Jump to content

Деца су нам дата на дар - о.Игор Зиројевић


Препоручена порука

Наш саговорник Игор Зиројевић рођен je 1977. године у Требињу. Ту је завршио основну, основну музичку, и средњу школу. Од 1997. године налази се у Атини ради студија црквене музике. Студирао је на конзерваторијуму „Никос Скалкотас“ у Атини, у класи професора Константина Ангелидиса. Након студија наставља да изучава богослужбени репертоар, музичку теорију и слично. Честим боравком на Светој Гори пружа му се прилика да интензивније изучава музичке рукописе. Потом уписује и завршава постдипломске студије на Атинском конзерваторијуму, у класи професора др Георгија Констандинуа, за време којих проширује и продубљује своја музичка знања. Хороначалник је Српског византијског хора, а од скора и свештеник. А пре свега и изнад свега супруг и отац шесторо деце. У том смислу његово искуство ће нам бити драгоцено.

  • Игоре, с обзиром да имаш шесторо деце, реци нам кад је било најтеже? Мислим на то која бројка деце је најтежа или најлакша за поднети :)? 

Мислим да не постоји експлицитан одговор на то питање. Сваки случај је имао другу врсту тешкоће, али и друге, да тако кажем, погодне факторе. На примјер, са првим дјететом увијек постоји тај полет и одушевљеност, па ти ништа није тешко. Сјећам се са колико лакоће сам устајао ноћу када ми је први син имао грчеве и носио га на рукама по читаву ноћ.. а сада када имам шесторо, већ гледам “попријеко” будилник кад зазвони ?  Али, са првим дјететом истовремено постоји и неискуство, па радиш и многе ствари које нема потребе да радиш, или их радиш много компликованије и спорије него што би се могле урадити. Свако наредно дијете тражи више труда, што у случају мале дјеце значи мање времена за друге ствари, а неријетко и мање сна. Чини ми се од трећег дјетета ствари постају доста практичније, иако су услови знатно компликованији и ситуација захтјева добру организацију у кући и много жртве. Али, већ се стекне неко искуство практично како и шта треба радити.

Otac-Igor-Zirojevic-480x479.jpg

 

С друге стране, већ кад добије треће дијете, чини ми се, човјек некако схвати да то што успјева да постигне сваког дана је заиста дар Божији, и некако почиње да не брине толико. Видиш сваког дана колико Бог помаже и родитељима и дјеци. Са сваким наредним дјететом је то све очигледније. Али, то свакако не смањује напор родитеља у физичком смислу. Даје једну потпору и утјеху и полет, тако да човјек може тако велику жртву да поднесе са радошћу. И да се не лажемо, највећи терет у једној породици са много дјеце подижу мајке, и зато свака мајка, а посебно она која има много дјеце, је достојна сваког поштовања и части. А уз то, за нормалну породицу, а поготово је то евидентно у породицама са више дјеце, неопходно је у сваком смислу присуство оца у породичном животу, и тоу свим његовим аспектима.

  • Шта си преузео на себе када је у питању одгој деце?

Чини ми се да постоје двије врсте „преузимања“ ствари у породици. Једна је ствар некако практична. На примјер, неким данима, зависно од неких других мојих обавеза, ја водим дјецу у школу, а неким данима моја супруга. Исто тако је и са преузимањем дјеце из школе. Некада ја купам дјецу, некада супруга. Некада ја пресвучем бебу, али углавном супруга. (Код прве дјеце сам ја то радио знатно чешће, али су и моје професионалне обавезе биле знатно мање). Углавном ја помажем дјеци око учења. Пошто четворо старијих тренира пливање, на базен их водимо наизмјенично са супругом. У шетњу углавном иду са мном. Неке кућне послове раде са мном, а неке са супругом. На примјер, некада кувају са мајком, а некада са мном. У набавку исто тако. То су, дакле, те неке ствари практичних обавеза. Али, постоји и један други аспект, који је у вези са карактером људи и неким афинитетима, и свакако и са личним односом који родитељи имају са дјецом. Иако су наша дјеца веома комуникативна и знају да испоље доста добро оно што осјећају, и то раде и са мајком и са мном, чешћи је случај уколико имају неки проблем да дођу мени да разговарамо о томе. У неким случајевима, ипак, прво разговарају са мајком. То је на примјер једна „обавеза“, која углавном не улази ни у један распоред кућних обавеза, али постоји као могућност у сваком тренутку, и добро је да човјек има слуха и за такве потребе дјеце. То некада може бити свега неколико секунди, када дијете има потребу да ти нешто каже, и  чак и не очекује да му нешто одговориш, већ само да га саслушаш, али некада може да потраје и знатно дуже.

