Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

Кад прочитам неку вест о случају педофилије или уопштено доказаног силовања девојака. Увек се запитам, која је то метода, којом се потенцијалне жртве превентивно бране, поготово родитељи деце... То ме подсетило на хемијску кастрацију. Хемијска кастрација није исто што и присилна хемијска стерилизација која је злочин против човечности због начина како се примењивала током другог светског рата и пре тога. Хемијска кастрација, неутралише сексуалне нагоне, као и могућност репродукције. Може да буде привремена или доживотна, зависи од врсте терапије коју закон одреди.

који је став стручњака: 

1. да ли је хемијска кастрација ефикасна у пракси?

2. да ли такви злочинци (било којег пола) након стерилизације, само преусмере потребу да постигну осећај надмоћи, искале бес или муче неке појединце?

Медведев је потписао закон о хемијској кастрацији (извор)

Дмитриј Медведев.  Фото РИА Новости, Владимир Родионов

 

Руски председник Дмитриј Медведев 29. фебруара потписао закон о обавезном хемијском кастрирању педофила. Државна дума је усвојила закон, 7. фебруара 2012. године, а Савет Федерације одобрило 22. фебруара 2012. године.

Прес служба је рекла да закон "има за циљ повећање ефикасности у борби против злочина почињених против сексуалног интегритета деце". Јача се одговорност за „злочине против сексуалног интегритета малолетника“, као и за „укључивање малолетника у проституцију и трговину порнографским материјалима или предметима“.

Закон предвиђа да ће оптужени од сада, када разматра случајеве педофилије, припадати кругу особа одговорних за одгајање детета. Ово се односи на родитеље и старатеље. Поред тога, за оне који су осуђени због злостављања деце предвиђена је забрана условног и замењивања незамењеног дела казне блажом врстом казне. Закон такође уводи забрану условне казне за педофиле који су починили кривично дело над децом млађом од 14 година.

За педофилске преступнике, казна ће такође бити повећана - до доживотног.

Закон допушта хемијску кастрацију само након детаљног медицинског и психијатријског прегледа осуђених педофилије. Одлуку у сваком појединачном случају мора донети суд.

други текст (21. jul 2019 извор Новости"NOVOSTI" ISTRAŽUJU: Da li će Srbija uvesti kastraciju pedofila?

Sve više zemalja uvodi hemijsko onesposobljavanje manijaka, kod nas predloga nema. Oko 100 osoba upisano u registar zlostavljača, lane čak 66 prijava. UBISTVO dvanaestogodišnjeg dečaka u Kosovu Polju, za kog se sumnja da je više puta silovan, a telo mu je pronađeno prošle nedelje kraj puta, u blizini rodne kuće, ponovo je pokrenulo priču o hemijskoj kastraciji pedofila. Sve je veći broj zemalja koje uvode ovu meru uprkos protivljenju stručne javnosti, a poslednja je to učinila Ukrajina.

Pre nje, hemijsku kastraciju uvele su Rusija, Australija, Poljska, Makedonija, Kazahstan, Južna Koreja i neke američke države, poput Alabame.

U Ministarstvu pravde kažu da, uprkos nekoliko javnih inicijativa, Radna grupa za izmene Krivičnog zakonika nikada nije primila takav zvaničan predlog.

- Radna grupa Ministarstva za izmene KZ je u stalnom zasedanju i razmatra sve buduće inicijative za izmenu ovog zakonika. Do sada nije primila ni inicijativu, ni predlog za uvođenje hemijske kastracije, a ako dođe do toga, inicijativa će biti razmotrena s velikom pažnjom - kažu u resoru pravde.

Sličan predlog parlamentu pre pet godina je podneo tadašnji predsednik Skupštinskog odbora za zdravlje Dušan Milisavljević. On je sugerisao uvođenje hemijske kastracije za pedofile i silovatelje povratnike, tako što bi sudija određivao koliko dugo bi osuđeni dobijao injekcije androgene blokade, uz obavezan psihijatrijski tretman. Ta ideja, međutim, nikada nije zaživela.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Milisavljević (DS): Predlog da se uvede hemijska kastracija  345975_korupcija280513ras-foto-rajko-ristic03

Poslanik Demokratske stranke Dušan Milisavljević izjavio je danas da je u skupštinsku proceduru uputio Predlog izmena Krivičnog zakonika koje predviđaju hemijsku kastraciju pedofila i silovatelja povratnika.

