Jump to content

Деца су нам дата на дар - о.Игор Зиројевић


Препоручена порука

Наш саговорник Игор Зиројевић рођен je 1977. године у Требињу. Ту је завршио основну, основну музичку, и средњу школу. Од 1997. године налази се у Атини ради студија црквене музике. Студирао је на конзерваторијуму „Никос Скалкотас“ у Атини, у класи професора Константина Ангелидиса. Након студија наставља да изучава богослужбени репертоар, музичку теорију и слично. Честим боравком на Светој Гори пружа му се прилика да интензивније изучава музичке рукописе. Потом уписује и завршава постдипломске студије на Атинском конзерваторијуму, у класи професора др Георгија Констандинуа, за време којих проширује и продубљује своја музичка знања. Хороначалник је Српског византијског хора, а од скора и свештеник. А пре свега и изнад свега супруг и отац шесторо деце. У том смислу његово искуство ће нам бити драгоцено.

  • Игоре, с обзиром да имаш шесторо деце, реци нам кад је било најтеже? Мислим на то која бројка деце је најтежа или најлакша за поднети :)? 

Мислим да не постоји експлицитан одговор на то питање. Сваки случај је имао другу врсту тешкоће, али и друге, да тако кажем, погодне факторе. На примјер, са првим дјететом увијек постоји тај полет и одушевљеност, па ти ништа није тешко. Сјећам се са колико лакоће сам устајао ноћу када ми је први син имао грчеве и носио га на рукама по читаву ноћ.. а сада када имам шесторо, већ гледам “попријеко” будилник кад зазвони ?  Али, са првим дјететом истовремено постоји и неискуство, па радиш и многе ствари које нема потребе да радиш, или их радиш много компликованије и спорије него што би се могле урадити. Свако наредно дијете тражи више труда, што у случају мале дјеце значи мање времена за друге ствари, а неријетко и мање сна. Чини ми се од трећег дјетета ствари постају доста практичније, иако су услови знатно компликованији и ситуација захтјева добру организацију у кући и много жртве. Али, већ се стекне неко искуство практично како и шта треба радити.

Otac-Igor-Zirojevic-480x479.jpg

 

С друге стране, већ кад добије треће дијете, чини ми се, човјек некако схвати да то што успјева да постигне сваког дана је заиста дар Божији, и некако почиње да не брине толико. Видиш сваког дана колико Бог помаже и родитељима и дјеци. Са сваким наредним дјететом је то све очигледније. Али, то свакако не смањује напор родитеља у физичком смислу. Даје једну потпору и утјеху и полет, тако да човјек може тако велику жртву да поднесе са радошћу. И да се не лажемо, највећи терет у једној породици са много дјеце подижу мајке, и зато свака мајка, а посебно она која има много дјеце, је достојна сваког поштовања и части. А уз то, за нормалну породицу, а поготово је то евидентно у породицама са више дјеце, неопходно је у сваком смислу присуство оца у породичном животу, и тоу свим његовим аспектима.

  • Шта си преузео на себе када је у питању одгој деце?

Чини ми се да постоје двије врсте „преузимања“ ствари у породици. Једна је ствар некако практична. На примјер, неким данима, зависно од неких других мојих обавеза, ја водим дјецу у школу, а неким данима моја супруга. Исто тако је и са преузимањем дјеце из школе. Некада ја купам дјецу, некада супруга. Некада ја пресвучем бебу, али углавном супруга. (Код прве дјеце сам ја то радио знатно чешће, али су и моје професионалне обавезе биле знатно мање). Углавном ја помажем дјеци око учења. Пошто четворо старијих тренира пливање, на базен их водимо наизмјенично са супругом. У шетњу углавном иду са мном. Неке кућне послове раде са мном, а неке са супругом. На примјер, некада кувају са мајком, а некада са мном. У набавку исто тако. То су, дакле, те неке ствари практичних обавеза. Али, постоји и један други аспект, који је у вези са карактером људи и неким афинитетима, и свакако и са личним односом који родитељи имају са дјецом. Иако су наша дјеца веома комуникативна и знају да испоље доста добро оно што осјећају, и то раде и са мајком и са мном, чешћи је случај уколико имају неки проблем да дођу мени да разговарамо о томе. У неким случајевима, ипак, прво разговарају са мајком. То је на примјер једна „обавеза“, која углавном не улази ни у један распоред кућних обавеза, али постоји као могућност у сваком тренутку, и добро је да човјек има слуха и за такве потребе дјеце. То некада може бити свега неколико секунди, када дијете има потребу да ти нешто каже, и  чак и не очекује да му нешто одговориш, већ само да га саслушаш, али некада може да потраје и знатно дуже.

