Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У новом броју Светигоре, који је посвећен блаженопочившем Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, објављен је и разговор са др Јеленом Боровинић-Бојовић, начелницом Пулмолошке клинике Клиничког центра Црне Горе, који преносимо у цјелости:

       
      *Тридесетог октобра у Клиничком центру се у Господу упокојио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, човјек чији је одлазак са овог свијета ожалостио многе душе. Ви сте љекар који је све вријеме бринуо о његовом здрављу. Нека овај разговор буде још једна прилика да направимо ретроспективу догађаја и подсјетимо се како је текао развој Митрополитове болести…
       
      Након што је тестом утврђено присуство корона вируса, одмах смо по пристизању Митрополита Амфилохија у КЦЦГ урадили скенер плућа којим је констатовано да се ради о обостраној упали плућа, и да захтјева обавезно болничко лијечење. Тим љекара и сестара обавио је све неопходне додатне анализе и одмах је започето са лијечењем по протоколу.
       
      *Након што је тестовима и другим расположивим медицинским анализама утврђено да Митрополит болује од новог корона вируса и болести Ковид–19, услиједили су позиви да се о његовом лијечењу побрину стручњаци из неких можда, што се здравственог система тиче, развијенијих земаља. Митрополит је то све изричито одбио. У том смислу је и ваш крст био тежак?
       
      Те исте вечери, упитала сам Митрополита да ли жели да лијечење настави у неком другом медицинском центру, у другој земљи. Он је, не сачекавши да до краја завршим, одмах одговорио: „Не, ја остајем са својим народом, у својој земљи, да заједнички носимо крст ове пошасти”. Тим прије, моја одговорност, као вјерујућег човјека и љекара, била је још већа. Никада нећу заборавити како ми је, када сам му након тога исповиједила да осјећам огроман притисак и одговорност због преузимања његовог лијечења, рекао: „Љекар помаже Богу да умјесто Њега лијечи на земљи, и Бог је одлучио да тако буде. А ако ви не успијете да ме излијечите, Господ ће ме излијечити. Његова је одлука”. Те ријечи нећу заборавити до краја свог живота.
       
      *Митрополита сте сигурно познавали од раније. Ово је можда била прилика да га упознате још боље. Шта сте током његове болести успјели да сагледате из богатог мозаика његове личности?
       
      Митрополит је једном ријечју заиста био чудо од човјека! Мудар, проницљив, смјеран, неустрашив, виспрен, скроман. Свако би ме јутро прво питао за остале пацијенте и за све њих се непрекидно молио. За себе и своје стање болести, никада ме ништа није питао. Кад бих му у данима побољшања рекла да су налази бољи, увијек ми је исто одговорао: „Дај Боже да сви болесни оздраве!” Питао је за имена и непрестано се молио, за све који су пристизали на лијечење: за Ану, за Енеса, за Катарину… Увијек сам имала осјећај да просто жели да све патње и муке и болест преузме на себе.
       
      Једино што је тражио било је да дозволимо да га Владика Атанасије посјети. Када је Владика Атанасије отишао, рекао је Јустину и мени: „Е сада је све у најбољем реду”. Често је цитирао Његоша, готово свакодневно би понављао: „Шта је човјек, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља”. Говорио нам је да на прозивке и нападе не одговарамо озлојеђено и с гњевом, већ да оне који из незнања гријеше треба „испоштовати ћутањем”.
       
      Имао је од малена један ожиљак на палцу десне руке и једног дана сам га питала да ли памти како се повриједио. Тада ми је испричао да је још као мали дјечак са оцем ишао да бере дрва и да се повриједио сјекиром. Била је зима и отац је скинуо своју кошуљу како би зауставио обимно крварење, јер је амбуланта била прилично далеко. Када га је љекар прегледао, питао га је шта жели да буде кад порасте, а он му је одговорио: „Свештеник”. Пошто је повреда била велика, љекар је рекао да није сигуран да ће се функција прста у потпуности сачувати, и питао га је: „Како ћеш бити свештеник ако не будеш могао да служиш?” А он је кратко одговорио: „Вратиће се све, бићу свештеник”. Та прича из његовог дјетињства дубоко ми се урезала у сјећање.
       
      Највише га је бринула неслога. Свакодневно је говорио да је његова највећа жеља слога и братољубље, да поново ово буде Његошева Црна Гора. У том смислу смо се и договорили да његову болест посматрамо као успињање према врху Ловћена, и када сам му рекла једног дана да смо дошли до врха, гласно ми је одговорио: „Е, сад да градимо”.
       