Milisavljević je novinarima u Skupštini Srbije rekao da hemijska kastracija nije povratak u srednji vek, već podrazumava primanje inekcija androgene blokade na šest meseci.

- Taj problem moze da se reši medicinskim putem, da se leče, trenutno onesposobljavaju da izvrše seksualni čin, nasilje nad detetom i da sudija ima pravo da odredi dužinu davanja tih androgenih blokada i psihijatrijskog tretmana - precizirao je Milisavljević.

On je istakao da je izmene predložio kao lekar i otac ženskog deteta, jer je, kako je istakao, zgranut svirepim zločinima nad decom.

- Ovakvi zakoni postoje u nekim evropskim državama, kao i zemljama u okruženju kao što je Makedonija. Nadam se da će ovaj predlog dobiti podršku u parlamentu i poslati poruku pedofilima da država ima spreman odgovor - rekao Milisavljević.

Poslanica Demohrišćanske partije Srbije Olgica Batić najavila je da će sledeće nedelje predati predlog izmena Krivičnog zakonika kojima se predviđa uvodjenje obavezne hemijske kastracije za višestruke silovatelje i pedofile.

извор (датум: 07.10.2014)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne verujem da se hemijskom kastracijom rešava tako ozbiljan problem, jer zločinci mogu decu maltretirati i zlostavljati i uz erektilnu disfunkciju. Sigurno ste čuli za slučajeve gde je silovatelj upotrebljavao razne predmete i nanosio teške telesne povrede. Svi ti seksualni predatori i pedofili imaju sadističku crtu i težnju da se žrtva dovede u stanje bespomoćnosti, jer to im daje osećaj moći i dominacije. Njihov mentalni sklop se "hrani" strahom i patnjom izabrane žrtve. 