У принципу, добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту и да се гаји дух да човјек може трудом много да постигне, и да својим трудом можемо учинити сретним многе друге. Ако човјек то научи у породици, он је заиста способан да живи било гдје и да се бави било чиме, и биће успјешан. И што је најважније, биће му пуно срце.

  • Како се носите са кризним ситуацијама?

У принципу, читав живот је једна криза. Етимолошки криза и значи суд. Дакле, на основу тога како се поставимо у некој ситуацији, биће нам суђено, тј. други ће донијети суд о нама. У том смислу, у животу родитеља нема момента који није криза. Али, ако говоримо о тим неким тежим ситуацијама или периодима, свака криза је потпуно јединствена, јер се тиче саме личности свакога од нас који учествује на неки начин у тој кризи. Оно што се ми трудимо је да учимо из својих и туђих грешака, и да се потрудимо да будемо на „висини задатка“.

Добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту.

Искрено, ја лично често не успијевам да будем онакав какав бих требало да будем. Али, и то је саставни дио узрастања и нас родитеља и дјеце. Оно на чему ми инсистирамо у том смислу, је да дјеца схвате да проблеми, тешкоће, кризе, безизлази нису нешто толико страшно од чега треба створити неки баук. То је све нормално, и сви ми пролазимо кроз то. Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо. Не успијевамо увијек да будемо онакви какви бисмо жељели бити, али није ни то страшно. Ја неријетко дјеци признам да сам у нечему погријешио, да нешто не знам, да и ја сам имам слабости и да не успијевам да постигнем све онако како бих желио, и видим да то дјецу веома растерећује у погледу њихових слабости. Лакше им је да и сами прихвате себе са слабостима, а не да стварају маске. У свакој кризи се човјек суочава са самим собом, и има прилику да упозна и прихвати себе заиста онаквим какав јесте, а не онаквим каквим му се чини да је. Ми дјеци у разговору често кажемо да уопште није страшно погријешити или имати слабост, али да је за самог човјека веома деградирајуће да се не бори да буде бољи него што је сада.

Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо.

Чини ми се да је суштински важно да човјек схвати и прихвати своју слабост, а у исто вријеме да се бори да буде бољи. Свакако, ако се човјек ослони на Бога, Који је Љубав и Који је Свемогућ, онда то прихватање себе као слабог није уопште толико страшно колико изгледа. Један реалан став према себи и према животу, са много искрености, без оправдавања себе, оставља дјеци много простора да се и сама изборе са својим проблемима на један здрав и конструктиван начин.

И наравно, у тешким тренуцима, више од свега помаже смирено обраћање Богу.

  • Да ли се променило нешто од када си постао свештеник, да ли су те додатне обавезе оптеретиле или растеретиле као оца?

Па, када постанеш свештеник, све буде исто, али се и све промијени. То је, просто, тако. Практично су се у нашем животу промијениле неке ствари, у смислу да ја имам и неке додатне обавезе и потребе, интезивније и на другачији начин испољене него што је то било прије мог рукоположења. Али, суштински се у том смислу није ништа промијенило. Просто, то што сам свештеник ни у ком случају не треба и не може да значи да сам ја сада својој супрузи мање супруг, или да сам својој дјеци мање отац, или у својој кући мање домаћин. Мислим да би једно такво тумачење свештенства било јако опасно и штетно. Напротив, и као родитељ и као супруг, а посебно као свештеник, позван сам да будем примјер служења. Тако да то што сам сада свештеник мени лично буди свијест о томе да треба још више да се трудим да својој породици будем све, по цијену било какве жртве. А, свакако, сада је на мени и већа одговорност у одгајању дјеце. Ако је неко, на примјер, лош отац, он својој дјеци преноси лошу и искривљену слику о браку, љубави и родитељству. Када је уз то тај отац и свештеник, он му пренесе и јако погрешну слику о томе шта је Црква. Тај примјер родитеља је нешто што се јако дубоко утисне у душу и свијест дјетета, и не знам да ли је могуће икада да се промијени тај утисак. Сјећам се неке моје познаинце, која је имала јако лоше искуство са својим оцем. Када јој је један духовник објашњавао да је нама Бог отац, да нас тако воли… она је рекла: „Ако је Он као отац (мислећи на свог оца), мени он није потребан. Не желим Га!“ Страшно је кад човјек схвати колика је одговорност родитеља у изграђивању цјелокупне личности дјетета!