      За вријеме његовог лијечења у Подгорици, два су монаха, Прохор и Климент, били на лијечењу у Бару. Свакодневно је питао за њихово здравље. Његов келијник Јустин и ја смо се договорили да му не кажемо да је Прохор, нажалост, изгубио битку са болешћу, али, на наше изненађење, од тог дана надаље, питао нас је само за Климентово здравље. За свештенство се непрестано молио. Једном је питао оца Јустина колико укупно има свештенства у Црној Гори. Када му је Јустин одговорио, питао га је: „Како бијаше име оне монахиње из манастира Војнићи код Будве, што се упокојила прије четири године?” „Тавита”, одговорио је Јустин. „Е баш ти хвала, да ни њу не заборавим”. Непрестано се молио. Као љекар сам настојала да га убиједим да што више дише плућима, како би опоравио функцију дисајних органа, али је он више користио трбушне мишиће, изговарајући непрекидно у себи ријечи молитве.
       
      *Имали смо прилику да видимо (можемо слободно рећи потресну сцену) како велики број љекара, медицинског и помоћног особља, испраћа свог уснулог у Господу Митрополита из КЦЦГ. Чему је вас као љекара и човјека научила Митрополитова болест, и како сте доживјели овај велики губитак?
       
      Не постоје ријечи којима могу да опишем колику сам благодат, љубав и духовну снагу осјетила у данима проведеним поред Митрополита. У животу и раду сваког љекара најтежи тренутак је када изгуби свог пацијента. А губитак Митрополита Амфилохија је заиста велики, општи губитак, губитак за читаву Васељену.
       
      Разговор водила: Оливера Балабан
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Приликом јутрошњег контролног прегледа Митрополита Амфилохија примијећено је да мало отежаније дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Такође и скенер плућне артерије и скенер плућа. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава ваздуха у средогруђу или пнеумомедиастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осјетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период, а готово је неизбјежан када се ради о старијим пацијентима.

       
      Митрополит није прикључен на респиратор и користи и даље мод неинвазивне вентилације, што значи да плућа обављају нормално своју функцију.
      Скенер плућа и плућних артерија је показао да нема тромбозе, а бронхоскопски налаз да су дисајни путеви чисти. Налаз на срцу је такође добар.
      И у наредном периоду, као и до сада ћемо уредно и детаљно извјештавати о свим промјенама у вези са здравственим стањем Митрополита Амфилохија, који се од 6. октобра налази на болничком лијечењу од болести узроковане коронавирусом.
      Молимо се Господу нашем Исусу Христу, љекару душа и тијела наших, да и Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију и свим болнима подари брз опоравак.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Вјерници ће од понедјељка моћи да присуствују вјерским обредима уз поштовање дистанце, а Национално координационо тијело за борбу против вируса корона није дало одобрење да се 12. маја, поводом дана Светог Василија, у Никшићу организује традиционална литија, јер је свако јавно окупљање које укључује кретање забрањено.    Ректор Цетињске богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић казао је за “Дан” да ће 12. маја, на дан Светог Василија Острошког, у свим храмовима бити богослужења уз присуство вјерника, док ће централна света литургија бити у Манастиру Острог. Он је навео да му је драго да су почеле да попуштају мјере и потврдио да ће од понедјељка вјерници моћи да присуствују богослужењима у храмовима, уз поштовање дистанце, али је указао да ни усвојене мјере нијесу прецизне, те да отварају простор за злоупотребе и дискриминацију. Конкретно, оцијенио је да је ограничавање на 20 људи испред храма дискриминација јер, на примјер, испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару може да стане и 100 људи уз поштовање дистанце.   – Ми смо јуче имали састанак са представницима НКТ-а, као и представници Мешихата и Надбискупије, и речено је да ће од понедјељка бити могућа богослужења, уз присуство вјерника и поштовање мјера. Сагласили смо се да је ситуација са вирусом повољна и да је добро да мјере попуштају, али да је негативна ствар то што немамо чешће састанке јер се многе ствари које се тичу забране окупљања тичу вјерских објеката. Зато би требало да имамо чешће сусрете, јер нити љекари знају све о вјерским обредима, нити свештеници знају све о здравственим мјерама, те да се може доста тога урадити у договору, а када се договарамо нема простора за злоупотребу – навео је Перовић.   Он је указао да су неке мјере које су усвојене недефинисане и остављају простор за злоупотребу, због своје нејасноће.   – На примјер, мјера је да сахрани може да присуствује најужа породица, али је чињеница да сахрана не може да се обави без комуналних радника, а нигдје не пише да не може доћи свештеник. Као што посао комуналног радника представља јавну дјелатност, тако се, уз међусобне разлике, и свештенички посао може посматрати као посао од јавног значаја. Такође, преко 20 људи испред храма се никако не може тумачити као јавно окупљање, а што се тиче литија свештеници, ако их је мање од 20, имају право да уз поштовање дистанце спроведу литију казао је Перовић, додајући да се у мањку прецизности у мјерама оставља простор људима који командују да на терену врше лоупотребе и тумаче мјере да оне буду уперене против Цркве, а не против вируса.   Перовић је истакао да ће Црква испоштовати све прописе који су у складу са Уставом и законима, те спроводити оно што се спроводи на другим јавним мјестима, као што су продавнице, апотеке, градилишта…   НКТ је јуче саопштило да су вјерски обреди могући под условима да је у објекту највише једно лице на 10 квадрата, а изван највише 20, уз минимум два метра дистанце. На улазу у вјерске објекте треба да стоји информација колико лица највише може да стане, а сви у вјерском објекту, осим свештеника, морају носити маске. На улазу мора стајати средство за дезинфекцију, а Влада је у званичној објави посебно истакла “забрана окупљања је на снази!”.   Помоћник директора Института за јавно здравље Сенад Бегић навео је јуче да о литијама нијесу разговарали, али да је “забрана јавних окупљања још увијек на снази”, те да је она јако битна.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од obi-wan,
      http://www.sedmica.me/45gz3453/
      ...