Nažalost, kazne za silovanje su preblage i nakaradne, jer prosto vredjaju žrtvu i sav normalan svet koji je protiv bilo kakvog vida nasilja. Ništa nije bolja situacija ni za druga krivična dela. Posledica neadekvatnog zakonskog sankcionisanja, jeste porast kriminala i zločina u svim sferama. Živimo u svetu gde vlada zakon jačeg i zbog toga su žene često mete nasilja, a deca posebno, jer su ona najranjivija. Pedofilija je veoma razgranata i prisutna u elitnim krugovima širom sveta, i samim tim predstavlja veoma unosan biznis za monstrume. Sve to treba razbiti, drastično pooštriti kazne i izolovati iz društva da više ne naude bilo kome. I još nešto, ako imamo "Knjigu izvršnih dužnika" koja je javna i svima dostupna, onda bi i registar pedofila trebalo da bude javan i svima dostupan.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By александар живаљев
      Škola je zatvorska kazna
      Globalna ekonomija se ne obraća opštedruštvenoj potrebi za smislenim radom, za priuštivim stambenim prostorom, za obrazovanjem koje ispunjava čoveka, odgovarajućom medicinskom negom, čistom životnom sredinom, za iskrenom i odgovornom državnom upravom, društvenom i kulturnom obnovom ili najosnovnijom pravdom.
      Piše: Džon Tejlor Gato 29. februara 2020.     Foto: www.johntaylorgatto.com Sve globalne ambicije su zasnovane na definiciji produktivnosti i solidnog života, a ta definicija je toliko otuđena od svagdašnje ljudske realnosti, da sam uveren da je pogrešna, i da bi se većina ljudi sa mnom složila kad bi mogla da uvidi alternativu.
      Mogli bismo to da uvidimo kad bismo ponovo ovladali jednom filozofijom koja pronalazi smisao tamo gde se smisao prirodno nalazi – u porodicama, u prijateljima, u promeni godišnjih doba, u prirodi, u jednostavnim ceremonijama i ritualima, u radoznalosti, plemenitosti, saosećanju, i služenju drugima, u vrlinskoj nezavisnosti i privatnosti, u svim besplatnim i jeftinim stvarima od kojih su sačinjene stvarne porodice, stvarni prijatelji i stvarne zajednice – tada bismo bili toliko nezavisni da nam čak ne bi ni trebala ona materijalna „nezavisnost“ zbog koje moramo, kako insistiraju naši globalni „eksperti“, da budemo zabrinuti.
      Kako su nastala ova užasna mesta, ove „škole“? Pa, usputno školovanje je uvek bilo sa nama u raznim oblicima, jedan nenametljivo koristan dodatak odrastanju.
      A „moderno školovanje“ koje poznajemo u današnje vreme je nusproizvod dve „Crvene panike“ iz 1848. i 1919, kad se moćne interesne sfere uplašiše revolucije u redovima naše vlastite industrijske sirotinje. Totalno školovanje desilo se delimično i zbog toga što se tradicionalne „američke“ porodice preneraziše pred narodnim kulturama keltskih, slovenskih i latino doseljenika četrdesetih godina XIX veka, i osetiše odbojnost prema katoličkoj religiji koju ovi donesoše sa sobom.
      Svakako je treći faktor koji je doprineo stvaranju zatvora za decu zvanog „škola“ moralo biti zaprepašćenje sa kojim su isti ovi „Amerikanci“ gledali na pomeranje Afroamerikanaca na društvenoj lestvici nakon Građanskog rata.
      Pogledajte sedam nauka koje škola daje: zbrka, odeljensko pozicioniranje, ravnodušnost, emocionalna i intelektualna zavisnost, uslovno samopoštovanje i prismotra. Svi ovi nauci su prvorazredna dresura za večite pripadnike najsiromašnijih društvenih slojeva, ljude zauvek lišene mogućnosti da nađu središte svog posebnog talenta.
      I vremenom se ova dresura oslobodila svoje prvobitne svrhe: kontrolisati sirotinju. Jer je od dvadesetih godina XX veka jačanje školske birokratije, kao i manje uočljivo jačanje horde privrednih grana koje imaju koristi od školovanja, baš ovakvog kakvo jeste, proširilo prvobitni doseg ove institucije do tačke u kojoj ona sada otima i sinove i kćeri srednje klase.
      Čudo li je što se Sokrat ljuto uvredio zbog optužbe da naplaćuje podučavanje? Čak i onda su filozofi jasno videli neizbežni pravac kojim će krenuti profesionalizacija podučavanja, pravac prisvajanja prava na vršenje podučavanja, koje u jednoj zdravoj zajednici pripada svakome.
      Sa naucima poput onih koje ja dajem iz dana u dan ne treba se nimalo čuditi što imamo pravu nacionalnu krizu, čija je priroda veoma drugačija od one koju najavljuju nacionalni mediji.
      Mladi su ravnodušni prema svetu odraslih i prema budućnosti, ravnodušni prema skoro svemu, osim prema razonodi koju nalaze u igračkama i nasilju. Bogata ili siromašna, deca školskog uzrasta pred kojim je XXI vek, ne mogu ni na šta da se koncentrišu u dužem vremenskom periodu; imaju slab osećaj za vreme prošlo i vreme koje dolazi.
      Nepoverljivi su prema prisnosti, kao deca koja pate zbog roditeljske rastave (i zaista je u pitanju neka „rastava“, jer smo ih mi „rastavili“ od značajne roditeljske pažnje); oni mrze osamu, okrutni su, materijalisti, zavisni od drugih, pasivni, nasilni, bojažljivi u suočenju sa neočekivanim, robovi neprestane zabave.
      Sve manje važne sklonosti detinjstva pothranjuje i uvećava do grotesknih razmera školovanje, koje, svojom tajnom obrazovnom strategijom, sprečava uspešan razvoj ličnosti.
      Zaista, bez bespoštednog iskorišćavanja dečje bojažljivosti, sebičnosti i neiskustva, naše škole uopšte ne bi mogle da prežive, niti bih mogao ja, kao akreditovani nastavnik. Nijedna obična škola, koja bi se zaista usudila da podučava korišćenju sredstva kritičkog mišljenja – kao što su dijalektička, heuristička ili neka druga sredstva – ne bi potrajala dugo, pre nego što bi je raskinuli na komade.
      U našem sekularnom društvu škola je postala zamena za crkvu i, kao i crkva, zahteva da njena učenja moraju da se prihvate bez dokaza.
      Vreme je da se hrabro suočimo sa činjenicom kako je institucionalno školsko predavanje znanja pogubno za decu. Niko ne preživi tu obrazovnu strategiju od sedam nauka potpuno neozleđen, čak ni predavači. Taj metod je temeljno i potpuno antiobrazovni. Nikakvo sitno šeprtljenje je neće popraviti.
      Po jednoj od najvećih ironija ljudskog delanja, sveobuhvatno preispitivanje, koje je školama potrebno, koštalo bi mnogo manje nego što danas trošimo, pa moćne interesne grupe ne mogu sebi to da priušte.
      Morate da razumete prvo i pre svega da je biznis kojim se bavim proizvodnja novih radnih mesta i agencija za dodeljivanje ugovora. Ne možemo da priuštimo uštedu novca smanjenjem opsega našeg delovanja ili unošenjem raznolikosti u proizvod koji nudimo – ne možemo, čak ni pomoći deci da pravilno odrastu.
