Jump to content

Recommended Posts

Xink9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1b

 

Opet se teško diše - Beograd se posle nekoliko dana vetra i nešto kvalitetnijeg vazduha danas opet popeo na neslavno prvo mesto po zagađenosti. Naš glavni grad meri neverovatnih 253 PM čestica i skoro ceo dan drži "postolje".

 

"Veoma nezdravo" - to je oznaka koja stoji uz našu prestonicu, a sve promene u zagađenju možete pratiti na "Blicovom" vidžetu "Zagađenje vazduha".

Beograd je ljubičast, ali ni drugi gradovi u Srbiji nisu ništa bolji i gotovo svi gradovi koji imaju problem sa zagađenjem i danas su crveni i u kotegoriji "nezdravo". Tu se trenutno nalaze i Valjevo i Kosjerić, ali i Pančevo, Beočin, ali i Subotica, Niš i Smederevo.

Među prvih deset na svetu po zagađenosti vazduha nalazi se i Sarajevo na šestoj poziciji, Sofija je na sedmoj, a Skoplje na devetom mestu.

Da li su ove alarmantne brojke zagađenja vazduha u našoj zemlji i okolini razlog da se proglasi vanredno stanje? Ili ćemo, kao po običaju da se molimo da košava učini svoje.

 

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/opet-smo-neslavno-prvi-beograd-vodi-na-listi-najzagadenijih-gradova-na-svetu/wwtnze5

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

Kako je sistem finansiranja zaštite životne sredine UPROPAŠĆEN U ČETIRI KORAKA

Oko trećine stanovnika u Srbiji izloženo je prekomernom zagađenju vazduha - zaštita od aerozagađenja jedna je od najzapuštenijih oblasti u zaštiti životne sredine, jer je decenijama zanemarivana.

 

Loš kvalitet vazduha predstavlja najveći zdravstveni rizik koji potiče iz životne sredine i procenjuje se da svake godine prevremeno odnese preko 400.000 života u Evropi. Kao rezultat višedecenijskog zanemarivanja problema zagađivanja vazduha, u Srbiji je danas najmanje dva i po miliona ljudi izloženo vazduhu koji se može smatrati opasnim po zdravlje, uglavnom stanovnici većih gradova.

Produžena tranzicija privrede, loše poslovanje državnih preduzeća i generalno nizak nivo ekološke svesti u zemlji odložili su uvođenje čistije proizvodnje i širu primenu tehnologija za prečišćavanje dimnih gasova.

 

- Početkom ovog veka, Srbija je bila na nivou proseka zemalja Centralne Evrope po ukupnim emisijama zagađujućih supstanci u vazduhu uzimajući u obzir broj stanovnika, ali smo sada negativni rekorderi, jer je u međuvremenu na polju zaštite vazduha urađeno malo ili nimalo. Posledično, građani Srbije su među najugroženijima u regionu i procenjuje se da godišnje najmanje 10.000 ljudi ne doživi očekivanu starosnu dob usled prekomerno zagađenog vazduha. A to je samo deo cene koju plaćamo - upozorio je u svom godišnjem izveštaju Fiskalni savet.

 

so4k9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bFOTO: SHUTTERSTOCK

Zagađen vazduh je opasan, ali često "nevidljiv" problem te stručnjaci upozoravaju da je od presudne važnosti da država uspostavi pouzdano praćenje izvora zagađujućih supstanci i njihovog prisustva u vazduhu. U ovom trenutku, podaci su oskudni, nepotpuni, a često i nepouzdani, te samim tim ne pružaju dobru informacionu osnovu za otkrivanje problema i njegovo rešavanje.

 

- Otklanjanje svih uočenih sistemskih nedostataka koji su u prethodnom periodu bili prepreka većem napretku koštalo bi budžet ugrubo 50-100 miliona evra u srednjem roku. Smatramo da to nije veliki trošak za uspostavljanje sistema koji bi omogućio veći stepen zaštite vazduha i stvorio preduslove za smanjenje rizika kojim su građani trenutno izloženi.

Bez dosledne primene

No, kada su poznate činjenice kakvo je stanje i kolike su naše potrebe u životnoj sredini, nameće se pitanje - kakav sistem finansiranja imamo i da li se sa postojećim može unaprediti stanje?

- U jednoj rečenici stanje finansiranja zaštite životne sredine u Srbiji može se opisati na sledeći način - naše potrebe su mnogo veće od novca koji prihodujemo od eko-naknada, ali ni to što se prihoduje ne koristi se u potpunosti jer se planiraju manji rashodi od prihoda, još manje od planiranog se zaista potroši, a i od toga što se potroši dobar deo ide za programe koji nisu u vezi sa zaštitom životne sredine - objasnio je za "Blic" Dejan Maksimović iz Ekološkog centra "Stanište".

Sistem finansiranja zaštite životne sredine u Srbiji, međutim, nikada nije uspostavljen na pravi način - postojeća rešenja nisu dosledno primenjivana, a svaka vlast ga je unazađivala, nadređujući kratkoročne političke interese dugoročnim ciljevima.

 

- U ovoj situaciji lakih i brzih rešenja nema. Potrebno je da Vlada prvo predloži skupštini izmene Zakona o budžetskom sistemu kojim bi se vratio namenski karakter ekološkim naknadama. Zatim je potrebno pooštriti finansijsku disciplinu i primeniti kaznene odredbe za one organe vlasti koji krše finansijske odredbe zakona. Time bi se obezbedilo da se ono što se od građana i privrede naplati kroz ekološke naknade zaista i koristi za ublažavanje posledica zagađenja. Kada se ove osnovne stvari urade, onda se može razmišljati o daljim merama, na primer o povećanju ulaganja u životnu sredinu, o sufinansiranju zajedno sa lokalnim samoupravama projekata tehnološkog unapređenja grejanja ili javnog prevoza. Zatim treba dosledno primeniti zakone i naterati zagađivače da ulože sredstva u tehnološko unapređenje proizvodnje, kako bi se smanjilo zagađenje vazduha - smatra Maksimović.

No, u retkim situacijama kada je ovaj ekološki problem uopšte u fokusu, obično mu se pristupa iz ugla obaveza koje će Srbija morati da ispuni tokom pregovora u članstvu u EU, dok ogroman značaj njegovog rešavanja za poboljšanje kvaliteta života građana najčešće ostaje u drugom planu...

Kako do rešenja

- Prvi korak u rešavanju problema zagađenosti vazduha u Srbiji jeste uspostavljanje efikasnijeg državnog sistema za upravljanje kvalitetom vazduha. Od zagađivača vazduha (privrede, javnih ustanova i domaćinstava) očekuje se da samostalno investiraju u smanjenje emisija zagađujućih supstanci u vazduh. Usled nedostatka finansijskih sredstava, odsustva ekološke svesti ili drugih prioriteta, to se po pravilu ne dešava u dovoljnoj meri. Zbog toga je primarna uloga države da uspostavi efikasan sistem zaštite vazduha i tako spreči negativne posledice zagađenja po zdravlje građana i životnu sredinu - podvučeno je u izveštaju Fiskalnog saveta.

To, dodaju, podrazumeva pouzdan monitoring kvaliteta vazduha, propisivanje jasnih obaveza za zagađivače i izgradnju jakih institucija koje bi čvrsto kontrolisale sprovođenje tih obaveza.

- Premda je Srbija u poslednjih 10-15 godina postavila temelje takvog sistema, zbog manjka institucionalnih i administrativnih kapaciteta i nedovršenog zakonodavnog okvira nije bilo većih rezultata u smanjivanju zagađenosti vazduha - istakli su iz Fiskalnog saveta.

Bez preciznih podataka

Monitoring kvaliteta vazduha vrši se u okviru nacionalne mreže u nadležnosti Agencije za zaštitu životne sredine, koju čini 45 fiksnih automatskih mernih stanica, i lokalne mreže kojom uglavnom upravljaju gradski zavodi za javno zdravlje. Međutim, postoji nekoliko razloga zbog kojih postojeći informacioni sistem o kvalitetu vazduha često ne prikazuje realno stanje, niti pruža dobru osnovu za njegovo poboljšanje.

- Monitoring kvaliteta vazduha u državnoj mreži se praktično od njenog uspostavljanja 2011. godine odvija uz velike probleme, jer iz budžeta nisu odvajana neophodna sredstva za održavanje i servisiranje instalirane opreme. Posledično, raspoloživost validnih podataka koje je moguće koristiti za zvanično ocenjivanje kvaliteta vazduha je u konstantnom padu - sa 94 odsto u 2011. na svega 23 odsto u 2016. godini. S druge strane, rezultati merenja koji se dobijaju iz lokalne mreže za monitoring najčešće nisu ni relevantni jer se vrše manuelnim metodama - objasnili su iz Fiskalnog saveta.

 

A krajnji domet manuelno prikupljenih podataka jeste da pruži indikaciju o tome da li je vazuh zagađen ili ne, ali se u zvaničnim podacima koriste isključivo oni podaci koji su dobijeni sa automatskih mernih stanica.

- Na taj način dolazimo do apsurdnih situacija da indikativna merenja ukazuju na veliku zagađenost vazduha u pojedinim gradovima, ali da vazduh u njima zvanično ipak bude ocenjen najboljom kategorijom - dodali su iz Fiskalnog saveta.