      Манолис Сарис и владика Атанасије
      Познати грчки физичар, свјетски стручњак за свемирске технологије, проф. др Манолис Сарис, примио је недавно свештенички чин у манастиру Пентели крај Атине, уз присуство четири епископа и нашег умировљеног владике Атанасија (Јевтића) који о томе пише у последњем броју „Светигоре“.
      Неколико дана после хиротоније, Манолис је почео да служи у манастиру Симонопетре у Атини, а ишао је да служи литургију и у Вриулама, својој постојбини, родном мјесту свог оца. Вриуле су данас у Турској. Отац му се звао Теодор. Мајка Анастасија рођена у Цариграду. Обоје су избјегли у Грчку 1923. године.
      Манолис је студирао  у САД, гдје је и докторирао, а по повратку у Грчку предавао је предмет Електромагнетска теорија на Демокритовом универзитету у Тракији (1977-2012). Објавио је 200 научних радова. За редовног члана Атинске академије наука изабран је 2003. године. Супруга му је Евантија Скура, филолог, са којом има петоро дјеце. Најмлађи син му се зове Јустин, по св. Јустину (Поповићу).
      Манолис Сарис је био дугогодишњи пријатељ Јустина (Поповића), али и српског народа коме је пружао подршку, и доносио хуманитарну помоћ, у вријеме грађанских ратова у Хрватској и Босни, те током НАТО бомбардовања.
      Ево што је рекао приликом рукоположења у чин презвитера:
      „Почевши од св. Јована Богослова па кроз вјекове све до св. Максима Исповедника, свети Оци Цркве громогласно су објављивали да је творевина – запис Самоиспостасног Логоса. Највећи дио живота провео сам покушавајући да као научник прочитам бар један мали дио тог записа, те пјесме коју је написао Беспочетни Логос – Христос.
      Истраживао сам космички простор Земље и бавио се свемирском технологијом. Међутим, као у свим својим трагањима, човјек се као икона Божија, не зауставља само на површини и феноменологији, него допире до дубоких гносеолошких и онтолошких простора. Оно за чим коначно трага јесте „Логос бића“ – свељудско питање које се дискретно пројављује изван сваке утилитарности и корисности.
      Као научник, дивим се привилегији људског ума да теоретски формулише и преформулише свој универзум, али као Малоазијац (поријеклом) гласно узвикујем: Не следујући измишљеним бајкама, већ поставши лични видиоци Логоса (Јев. Лука 1,2), окусили смо цариградски укус (укус Полиса) једне задивљујуће културе (православне, византијске) која открива све крајеве земље: од Сместишта Несместивог до Земље Живих, једину Ријеч (Логос) говорећих и говореног, и Ум (Ноус) умијућих и умственог (онога о чему се умује) и стиже све до оне свељудске жудње Живота живих и оживотвораваних, Који (Христос Логос) је и свима све, и јесте бива, за све оно што постоји и што ће постојати.
      Славословим Бога Светога Који ме је својим неиспитаним Промислом довео довде, да уђем у Свети Олтар и да приступим страшном Жртвенику самога Логоса.
      Господе и Боже мој, у Твоје руке предајем душу и тијело своје. Молитвама свих Светих смилуј се на мене биједног, Господе, и учини ме каквим хоћеш и како хоћеш, како желим и како не желим. Амин.“