Сада када сам свештеник, постоји само још већа потреба за служењем, за исправљањем самога себе и доброг и суштинског односа са дјецом, а када то кажем мислим прије свега на однос једне озбиљне љубави, која изграђује и родитеља и дијете.

  • Какав однос си ти имао са својим оцем и у каквој породици си одрастао? да ли нешто од тога што си добијао као поуку у детињству користиш и сада међу својом децом?

Моји родитељи су били сасвим различити једно од другог и по карактеру и по навикама и по начину како су функционисали. И поред тога, с обзиром да су се много вољели, налазили су начине да функционишу добро. Ја сам са обоје родитеља имао добар однос. Према покојном оцу сам, поготово када сам већ био одрастао, али и док сам био млађи, можда и због карактера обојице нас, могао лакше да се отворим. Он је имао љубави и њежности и поготово стрпљења да се носи са мном. И оставио ми је свој примјер као заиста веома висок идеал. Био је веома сталожен и расудљив човјек, и знао је веома добро да одржава равнотежу у многим стварима и односима у кући. Такав став ствара свима у породици велику сигурност. Као млад, нисам то баш добро схватао. Сада му се најискреније дивим! Имао је љубав и самилост који су могли да опросте све. То су ствари које су за мене велики светионик у животу, мада не успјевам да их остварим ни приближно колико је то успјевао мој отац.

Оно што и ја интезивно покушавам са својом дјецом да остварим, а то сам научио у својој породици од родитеља, је принципијелност. Ако се нешто договоримо, то просто мора да буде тако. Није могуће да кажемо да постоји неко правило, и да за преступање тог правила ће се сносити неке посљедице, било какве да су оне, па да када се преступи то правило ми кажемо просто „нема везе“. Не као да је циљ да се неко казни, на било који начин, већ да је неопходно да се сви учимо и научимо дисциплини, одговорности и поретку. Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу. Очекују да им сви испуњавају све прохтјеве, и да никада не сносе посљедице за своје изборе или промашаје. При том, оно што је можда најгоре, поистовјећују такву родитељску попустљивост са љубављу, па ко год у животу није попустљив према њима, они то доживљавају као нељубав.

  • Има ли нека поука неког старца или светитеља која ти корсти у родитељству?

Трудимо се да сваку поуку ставимо у свој свакодневни живот. Али, можда су нама најважније оне поуке које нам помажу да стекнемо свијест о томе да су нам дјеца дата на дар, на неко вријеме, да им помогнемо да постану људи и да онда она ураде са својим животом оно што хоће, без обзира на то да ли се нама то што ће она да изаберу свиђа или не. Говорим то у смислу да и ја вјерујем да је велика грешка да родитељи покушавају да живе живот своје дјеце, умјесто да стоје поред и да помогну, веома дискретно.

Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу.

Такође, много нам користе и свакодневно се опомињемо савјета да само добар примјер родитеља исправља дјецу. Ми родитељи смо често склони да много причамо дјеци шта и како треба, па чак да им причамо много и о Богу, вјерујући да ће дјеца тако да науче. А истина је да дјеца уствари највише уче из онога што виде да ми радимо. Свети старац Порфирије је рекао некој мајци која је много бринула о свом дјетету, јер у пубертету више није хтјело да иде у Цркву: „Мање причај дјетету о Богу, а више причај Богу  о дјетету“. Дакле, да не испирамо дјеци мозак поукама, него да живимо живот, да се молимо Богу, и то ће да буде најбоља поука и свједочанство.

  • Шта видиш као највећи изазов данас у родитељству?