Nenamenski potrošene pare

Ekološki centar "Stanište" od 2010. godine istražuje stanje u finansiranju životne sredine, a rezultati najnovijeg pokazali su da, na svim nivoima vlasti, postoji praksa da se deo prihoda od ekoloških naknada koristi nenamenski.

- Sredstva od eko-naknada bila su do kraja 2015. namenska i morala su se trošiti kroz Zeleni fond Republike Srbije, a na lokalnom nivou kroz budžetski fond za zaštitu životne sredine. Ovo je bilo propisano odredbama više ekoloških zakona – o zaštiti životne sredine, upravljanju otpadom, ambalažnom otpadu, zaštiti prirode, o vodama i o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda. I pored ove obaveze, značajni iznosi prihoda od eko-naknada su bez posledica trošeni nenamenski, na potrebe koje nisu u vezi sa zaštitom životne sredine - upozoravaju iz "Staništa".

Od kraja 2015. godine, izmenama Zakona o budžetskom sistemu, ova sredstva više nisu namenska i mogu se koristiti u bilo koju drugu svrhu. To je ozbiljno ugrozilo sistem finansiranja zaštite životne sredine. Obesmišljene su odredbe ekoloških zakona, a vlasti na svim nivoima podstaknute su da slobodno, u još većim iznosima, nastave sa prenamenom ovih sredstava, ali sada ne kršeći propise.

- Od početka perioda, na svim nivoima vlasti zbirni rashodi u fondovima bili su manji od tekućih prihoda od eko-naknada. Ovakva praksa bila je zabeležena gotovo svake godine i to u oko 80 odsto opština i gradova. Za 9 godina, oko 11,5 milijardi dinara je zbirno manje potrošeno kroz fondove, nego što je prihodovano od naknada. Neutrošena sredstva preneta iz prethodnih godina najčešće nisu uključivana u ukupne prihode za tekuću godinu, iako je tako propisano zakonom. U programima fonda za 2015. i 2016. godinu samo 23 lokalne samouprave su preneta sredstva iskazivale u punom iznosu, dok je samo njih 7, odnosno 8 to činilo u 2018. i 2019. godini. Sa druge strane, broj opština i gradova koji uopšte ne računaju preneta sredstva, iako su ih imali, porastao je sa 50 na 70. To ukazuje da su eko-naknade još u fazi planiranja svesno i sistematski raspoređivane za druge namene - podvučeno je u opsežnom istraživanju "Staništa".

Na republičkom nivou, nažalost, stanje je još nepovoljnije, naročito posle ukidanja Fonda za zaštitu životne sredine u septembru 2012. godine (obnovljen tek 2017. godine kao Zeleni fond). Za devet godina, prihodi su bili oko 48 milijardi dinara, a rashodi Fonda samo oko 14 milijardi dinara, tako da je drugu namenu dobilo 34 milijarde dinara.

- Računajući u evrima, do kraja 2018. godine, nenamenski i mimo fondova za zaštitu životne sredine potrošeno je zbirno oko 387 miliona evra i to oko 288 miliona evra u republičkom budžetu, dok u budžetima opština i gradova oko 99 miliona evra - istakli su autori istraživanja.

Pored novca koji je potrošen mimo fondova, u oko 60 odsto fondova planirani i trošeni su značajni iznosi u svrhe koje nisu u vezi sa zaštitom životne sredine. Na taj način je od 2010. godine potrošeno još oko 100 miliona evra (do 1,5 milijardi dinara godišnje).

- Kada se sve sabere, od 2010. godine je ukupno je izgubljeno oko 487 miliona evra naplaćenih od građana i privrede - navodi se u izveštaju "Staništa".

Trivan: Srbija nije izuzetak

Vazduh nije svuda loš, već se meri na mestima gde je zagađenje najgore, pa nemamo uvid u prosek, izjavio je juče, gostujući na TV Prva, ministar za životnu sredinu Goran Trivan.

- Podaci govore da smo u Beogradu od 2010. do danas u istom kvalitetu vazduha. U 2011. godini broj dana sa prekoračenjima je bio 133, a u 2018. 59 dana - rekao je Trivan.

Ministar je kao glavne zagađivače naveo termoelektrane, elektroenergetske kapacitete i kaže da je tako svuda, a ne samo kod nas.

- Srbija nije izuzetak u regionu što se tiče velikih zagađivača. Naših 16 termoelektrana u regionu zagađuje više nego 250 elektrana u Evropskoj uniji - rekao je on.

Kako zagađen vazduh šteti našem zdravlju

Ključne zagađujuće materije koje najčešće uzrokuju prekomerno zagađenje vazduha u Srbiji su čestice PM, azot-dioksid i sumpor-dioksid.

Čestice (PM)

Male čestice u vazduhu. Broj pored skraćenice PM označava veličinu čestice: PM10 je 10 mikrometara ili manje, PM2,5 je 2,5 mikrometra ili manje. Kada se udahnu, čestice putuju u krvotok i izazivaju štetu našim plućima i srcu. One mogu da izazovu moždani udar i dovedu do prerane smrti. Nove studije takođe povezuju čestice sa štetnim dejstvom na zdrav razvoj dece i bolesti kao što su gojaznost i Alchajmerova bolest.

Sumpor dioksid (SO2)

Klasifikovan kao veoma toksičan za ljude prilikom udisanja. On može da izazove jaku iritaciju nosa i grla. Visoke koncentracije mogu prouzrokovati životno opasno nagomilavanje tečnosti u plućima (plućni edem). Simptomi mogu da obuhvate kašalj, nedostatak daha, otežano disanje i stezanje u grudima. Samo jedno izlaganje visokoj koncentraciji može izazvati dugotrajno stanje poput astme. SO2 može da reaguje u atmosferi formirajući PM, nazvane "sekundarne PM".

Azotni oksidi (NOx)

Ovo su gasovi koji izazivaju upalu disajnih puteva. Oni su oksidanti što znači da izazivaju oksidacioni stres, koji može da poremeti normalne stanične ćelijske mehanizme i da nanese oštećenje tkivu, smanjujući imunološke sposobnosti organizma. Mogu da reaguju u atmosferi formirajući PM, nazvane "sekundarne PM".

Kako je upropašćen sistem finansiranja zaštite životne sredine

1. Centralizacija prihoda

Težnja ka smanjenju prihoda lokalne samouprave u korist povećanja prihoda budžeta Republike. To se obično dešava uporedo sa izmenama zakona koje proširuju nadležnosti i obaveze opština i gradova, što kao posledicu ima povećanje lokalnih poreza i naknada. Tako Republika, za nužno povećanje nameta, odgovornost sa sebe prebacuje na lokalne samouprave.

2. Prevođenje namenskih prihoda u opšte

Težnja da se određenim prihodima oduzme namenski karakter, kako bi se mogli koristiti u bilo koju svrhu i rasporediti na bilo koje budžetske korisnike.

3. Neplansko odlučivanje

Praksa donošenja odluka u nekom pojedinačnom, a ne strateškom cilju, bez detaljnog poznavanja stanja, bez šire slike i plana, bez svesti o posledicama takvih odluka, u potpunosti bez konsultacija sa stručnom i širom javnošću, često u suprotnosti sa strateškim dokumentima.

4. Prilagođavanje bezakonju

Umesto da se doslednom primenom propisa nepovoljno stanje promeni nabolje, praksa je da se propisi prilagođavaju nepovoljnom stanju. Usled nemoći države da primeni vlastite propise, traže se načini za uprošćavanje i uopštavanje normi, za spuštanje standarda, za „ozakonjenje bezakonja“.

Deca će za 20 godina biti hronični bolesnici

Svi mi, a posebno deca u godinama pred nama, svakodnevnim zagađenjem, udisanjem štetnih materija, u roku od 20 godina, ako se ništa konkretno ne promeni, mogli bismo da se suočimo sa zaista ozbiljnim zdravstvenim posledicama.

- Ako ostane ovako, mnogo ljudi će se porazboljevati, a naravno i deca. Za 20 godina svi ćemo trošiti novac na lečenje astme, hroničnog bronhitisa, ili ne daj Bože karcinoma. Ogromnu količinu novca - upozorava pulmolog Branimir Nestorović i dodaje da time što sada "štedimo" tako što ne stavljamo filtere i nismo uradili gasifikaiciju, za 20 godina plaćaćemo kroz lečenje pacijenta i ono što je najgore, ti ljudi će biti hronični bolesnici...

Posledice zagađenja, prema rečima pulmologa, prvo će osetiti osetljive grupe i oni koji već boluju od neke bolesti organa za disanje, ali na dugoročnom planu od zagađenog vazduha mogli bi da trpe konsekvence i oni koji su zdravi.

- U grupu bolesti koje bi se mogle razviti kod ljudi vremenom od lošeg vazduha ubrajaju se prvenstveno bronhijalna astma i hronična opstruktivna bolest pluća koja svojim razvojem dovodi do toga da oboleli mora da koristi kiseonik. Nažalost, ne iskuljučuje se mogućnost razvoja karcinoma pluća kao najozbiljnije posledice - priča za "Blic" pulmolog dr Tanja Radosavljević i ističe da se u tu grupu ubrajaju i srčane smetnje, a da mnoga istraživanja pokazuju da se razvija i Alchajmerova bolest.

