Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Recommended Posts

ЧЛАН

СВЕТИ АРХИЕПИСКОП МАКСИМ НОВИ

Ђорђе Бранковић, син деспота Стефана Бранковића, (1461-1516)

деспот 1486-1495, архиепсикоп влашки око 1506, митрополит београдски и сремски 1513. год. Прославља се 31.01/18.01. Троапр у ноте записао прота Бранко Цвејић.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Хахахаха........

Уплаши ме наслов теме. 


Послато са SM-A605FN користећи Pouke.org мобилну апликацију

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Председник Републике Србије Александар Вучић уручио је поводом Дана државности Србије одликовања заслужним појединцима и институцијама. Свечаности је присуствовао и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Укази о одликовањима /pdf/   Председник Републике Србије г. Александар Вучић честитао је Дан државности и истакао да не постоји бољи дан од овог да се подсетимо колико је за снове и остварење њихово мало потребно, као и да је за почетак ослобађања државе и независност било потребно тек око 300 људи у једној јарузи, где су се српски прваци заклели на крв, чиме су наши очеви ударили темељ модерне нације. „Честитам велики државни и национални, али и црквени празник Сретење Господње, велики дан у нашој историји и важан дан за нашу земљу. Кажу да је у револуцији најтеже написати крај, а Србија је то урадила на најлепши начин. Српска револуција је била борба за слободу. Данас смо део слободног и демократског света“, рекао је председник Вучић.   Председник подсећа да је Србија прошла у својој историји кроз многе крваве ратове и поднела жртве које нико други не би могао да поднесе и истакао да смо све то поднели управо да их не би поново било, због чега је једина остварива политика она коју је формулисао Борислав Пекић: 'Треба љубити земљу деце своје, а не дедова својих''. Председник Вучић истиче да су управо то радили и наши прадедови правећи земљу не за себе већ нас и додаје да зато треба да чувамо оно што су они направили и јачамо земљу за оне који ће тек доћи, а то је слободна и независна Србија, наша једина и најлепша Србија.    „Историчар Леополд фон Ранке је то назвао српском револуцијом, која се завршила 31 годину касније када је проглашен први српски Устав и када се Србија устројила као модерна дражава“, навео је председник Вучић. Он је рекао да је у револуцијама најтеже написати њихов крај, а Србија је то урадила на најлепши начин, доношењем Сретењског устава који је увео слободу, права и поделу власти, што је био и један од најлибералнијих устава по питању светских и европских вредности.    Председник Вучић истиче да када нас данас питају где смо, одговарамо да смо одговор дали још те 1835. године са Сретењским уставом и да смо део слободног света, традиције и вредности које су биле темељ Европе и барјак испод којег је окупљен сав демократски свет.   Председник Вучић подсећа да је Србија у два светска рата дала више него што је имала и да су страдале читаве генерације, као и да смо тада носили заставу слободе у читавом региону ослобађајући и друге народе којим смо омогућили да буду слободне државе и нације и то одричући се и сопственог идентитета само да би тај сан био заједнички.  Председник наводи да смо после силних експеримената и промашаја схватили да је Марићевића јаруга само почетак, као и они који су је сањали, да треба да изађемо из ње слободни и усправни, али и да схватимо да, као и они, можемо више и готово све. "Да поверујемо у себе, сопствену земљу и дамо јој слободу и право да одлучује. И наш народ да поново кренемо да рађамо, не постоји данас важнији задатак од тога", поручио је он. Председник Вучић додао је да смо данас међу најуспешнијим европским земљама по питању економије и да све што радимо треба да служи за нове генерације. Он је поручио да зато неуспех не постоји за нас као опција, као и да када је реч о слободи - да се то односи за цео наш народ и да не смемо да заборавимо на наш народ преко Дрине и Дунава, и у Црној Гори, Северној Македонији, Словенији и другим земљама.   "Морамо да урадимо све што можемо да људе из света вратимо у Србију, јер нема ни лепше ни богатије земље. Морамо да радимо више и уверен сам да ће њихова помоћ бити већа", закључио је председник Вучић. Председник Вучић је поручио да данас, када су српске институције угрожене широм региона, морамо да будемо постојани, али и да кажемо да за нас рат није опција, већ само мир и сарадња. "Данас, када су наше институције широм региона угрожене, када се прети опстанку Српске Православне Цркве на територији Црне Горе и када се прети опстанку српског идентитета на територији Босне и Херцеговине, неретко и неких земаља Европске уније, морамо да будемо постојани и снажни и да кажемо да рат за нас није опција, већ да су наши избори само мир и сарадња. Али, такође, и да за нас капитулација није могућност", поручио је председник Вучић. Председник Србије наглашава да ће Србија постојати и опстајати заједно са својим народом и да се никада неће стидети српског рода. "Ма где Срби да живе, моћи ће да очекују помоћ своје српске државе, ма где да живи српски народ потребни су слобода и мир", нагласио је председник Вучић.      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Slobodan Milošević,
      ПОМАЖЕ БОГ,
      Мамастир Ивирион на Светој Гори.
      Текст сам снимио на улазу у ручаоницу Манастира Ивирион.
      Молим добре људе, познаваоце писма тог језика, за превод на српски.
      Хвала.