Као највећи изазов доживљавам то да човјек у браку има могућност да кроз жртвену љубав према својој супрузи постане један цјеловит и здрав човјек, и да онда као такав може бити јако користан својој дјеци, а и много шире. Вјерујем да ако човјек схвати какве су перспективе и могућности истинског брачног живота, а када то кажем мислим на брак схваћен на начин како га поима Црква, сви остали аспекти живота, па свакако и родитељство, добијају своје мјесто, смисао и пуноћу и само још више изграђују човјека. То излажење из себе, превазилажење себе кроз брачну љубав је врхунац храбрости и узбуђења. Када као плод такве љубави и борбе са собом дођу и дјеца, па кроз родитељску љубав човјек још више заборавља на своје прохтјеве и комфор, и несебично се даноноћно жртвује за своју дјецу, његово срце омекша и толико се отвори да може да смјести у себе и Самога Бога, а са Богом и читав свијет и све свијетове. Треба ли нам нешто друго? Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња. То је права мала икона Цркве Божије, Царства Божијег.

  • Да ли би нешто урадио другачије да време може да се врати?

Прије свега, опет бих изабрао исту жену и опет бих се радовао због много дјеце.

А промијенио бих, да је могуће, само себе. Жао ми је за сваки тренутак и поступак гдје сам мислио више на себе него на друге и када год нисам урадио оно што сам могао да урадим за добро других.

Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња.

  • Нека поука за крај?

Не сматрам себе за узорног родитеља, па тако не сматрам да сам у ситуацији да из личног искуства посавјетујем било кога како би требало живјети. Али, ето, могу подијелити са вама један натпис, који ми држимо у кући на видљивом за све нас мјесту, а који нас свакодневно подсјећа на неке основе принципе успјешног и пријатног саживота, коме сви стријемимо:

У ОВОЈ КУЋИ:

СМО ИСТИНИТИ (НЕ ФОЛИРАМО)

МОЖЕ И ДА СЕ ПОГРИЈЕШИ

ТРАЖИМО ОПРОШТАЈ

ДАЈЕМО СВАКОМЕ ЈОШ ЈЕДНУ ШАНСУ

ПРОВОДИМО СЕ ДОБРО

ГРЛИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ

ПРАШТАМО СВИМА

СТРПЉИВИ СМО

ЖИВИ СМО ЉУДИ

ВОЛИМО СВАКОГА

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом?
      Печат 28/05/2021 
        Пише Мати Стефанида (Главчић), игуманија манастира Светог Георгија у Брњаку
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег
      Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних.
      Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ.
      Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта.
      Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану!
      Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“?
       
      ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха.
      Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше…
      КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго.
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег.
      Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна.
      Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег
      Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних.
      Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ.
      Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта.
      Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану!
      Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“?
       
      ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха.
      Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше…
      КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго.
      На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег.
      Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна.
      Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Пратимо трагове које нам је патријарх Павле оставио на путу којим је водио нашу Цркву ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је наша вера и наша нада и наша љубав.
      Повезана вест: 
      Помен патријарсима Иринеју, Павлу и Димитрију у манастиру Раковица