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ko-nam-je-ukrao-cist-vazduh-kako-je-sistem-finansiranja-zastite-zivotne-sredine/7ng2c53

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Zagađenje vazduha kritično, Beograd drugi u svetu, u Boru upozorenje na OPASAN VAZDUH

  •  
  •  
 

BorFOTO: RAS SRBIJA

Zagađenje vazduha danas je dostiglo alarmante razine u Srbiji, pa dok je naša prestonica označena kao drugi najzagađeniji grad planete, u Boru je proglašen najviši nivo zagađenosti vazduha.

 

Naime, prema podacima koji su dostupni i na "Blic" vidžetu, stepen zagađenja u Boru je dostigao 324, čime je vazduh svrstan u najkritičniju poslednju kategoriju i izuzetno je opasan.

 

v0Xk9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bFOTO: AIR VISUAL / SCREENSHOT

 

"Zdravstveni alarm, svi mogu da osete ozbiljne posledice po zdravlje. Svi treba da izbegavaju svaki boravak na otvorenom. Naročito izbegavati sve fizičke aktivnosti na otvorenom, maksimalno skratiti boravak na otvorenom ili ne izlazititi bez preke potrebe napolje, sve što možete preusmerite na rad u zatvorenom prostoru", navedeno je u slučaju da zagađenje dostigne taj nivo.

 

BG zagađenje vazduhaFOTO: AIR VISUAL / SCREENSHOT BG zagađenje vazduha

Istovremeno, Beograd je danas druga prestonica sveta po zagađenju i na snazi je ljubičasti alarm.

 
 

Cask9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bFOTO: SEPA / SCREENSHOT

U zavisnosti od dela grada, stepen zagađenja varira, pa dok je na teritoriji Starog grada vazduh veoma nezdrav sa merenjima od 224, Novi Beograd meri 223, a isti broj je registrovan i na području Mostarske petlje.

 

Srbija je prva u Evropi po smrtnosti od posledica aerozagađenjaFOTO: PREDRAG VUJANAC / RAS SRBIJA

Srbija je prva u Evropi po smrtnosti od posledica aerozagađenja

Metorolozi su objasnili da je prošle nedelje jugoistočni vetar "oduvao" maglu pa smo mogli lakše da dišemo. Međutim, kako su meteorolozi i najavili, vetar je počeo da slabi pa samim tim je i nivo zagađenja počeo da raste.

Podsetimo, koliko juče, Beograd se posle nekoliko dana vetra i nešto kvalitetnijeg vazduha opet popeo na neslavno prvo mesto po zagađenosti. Naš glavni grad je merio 253 PM čestica i skoro ceo dan držao tu nezavidnu titulu najzagađenijeg grada.

 

"Veoma nezdravo" - je oznaka koja je, dakle, i juče stajala uz našu prestonicu, a sve promene u zagađenju možete pratiti na "Blicovom" vidžetu "Zagađenje vazduha".

"Nivo zdravstvenog upozorenja na vanredne uslove. Čitava populacija će verovatno biti pogođena, odnosno svi mogu da osete zdravstvene tegobe", stoji uz objašnjenje ljubičaste kategorije zagađenja.

Beograd u smoguFOTO: MLADEN ŠURJANAC / RAS SRBIJA
Beograd u smogu
 

Navedene mere opreza variraju od samog stepena, a pri klasifikaciji "veoma nezdravo" navodi se da aktivna deca i odrasli, te ljudi sa srčanim i respiratornim oboljenjima poput astme treba da izbegavaju svaki boravak na otvorenom.

Ujedno, svi ostali, posebno deca, treba maksimalno da ograniče boravak na otvorenom, a sve aktivnosti potrebno je preusmeriti na zatvoren prostor.

"Potrebno je maksimalno smanjiti ili potpuno izbegavati naporne aktivnosti na otvorenom koje su praćene ubrzanim i dubokim disanjem", navedeno je u okviru ljubičastog upozorenja.

Dakle, Beograd je i danas ljubičast, ali ni drugi gradovi u Srbiji nisu ništa bolji s tim da je Bor danas ubedljivo najkritičniji grad Srbije. No, situacija nije drastično bolja ni u drugim mestima, pa se gotovo svi bore sa velikim stepenom zagađenja.

 

Jedna od najzapuštenijih oblasti u zaštiti životne sredine

Podsećanja radi, oko trećine stanovnika u Srbiji izloženo je prekomernom zagađenju vazduha - zaštita od aerozagađenja jedna je od najzapuštenijih oblasti u zaštiti životne sredine, jer je decenijama zanemarivana.

 

VoVk9lLaHR0cDovL29jZG4uZXUvaW1hZ2VzL3B1bFOTO: NENAD MIHAJLOVIĆ / RAS SRBIJA

Kako je "Blic" pisao, loš kvalitet vazduha predstavlja najveći zdravstveni rizik koji potiče iz životne sredine i procenjuje se da svake godine prevremeno odnese preko 400.000 života u Evropi. Kao rezultat višedecenijskog zanemarivanja problema zagađivanja vazduha, u Srbiji je danas najmanje dva i po miliona ljudi izloženo vazduhu koji se može smatrati opasnim po zdravlje, uglavnom stanovnici većih gradova.

- Početkom ovog veka, Srbija je bila na nivou proseka zemalja Centralne Evrope po ukupnim emisijama zagađujućih supstanci u vazduhu uzimajući u obzir broj stanovnika, ali smo sada negativni rekorderi, jer je u međuvremenu na polju zaštite vazduha urađeno malo ili nimalo. Posledično, građani Srbije su među najugroženijima u regionu i procenjuje se da godišnje najmanje 10.000 ljudi ne doživi očekivanu starosnu dob usled prekomerno zagađenog vazduha. A to je samo deo cene koju plaćamo - upozorio je u svom godišnjem izveštaju Fiskalni savet.

Mere zaštite koje svi mogu da preduzmu

Dok gradovi Srbije dostižu neverovatne nivoe aerozagađenja, postavljeno je pitanje šta je to što svi mogu da preduzmu, odnosno koji tip zaštite je realan. Svojevremeno je pulmolog dr Tanja Radosavljević ispričala da ranjive grupe kao što su deca, trudnice i starije osoba nikako ne bi trebalo da izlaze napolje u periodima visokog zagađenja, pa objasnila da posledice nikako nisu odmah osetne.

 

Nano maske kao vid zaštite od zagađenog vazduhaFOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA

Nano maske kao vid zaštite od zagađenog vazduha

- Od aerozagađenja se ne umire akutno. Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije godišnje 6.000 ljudi umre od bolesti izazvane aerozagađenjem i njihovih komplikacija, a u svetu 7 miliona ljudi godišnje umre od tih bolesti - rekla je dr Radosavljević, pa dodala da jedini način da se zaista zaštitimo od najsitnijih štetnih čestica nisu hiruške, već nano maske: "Kada je Peking bio najzagađeniji grad na planeteti svi su nosili nano maske, međutim kod nas je mentalitet takav da korišćenje takvih masti predstavlja nešto što je neuobičajeno"

Objasnila je i da ideja da nam pri zagađenju mogu pomoći praktične stvari kao što su vlažne maramice ili provetravanje prostorija, prema rečima pulmologa nisu nešto što ide u dobrom smeru.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Na godišnjoj konferenciji Evropske asocijacije organizatora prajdova (EPOA) Beograd Prajd je osvojio titulu grada domaćina i organizatora evropske manifestacije EuroPrajd 2022. godine, pobedivši ostale kandidate, Barselonu, Lisabon i Dablin.
             Ilustracija Foto: Pixabay/Gagnonm1993 EuroPrajd se dodeljuje gradovima kao domaćinima u organizaciji događaja još od 1992. godine i Beograd je jedinstven po tome što će se EuroPrajd 2022 događaj prvi put organizovati izvan Evropskog ekonomskog prostora (EEA), saopštila je organizacija Beograd Prajd.
      „Jako sam ponosan. Organizacija EuroPrajd 2022 u Beogradu nam pruža mogućnost da LGBT+ zajednicu sa Zapadnog Balkana osnažimo, reafirmišemo promociju evropskih vrednosti i ljudskih prava u Srbiji i predstavimo Beograd kao nezaobilaznu turističku destinaciju, bezbednu i otvorenu za sve. Verujemo da će EuroPrajd približiti regionalnoj i evropskoj javnosti pitanja od posebne važnosti za LGBT+ zajednicu u Srbiji i regionu, kao što su pravno regulisanje istopolnih zajednica“, kazao je Goran Miletić, direktor za Evropu organizacije Civil RightsDefenders i član organizacionog odbora Beograd Prajda.
      On je dodao da je siguran da će EuroPrajd biti važan faktor u afirmaciji šireg društvenog konsenzusa i uvažavanja različitosti i sloboda.
      „Želeo bih da se zahvalim svim organizacijama zaljudska prava sa Zapadnog Balkana koji su bili i ostali naši glavni saveznici, aktivistima i volonterima okupljenim oko Beograd Prajdakao i Turističkoj organizaciji Srbije na celokupnoj i svesrdnoj podršci“, dodao je Miletić.
      Marko Mihailović, koordinator Beograd Prajda kazao je da je Izbor Beograda kao grada domaćina EuroPrajd 2022 velika potvrda njihovog rada i cilja koji su postavili kada smo počeli da organizuju Beograd Prajd.
      „Ovu pobedu posvećujemo svim našim volonterima, aktivistima i ljudima koji su nas sve ove godine podržavali. EuroPrajd 2022 u Beogradu nam daje priliku da Evropi i svetu pokažemo i pozitivne strane Balkana, ali najvažnije od svega je da ovim događajem želimo da ukažemo na duboke razlike koje imamo u društvu kao i na ozbiljan i sistematski problem diskriminacije i nejednakosti sa kojima se suočava LGBT+ zajednica na Zapadnom Balkanu“, istakao je Mihailović.
       