    • Од Логос,
      Дана 7. фебруара 2020. Његово Блаженство Јероним II, архиепископ атински и све Грчке, богослужбено је обележио 12 година од свог избора за првојерарха Грчке Православне Цркве.     Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену.   Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру.   Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991),  а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981).   Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године.   Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња).   Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије.   Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској.   Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг инфо,
      Стево Вучинић
      Потпредсједник савјета НВО „ЦПЦ“ Стево Вучинић, казао је у разговору за Актуелно, да Црна Гора треба да буде захвална званичном Вашингтону и Берлину на заштити од великосрпског и руског хегемонизма и Загребу који лобира за нас у ЕУ, јер би нас у противном, како је казао, ”појели с опанцима”.
      Параноја у Црној Гори добија нове обрисе кроз интервју Стева Вучинића. Преносимо сегменте тог „интервјуа“, јер ово благо не треба ускратити публици.
        „Београдска штампа, за коју је својевремено војвода Гавро Вуковић тврдио да је највећа фабрика лажи на Балкану, трансформисала се у праву индустрију за ширење лажних вијести. Укључени су сви почев од највиших државних адреса Србије, преко Академије наука, Цркве, научних и културних институција, скоро свих медија, па до посљедњег грађанина из србијанских забити. Хорски понављају неистину да су Срби у Црној Гори угрожени и да недавно усвојени Закон о слободи вјере темељи правни основ да им се отиму светиње. Из повјеснога искуства знамо да ће такву и сличне лажи ширити свијетом све док не ликвидирају црногорску државу и Србији обезбиједе излаз на Јадранско море”, казао је Вучинић за Актуелно.
        Ових дана управо гледамо екстазу тога напада Србије са свиме што она јесте на нашу земљу, и то директно и фронтално. Повод томе нападу крије се у одговору на питање: Ђе је јужна граница Србије? За званични Београд, то је очито, али не и јавно декларисано, цијела црногорска обала. Наравно, унутар ње, подразумијева се и цијела Црна Гора”, рекао је Вучинић.
      Вучинић наглашава да Црна Гора као поморска држава, има геостратешки значај за континенталну Србију.
        “Анексијом Црне Горе стекла би геополитички значај, који она сада нема. Дозволила би да се на црногорској обали укотве војни бродови и успоставе војне базе земаља којима су Европска Уније и НАТО непријатељски циљеви, и подупрта њиховом пријетећом силом Европи, стационираном, дословно у средишту континента, колосално оснажила сопствени утицај на политичке центре који о одлучују о статусу Косова и републике Српске, на које територијално претендује. Зато директно и индиректно насрће на све црногорско, с тенденцијом да земљу уведе у хаос, чак и грађански рат, и у нередовним оконостима на власт доведе пету колону, оличену у скоро цијелој опозицији. Инструмент за ту операцију јој је Српска црква која вјешто користи економско-социјалне проблеме земље, и подмукло, користећи се религиозном харизмом, на ноге је дигла осиромашени и прости свијет против уставнога поретка. Зато за земљу и њене водеће људе и користи термине који имају изругујуће значење, повезује их с криминалом и са злочиначким организацијама, да би тај свијет наоружала мржњом према сопственој земљи и властима”, казао је Вучинић.
      Он констатује да нажалост, државна администрација обилује кадровима, спремним да продају услуге свакоме ко је спреман да их плати.
      “Многи су најобичнији страни агенти и издајници који су се завјерили противу сопствене земље. Али овога пута, званични Београд и београдски попови намјерили су се на црногорску власт спремну да брани суверенитет државе чланице НАТО-а која је још и под високом заштитом Сједињених Америчких Држава. У здравље званичног Вашингтона, не треба заборавити и Берлина под чијом смо монетарном заштитом и Загреба који свесрдно лобира наше интересе у ЕУ, за сада можемо да одахнемо, иначе, вели се, ‘појели би не с опанцима’. Незадовољнима преостаје да служе молебане и шетају док им не досади”, поручио је Вучинић.
       