      Блажене успомене Патријарх српски Павле својим је делима обавезао Србе да га се радо сећају и наставе његов пут вере, истине, правде, доброчинства и љубави. Говорио је: Љубав је највиша врлина. Све што човек дели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате. Таквом љубављу 20. маја 2021. године били су испуњени храм и порта манастира Раковице где је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио Спомен-собу посвећену патријарху Павлу.
      Пре свечаног отварања Спомен-собе, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у молитвеном присуству чланова Светог Архијерејског Синода, преосвећене господе епископа: бачког Иринеја, шумадијског Јована и крушевачког Давида, служио је помен српским патријарсима Димитрију и Павлу који почивају у манастирској порти, као и патријарху Иринеју, коме се данас навршило шест месеци од блaженог уснућа у Господу. Служивали су протојереј-ставрофор Ђорђе Трајковић и ђакон Радомир Врућинић, а дивно је појао хор Богословије Светог Саве.
      Свечаност отварња Спомен-собе патријарха Павла почела је обраћањем управника Библиотеке Српске Патријаршије др Зорана Недељковића који је подсетио да је, након завршетка рада на сређивању Библиотеке блажене успомене патријарха Павла, која иначе садржи 8299 књижних јединица, одлуком Светог Архијерејског Синода септембра 2018. године, управи Библиотеке Српске Патријаршије поверена дужност формирања Спомен-собе патријарха Павла.
      „У периоду који је иза нас, уз подршку Светог Архијерејског Синода и са бројним сарадницима, успели смо да завршимо поверени задатак. У изложбеним витринама постављено је готово 500 предмета из заоставштине патријарха Павла. Захваљујем на пажњи и помоћи преподобној игуманији Евгенији и свом сестринству манастира Раковице. На вредном и стручном раду у формирању изложбене поставке захваљујем нашем уваженом хералдичару Драгомиру Ацовићу. На уређењу целокупног простора Спомен-собе захваљујем угледном српском архитекти г. Стевану Мићићу. Такође захваљујем и г. Момчилу Ранчићу, који је израдио све изложбене витрине и додатно се ангажовао и на другим бројним пословима. Велику захвалност изражавам г. Младену Кременовићу, власнику ливнице Лиграп, на његовом вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем управнику Музеја Српске Православне Цркве ђакону Владимиру Радовановићу и службеницима Музеја на повременој помоћи током уређења изложбене поставке. Наравно, захваљујем службеницима Библиотеке Српске Патријаршије који су све време били ангажовани на сређивању Патријархове заоставштине, на уређењу изложбених витрина и на свим другим пословима. Велику захвалност изражавам Продукцији Епархије бачке на подршци у раду. Такође, захваљујем оцу Милошу и свештенству цркве Светог Илије у Миријеву на вредном дару за Спомен-собу. Захваљујем и недавно упокојеном оцу Игњату, који је служио у овој светој обитељи. Често нас је обилазио и на разне начине помагао наш рад. Захваљујем свима онима који су на било који начин помогли реализацију овог подухвата„” истакао је др Недељковић и додао:
      „Желим да нагласим да смо се потрудили да из заоставштине блаженопочившег патријарха Павла изнесемо и прикажемо све оно што указује и подсећа на њега, како би његов живот, рад и архијерејско достојанство били достојно приказани будућим посетиоцима као поучни пример живота испуњеног врлинама. Али, има нешто што није могло да стане у изложбене витрине, оно због чега многи долазе овде да се поклоне над хумком његовом да пронађу утеху и радост, а то је његова вера, љубав, његова нада у Васкрслог Христа и Јеванђеље Христово, којим је он живео, дисао, говорио. Наш песник Матија каже да нико није говорио тако тихо, а да се чуо тако далеко, као наш патријарх Павле. И зато мислим да што време буде више одмицало од дана његовог упокојења, он ће у народу бити све већи, а његове речи ће се чути све даље и сведочиће о једино чудесном животу у Христу и Јеванђељу Његовом”.
      Уследило је обраћање архитекте Драгомира Ацовића који је истакао:
      „Данас смо окупљени у малом простору који чува предмете и успомену на великог Патријарха и не мањег човека. Предметима недостаје дух који је у ситном телу Гојка Стојчевића израстао у својеврсну Синајску Гору, посвећену присуством Господњим, са које је зрачила и наставља да зрачи вера и послање. Ми морамо опрезно и тихо корачати просторима којима влада његова успомена и где се чувају његове ствари. Успомена је подложна крхком сећању. Музејске и спомен збирке нам преостају као путокази који нам помажу да не склизнемо ка забораву и да се не огрешимо о дуг љубави на коју смо обавезни једни према другима као људи, као хришћани и као народ Божји. Међу нама је живео и деловао Патријарх чију смо величину назрели тек када се преставио и када се народ чијем се спасењу посветио одједном и неочекивано појавио на улицама и трговима да му ода последњу почаст и затражи и незаслужени опроштај и спасоносни благослов! Иза њега ја настала празнина, и ту празнину смо заслужили. Он није! Док је био жив, посматрали смо га као чудо! Када је преминуо, сазнали смо да није он био чудо, већ ми! Ми тога нисмо били свесни. Он јесте!”.
      „Ми недостојни, којима је запала почаст да покушају да оформе овај спомен простор, суочили смо се од самог почетка са нечим на шта нисмо рачунали, а требало је. Као прво, како представити некога ко не поседује ништа, и коме ништа није неопходно, и који све са чим живи и зашта живи носи у себи. Како представити човека који живи у духу предметима који су лишени духа? Како у маленом и успутном простору представити некога који нас је предводио, поучавао, заступао и бранио? Често од нас самих! Како празним и тривијалним предметима насликати и објаснити величину одрицања монаха који је, као онај први Павле, постао већи и од нас и од самога себе? И који је преставши да буде Гојко постао свако од нас у јаду и слави, у понизности и оданости, у нежности молитви и у строгости веровања, у скрушености душе и у величанству вере у Господа и у спасење које нам је обећано. У овој спомен поставци недостаје много онога што би требало да је ту, али нема ничега чему овде није место! Овде нема много злата и сребра, али постоји плетора вере и љубави. На крају, морам поменути да су на овој спомен поставци радили малобројни, али — верујем — достојни: архитекта Стеван Мићић, др Зоран Недељковић, људи из Патријаршијске библиотеке и из Музеја Српске Православне Цркве и изнад свега - мајстор Мома. Њихов циљ је био да помогну незабораву. Њихова награда је захвалност,” поручио је архитекта Драгомир Ацовић.
      Отварајући Спомен-собу Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је надахнуто беседио:
      „Ваша Преосвештенства, високопреподобна мати Игуманијо, часни оци, браћо и сестре! Aпостол Павле каже да треба да поштујемо своје старешине. Наравно не због тога што је хтео да каже да је старешинама потребно да им други буду покорни, него због тога што је хтео да нас упозори и обавести да само онда када имамо осећање поштовања према својим старешинама, када имамо послушање у односу на њих, ми смо тада сигурно чули реч Божју о томе да је Бог Отац и да искључиво поштујући Његову реч можемо расти у складу са оним што је наше назначење. Тако смо се и данас сабрали овде да изразимо сећање, поштовање, па и послушање у односу на блаженопочившег патријарха Павла, као личности, али и сви ми као заједница. Сабрали смо се да, гледајући трагове које је он оставио иза себе, васпоставимо или боље речено обновимо наш лични однос са њим, а то је једино у Цркви могуће, јер у Цркви нема граница између овога и онога света. Само у Цркви можемо да непрестано обнављамо наш лични однос и да идемо траговима које нам је он оставио на путу којим је водио нашу Цркву. То су трагови који воде ка живоме Богу, Христу Спаситељу нашем, који је био, како смо већ чули, вера, нада и љубав блаженопочившег патријарха Павла, ка Ономе који је исто тако и наша вера и наша нада и наша љубав. И у том погледу, ова Спомен-соба која се налази у манастиру Раковици има искључиво и једино смисао ако наше сећање на блаженопочившег патријарха Павла није сећање само на прошлост која је иза њега и иза нас, него је пре свега сећање на Јединога живога Бога, Једнога у Тројици Оца и Сина и Светога Духа. Са тим мислима позивам да уласком у Спомен-собу посвећену патријарху Павлу свако од нас уђе у своју собу, у своје биће, и тамо сусретне управо Једнога у Тројици Бога Оца и Сина и Светога Духа”.
       