      https://www.danas.rs/drustvo/beograd-domacin-europrajda-2022-godine/
       
    • Од Милан Ракић,
      Dobrila, beloglavi sup poreklom iz Srbije, letela je na nekoliko puta većoj visini nego obično 12. aprila ove godine kada je inicijativom kompanije Turkish Airlines i njene podružnice Turkish Cargo vraćena u matični vazdušni prostor.
      Priča o epopeji ptice sa zvanično najvećim rasponom krila u Srbiji nije toliko herojska ni srceparajuća. Dobrila, budući da spada u visokoperformansne letače sposobne za međunarodne letove, jednostavno je letela dok je mogla na svojoj redovnoj migracionoj ruti skoro 1600 kilometara. Prizemljila se u decembru prošle godine na granici Turske i Sirije i budući da je bila legalna za let odmah je ustanovljeno odakle je. Možda je i mogla da se vrati kući nakon rehabilitacije ali ju je, prema nekim tumačenjima, jednostavno mrzelo.
      „Dobrila čarter“ prilikom opsluživanja u Beogradu / Foto: Turkish Airlines Kompanija Turkish Airlines preuzela je inicijativu. Besplatno je preletela Dobrilu u jednom od svojih A330-200F i svet je saznao za nju.
      Juče je premijerno na YouTube kanalu turske nacionalne avio-kompanije prikazan video ove simpatične vazduhoplovne priče. Samo nekoliko nedelja nakon što su marketing Turkish Airlinesa i njegova video produkcija ponovo postali popularni na društvenim mrežama u Srbiji.

    • Од Милан Ракић,
      Slučajnost ili ne, ali knjiga "Izgužvane misli", Branka Golubovića - Goluba, frontmena šabačkih Goblina pojavila se u vreme kad Beogradom ponovno kolaju ulični protesti kontra aktuelne vlasti, a jedna od nosećih pjesama na tim protestima je upravo himna protestnih devedesetih u izvođenju Goblina - "Ima nas". Da li su se devedesete vratile? Teško. Preciznije bi bilo reći da nikad nisu ni odlazile jer, evo, 20 i kusur godina posle, ponovo se prebrojavamo. Pročitamo li, međutim, Golubovu knjigu videćemo ipak da smo malo odmakli. 

      Da, reč je o biografiji ali ne običnoj. Neko neće verovati u kom i kakvom se to vremenu živelo, ali bez obzira na to Golubu treba verovati jer, verujte nam, brutalno je iskren, a ta iskrenost vidljiva je u samoj knjizi. Golub se već godinama nalazi u raznim humanitarnim misijama po dalekom istoku, a dolasci u Srbiju su retki. 
      "Način na koji funkcionišem je specifičan. Nalazim se na drugim kontinentima i koristim svaku priliku da dođem ovde. Sad sam zakačio šest dana što je iskorišteno za rad na novom materijalu i albumu ali i da se radi na promovisanju knjige", kaže nam Golub na samom početku razgovora.

      Branko Golubović Goblin (FOTO: Facebook/Goblini/Wood)
      Kad si počeo da radiš na knjizi? 
      - Počeo sam da pišem 2011. godine. Ljudi koji pročitaju knjigu će znati ko je Steva Berlinac, koji je zadužen za najveće hitove sa albume "U magnovenju". On je i napisao tekst za tu pesmu, za "Ona misli da zna" ... Krenulo je od njega, prenelo se na Vladu Kokotovića, na basistu, a onda se priključio i Vladimir Đurđević, dragi prijatelj benda. Oni su mi ubacili crv u mozak i vršili pritisak. Njima je dozvoljeno da vrše pritisak na mene i da me dovedu dotle da počnem da skupljam priče, skice, stvari koje su nam se dešavale, a onda i da krenem razmišljati kako stvari da povežem u celinu, u roman. To se desilo 2015. godine kad sam shvatio na koji način to da uradim i onda je počelo pravo pisanje knjige. I trebalo je vremena za to, zbog posla, dece ...
      Spomenuo si da je reč o romanu. Zaista ima elemenata jer nije reč samo o običnoj biografiji. Postoje delovi u kojima si ti narator, ali ne učesnik.
      - Mi smo bend koji ovisi o komunikaciji i sve je komunikacija kod nas. Kad to zamre onda nastaje problem. Tad je bend u krizi, ali ne samo bend nego i prijatelji oko nas. Nije mi bilo teško da dođem do tih ličnih zapažanja, ideja ljudi u vezi sa nekim određenim događajem i emocija koje su u tom trenutku bile proizvedene jer sam od njih dobijao te informacije. To mi je dalo šansu da izađem iz tradicionalnih, standardnih okvira spisateljstva, da ne moram da se držim osnovne logičke linije kao "ja pripovedač", ili sveznajući pripovedač nego da kombinujem te dve stvari. Nešto što nisam ja izmislio. Time su se bavili Wim Wenders i Peter Handke kad su radili na scenariju za određene filmove. To je najinteresantniji način da se ova knjiga ispriča. I pored toga što se postavljam u ulogu pripovedača imam slobodu i da malo više uđem u priče gde se ne očekuje od mene da ulazim, da opišem šta ljudi rade. Zašto to onda ne bih podelio sa čitaocima? 
      S obzirom na dužinu i specifičnost knjige da li si imao problema sa pronalaskom izdavača? 
      - Nisam. Više sam imao problem sa odlukom koji će biti najbolji izdavač za ovu knjigu. Krenuli smo sa idejom da knjiga ide kroz standardne izdavače međutim pojavio se problem vezan za obim knjige. To je jedino gde je trebalo da se pregovara sa određenim izdavačima. Tražili su da nađemo neki kompromis. Ali, nakon svih godina rada na knjizi i iz nekog emotivnog aspekta koji postoji kod mene, a radi se o nečemu što je deo mog života, nisam bio spreman da napravim kompromis. Onda se pojavio Pera Janjatović koji je rekao da ne vadimo ni stranicu. To me kupilo, a na sve to sa Janjatovićem, čovekom koji stoji iza Dallasa ovde, imamo dugu saradnju preko 20 godina. Postoji i poverenje i prijateljstvo. Nijednog trenutka se nisam pokajao što je ova knjiga izašla za Dallas Records. 

      "Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe" (FOTO: Lupiga.Com)
      Izgleda mi kao album, kad pogledam naslovnu, ali znajući kakvog sadržaja ima primećujem da nedostaje napomena: Explicit Lyrics. 
      - Nemamo mi mnogo toga, a? Kad malo razmislim o Goblinima mnoge stvari su rečene, ali ne u direktnoj formi. Mi smo ipak deca koja dolaze iz nekih normalnih porodica. Nije to kao visoka klasa. To su porodice u kojima su naši očevi i majke imali ulogu nekog ko te uzgaja, ko te odgaja i ko vodi računa o tome da dođeš do neke osnovne kulture i da je preneseš na druge. Toga kod nas nije bilo u toj meri. Ima tu dosta pesama gde ti je sve jasno, kao npr. "Bolje soko u ruci". A što se tiče teksta u knjizi, ima tu dosta toga rečenog, ali postoje stvari gde sam povukao granicu. Koliko god ljudi rekli da je ovo knjiga gde se pisac ogolio, to ipak nije tako jer nisam smeo da se ogolim do te mere nego sam smatrao da neke stvari ipak treba da ostanu između nas pet ili deset, u zavisnosti ko je bio sudeonik. Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe. Eto, to je jedina razlika u celoj toj priči. 
      Da li bi se složio sa tim da bi možda najbolje bilo opisati ovu knjigu sa: "Ne pokušavajte ovo kod kuće"? 
      - Ili: "pokušajte ovo kod kuće". Knjiga ima dve strane. Sa jedne strane si u pravu jer postoji mnogo toga što ne bi trebalo pokušavati i u startu sam se čak ogradio od njih. Jednostavno se dese u životu. Treba biti pametan pa da to ostane samo epizoda. Nije nam bio cilj da mlađi čitaoci to shvate kao poziv da bi trebalo da konzumiraju narkotike. Ne ponosim se time i verujem da smo više imali sreće nego pameti. Ali postoje stvari za koje tvrdim da treba pokušati kod kuće. Ako smo mi, četiri ludaka 1992. godine u Šapcu, odlučili da napravimo rock and roll bend i u tome uspeli, progurali i proturili svoju priču, a Šabac je u to vreme bio poznat po svemu i svačemu osim po rock and rollu, zašto onda neko drugi bilo gde da živi ne bi postao uspešan – glumac, pevač, slikar, autolimar, pekar ili profesor. Ne pričam da budeš poznat. Ne, nego budi uspešan u onome što želiš i voliš da radiš. Ne postoje granice. Sve je pitanje koliko želiš da zagrizeš i da li si spreman da ideš do kraja. 
      Kome je namenjena knjiga? Onima koji su rasli devedesetih ili novijoj generaciji? 
      - I jednima i drugima. Ovi prvi više sa setom posmatraju knjigu. Interesantna je bila prepiska sa onima koji su rođeni šezdesetih i sedamdesetih, koji su prošli kroz sve ovo i još uvek su im sveže rane po pitanju devedesetih. Oni sa setom na to gledaju. Ljudi su životinje koje imaju taj talenat da izbacuju iz glave loše stvari i da se sećaju samo dobrih, a u tim devedesetima je bilo i nekih dobrih stvari. Radilo se sve i svašta. Dok čitaju knjigu ujedno se i prisećaju toga, a za mlade je to interesantna priča možda čak na granici naučne fantastike, posebno stvari koje sam opisivao u vreme hiperinflacije. Njima je to više neka avanturistička priča i nadam se da veruju u njih, jer je teško poverovati u to da nemaš para da jedeš ceo dan u studiju. Koliko god i danas živeli u nekom siromaštvu, ali ipak jedeš. Mi smo imali dane kad nismo jeli. Mi smo bili momci iz porodica koje su radnička klasa i, da, bilo je dana kad se nije jelo. 