      To je gvozdeni zakon institucionalnog školovanja – to je biznis koji ne podleže ni normalnim računovodstvenim procedurama ni racionalnom skalpelu konkurencije.
      Neki oblik sistema slobodnog tržišta u školovanju namenjenom opštem građanstvu jeste najzgodnije mesto za traženje odgovora, jedno slobodno tržište gde postoji izobilje porodičnih škola, i malih preduzetničkih škola, koje bi bile konkurencija državnom obrazovanju.
      Pokušavam da opišem slobodno tržište u školovanju baš kao što je ono koje je ova zemlja imala do Građanskog rata, ono po kome se učenici dobrovoljno prijavljuju za vrstu obrazovanja koja im odgovara, čak iako to znači samoobrazovanje.
      Koliko vidim, takvo obrazovanje Bendžaminu Frenklinu nije škodilo. Ove opcije postoje danas u minijaturnim, čudesnim preživelim oblicima jedne snažne i odlučne prošlosti, ali su dostupne samo snalažljivima, hrabrima, srećnima i bogatima.
      Skoro potpuno odsustvo verovatnoće da će se jedan od ovih boljih puteva otvoriti rastrojenim porodicama siromašnih ili zbunjenom mnoštvu koje se ulogorilo na rubovima urbane srednje klase, nameće zaključak da će se propast uzrokovana školama od sedam nauka uvećavati, osim ako ne uradimo nešto hrabro i odlučno sa rusvajem u školovanju pod državnim monopolom.
      Nakon što sam zrelo životno doba proveo predajući školu, uveren sam da je metod masovnog školovanja jedini pravi sadržaj škole.
      Ne dajte se nasamariti da pomislite kako su dobra obrazovna strategija, ili dobra oprema, ili dobri nastavnici odlučujući faktori obrazovanja vašeg sina ili kćeri.
      Sve patološke pojave koje smo razmotrili događaju se u velikoj meri zbog toga što ove lekcije o školi sprečavaju decu da dođu na važne sastanke sa samima sobom i sa svojim porodicama, da bi primili nauk o samomotivaciji, istrajnosti, samostalnosti, hrabrosti, dostojanstvu i ljubavlju – i nauk o služenju drugima takođe, što spada u ključne lekcije porodičnog života i života zajednice.
      Pre trideset godina ove su lekcije još mogle da se nauče u vremenu preostalom posle škole. Ali televizija je pojela veći deo tog vremena, a kombinacija televizije i napetosti svojstvenih porodicama gde su oba roditelja zaposlena ili porodicama samohranih roditelja, progutala je veći deo onoga što je nekad bilo i porodično vreme.
      Našoj deci ne preostaje vremena da odrastu u celovita ljudska bića i za odrastanje imaju samo oskudno zemljište pustopoljine.
      Na našu kulturu obrušava se jedna budućnost koja će zahtevati da svi naučimo mudrost nematerijalnog iskustva; jedna budućnost koja će tražiti kao cenu opstanka da sledimo stazu prirodnog života koji je štedljiv u materijalnim troškovima. Ove lekcije ne mogu da se nauče u školama kakve one jesu. Škola je zatvorska kazna od dvanaest godina gde su loše navike jedini nastavni plan i program koji se uistinu usvoji.
      Školovanje za potrošače
      Biznis, koji zovemo „obrazovanjem“ – a mislimo na „školovanje“ – čini zanimljiv primer mrežnih vrednosti u sukobu sa tradicionalnim vrednostima zajednice.
      Već sto pedeset godina institucionalno obrazovanje smatra umesnim da kao svoju glavnu svrhu nudi pripremanje za ekonomski uspeh. Dobro obrazovanje jednako dobar posao, dobra lova, dobre stvari. Ovo je postalo univerzalni nacionalni barjak, koji su podigli Harvardi, kao i srednje škole. Ovo pravilo pomaže da se i roditelj i učenik lakše usmeravaju i zastraše, dok god se ne dovodi u pitanje bilo verodostojnost, bilo filozofska istina te veze.
      Zanimljivo je da Američki sindikat nastavnika kao jedan od svojih glavnih zadataka prepoznaje ubeđivanje poslovne zajednice da zapošljavaju i daju unapređenja na osnovu školskih ocena, tako da će formula „ocena jednako novac“ preovladati, baš kao što je silom preovladala u slučaju medicine i prava, nakon godina političkog lobiranja.
      Do današnjih dana, zahvaljujući zdravom razumu, poslovni ljudi i dalje zapošljavaju i daju unapređenja na staromodan način, radije koristeći kao merilo rezultate rada i ličnu sposobnost prosuđivanja – ali možda neće još dugo moći da se odupru.
      Apsurdnost definisanja obrazovanja kao ekonomskog dobra postaje očita, ako se zapitamo šta se dobija kad se na obrazovanje gleda kao na način da se dodatno intenzivira pomahnitala potrošnja, koja ugrožava zemlju, vazduh i vodu naše planete? Zar treba i dalje da učinimo ljude kako mogu da kupe sreću, uprkos cunamiju dokaza da ne mogu?
      Zar ćemo ignorisati dokaze da su narkomanska zavisnost, alkoholizam, tinejdžerska samoubistva, razvodi brakova i ostala beznađa mnogo više patologije bogatih, nego što su patologije siromašnih?
      Od ovog pitanja o smislu, koje tako dugo krijemo od nas samih, zavise i razumevanje bolesti koja nas ubija i lek za kojim tragamo. Šta, nakon sveg ovog vremena, treba da bude svrha masovnog školovanja?
      Nemoguće je da su čitanje, pisanje i aritmetika odgovor, zato što je, ako im se pristupi na pravi način, potrebno manje od sto sati da se te stvari prenesu deci – a imamo obilje dokaza da svaku od ovih stvari čovek može lako sam da nauči u prikladnom ambijentu i u pravo vreme.
      Zašto onda na dvanaest godina zatvaramo decu u prisilnu mrežu sa nepoznatim ljudima? Svakako ne zato da bi nekolicina njih mogla da se obogati?
      Čak i da je to razlog, a sumnjam da jeste, zašto ne bi svaka zdrava zajednica smatrala takvo obrazovanje potpuno pogrešnim? Ono razdvaja i klasifikuje ljude, zahtevajući da se kompulsivno takmiče jedni sa drugima i javno žigoše gubitnike doslovno ih degradirajući, označujući ih kao materijal „lošeg kvaliteta“.
      A najvažniji rezultat za pobednike jeste taj da mogu da kupuju još stvari! Ne verujem da se iko ko o tome razmišlja oseća lagodno sa tako blesavim zaključkom.
    • By Драгана Милошевић
      Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља законодавни одбор. Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, рекао је за РТС да је судбина предлога закона који је противуставан у рукама неколико људи у Црној Гори.
      Сви свештеници и монаси Митрополије црногорско-приморске и Епископије будимљанско-никшићке окупљају се испред Скупштине Црне Горе на сабор под слоганом – "у имену божјем је суд и правда". Литургија ће бити одржана у Храму Христовог васкрсења у Подгорици.
       
