako se desi naglo, te je izazovno uneti u takvo iskustvo red i smisao.
      Još jedna važna reakcija koja često prati ovakvu vrstu iskustava jeste doživljaj koji psiholozi nazivaju „stanje zamrznutosti“ odnosno stanje u kom doživljavam opasnost, a istovremeno ne vidim kako mogu da se s njom „borim“ niti da iz nje „pobegnem“. Takvo parališuće stanje delimično je odgovor našeg nervnog sistema koji nam može u jednoj mnogo manjoj meri biti poznat iz situacija u kojima smo se istovremeno uplašili i par trenutaka ostali „zakočeni“ ne znajući kako da odreagujemo na doživljenu opasnost. Ukoliko iskustvo traje više od par trenutaka, naše stanje „zamrznutosti“ može da potraje. Ukoliko se traumatsko iskustvo ponavlja, a mi i dalje ne doživljavamo da postoje opcije „bega“ i „borbe“ (ili se pak dogodi previše iznenada da bismo te opcije sagledali) neretko primenjujemo psihološki mehanziam disocijacije koji je u tim situacijama protektivan jer nam omogućava da budemo psihološki odsutni iz sadašnjeg trenutka u kom se bolno iskustvo ponavlja. Na izvestan način mi tako privremeno „prekidamo vezu“ sa bolnim iskustvom kako bismo ga preživeli jer neretko nemamo bolji alat.
    • Од Danijela,
      U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.
       
       Foto: Shutterstock     Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.
      Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

      Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.
      Otkrijte i Zašto su milenijalci takvi narcisi?
      Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.
      Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.
      Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.
      Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.
      Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.
      Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi, izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.
      Otkrijte i Zbog čega ljudi vole da gledaju rijaliti programe?
      Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.
      Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.
      Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.
      Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.
      Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.
      Izvor: Elementarijum
      Život u izolaciji: Da li znate šta je hikikomori?
      WWW.NATIONALGEOGRAPHIC.RS U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ako Vas zovu iz neke firme i traže Vaše podatke, ili Vam nešto nude, a da prethodno za to niste dali saglasnost, dovoljno je da odgovorite da je to zakonom zabranjeno, da Vas više ne kontaktiraju, i da na tome završite razgovor.
      Po Zakonu o oglašavanju, firmama je zabranjeno da Vas zovu ukoliko im za to niste dali prethodnu saglasnost. Čak i ukoliko ste nekad ranije dali saglasnost, možete je u bilo kom trenutku opozvati.
      Novčane kazne za kršenje ovog zakona se kreću do 2 miliona dinara. U slučaju da i pored Vaše opomene nastave da Vas kontaktiraju, možete podneti prijavu tržišnoj inspekciji. Sama činjenica da ovo znate (i to pomenete tokom razgovora) je najčešće dovoljna da se poziv više nikada ne ponovi.
       
      Kako da se odbranite od neželjenih telefonskih poziva i ponuda | KupujemProdajem
      BLOG.KUPUJEMPRODAJEM.COM Po Zakonu o oglašavanju, firmama je zabranjeno da Vas zovu ukoliko im za to niste dali prethodnu saglasnost. Čak i ukoliko ste nekad ranije dali saglasnost, možete je u bilo kom trenutku...  
×
×
  • Креирај ново...