      Koliko su baš te devedesete definisale zvuk, izgled i poetiku Goblina? 
      - Da nije bilo devedesetih ne bi bilo ovakvih Goblina. Goblini su priča koja oslikava život devedesetih koji nije bio ni malo lak. Oslikava ekonomsku situaciju i, ukoliko imaš mozga u glavi, ta situacija te mora terati na neki bunt, a ako te već tera osnovna rock and roll forma bunta je punk-rock. Tu se ljudi povezuju slušajući muziku, a samim tim to formira i tvoju ličnost. Da nije bilo tako ne bi bilo razloga ni za taj bunt. Verovatno bi to bila neka rock and roll priča. Buntovnik, ali uz "sex, drogs and rock and roll". Postoje različite forme bunta, ali definitivno bi to bio zdrav rock and roll, ništa što bi izlazilo van tog okvira. 
      Može li rock and roll biti zdrav ako u njemu nema bunta? 
      - To je jedna od muzičkih formi i po meni nije obavezno da se bavi buntom. Postoji toliko dobrih bendova koji nemaju veze sa buntom, koje se bave temama koje su njima bitne i u kojima se ljudi pronalaze i koje te ne teraju da izađeš na ulicu, podižeš glas, menjaš sistem ili tako nešto. Verujem u to. Uvek sam govorio da je najsretnija zemlja na svetu zemlja u kojoj nema punk-rocka, u kojoj nema bunta, ali trenutno takva zemlja ne postoji. Ne postoji savršeni svet, savršeno uređenje i uvek će neko da bude potlačen – manje ili više. Mi trenutno živimo u nekom svetu gde je većina ljudi potlačena. 
      Kad pričamo o Goblinima pričamo i o Šapcu. U knjizi opisuješ dolazak Alena i Vlade, gitariste i basiste benda, i to iz Karlovca i kad sagledamo to, dolazak u Šabac, nastajanje Goblina je paradigma Srbije devedesetih godina. Prepuna izbeglica koji pokušavaju svoje živote nekako nastaviti. 
      - To je početak kraja. Meni je bilo interesantno da pokažem i predstavim ljudima koliko god da je to bio početak kraja i mnogo života i sudbina je tu uništeno, izmenjeno, da nije baš uvek moralo da stvari idu u nekom negativnom smeru. Dešava se da se iz tog nečega lošeg stvori i nešto dobro, neka nova mogućnost, neka nova opcija. Dok se ne zatvore jedna vrata, ne otvore se druga. Počneš novi život i stvari posmatraš malo drugačije i tražiš svoju šansu. To se desilo nama, a naročito Vladi i Alenu koji su došli iz kompletno neke druge priče, sa nekim drugim iskustvima, živeli u nekom drugom okruženju i družili se sa nekim drugim ljudima. To je meni najinteresantniji detalj. Završetak jedne priče nije nužno kraj već počinje kompletno neka nova epizoda koja će da krene u drugačijem, pa i pozitivnom pravcu. 

      Goblini na predstavljanju knjige (FOTO: Lupiga.Com)
      Imate to iskustvo funkcionisanja tokom devedesetih, ali i danas. Možeš li usporediti ta vremena? 
      - Ceo proces stvaranja je danas mnogo lakši. Sa jednim prosečnim kompjuterom, par softvera i malo opreme imaš studio koji po tehničkim kvalitetima može da se meri sa određenim brojem studija koje su smatrani vrhunskim studijima početkom 21. veka. Ali postoji druga strana priče. Taj krug: izdavač-bend-publika, pa opet izdavač je prekinut. Pojavilo se dosta elektronskih medija, internet je danas svakodnevica, a tu je i YouTube. Ljudi skidaju i slušaju muziku na taj način da ne osećaju potrebu i ne shvataju da kupovinom određenog produkta podržavaju celu priču. Ne podržavaju bend. Nije se od toga nikad mogla hraniti porodica, ali od prodatog CD-a novac se slivao i u kasu izdavačke kuće pa su te pare mogle da se ulože u nove bendove, vrtile se u krug. U jednom trenutku je to prekinuto. Nema više te prodaje. Mi posmatramo album kao kompletnu priču. Jedna pesma sa albuma ne predstavlja album nego mora da se sluša u kontekstu, po rasporedu koji je napravljen. Stojimo iza toga i u ovom trenutku upravo zbog toga što taj CD kao produkt nije shvaćen kao nešto što je vredno, ljudi to ne kupuju, a samim tim što ne kupuju suludo je da se otvara izdavačka kuća. Onda je tu cela priča prekinuta i bendovi imaju problem. Tokom devedesetih su uz izdavače bili mediji, a tu mislim na tri osnovna medija - TV, radio i novine - bez toga nema života. Oni danas imaju drugačiji pristup ljudima, imamo Instagram, Facebook, Twitter ... Tebe na instagramu prate oni koji te prate jer znaju ko si. Kad sam se ja pojavljivao na nekoj mainstream televiziji samim tim što sam na takvom mediju postojala je mogućnost da se zakači neko ko nema veze o tome ko su Goblini. Tako se gradila baza ljudi koji slušaju bend. Mi smo imali mogućnost da širimo tu bazu dok današnji bendovi nemaju takvu mogućnost. Imaju lakšu mogućnost da se predstave bazi, ali bazu predstavljaju oni koji već znaju taj bend i teško je da probiju tu barijeru. 
      Svjedoci smo i danas protesta Beogradom, ali i drugim gradovima. Vaša pesma je i dalje puštana. "Ima nas". Imponuje li to a koliko ukazuje na problem nedostatka bendova koji bi mogli nastaviti tu vrstu tradicije? 
      - Ima bendova izuzetno dobrih, koji su kvalitetni. "Ima nas" je pesma koja je za vreme devedesetih, pored "Ustani i kreni" bila okosnica te neke set liste koja se vrtela tokom protesta. To je pesma koja nosi i motiviše ljude da krenu na ulicu i da neke stvari menjaju. Imponuje mi, ali mi je draže što ljudi shvataju tu pesmu na takav način i što ona budi pozitivu i želju za promenama, pre nego što je to moja pesma. Nadam se da će se iskoristiti za dobre svrhe. Osećao bih se loše da znam da neki loši ljudi stoje iza svega toga. 
      Kako si se osećao nakon 5. oktobra? Da li si osećao da se koristila u dobre svrhe? 
      - Ti ljudi koji su koristili tu pesmu nisu iskoristili svoju politiku u najbolje svrhe. To boli. Imali smo velika očekivanja i smatrali smo, ne samo za rock and roll, nego umetnost uopšte, da će sa takvim ljudima doći bolje vreme. Nismo mi tražili ništa da nam se servira nego da ćemo samo dobiti dovoljno medijskog prostora da možemo takve stvari da plasiramo među našim ljudima jer je to najbitnije i jer odavde i crpimo inspiraciju. Očekivali smo da će ljudi početi da se vraćaju umetnosti, iskrenoj umetnosti. Mi znamo šta je danas mainstream. To je nešto čega smo se stidili i gadili osamdesetih. To smo očekivali da će se promeniti. Dakle, više medijskog prostora i da ćemo moći da pariramo tim ljudima. Desilo se nešto još gore. Strašno je reći, ali mi nikad nismo imali više medijskog prostora nego za vreme Miloševića. On nije shvatao koliko je to opasno, a onda kad smo sa te dve ANEM turneje ("Izađi na crtu" i "Upotrebi ga") poprilično doprineli da se promeni vlast onda su oni koje smo doveli na vlast shvatili koliko mi možemo da predstavljamo opasnost. Čitava ta urbana, reakcionarna strana populacije je onda odlučena da se uguši jer su oni drugi mnogo bezopasniji. Odvedi ih u rakija bar i pusti im cicu u miniću i bog da te vidi. Ko još razmišlja o izlasku na ulicu. 
      Dopustili ste da se baš "Ima nas" koristi i u Lupiginoj crowdfunding kampanji. Zanimljivo je da ste i vi sami imali kampanju prikupljanja novca za svoj drugi album, ali tada pojam "crowdfunding" nije bio ni izmišljen? 
      - Nas je oduvek odlikovala inventivnost. Oduvek smo bili ekipa koja, kad bi se našla pred problemom, tu ne bi stajala. Mi smo uvek gledali kako da rešimo taj problem i u tom trenutku je to bilo to. Shvatili smo da postoje neki ljudi koji su spremni da podrže tu neku priču i krenuli smo u kampanju. Probali smo i shvatili da to funkcioniše. Mislim da je to sjajna ideja. Danas je izuzetno bitno da oni koji imaju malo više u džepu, paricu koju će svakako potrošiti, a jedno pivo više mu ništa neće značiti, da ga uloži za nekoga kome bi te pare dobro došle. Verovatno ćeš i ti uživati i imati koristi od toga. To su izuzetno bitne stvari.
      Dejan KOŽUL