У принципу, добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту и да се гаји дух да човјек може трудом много да постигне, и да својим трудом можемо учинити сретним многе друге. Ако човјек то научи у породици, он је заиста способан да живи било гдје и да се бави било чиме, и биће успјешан. И што је најважније, биће му пуно срце.

  • Како се носите са кризним ситуацијама?

У принципу, читав живот је једна криза. Етимолошки криза и значи суд. Дакле, на основу тога како се поставимо у некој ситуацији, биће нам суђено, тј. други ће донијети суд о нама. У том смислу, у животу родитеља нема момента који није криза. Али, ако говоримо о тим неким тежим ситуацијама или периодима, свака криза је потпуно јединствена, јер се тиче саме личности свакога од нас који учествује на неки начин у тој кризи. Оно што се ми трудимо је да учимо из својих и туђих грешака, и да се потрудимо да будемо на „висини задатка“.

Добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту.

Искрено, ја лично често не успијевам да будем онакав какав бих требало да будем. Али, и то је саставни дио узрастања и нас родитеља и дјеце. Оно на чему ми инсистирамо у том смислу, је да дјеца схвате да проблеми, тешкоће, кризе, безизлази нису нешто толико страшно од чега треба створити неки баук. То је све нормално, и сви ми пролазимо кроз то. Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо. Не успијевамо увијек да будемо онакви какви бисмо жељели бити, али није ни то страшно. Ја неријетко дјеци признам да сам у нечему погријешио, да нешто не знам, да и ја сам имам слабости и да не успијевам да постигнем све онако како бих желио, и видим да то дјецу веома растерећује у погледу њихових слабости. Лакше им је да и сами прихвате себе са слабостима, а не да стварају маске. У свакој кризи се човјек суочава са самим собом, и има прилику да упозна и прихвати себе заиста онаквим какав јесте, а не онаквим каквим му се чини да је. Ми дјеци у разговору често кажемо да уопште није страшно погријешити или имати слабост, али да је за самог човјека веома деградирајуће да се не бори да буде бољи него што је сада.

Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо.

Чини ми се да је суштински важно да човјек схвати и прихвати своју слабост, а у исто вријеме да се бори да буде бољи. Свакако, ако се човјек ослони на Бога, Који је Љубав и Који је Свемогућ, онда то прихватање себе као слабог није уопште толико страшно колико изгледа. Један реалан став према себи и према животу, са много искрености, без оправдавања себе, оставља дјеци много простора да се и сама изборе са својим проблемима на један здрав и конструктиван начин.

И наравно, у тешким тренуцима, више од свега помаже смирено обраћање Богу.

  • Да ли се променило нешто од када си постао свештеник, да ли су те додатне обавезе оптеретиле или растеретиле као оца?

Па, када постанеш свештеник, све буде исто, али се и све промијени. То је, просто, тако. Практично су се у нашем животу промијениле неке ствари, у смислу да ја имам и неке додатне обавезе и потребе, интезивније и на другачији начин испољене него што је то било прије мог рукоположења. Али, суштински се у том смислу није ништа промијенило. Просто, то што сам свештеник ни у ком случају не треба и не може да значи да сам ја сада својој супрузи мање супруг, или да сам својој дјеци мање отац, или у својој кући мање домаћин. Мислим да би једно такво тумачење свештенства било јако опасно и штетно. Напротив, и као родитељ и као супруг, а посебно као свештеник, позван сам да будем примјер служења. Тако да то што сам сада свештеник мени лично буди свијест о томе да треба још више да се трудим да својој породици будем све, по цијену било какве жртве. А, свакако, сада је на мени и већа одговорност у одгајању дјеце. Ако је неко, на примјер, лош отац, он својој дјеци преноси лошу и искривљену слику о браку, љубави и родитељству. Када је уз то тај отац и свештеник, он му пренесе и јако погрешну слику о томе шта је Црква. Тај примјер родитеља је нешто што се јако дубоко утисне у душу и свијест дјетета, и не знам да ли је могуће икада да се промијени тај утисак. Сјећам се неке моје познаинце, која је имала јако лоше искуство са својим оцем. Када јој је један духовник објашњавао да је нама Бог отац, да нас тако воли… она је рекла: „Ако је Он као отац (мислећи на свог оца), мени он није потребан. Не желим Га!“ Страшно је кад човјек схвати колика је одговорност родитеља у изграђивању цјелокупне личности дјетета!