      ***
       
      Спомен-собу у манастиру Раковици красе одабрани експонати из живота блажене успомене патријарха Павла посвећеног Богу и роду. Изложени су лични предмети, одећа и радни прибор, алат, белешке и подсетници, приручне књиге и литургичка литература, његове књиге и књиге о њему, дарови, сатови, колекција васкршњих јаја и други поклони.
      Простор је посвећен времену његове патријарашке службе и садржи одабрана признања, награде и почасти које је за живота примио од свог народа, од Српске Цркве и других помесних православних Цркава, од хришћанских и других верских заједница, државника, знаменитих личности, организација и институција. У витринама су изложене дароване му иконе, архијерејске инсигније, ручни и стони крстови, богослужбени сасуди и одежеде. Посебну пажњу привлачи витрина у којој су изложени лични предмети блаженопочившег патријарха Павла: плетени прслук, импровизована лампа, обућа и алат из Патријархове радионице, писаћа машина са лупом, решо са лончетом, наочари у футроли, кофери, пегла, па чак и његова метлица са ђубровником...
      Свечаности су присуствовали и главни секретар Светог Архијерејског Синода протојереј-ставрофор Саво Јовић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве г. Душан Стокановић, архијерејски намесник београдско-посавски протојереј-ставрофор Бранко Митровић, шеф Кабинета Патријарха српског протођакон Александар Прашчевић, главни и одговорни уредник новина Српске Патријаршије „Православље ” протођакон Дамјан Божић, проф. др  Војислав Миловановић, свештенство и монаштво Архиепископије београдско-карловачке, представници јавног и културног живота престонице и благочестиви верни народ. 
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима.