    • Од АлександраВ,
      Sedeo sam ispod velikog kestena i punih usta pričao sa drugom iz razreda. Jeo sam sendvič napravljen na francuskom hlebu, sa puterom, šunkom, barenim jajima i krastavcima. Najavljivali su kišu, ali su po običaju promašili – bilo je toplo prolećno veče. Zvučnici su bili na prozorima i smenjivali su se hitovi „zabavne" muzike. Moje društvo u osnovnoj nije bilo imuno na narodnjake, nego oni „glavni" na koje su se ložile sve devojčice, dolazili su kasnije. Ispred nas se nalazio veliki travnjak, a iza kuća slavljenika. Kuća je sa strane imala jednu malu kulu koja je podsećala na one zamkove iz Vojvodine. Zavese u kuhinji su prekrivale tri četvrtine donjeg dela prozora, tako da ste kroz gornji deo mogli videti celo dvorište. Kuća je izgledala kao iz neke zimske bajke. Da sam se više družio sa slavljenikom, verovatno bih se samopozvao u goste kad napada neki veliki sneg. Ali nisam. Slavljenik je nosio najke pegazus, a ja martinke. Dva sveta koja povezuje samo ista škola.
      Muzika koja se smenjivala na zvučnicima je bila sve gora. Prvo su išli Bajaga, Riblja Čorba, Modern Talking i Bros, pa Bijelo dugme, Crvena jabuka, Vanilla Ice i Regina. Ova Regina mi je posebno išla na onu stvar. Takvu tezgarošku, neoriginalnu i mediokritetsku grupu nisam čuo sve do Nevernih beba. Među svim tim domaćim hitovima, pažnju mi je privukla pesma iz tada aktuelne predstave Moja Draga. Peva je Nikola Kojo a refren otprilike glasi "Gde je sad moj Beograd / A gde si sada ti / A gde sam sada ja".
      Geozavod, pre renoviranja i Beograda na vodi
      Iako su moje martinke izražavale negodovanje nad tom patetikom, onaj luzerski deo mene je više slušao tekst pesme, nego blebetanje druga o nekom mnogo dobrom lobu na poslednjem derbiju. Dok mi je njegov glas odlazio u fejd, pitao sam se koliko je ovo moj grad i kakve ja veze imam sa svim ovim ljudima koji jedu sendviče iz kartonskih tanjira, dok njišu kukovima uz Reginu (nemam ništa protiv sendviča iz kartonskih tanjira, da se razumemo).Onda su došli oni tipovi na koje se lože sve cice iz škole, iz zvučnika su se zaorili Džej i Ceca, ruke su poletele gore, tako da je došlo vreme da se otisnem.
      Tog perioda između osnovne i srednje škole sećam se kroz maglu. Još uvek sam se pronalazio, još uvek nisam pripadao. A u tim godinama moraš da pripadaš. Gledao sam kako najbolji drugovi Sex Pistols majice presvlače u šuškave trenerke, kako Ana stavlja onaj crni kreon oko usana kao Dragana Mirković i još me ubeđuje da film Slatko od snova uopšte nije tako loš, kako se komšija koji je 9. marta 1991. bio na Trgu i psovao Slobu dobrovoljno prijavljuje za rat...
      I sve me je to zbunjivalo. Prvo su svi delovali normalno, a onda su odlepili. Sve više je bilo takvih i počeo sam da se pitam da li je sa mnom sve u redu. U šta ja treba da se preobratim? Ništa mi nije bilo jasno. A onda dođe gimnazija, tu pronađeš ono troje što nisu dizelaši, počneš da izlaziš na Akademiju, da kupuješ Ritam i slušaš B92, i skapiraš da nisi jedini takav u gradu. Zbog ljudi koje si pronašao, Beograd konačno počneš da doživljavaš svojim. Skapiraš da se ne slušaju baš na svim žurkama Regina i narodnjaci, kao i da postoje oni koji ne pričaju samo o fudbalskom derbiju. Ruku na srce, Sloba, inflacija, ratovi, čemer i jad su još uvek tu, ali i to je lakše kada znaš da još neko na svet gleda istom dioptrijom kao ti.
      Nekadašnji bioskop Balkan
      Klinci koji su se rodili u vreme dok sam jeo baget sendviče kraj te zimske kuće iz bajke, danas su stariji nego što sam ja bio tada. Drugar koji je pravio tu žurku se sa roditeljima odselio iz zemlje nakon osnovne škole. Kuću su prodali nekom. Kako sam se preselio iz Braće Jerković u Medaković, retko sam prolazio pored nje. Tako bi sve do pre nekoliko godina kada sam se vratio u Jerković i počeo da idem na bazen. Put do bazena vodi direktno kroz malu ulicu u kojoj je to dvorište. Mnoge kuće iz te ulice su bile nadograđene bez imalo ukusa i stila. Izgledale su kao da na kutiju šibice naslažete one EI Niš televizore. Plašim se da ako Beograd nekada oseti zemljotres jači od tri-četiri Rihtera, te nesrećno nadograđene kuće će prve zaginuti. No, to ne važi za onu "moju".
      Iako nisam bio nešto preterano emotivno vezan za tu kuću, kada sam je video prvi put nakon toliko godina, priznajem da je moje patetično-nostalgično srce ipak malo zađuskalo. Fasciniralo me je što je stajala na istom mestu, sa istim dvorištem, bez nadogradnje i bilo kakvih promena. Krošnja kestena je bila malo veća nego pre, ona kula je stajala na svom mestu, fasada je bila u savršenom stanju, a čak su i "tri četvrt" zavese bile identične. Povremeno sam viđao čoveka koji ispod kestena čita "Politiku", a uz staru kulu i ženu koja je izvirivala iznad kuhinjske zavese, prizor je neodoljivo podsećao na kadar iz neke epizode sa Herkulom Poaroom. Toliko toga se promenilo u mom životu od te kuće, ali iz nekog razloga mi je bilo drago što ona nije.
      Dorćol
      Na plivanje idem utorkom i petkom. Kada sam tog utorka prolazio pored kuće, sve je izgledalo regularno. Bilo je hladno pa nikog nisam video u dvorištu, ali iz odžaka se vijorio dim. Zimska kuća je dočekala svoje godišnje doba, mislio sam u sebi. Zamišljao sam kako oni unutra sad slušaju Sinatru pored kamina dok piju neki voćni čaj, ali znao sam da je to samo moje romansirano maštanje. Jedva sam čekao da padne sneg i da vidim kako ledenice vise sa one kule. No, to se nije desilo.
      U petak, samo tri dana kasnije, kuće više nije bilo! Na mestu gde je stajala bila je iskopana ogromna rupa, široka kao celo dvorište i duboka nekoliko metara. Nije više bilo ni kestena, ni kule, ni zavesa. Dva bagera su i dalje kopala, blato je bilo svuda naokolo. Onaj čovek koji je čitao "Politiku" sada je sa osmehom na licu pričao sa jednim radnikom. Stajao sam kao kip. Manje mi je bilo neverovatno da su srušili kuću, od toga koliko su to brzo uradili. Nisu mogli početi pre srede ujutru. A u petak u podne sve je bilo gotovo. Kako je moguće da se u Srbiji neki tako veliki posao obavlja za tako kratko vreme? Očigledno da to ima veze sa onom pričom o parama, burgiji i vrtenju.
      Dve nedelje kasnije, na tom mestu je nikla ona klasična odvratna, ružna trospratnica. Verujem da je čovek koji čita "Politiku" u njoj dobio dva stana, a da će preduzimač za "pristojnu" sumu preostalih 6-7 stanova već nekome uvaliti. Pitao sam se ko su ti preduzimači. I dalje ne znam koja firma je srušila "moju" kuću, ali znam koja je zadužena za one nesrećne nadogradnje u toj ulici. Vlasnik te firme koja je nadogradila gotovo celu ulicu pored Centralnog groblja je muzičar iz, nećete verovati, grupe Regina. Očigledno da terase u Budvi nisu dovoljne za pristojan život, te je čovek morao da se okrene svom, pretpostavljam, osnovnom pozivu – građevini. Sudeći po onome kako je nadogradio kuće iz te ulice, ili je na fakultetu prepisivao, ili je diplomu dobio kao predsednik države ili je u najboljem slučaju netalentovan. Na njegovu sreću i našu nesreću, uvek mu ostaju muzika i Bir festovi.
      Mnogi moji prijatelji iz osnovne škole su svoje stare kuće zamenili za te ružne nove trospratnice u kojima su dobili dva stana. Oni i njihovi roditelji žive pošteno, ne kradu, nemaju veze po sudovima i katastrima i dele sudbinu većine nas nesrećnika koji živimo ovde. Oni nemaju para da trošne kuće popravljaju i renoviraju. I onda su srećni kada im dođe neko kao taj iz Regine i ponudi dva stana u ružnoj zgradi bez dvorišta. A ko su ti što montiraju televizore na šibice i koji pola Voždovca pretvoriše u favelu koja očajnički želi da je grad? Odakle su došli, šta su jeli, na kojim klupama su se ljubili i gde su našli pare da naprave celu zgradu? Ko god da su oni, znam samo da nisu moj Beograd. Pa neka su se rodili i tri puta po sred onih tramvajskih šina na Dorćolu. Trg Slavija
      Kako godine prolaze, sve više se osećam kao stranac u gradu u kome sam rođen. To je valjda normalno kada čovek matori. Pesak iz sata nas sve drobi. Kukati za "mojim vremenom", danima kada se slušala "bolja" muzika, krošnjama kestenova i baget sendvičima, osnovni je pokazatelj da su vas godine pregazile. Zgrade i kuće se ruše i prave nove, dolaze novi klinci koji umesto Šarla akrobate i Sonic Youth slušaju S.A.R.S. i Eda Širana, ta se muzika vrti i na fekvenciji na kojoj je nekad bio radio B92, ljudi koji su vodili časopis Ritam sada na Exit dovode Eli Gulding, u bioskope se ide u tržne centre i to više zbog kokica nego filmova, a novac je na globalnom nivou za delić promila važniji sada nego što je bio kada ste počeli da čitate ovaj tekst.
      Ovo poslednje je ključno za razumevanje pitanja iz one pesme koju je pevao Nikola Kojo. A i on sada umesto dobrih filmova snima reklame u kojima leti na flaši nekog voćnog soka koji nije video voće. Panta rei ili zeitgeist, kako vam drago.
      Park kod Palasa
      Pa dobro onda, gde je sad moj Beograd? Svuda i nigde. Jebeš ulice i zgrade, grad su ljudi. Jedni su se zavukli u tople sobe i izlaze samo po koncertima. Drugi sede ispred televizora i kada čuju vesti zapuše uši u viču "la-la-la". Treći rade deset sati dnevno da bi mogli sobe da održe toplim. Četvrti uopšte i nisu iz Beograda. Peti su se odselili, a šesti uveliko planiraju. Gde god da su i šta god da rade, znam da nikad ne uzimaju ono što nije njihovo, da prave kompromise samo kad moraju, da ne bacaju smeće kroz prozor, da ne vode decu u poštu kako bi ih pustili preko reda, da ne ostavljaju automobile na sred ulice sa četiri uključena žmigavca, da ne slušaju Reginu, ni Neverne bebe i da se često pitaju koliko je ovo zapravo njihov grad.
      Eto tu je sad moj Beograd - u mom telefonskom imeniku.
      Vladimir Skočajić
      Извор
    • Од Милан Ракић,
      Pre trideset jednu godinu, na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, održan je koncert u sklopu YU Rock Misije. Činjenica da se nije održao na isti dan kada i Live Aid koncerti u Filadelfiji i Londonu mu je, istina, možda i oduzela nešto od efektnosti, ali nešto treba istaći: u pitanju je bio prvi koncert u okviru globalne kampanje za pomoć gladnima Afrike.