      Протојереј Велибор Џомић рекао је за РТС да је данас свашта могуће, па и да се закон повуче ако се буде чуо разуман и озбиљан глас цркве, који се сабрао и артикулисао крај моштију светог Василија Острошког у Никшићу, као и глас црквене пуноће који ће се чути из Храма Христовог васкрсења.
      Рекао је да је циљ данашњих скупова подсећање да су сви дужни да сведоче о непролазним и најдубљим вредностима људског достојанства и цркве "која се данас понижава као никад у историји".
      Навео је да се свештенство и монаштво окупља да би на цивилизован начин послало поруку да зло добра донети не може и да су сви дужни да буду људи и да поштују људско достојанство.
      Џомић је истакао да би требало поштовати државу и законе, али да је кључна порука да се са овим законом отишло предалеко и да он, не само да је нечовечан и дискриминаторан, већ дубоко вређа достојанство цркве и уперен је против СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске.
      На наводе да закон подразумева шест нивоа правне заштите, Џомић је рекао да су то најгрубље неистине.
      "То је као да вам неко стави нож под грло и спрема се да вам пререже гркљан и каже – ја тебе оперишем, биће ти боље", навео је Џомић.
      Додао је да је обавио многе разговоре са представницима међународне заједнице и да су они били исцрпни јер сви виде да се једно прича, друго ради, а треће мисли.
      Џомић је рекао да је и из Свете столице стигла јасна порука од папе Фрање, али и подршка са многих адреса борби за право на слободу вероисповести.
      Захвалио се на подршци и Извршном одбору САНУ и свима који брину, јер, како додаје, није само реч о СПЦ која је мета режима, већ је то питање борбе за поштовање људског достојанства.
      Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко
      WWW.RTS.RS Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља...  