       
      Вучинић: Да нам нема Вашингтона, Берлина и Загреба српски попови...
      WWW.IN4S.NET Потпредсједник савјета НВО "ЦПЦ" Стево Вучинић, казао је у разговору за Актуелно, да Црна Гора треба да буде захвална званичном Вашингтону и Берлину на заштити од...  
    • Од АлександраВ,
      Марш „Опроштај словенске жене” Руса Василија Агапкина, посвећен Софији Јовановић, учесници Балканских и Првог светског рата, изведен је 1941. када је Хитлерова војска била под Москвом, како би се подигао морал руским војницима.

      Нотно издање салонске мазурке „Косовка девојка” од Чеха Милоша Брожа, Архив Музиколошког института САНУ (лево), Насловна страна издања композиције „Из Београда и околине” од Чеха Јосифа Бродила, Библиотека Матице српске (Фотографије из књиге „Срби и европ­ски ком­по­зи­то­ри”)
      Познати светски аутори попут Брамса, Листа, Дворжака и Рубинштајна стварали су своје композиције на основу српских мотива. За два века било их је чак 228, колико је наведено у књизи „Срби и европски идентитет – српска музика и Срби у делима европских композитора, од 19. до почетка 21. века” Дејана Томића, у издању РТС-а и Музеја Војводине. Реч је о ствараоцима из Шведске, Холандије, Белгије, Француске, Шпаније, Италије, Швајцарске, Немачке, Аустрије, Мађарске, Чешке, Русије, Словачке, Пољске, Румуније и Бугарске.
      Како су они долазили до наших мотива у претходна два века?
      – Вук Караџић је својим записима српских народних песама побудио изузетно интересовање у тадашњој културној Европи. Те песме су превођене на разне језике и тако су композиторима биле доступне па су на њих компоновали музику. Представе су посвећиване личностима из српске историје па се у њима изводила и српска песма, као што је то био комад с певањем „Црни Ђорђе или Освајање Београда од Турака”, Иштвана Балога, за коју је музику написао Габор Матраи. Занимљив је случај са „Краљем валцера”, Јоханом Штраусом Сином, који је захваљујући добијеним нотним записима Јосифа Шлезингера српских народних песама у Новом Саду, компоновао кадриле посвећене кнезу Михајлу Обреновићу и кнезу Александру Карађорђевићу, „Српски марш”, оперету „Јабуку” и друге – наглашава Дејан Томић, дугогодишњи музички уредник у Радио-телевизији Нови Сад.
      Страни ствараоци долазили су међу Србе, као што је то случај са Чесима, који су попуњавали празнину недовољно музички образованих људи код нас током друге половине 19. века. У то време млади Срби одлазе на музичко школовање у европске центре и сигурно су и они својим професорима указивали на лепоту српске народне музике, који су стварали дела на основу тих музичких тема.
      – Многи страни солисти долазили су да одржавају концерте овде и за те прилике обрађивали српске мотиве да би изразили своје поштовање према публици, али и успеси српског народа у борбама за ослобођење инспирисали су многе ауторе да својим делима величају те победе. Тако рецимо четири француска композитора у свом одушевљењу посвећују нам песме у време Првог светског рата: Робер Лалу, Анри Куртоа, Фредерик Отјеро и Морис Шваб – подсећа Дејан Томић.