Сада када сам свештеник, постоји само још већа потреба за служењем, за исправљањем самога себе и доброг и суштинског односа са дјецом, а када то кажем мислим прије свега на однос једне озбиљне љубави, која изграђује и родитеља и дијете.

  • Какав однос си ти имао са својим оцем и у каквој породици си одрастао? да ли нешто од тога што си добијао као поуку у детињству користиш и сада међу својом децом?

Моји родитељи су били сасвим различити једно од другог и по карактеру и по навикама и по начину како су функционисали. И поред тога, с обзиром да су се много вољели, налазили су начине да функционишу добро. Ја сам са обоје родитеља имао добар однос. Према покојном оцу сам, поготово када сам већ био одрастао, али и док сам био млађи, можда и због карактера обојице нас, могао лакше да се отворим. Он је имао љубави и њежности и поготово стрпљења да се носи са мном. И оставио ми је свој примјер као заиста веома висок идеал. Био је веома сталожен и расудљив човјек, и знао је веома добро да одржава равнотежу у многим стварима и односима у кући. Такав став ствара свима у породици велику сигурност. Као млад, нисам то баш добро схватао. Сада му се најискреније дивим! Имао је љубав и самилост који су могли да опросте све. То су ствари које су за мене велики светионик у животу, мада не успјевам да их остварим ни приближно колико је то успјевао мој отац.

Оно што и ја интезивно покушавам са својом дјецом да остварим, а то сам научио у својој породици од родитеља, је принципијелност. Ако се нешто договоримо, то просто мора да буде тако. Није могуће да кажемо да постоји неко правило, и да за преступање тог правила ће се сносити неке посљедице, било какве да су оне, па да када се преступи то правило ми кажемо просто „нема везе“. Не као да је циљ да се неко казни, на било који начин, већ да је неопходно да се сви учимо и научимо дисциплини, одговорности и поретку. Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу. Очекују да им сви испуњавају све прохтјеве, и да никада не сносе посљедице за своје изборе или промашаје. При том, оно што је можда најгоре, поистовјећују такву родитељску попустљивост са љубављу, па ко год у животу није попустљив према њима, они то доживљавају као нељубав.

  • Има ли нека поука неког старца или светитеља која ти корсти у родитељству?

Трудимо се да сваку поуку ставимо у свој свакодневни живот. Али, можда су нама најважније оне поуке које нам помажу да стекнемо свијест о томе да су нам дјеца дата на дар, на неко вријеме, да им помогнемо да постану људи и да онда она ураде са својим животом оно што хоће, без обзира на то да ли се нама то што ће она да изаберу свиђа или не. Говорим то у смислу да и ја вјерујем да је велика грешка да родитељи покушавају да живе живот своје дјеце, умјесто да стоје поред и да помогну, веома дискретно.

Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу.

Такође, много нам користе и свакодневно се опомињемо савјета да само добар примјер родитеља исправља дјецу. Ми родитељи смо често склони да много причамо дјеци шта и како треба, па чак да им причамо много и о Богу, вјерујући да ће дјеца тако да науче. А истина је да дјеца уствари највише уче из онога што виде да ми радимо. Свети старац Порфирије је рекао некој мајци која је много бринула о свом дјетету, јер у пубертету више није хтјело да иде у Цркву: „Мање причај дјетету о Богу, а више причај Богу  о дјетету“. Дакле, да не испирамо дјеци мозак поукама, него да живимо живот, да се молимо Богу, и то ће да буде најбоља поука и свједочанство.

  • Шта видиш као највећи изазов данас у родитељству?