      View full Странице
    • By Драгана Милошевић
      Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља законодавни одбор. Протојереј Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске, рекао је за РТС да је судбина предлога закона који је противуставан у рукама неколико људи у Црној Гори.
      Сви свештеници и монаси Митрополије црногорско-приморске и Епископије будимљанско-никшићке окупљају се испред Скупштине Црне Горе на сабор под слоганом – "у имену божјем је суд и правда". Литургија ће бити одржана у Храму Христовог васкрсења у Подгорици.
       
      Протојереј Велибор Џомић рекао је за РТС да је данас свашта могуће, па и да се закон повуче ако се буде чуо разуман и озбиљан глас цркве, који се сабрао и артикулисао крај моштију светог Василија Острошког у Никшићу, као и глас црквене пуноће који ће се чути из Храма Христовог васкрсења.
      Рекао је да је циљ данашњих скупова подсећање да су сви дужни да сведоче о непролазним и најдубљим вредностима људског достојанства и цркве "која се данас понижава као никад у историји".
      Навео је да се свештенство и монаштво окупља да би на цивилизован начин послало поруку да зло добра донети не може и да су сви дужни да буду људи и да поштују људско достојанство.
      Џомић је истакао да би требало поштовати државу и законе, али да је кључна порука да се са овим законом отишло предалеко и да он, не само да је нечовечан и дискриминаторан, већ дубоко вређа достојанство цркве и уперен је против СПЦ, односно Митрополије црногорско-приморске.
      На наводе да закон подразумева шест нивоа правне заштите, Џомић је рекао да су то најгрубље неистине.
      "То је као да вам неко стави нож под грло и спрема се да вам пререже гркљан и каже – ја тебе оперишем, биће ти боље", навео је Џомић.
      Додао је да је обавио многе разговоре са представницима међународне заједнице и да су они били исцрпни јер сви виде да се једно прича, друго ради, а треће мисли.
      Џомић је рекао да је и из Свете столице стигла јасна порука од папе Фрање, али и подршка са многих адреса борби за право на слободу вероисповести.
      Захвалио се на подршци и Извршном одбору САНУ и свима који брину, јер, како додаје, није само реч о СПЦ која је мета режима, већ је то питање борбе за поштовање људског достојанства.
      Џомић: Зло добра донети не може, са законом о верским заједницама се отишло предалеко
      WWW.RTS.RS Пред посланицима у Скупштини Црне Горе данас је закон о слободи вероисповести и правном положају верских заједница. Пре седнице, о том пропису расправља...  
    • By Логос
      Презвитер Бранислав Ђурагић, настојатељ Светосимеоновског храма у Ветернику, одржао је предавање 31. октобра 2019. године, у свечаној дворани Српске читаонице Лаза Костић у Сомбору. Отац Бранислав је говорио на тему „Болест – казна за грех или благослов Божји”.   Звучни запис предавања   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Вилер Текс
      Шта кажу ваши жупници на ову тему? Заиста ме занима, да ли је ово тема икада била међу вама? Мислим на хрватске католике.
      Да ли ваши жупници икада спомињу страдање православних Срба у Хрватској и НДХ?

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...