      Kako je sve počelo u svetu dobro je poznato: glad koja je u samo dve godine (neposredno ili posredno) odnela 400.000 života u Etiopiji podstakla je Boba Geldofa i Midgea Urea da napišu pesmu „Do They Know It’s Christmas“, da ubede veliki broj britanskih kolega da je snime i zaradu od prodaje singla namene žrtvama gladi;
      njihova akcija podstakla je muzičare sa druge strane Atlantika da snime sopstveni dobrotvorni singl, „We Are The World“ (autori Michael Jackson i Lionel Richie); ogroman uspeh pesama podstakao je organizovanje dobrotvornih koncerata.
      13. jul 1985. godine bio je, kako reče novinar Rolling Stonea Michael Goldberg, „dan kada je čitav svet rockao“ (škotski glumac Billy Connolly, jedan od konferansjea na londonskom koncertu, izneo je, najavljujući Eltona Johna, podatak koji svakako nije istinit ali veoma lepo zvuči: na 95% televizora u svetu gledao se živi prenos Live Aida); najveća imena rock muzike nastupila su na koncertima koji su, kako je primetio Zoran Paunović, predstavljali „kraj epohe u kojoj je rok muzika još bila istinski važna – ili bar nosila u sebi manje-više neokrnjenu iluziju moći“; od samih koncerata je prikupljeno oko 50 miliona funti za pomoć gladnima.

      Nažalost, kako su oči čitavog sveta bile su uprte u dešavanju na londonskom Wembleyu i filadelfisjkom Stadionu John F. Kennedy, često se zaboravlja doprinos koji su kampanji dali muzičari iz Nemačke, Holandije, Austrije, Italije, Mađarske, Norveške, Finske, Sovjetskog Saveza, Japana, same Afrike i – Jugoslavije.
      Grupa jugoslovenskih rock poslenika, podstaknuta akcijama Band Aida i USA For Africa, odlučila je da nešto slično uradi na domaćem terenu. Dobri duh jugoslovenskog rock ‘n’ rolla, rock kritičar Petar-Peca Popović bio je taj koji je predložio da se snimi singl koji bi se prodavao uz tada veoma tiražni časopis Rock, te da se organizuje dobrotvorni koncert. Pesmu „Za milion godina“ komponovao je Dragan Ilić, klavijaturista i bivši vošaGeneracije 5 (koja je zvanično prestala sa radom tri godine ranije i zvanično će se ponovo okupiti tek sedam godina kasnije), a tekst je napisao Mladen Popović, u to vreme voditelj emisije Hit nedelje, koji je pre toga napisao tek nekoliko tekstova za Aske, Denis & Denis i Olivera Mandića, te za rock pevača Graleta Vuka i pevačicu zabavne muzike Jasnu Zlokić. U snimanju pesme učestvovala su neka od najvećih imena jugoslovenske rock muzike: Željko Bebek, Momčilo Bajagić Bajaga, Zdravko Čolić,Dado Topić, Jura Stublić (Film), Vlatko Stefanovski (Leb i Sol), Zoran Predin (Lačni Franz), Sergio Blažić (Atomsko Sklonište), Massimo Savić (Dorian Gray), Igor Popović(Jakarta), Marina Perazić (Denis & Denis), Slađana Milošević, Anja Rupel (Videosex),Vesna Vrandečić (Xenia), Zorica Kondža, Dejan Cukić (u to vreme član Bajage i Instruktora), Ljuba Ninković (u to vreme član Tunela), Peđa D’ Boy (u to vreme već vođa svog Peđa D’ Boy Banda), Doris Dragović (u to vreme članica grupe More), članice Aski, Izolda Barudžija, Snežana Stamenković i Snežana Mišković (koja u to vreme još uvek nije bila Viktorija), članovi Idola Vlada Divljan i Srđan Šaper, članovi Parnog Valjka Husein Hasanefendić Hus i Aki Rahimovski, članovi Divljih Jagoda Alen Islamović i Sead-Zele Lipovača, te sam Ilić i bivši članovi njegove Generacije 5, Dragan Jovanović Krle, Dušan Petrović i Slobodan Đorđević. Pesmu su odsvirala potonja četvorica, sa izuzetkom gitarskog soloa, koji je odsvirao Vlatko Stefanovski. Za produkciju je bio zadužen tada već proslavljeni Saša Habić, za snimanje ništa manje slavni Đorđe Petrović, a omot ploče je vizuelno uobličio jedan od najznačajnijih dizajnera jugoslovenske rock scene, Jugoslav Vlahović. PGP-RTB je inicijatorima kampanje naplatio samo vinil (ne i studio), a najveći jugoslovenski proizvođač omota, GIRO štampa, nije naplatio štampanje omota. Prvih 150.000 primeraka ploče otkupio je časopis Rock, poklanjajući ih uz svoj tiraž.