Као највећи изазов доживљавам то да човјек у браку има могућност да кроз жртвену љубав према својој супрузи постане један цјеловит и здрав човјек, и да онда као такав може бити јако користан својој дјеци, а и много шире. Вјерујем да ако човјек схвати какве су перспективе и могућности истинског брачног живота, а када то кажем мислим на брак схваћен на начин како га поима Црква, сви остали аспекти живота, па свакако и родитељство, добијају своје мјесто, смисао и пуноћу и само још више изграђују човјека. То излажење из себе, превазилажење себе кроз брачну љубав је врхунац храбрости и узбуђења. Када као плод такве љубави и борбе са собом дођу и дјеца, па кроз родитељску љубав човјек још више заборавља на своје прохтјеве и комфор, и несебично се даноноћно жртвује за своју дјецу, његово срце омекша и толико се отвори да може да смјести у себе и Самога Бога, а са Богом и читав свијет и све свијетове. Треба ли нам нешто друго? Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња. То је права мала икона Цркве Божије, Царства Божијег.

  • Да ли би нешто урадио другачије да време може да се врати?

Прије свега, опет бих изабрао исту жену и опет бих се радовао због много дјеце.

А промијенио бих, да је могуће, само себе. Жао ми је за сваки тренутак и поступак гдје сам мислио више на себе него на друге и када год нисам урадио оно што сам могао да урадим за добро других.

Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња.

  • Нека поука за крај?

Не сматрам себе за узорног родитеља, па тако не сматрам да сам у ситуацији да из личног искуства посавјетујем било кога како би требало живјети. Али, ето, могу подијелити са вама један натпис, који ми држимо у кући на видљивом за све нас мјесту, а који нас свакодневно подсјећа на неке основе принципе успјешног и пријатног саживота, коме сви стријемимо:

У ОВОЈ КУЋИ:

СМО ИСТИНИТИ (НЕ ФОЛИРАМО)

МОЖЕ И ДА СЕ ПОГРИЈЕШИ

ТРАЖИМО ОПРОШТАЈ

ДАЈЕМО СВАКОМЕ ЈОШ ЈЕДНУ ШАНСУ

ПРОВОДИМО СЕ ДОБРО

ГРЛИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ

ПРАШТАМО СВИМА

СТРПЉИВИ СМО

ЖИВИ СМО ЉУДИ

ВОЛИМО СВАКОГА

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима.

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин.
      „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове.
      „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије.
      „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић.   
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Иринеј: „Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање.ˮ

      Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12/25. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да Христос поступа увек сасвим супротно законима и обичајима палог и огреховљеног света. „Тај свет је пао због гордости и живи нечистим духом гордости. То видимо и ми, у наше време, на сваком кораку. То је обележје сваког нараштаја, осим код истинских, светих људи. Христос – иако Син Божји, Који постаје Син човечји – постаје Богочовек да би заувек све божанско учинио људским и све људско обожио својом природом, сједињеном са људском природом, да би на тај начин, како сликовито кажу црквени песници и писци, људе учинио благодатним боговима а земљу небом”, навео је Преосвећени владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је објаснио и да Христос свечано улази у Јерусалим да би уверио и ученике и све верне потоњих времена, у стварност Свога Васкрсења, али схваћенога и као залог свеопштег Васкрсења. „Тај исти народ, који Га тако свечано дочекује, има то одушевљење које показује зато што је претходно био сведок Лазаревог васкрсења. Народ већ слути, препознаје у Њему Богочовека, Спаситеља света. Као што су Га дочекивали зеленим гранама и дивним мирисним цвећем, тако смо и ми призвани да простремо пред Њега духовно цвеће: цвеће наше вере, наде, љубави, јеванђелских врлина, покајања, смирења, свега онога што је честито, чисто, праведно. То је наше цвеће и то цвеће не вене никада, за разлику од обичног цвећа. Стога, дакле, Христос улазећи скромно, не на неком белом коњу као силни, војсковође и владари овога палога света, него на обичном магарету, али то не смета народу, тај смирени улазак, да у том тренутку препозна у Њему Бога у људском облику и по људској природи. Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање. Стога, и ми да се у овај свети дан радујемо, да то буду Цвети и нашега живота, и овде на земљи и у вечности Царства Божјега”, нагласио је владика Иринеј.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У пету недељу Часног поста, у Петопавловом Манастиру је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Владика Димитрије, уз саслуживање манастирског свештенослужитеља протојереја Момчила Пејчића.