      Издваја и чувено дело „Словенски марш” Чајковског, чији је оригинални наслов Српско-руски марш, опере „Опсада Београда” Стивена Сторача из 1791. која је изведена у Лондону, Даблину, Единбургу и Њујорку; „Освајање Београда” Константина Јулијуса Бекера, изведену 1848. у Лајпцигу; „Црногорци”, Армана Лимнандера, чија је премијера у Паризу 1849, а опере „Ђурађ Бранковић”, Ференца Еркела 1874. у Будимпешти.
      – Зашто се не чује „Српска фантазија” чувеног Римског Корсакова, која је имала премијеру 1867. у Петербургу, а у Београду тек 1909. године? Бојан Суђић је са здруженим оркестрима новосадске и београдске академије извео „Српску фантазију” и то је изазвало одушевљење у новосадској Синагоги, што указује да би публика желела да чује те композиције. Снимци овог дела налазе се и на носачима звука, али руских оркестара. Треба поменути и „Србско оро”, за четири клавира четвороручно, Немца Фрање Коха, који је презиме похрватио и сада је познат као Кухач. Ту је и марш Василија Агапкина, „Опроштај словенске жене” из 1912, посвећен српској „јунакињи са Куманова”, Београђанки Софији Јовановић, учесници Балканских и Првог светског рата. Она је била и у редовима оних који су са мајором Гавриловићем међу последњим браниоцима Београда. Рањавана, понела је 13 одликовања. Прошла је албанску голготу, учествовала у пробоју Солунског фронта. Марш је био изузетно популаран, а када је Хитлерова војска била под Москвом 1941. овај марш изведен је на Црвеном тргу да подигне морал руским војницима – каже наш саговорник.
      Интересовање странаца за српске мотиве, додаје, опада у тренутку када овде стасавају наши школовани у Бечу, Прагу, Будимпешти, Паризу, Минхену и Лајпцигу: Корнелије Станковић, Стеван Мокрањац, Исидор Бајић, Петар Коњовић, Петар Стојановић, Стеван Христић, Миленко Пауновић и други чија су дела извођена на европским сценама, иако је странаца било и у последњим деценијама 20. века: Џон Вулриџ, Руђеро Кијеза, Фрацпетер Гебелс, Павел Клапил, Хајнц Лемерман, Андрес Сеговија, Режис Фамлар.
      – Нама остаје задатак, и потреба, ради подизања самопоштовања и поноса да знамо да су се српским мотивима бавили: Бела Барток, Франц Шуберт, Ханс Хубер, Милош Брож, Јосиф Бродил, Франц фон Супе, Јозеф Сук, Макс Регер, Лудвиг Минкус, Франц Лехар, Карл Леве, Леош Јаначек, Александар Глазунов, Фердинан Бајер, Аулин Тор... Много је дела која вреде да се изведу и сниме у Србији, и уђу у школе, јер бисмо тиме показали захвалност странцима који су посветили пажњу Србији и српском народу – каже Дејан Томић.
      Аутор: Мирјана Сретеновић
      Извор: Политика
       
×
×
  • Креирај ново...