      Rasprave zašto pojedinih izvođača nema na ploči traju i danas; da li su dobili poziv? Ako nisu – zašto nisu? Ako jesu – zašto su odbili? Neki bendovi su učestvovanjem na koncertu na stadionu Crvene zvezde nadomestili to što nisu imali svog predstavnika na snimanju pesme; poredDenis & Denis, Atomkog Skloništa(Blažić je, već teško bolestan, nastupio sedeći), Jakarte, Peđa D’ Boy Banda,Filma, Videosexa, Željka Bebeka, Bajage i Instruktora, Slađane Milošević, Tunela,Lačnog Franza i Aski, na koncertu su svirali i Automobili, Piloti, Partibrejkers,Ekatarina Velika, Plavi Orkestar, Elvis J. Kurtovich & His Meteors, Vatreni Poljubac,Električni Orgazam, Kerber, Balkan i – jedini čiji radovi nisu preživeli sud vremena, a koji su imali čast da svojim nastupom otvore koncert – Magično Oko. Poziv da učestvuju u snimanju pesme su (kako je svedočio Ilić u jednom razgovoru sa Markom Jankovićem) odbile vođe dva najpopularnija jugoslovenska benda, Goran Bregović iBora Đorđević. Može se učiniti da je posredi bilo nešto poput čuvenog pobratimstva Rima i Pariza – Solo Bora è degna di Brega; solo Brega è degna di Bora; naime, u to vreme, u rasponu od četiri meseca, Đorđević je gostovao na ploči Bijelog Dugmeta poznatoj kao Kosovka djevojka, a Bregović na Istini Riblje Čorbe; oba su albuma predstavljala trijumfalan uzlet nakon kriza koje su potresale dva benda i oba su zacementirala zvezdani status njihovih autora. No posredi je, bar u Đorđevićevom slučaju, bilo nešto drugo: u to vreme jugoslovenskim profesionalnim muzičarima nametnuti su visoki porezi; to je bio jedan od razloga zbog kojih se Džoni Štulić odselio iz Jugoslavije (i, kako je Ilić otkrio u pomenutom razgovoru sa Jankovićem, nije bio tu da dobije poziv da učestvuje u YU Rock Misiji). Đorđević u to vreme, kako piše Vladimir Stakić, „posle prodatih milion i petsto hiljada ploča (koja desetina hiljada gore-dole) i posle više od hiljadu održanih koncerata […] još nije rešio mnoga bitna životna pitanja: vozi se autobusom s malim detetom na leđima i još uvek nosi isti šešir kao pre četiri godine“. Nekoliko meseci pre objavljivanja singla Đorđević, u par intervjua, grmi kako su rockeri dobri samo kada treba da nastupaju na dobrotvornim priredbama, a kako nikako da dobiju status kulturnih radnika, a porezi su ogromni, te kako mu ne pada na pamet da učestvuje u snimanju nekakvog dobrotvornog singla… Đorđević je, dakle, verovao da je u pitanju državni projekat, pa odbija da u njemu učestvuje. Zašto je Bregović odbio da učestvuje mnogo je teže naslutiti, ali je izvesno da je u pitanju bio jedan od retkih pogrešnih poteza u njegovoj karijeri. Obojica su, Đorđević valjda shvativši da su se rockeri organizovali samoinicijativno, a Bregović valjda uvidevši da je čitava stvar ispala mnogo ozbiljnija nego što je on očekivao da će biti, došli na snimanje spota, povevši sa sobom i Mladena Vojičića Tifu (tako su se u spotu pojavila sva tri pevača Bijelog Dugmeta, bivši, aktuelni i budući). Po Ilićevom svedočenju, Bebeka je strašno ljutilo što je Bregoviću dozvoljeno da učestvuje u snimanju spota.

      Nekoliko meseci kasnije, u jednom intervjuu, na konstantaciju da ga nije bilo u YU Rock Misiji, frontmen Zabranjenog Pušenja, dr Nele Karajlić odgovara: „Ne, ja se ne slažem sa tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog ni ekonomskog pokrića. Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l’? Majku im ja… Je l’ ja sad treba da gledam one radosne p’jane trubadure koji daju 0.03% na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage. Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. To je Blejk Karington koga svakodnevno viđamo na ulici. To je kao kad bi opljačkao čovjeka na ulici, uzeo mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje. Pa ga posle pet godina sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvjek bit’ solidarni pod uslovom da ovi drugi budu gladni.“ Ostaje nejasno da li je Karajlić odbio poziv ili ga nije ni dobio. Sa druge strane, Đorđe Balašević nije krio svoje razočarenje što mu poziv nije upućen: „Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar strofu…“ (Nije zgoreg dodati da je Janković Ilića, u pomenutom razgovoru, pitao da li je poziv dobio Oliver Dragojević, na šta je Ilić priznao da se o Dragojeviću, kao prevashodno pop pevaču, nije ni razmišljalo.)
      Singl „Za milion godina“, prvobitno objavljen uz 75. broj časopisa Rock, predstavljao je ogroman uspeh, i u formalnom, i u izvedbenom i u produkcijskom i u finansijskom pogledu – samo od njegove prodaje sakupljeno je preko četvrt miliona dolara. No osmočasovni koncert, koji je prenosila i televizija, bio je manje uspeo. Uz kišovito vreme, zbog kog je koncert kasnio, za slabiju atmosferu pobrinula se i uprava Crvene zvezde: naime, bina je bila smeštena na istočnoj tribini, ali uprava kluba nije dozvolila publici da izađe na teren, smestivši je na zapadnu tribinu; ne samo da zbog toga izvođači nijednog trenutka nisu bili u stanju da vide i čuju reakcije publike, već je to prouzrokovalo ogroman odjek, što je isprovociralo Milića Vukašinovića da u jednom trenutku prekine nastup svog Vatrenog Poljupca i u mikrofon (za vreme živog prenosa) kaže: „Ne valja. Da jebem majku, ne valja!“ Džuboks (koji o koncertu izveštava šturo, možda i zato što je čitava akcija bila vezana prevashodno za konkurentski Rock) piše: „Na ogromnoj bini, uz odlično ozvučenje [sic!] smenjivali su se svi oni koji u ovom trenutku nešto znače na našoj rok sceni. Neki su pokazali svoje vrline, neki, na žalost, svoje mane. Bilo je to veče kad je svako na pijacu izneo ono što ima. Publika na stadionu se dobro zabavljala a TV je sebi jeftino obezbedila višečasovni program.“ Oko 20.000 gledalaca prisustvovalo je koncertu, što je bilo znatno manje no što se očekivalo, pa je sam koncert doneo je manju zaradu no ploča: oko 170.000 hiljada dolara. (Ipak, valja podsetiti da je YU Rock Misija bila samo jedan oblik pomoći naroda Jugoslavije gladnima u Africi: te 1985. godine svaki četvrti Jugosloven donirao je novac Crvenom krstu ili UNICEF-u.)

      Nešto manje od mesec dana kasnije, poruka YU Rock Misije, koju je preneo Mladen Popović, i spot pesme „Za milion godina“ emitovani su tokom Live Aida, u pauzi između nastupa Black Sabbatha i Run-D.M.C.-a u Filadelfiji. Publika na Wembleyu je, prema tvrdnjama naših ljudi tamo prisutnih, pred kraj pesme počela da pevuši melodiju i pozdravila emitovanje gromkim aplauzom. Bilo je to jedno od osam uključenja u Live Aid (ostalih sedam je bilo iz Australije, Japana, Austrije, Holandije, Sovjetskog Saveza, Nemačke i Norveške)
      Trideset godina nakon Live Aida, među organizatorima, učesnicima, onima koji su učešće odbili i onima koji poziv nisu dobili mnogo je zle krvi: padaju optužbe za licemerje, pa i pronevere; sa druge strane, široke mase se, sa cinizmom karakterističnim za digitalnu eru, sve češće sprdaju s naivnošću onih koji su verovali da će muzika promeniti svet  (jasno je da bogataši i propovednici neoliberalnih mitova zadovoljno trljaju ruke na takvo urušavanje velikih ideala i izvrtanje na naličje poslednjeg velikog zanosa čitavog sveta). No reakcije na YU Rock Misiju, zbog specifične istorije prostora na kojima je ponikla, bitno su drugačije.

       
      YU Rock Misija predstavlja jedan od velikih simbola i jednu od najznačajnijih tački u istoriji kulture zemlje koja više ne postoji, pa neizbežno izaziva čitavu paletu reakcija; od nostalgije za „dobrim, starim vremenima“ i „zlatnim dobom rock ‘n’ rolla“ – „Suze mi teku kad ih gledam ovako zagrljene“, „Ovako nešto nikad više neće biti moguće“, vele internet komentatori; preko gorčine što smo, kako je primetio sam Mladen Popović, „tada mi bili ti koji su pomagali ljudima u nesreći, da bi, nažalost, samo par godina kasnije mi bili ti koji primaju pomoć iz belog sveta“ (a koju je jedan anonimni komentator slikovito izrazio rečima: „Afrikanci, vraćajte pare!“); do podsmeha zbog „naivnog“ idealizma, nedotupavnih komentara poput „Čoveče, kakva ljiga“, pa i gadosti poput „Jebale vas čamuge. Nek pocrkaju od ebole pička im materina smrdljiva i retardirana“ (autentičan komentar), kakve bi u nesvrstanoj Jugoslaviji izazivale samo najdublji prezir. Naposletku, ljubitelji domaćeg rocka, posmatajući spot za ovu pesmu, otkrivaju sve nove i nove zanimljive pojedinosti iz kojih se štošta može pročitati: kako se čini da je Bregoviću nelagodno; kako Vlada Divljan i Srđan Šaper ne stoje jedan kraj drugog; kako je čuveno prijateljstvo Sergia Blažića i Mladena Vojičića vidljivo i u ovom spotu; i tako dalje.
      Izvesno je, međutim, da je YU Rock Misija, pored pokazatelja stepena razvijenosti jugoslovenske scene, i potvrda glasova koji kažu da je i ovaj osiromašeni komad Evrope na zlom glasu nekada „bio svet“; od imidža jugoslovenskih zvezda – ne možemo se oteti utisku da bi pojedinima na eleganciji i ekstravaganciji pozavidele i najveće svetske zvezde – preko visokih izvođačkih, produkcijskih (mada je Habić, po sopstvenom priznanju, nakon završenog snimanja bio nezadovoljan urađenim poslom) i artističkih standarda, do činjenice da su jugoslovenski rockeri podelili pažnju sveta sa najvećim imenima rocka. Valja tu istaći još nešto – kako je primetio Dimitrije Vojnov: „U spotu možete videti kako Čola đuska sa crnčetom na ramenima, na istom mestu pevaju Srđan Šaper i Željko Bebek, Krle iz Generacije 5 i Vlatko Stefanovski soliraju, i nikome se na licu ne vidi šta nas čeka ubrzo posle toga. Pored političkog jedinstva u ovom spotu vidimo i jedinstvo scene gde Bijelo dugme nije strogo i militantno odvojeno od Idola, što će potom da se desi kada i sve ostale podele postanu militantne.“
       
      Petar Kostić, BalkanRock.com
       
×
×
  • Креирај ново...