       
      Звучни запис беседе
       
      У беседи после прочитаног Св. Јеванђеља коју прилажемо у наставку (перикопа о обеду у дому Симона фарисеја и о жени грешници, Лк.зч.33.) Владика се укратко дотакао живота Свете Марије Египћанке коју Црква нарочито прославља у ову пету недељу Поста, прослављајући у њеном лику врлину истинског покајања. Том приликом је подсетио да би животи Светих, које као Црква свакодневно прослављамо, требало да нам буду и опомена, и утеха, и образац истинског и аутентичног живота у Христу.
      Након заједничарења у Животворним Тајнама Христовим и литургијског позива окупљенима да „у миру изиђу“ носећи благослов Свете Евхаристије својим домовима, Епископ је (на радост, укрепљење и утеху петропавловском сестринству) благословио и њихову монашку „трпезу љубави“. Причестивши се претходно, у храму, Хлебом Небеским и заблагодаривши на Небеским Даровима, сви сабрани су затим окусили и од дарова и плодова земље, скромно али са љубављу припремљених, благодарећи прво Господу, а потом и једни другима „због свега и на свему.“
       
      Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије рукоположио јерођакона Саву (Бундала), сабрата манастира Свете Петке у Загребу, у чин јеромонаха.

      У пету недељу свете Четрдесетнице, 18. априла 2021. године, када прослављамо спомен Преподобне Марије Египћанке, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је Божанствену Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу.
      У беседи коју је изговорио после читања Јеванђеља (Мк. 10, 32-45 и Лк. 7, 36-50), Патријарх је упозорио на опасност којој су хришћани изложени посебно када посте: - Често подвизавајући се мислимо да смо бољи од других, да нам припада место у близини Божјој. Господ упућује поруку да нема тог подвига и напора који нас могу удостојити било какве вредности. Све је дар Божји. 
      - Модерни човек, човек пост-истине, који све релативизује, није спреман не само да буде последњи, већ ни да буде други. Савремени човек, због тога што увек жели да буде први, није спреман да служи другима. Онда када служи другима, он то и те како уписује у рачун, и маше тим папиром и оним што је учинио за друге. Тиме се показујемо да смо недостојни не само имена хришћанског него и имена носилаца иконе Божје”, истакао је Патријарх.
      Током свете Литургије Његова Светост Патријарх је рукоположио јерођакона Саву (Бундала), сабрата манастира Свете Петке у Загребу, у чин јеромонаха. 
      Његовој Светости су, поред новорукоположеног оца Саве, саслуживали и игуман манастира Крке Севастијан (Гордон), протосинђел Теофил (Димитрић), настојатељ манастира Осовице, протосинђел Нектарије (Ђурић), протосинђел Венијамин (Ковачић), протонамесник Богољуб Остојић, јеромонах Никон (Цветићанин), јереј Ненад Драгичевић, протођакон Радојица Жагран, јерођакон Василије (Старовлах) и ђакон Радомир Врућинић.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу трећу Великог поста, која се назива још и Крстопоклона, 04. априла 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом апостолу и јевађелисти Марку у Београду. Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић) игуман манастира Нова Грачаница у Чикагу, протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић.

       
      Звучни запис беседе
       
      Након прочитаног Јеванђеља, Патријарх Порфирије је произнео омилију на прочитано зачало напоменувши да је смисао поста уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божију за стицање врлине. „Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да, заправо, без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да је то уједно и смисао ове Крстопоклоне недеље, те да само прочитано Јеванђеље по Марку о томе подробно говори.
      „Крстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божијем,“ појаснио је Патријарх Порфирије, напоменувши да човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе.
      „Крст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао“, истакао је Патријарх Порфирије, напомињући да „Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће.“ Али, једино је „слободан онај који је слободан у Христу. Који је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер свој егоизам, своје самољубље, који су заправо извор осећања да сам ја себи најважнији“ закључио је Патријарх Порфирије, јер „само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота“.
       
      Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...