Jump to content
  1. Зосима

    Зосима

  2. Благовесник

    Благовесник

  3. Рисбо

    Рисбо

  4. БанеЛ

    БанеЛ

  5. Срђан Шијакињић

    Срђан Шијакињић

  6. Плаво Небо

    Плаво Небо

  7. Pontifex Emeritus

    Pontifex Emeritus

  8. Ćiriličar

    Ćiriličar

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Због епидемије вируса корона великом броју нових пацијената касно је дијагностикована болест, а тиме и смањене могућности за добре прогнозе o излечењу.
                     
       
      У Србији од рака плућа годишње оболи 6.500 особа, а 4.600 изгуби битку с овом опаком болешћу, саопштено је поводом 1. августа, дана борбе против овог обољења. Према статистици, Србија заузима неславно друго место у Европи по смртности од карцинома плућа, док број оболелих расте сваке године.
      Од прошле године у Србији је омогућено лечење пацијената савременим терапијама, купљени су недостајући апарати брохноскопи, а у најскорије време, први пут Клиника за пулмологију УКЦ Србије добиће најмодернији скенер који ће значајно убрзати рану и контролну дијагностику оболелих.
      Професор др Виолета Михаиловић Вучинић истиче да је Клиника за пулмологију УКЦ Србије водећа установа за лечење рака плућа у Србији с више од 4.000 пацијената годишње.
      – Сваки четврти пацијент који уђе у Клинику има карцином плућа. Међутим, због епидемије вируса корона велики број нових пацијената касно је дијагностикован, чиме су смањене могућности за добре прогнозе излечења. Како је већина здравствених (кадровских и дијагностичких) капацитета била фокусирана на лечење ковид пацијената, имали смо много неоткривених, односно касно откривених пацијената с раком плућа. Клиника за пулмологију ће добити свој скенер, који ће допринети бржој дијагностици пацијената. У питању је најмодернији 128 слајсни скенер, а при крају су неопходни грађевински радови у делу зграде потребни за његову инсталацију. Очекујемо да ће за две седмице апарат бити спреман за пријем првих пацијената – нагласила је др Михаиловић Вучинић.
      Оља Ћоровић, из Удружења „Пуним плућима”, не крије задовољство због набавке новог ЦТ апарата.
      – У последњих годину и по дана готово за четвртину је мање новооткривених пацијената с раком плућа. То је 1.500 људи, грађана Србије. Ти пацијенти нису нестали, већ се јављају с великим закашњењем када су им исцрпљене готово све могућности лечења – каже Ћоровићева.
      Србија друга у Европи по смртности од рака плућа - Политика Online
      WWW.POLITIKA.RS У Србији од рака плућа годишње оболи 6.500 особа, а 4.600 изгуби битку с овом опаком болешћу, саопштено је поводом 1. августа, дана борбе против овог обољења. Према статистици...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас Хришћани када размишљају о литургији они често сматрају да је Литургија тј Евхаристија једна од седам светих Тајни. Међутим ако хоћемо предајнски да говоримо о светој Литургији онда под Литургијом никако не можемо подразумевати једном од Светих Тајни. Зашто? Зато што када би нас неко питао шта је то идентитет Цркве, која је то лична карта Цркве ми не бисмо морали много да му говоримо него било само довољно да га одведемо на Свету Литургију. Управо Света Литургија јесте сама Тајна Цркве, јесте пројава и манифестација и образовање Цркве јер на Литургији налазе се сви, читава Црква. Ту је сам Христос у Светим даровима у Телу и Крви у Светом Причешћу, ту су сви верници, ту су и светитељи Божији који су и осликани на зидовима Храма у куполи Храма налази се Пантократор. Дакле Света Литургија јесте место, јесте простор на којем се остварује заједница верних и Бога и заједница верних међусобно.