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началстовао је 12. маја 2021. године, на празник Светог Василија Острошког, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том великом светитељу и Чудитвирцу на Бањици. Саслуживао је Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Константин.
      „Налазимо се у Томиној недељи и за чудо црквени песник Томину неверу назива блаженом невером. Свети апостол Тома је у име свих нас проверио и уверио се у Христово Васкрсење. Проверио је и уверио себе и друге да то што је рукама додирнуо јесте васкрсло тело Господње и зато је благословена Томина сумња, не због тога што Тома негира Бога или што се претвара у атеисту. Напротив, он верује, али има унутрашњу потребу да има лични однос и заједницу са Богом. Христос не критикује ту жељу за зајединством, него критикује извор његове потребе, а то су чула“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о жељи апостола Томе да додирне ране Христове.
      „Чула пре свега морају бити у садејству и у хармонији са умом нашим. А ум и чула морају пре свега бити утемељени у срцу нашем, јер ту је центар нашег бића. И то не у срцу као телесном органу, него у срцу као центру нашег бића, као љубави којом срећемо наше ближње и даљне. Тамо где је срце као љубав центар ту нема потребе за никаквим медикаментима. Тај који има љубав има еликсир за постојање у свим околностима. Такву веру имао је и велики чудотворац и светитељ Василије Острошки кога данас славимо и молимо му се“, рекао је патријарх Порфирије.
      „Свети Василије Острошки нам је показао шта је циљ и смисао сваког човека. Тај наш циљ је светост. Зато славећи данас Светог Василија Острошког ми налазимо једноставну реч Божју упућену сваком од нас, реч како можемо успоставити заједницу са Богом и учинити Га реално присутним у нашим животима“„ истакао је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху г. Порфирију и Преосвећеном Епископу г. Константину саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Митровић, протојереј Зоран Лазаревић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Беoграду протојереј проф. др Зоран Ранковић, протођакон Радомир Перчевић, ђакон Радомир Врућинић и ђакон проф. др Србољуб Убипариповић.   
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Иринеј: „Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање.ˮ

      Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12/25. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да Христос поступа увек сасвим супротно законима и обичајима палог и огреховљеног света. „Тај свет је пао због гордости и живи нечистим духом гордости. То видимо и ми, у наше време, на сваком кораку. То је обележје сваког нараштаја, осим код истинских, светих људи. Христос – иако Син Божји, Који постаје Син човечји – постаје Богочовек да би заувек све божанско учинио људским и све људско обожио својом природом, сједињеном са људском природом, да би на тај начин, како сликовито кажу црквени песници и писци, људе учинио благодатним боговима а земљу небом”, навео је Преосвећени владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је објаснио и да Христос свечано улази у Јерусалим да би уверио и ученике и све верне потоњих времена, у стварност Свога Васкрсења, али схваћенога и као залог свеопштег Васкрсења. „Тај исти народ, који Га тако свечано дочекује, има то одушевљење које показује зато што је претходно био сведок Лазаревог васкрсења. Народ већ слути, препознаје у Њему Богочовека, Спаситеља света. Као што су Га дочекивали зеленим гранама и дивним мирисним цвећем, тако смо и ми призвани да простремо пред Њега духовно цвеће: цвеће наше вере, наде, љубави, јеванђелских врлина, покајања, смирења, свега онога што је честито, чисто, праведно. То је наше цвеће и то цвеће не вене никада, за разлику од обичног цвећа. Стога, дакле, Христос улазећи скромно, не на неком белом коњу као силни, војсковође и владари овога палога света, него на обичном магарету, али то не смета народу, тај смирени улазак, да у том тренутку препозна у Њему Бога у људском облику и по људској природи. Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање. Стога, и ми да се у овај свети дан радујемо, да то буду Цвети и нашега живота, и овде на земљи и у вечности Царства Божјега”, нагласио је владика Иринеј.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...