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епархија ваљевска овим путем обавештава све своје епархиоте и целокупну јавност да је код Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина потврђено присуство вируса корона, као и код још двојице свештенослужитеља наше Епархије.      Епископ Милутин и двојица клирика тренутно се налазе у КБЦ „Др Драгиша Мишовић” у Београду. Овим путем позивамо све свештенство, монаштво и верни народ Епархије ваљевске и наше Мајке Цркве уопште да још усрдније узнесу своје молитве за оздрављење нашег Архипастира, оболелих свештенослужитеља и свих оболелих у нашој Отаџбини и у читавом свету. Епископ Милутин је коронавирус задобио тако што је као вредни пастир ходио и служио у својој Епархији, онако како већ више од пола века служи Богу и роду.   Насупрот овој непобитној чињеници, Епархија ваљевска са жаљењем констатује да су се појавиле неистините и злонамерне тврдње о узроку појаве вируса корона у граду Ваљеву, које на најсрамнији начин повезују и самог Епископа са том чињеницом. Наиме, најпре је са самог врха градске власти у Ваљеву послата нетачна информација о томе да је један од узрока појаве вируса корона у Ваљеву „скорашња посета једног свештеника из Италије Епархији ваљевској”. Ову неистиниту вест одмах су многи, брже-боље, без провере раширили по целом медијском простору Србије. Како то обично бива, свака лажна вест добија своје метастазе, тако да смо могли чути много тога — од тога да је ,,почетком марта дошла неколицина свештеника из Италије” до тога да је читава једна „делегација из Италије посетила Епархију ваљевску”. Поводом ових бескрупулозних неистина, Епархија ваљевска износи следеће чињенице:   1. Никаква делегација, никакви свештеници, ниједан верник или било која особа из Италије или било ког другог кризног подручја на свету није у последње време била у посети Епархији ваљевској.   2. Епископ Милутин, као и сви свештеници Епархије ваљевске, у последњих неколико месеци нису путовали ни у једно кризно подручје на свету које је заражено коронавирусом.   3. Све активности које је, као Архипастир своје епархије, епископ Милутин вршио, служећи и вршећи канонске посете у Епархији, везане су искључиво за период пре било каквих мера које је донела Влада Србије, а односе се на ограничено кретање, односно у исто време када су на пример, градски оци били веома активни у предизборној кампањи, пре појаве било каквих симптома болести.   4. Од тренутка проглашења ванредног стања, епископ Милутин ни за један метар није напустио седиште Епархије ваљевске и од почетка је поштовао правила самоизолације, одговорно дајући пример свим свештеницима и верницима.   5. Епископ Милутин је први у Српској Православној Цркви донео одлуку о прекиду освећења домова пред празник Васкрса (свећење васкршње водице), имајући у виду информацију да се у Ваљеву појавио вирус и старајући се и на тај начин да се спречи ширење заразе.   Из свега реченог јасне су две непобитне чињенице: прва да Епархија ваљевска и епископ Милутин немају никакве везе са појавом вируса корона у граду Ваљеву, а друга да је Епархија ваљевска благовремено и одговорно предузела све потребне мере за спречавање ширења вируса. Уосталом, наш Преосвећени епископ Милутин са двојицом својих клирика, спада међу прва оболела лица, за што не сноси никакву личну одговорност, како га поједини медији злонамерно клеветају, него је, напротив, угрожен због неодговорности неких других људи. Уколико се настави ова медијска хајка против Епархије ваљевске и њеног епархијског архијереја и свештенства, бићемо приморани да против свих клеветника поднесемо одговорајуће кривичне пријаве.    Из канцеларије Епископа ваљевског   Повезан садржај:    Обавештење Епархије ваљевске упућено верном народу     Извор: Епархија ваљевска
×
×
  • Креирај ново...