       
      Долазећи у Цркву верник он долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет. Доноси са собом и сво своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово. Узимајући, и причешћујући се од Тела и Крви Христове сваки верник појединачно како и сама реч каже причешћује се постаје честица, постаје део тог саборног дела Христовог, постаје део Цркве Христове. Отуда као центар човековог живота, као сам смисао човековог живота овде у историји није простор у који ми долазимо да бисмо се индивидуално молили за своје појединачне духовне потребе које могу да постоје и које се испуњавају и на самој Светој Литургији. И то није коначни и примарни, најважнији циљ Свете Литургије. Заправо у Светој Литургији ми долазимо да бисмо кроз причешће потврдили и показали да припадамо Христу, да смо делови тога његовог Тела и да бисмо причешћујући се тим Телом и Крвљу Христовом примили све оно што Он носи у себи тј, пуноћу Божанства коју носи у себи.
      Многи људи имају потребу да се припреме за  Свето Причешће да би како се то каже били достојни Светих Тајни., Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свет да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.
      Разуме се да се одмах ту поставља питање, зашто пост и зашто онда Света тајна исповести унутар Цркве. Зар нису пост и исповест услови да бисмо се причестили, зар нису пост и исповест нека врста духовне припреме за Свету Тајну Причешћа? Свакако да пост и исповест јесу саставни део човековог духовног живота. Свакако да пост и исповест јесу неопходни за  човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести. У православном предању, одувек се постило онда када Црква прописује пост тј. када Црква препоручује вернима да се подвизавају и духовно узрастају у периоду поста кроз саму тајну поста. Кроз одрицање од својих страсти, од свога греха али истовремено кроз задобијање врлина и Љубави као крајњи циљ поста. Са друге стране исповест одувек постоји као Света Тајна покајања у Цркви али то је нешто што се не може програмирати тј. не можемо ми споља, вештачим и механичким путем у некоме произвести осећање покајања као осећање радосне туге због пада који нам се десио али истовремено због осећања присуства љубави Божије управо онда када нам се десио пад уколико ту љубав затражимо и уколико јој се обратимо. Дакле, не можемо насилно и споља у некоме произвести то осећање чежње за Богом. А потребу да неко то своје стање покајања то осећање радосне туге запечати и посведочи јавно изнесе пред Богом и пред свештеником не можемо произвести опет вештачки и ту потребу неко или има или нема. Онда када је има Црква постоји преко својих свештеника да би некоме ко осети ту потребу била уз њега и пружила му могућност да ту потребу своју и оствари.
      Разуме се да најкраће говорећи с обзиром да је Света Литургија центар нашег живота управо због тога и само због тога што се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, ми треба да се причешћујемо када се литургија служи јер се она само због тога и служи. Ако бисмо строго догматски говорили, ми можемо чак да кажемо да се доводи у питање и смисао присуства нашега на Литургији уколико се нисмо причестили. Значи ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
      Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се потпуно да се раслаби духовно верник да он заправо више ни не жели да иде у Цркву. Или уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње уколико би то заправо умањило његову чежњу за  Христом онда бих ја погрешно поступио. То су врло деликатне ствари јер духовни живот се тиче нашега односа са Богом и све што чинимо као свештеници поготово када је реч о Светом Причешћу и у вези са тим и о посту и исповести морамо све да чинимо да тако да то буде на изграђивање тела Христовог, то значи на изграђивање верника као на живих икона Божијих.
      Причешће као центар нашега живота мора бити и наша стална брига и без обнове те Литургијске свести, без осећања који се темељи на нашем сједињењу са Христом кроз  Свете Тајне, кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом, да без тог осећања не може бити ни праве Литургијске обнове и да у суштини нема ни духовног живота. Духовни живот није апстракција није својеврсно појединачно индивидуално самозатворено медитирање о некаквим духовним вредностима и медитирање о Богу, него је то један реалан живот који се темељи и извире из Светога Причешћа али се и враћа опет изнова Светом Причешћу.
       
      Патријарх српски г. Порфирије (Перић)
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У среду 28. јула, на дан молитвеног спомена Светог кнеза Владимира, Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије началствује Светом Архијерејском Литургијом на платоу испред Успенског храма Кијевопечерске Лавре уз саслужење више архијереја, међу који су и преосвећена Господа Архијереји, викари Патријарха српског ремезијански Стефан и топлички Јеротеј.
      Поводом свечане прославе 1033. Крштења Русије и празника Светог Кнеза Владимира пре Свете Литургије у Успенском храму  представницима медија обратио се Њ.П. Митрополит Антоније бориспољски и броварски, руководилац послова Украјинске Православне Цркве, са представницима других Помесних Цркава. У име Српске Цркве обратио се Епископ rемезијански Стефан преневши овом приликом благослове Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије изразио је 27. јула 2021. године уверење да ће против вербалног деликта који се намеће Србима у Републици Српској устати сви слободарски народи.

       
      - Последња искра слободе ако постоји у демократској Европи сигурно ће устати против наметања вербалног деликта, поручио је владика Фотије на литиргијском сабрању у манастиру у Драгаљевцу.
      Он је деловање Високог представника у Босни и Херцеговини назвао експериментом над Србима и изразио уверење да ће српски народ изабрати пут слободе, јединства и заједништва како би превазишао све препреке које су пред њега постављене.
      - Живимо у апсурдном времену да многи Европљани проповедају демократију само себи, а другима тиранију. Они хоће да нама Србима у Републици Српској поставе шта да мислимо, говоримо, једемо, којим језиком ћемо сутра да говоримо, којим писмом да пишемо, рекао је владика Фотије.
      Истичући да су Срби слободарски, светосавски, мученички и косовски народ, Владика је навео да су се Срби на Косову борили управо за хришћанску Европу која Србима сада намеће правило вербалног деликта које је давно превазиђено у свим облицима демократије у свету.
      - Основно право човека је слобода мишљења, право на говор, и веома је опасан ултиматум који се намеће у Босни и Херцеговини јер врло лако може да се изроди у тиранију коју слободарски српски народ неће прихватити, оценио је владика Фотије.
      Према његовим речима, Срби су народ који није научио да буде роб и покоран силама и властима овога света, него хоће да буде достојанствен и уважаван као народ. 
      - Срби на прогоне и поробљавање узвраћају увек добром и то нам узимају за слабост, што није, него видимо очима вере даље од онога што се тренутно дешава и добро знамо куда и како да ходимо, шта да чинимо и у добру и у злу, поручио је епископ Фотије.
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Креирај ново...