Jump to content

Радован Пилиповић: Македонија и Цариградска Патријаршија - мало црквене историје

Оцени ову тему


Препоручена порука

22-Dr-Radovan-Pilipovic.jpg
 
Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније
 
Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема.
 
 
Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857).
 
Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић.
 
Цариград и словенске аутокефалије
 
Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије.
 
Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти.
 
Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена.
 
Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова.
 
Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније
 
 
Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“...
 
Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској.
 
Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве.
 
Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи.
 
Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији
 
Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено:
 
 
Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“.
 
Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град.
 
Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14).
 
Радован Пилиповић
 
директор Архива Српске православне цркве
 
 

 

View full Странице

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Одличан текст који треба додатно прокоментарисати и дати му на важности.

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Радио „Славословље“ из Епархије бачке, прославља славу – празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, Светом Литургијом која се служи у суботичком Саборном храму и литијом која иде централним суботичким улицама, а у којој учествује велики број грађана.
       Наталија Ковачевић, новинар и водитељ радија, каже да програм деле са колегама из римокатоличког радија „Марија“ па на фреквенцији 90,7 MHz емитују програм од 8 до 12 у преподневном термину, од 16 до 20 у поподневном, односно од поноћи до 4 сата ујутру у ноћном термину, док е путем интернета чују свуда у свету. 
      „Са колегама имамо одличну сарадњу па једни другима уступамо термине емитовања специјалних емисија када су велики празници“, каже Наталија која изражава задовољство што новоизабрани Епископ ваљевски Исихије долази из Епархије бачке, која је и на овај начин повезана са Епархијом ваљевском.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читаоцима је мартовско-априлски, 378. број „Православног мисионара“ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2021. години, посвећен је теми „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем Радија Српски Сион упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима.

       
      Звучни запис разговора
       
      Извор: Радио Српски Сион
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети Сава је наша вечита прича, никад до краја испричана и завршена. Сви Срби знају о њему понешто, али нико не зна све, јер је његова биографија истовремено биографија Бога и Цркве у свету и историји. У великој мери, то је биографија целог овог народа.   Повезане вести:    У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Беседа Светога Саве о правој вери изговорена 1220. године у Жичи   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности   У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Свети Сава је конкретна историјска личност, Србин од крви и меса, становник земље, али и грађанин Неба и човек будућег века. Он је, као што је рекао Владика Николај, “најлепше српско дете” које је даровано Богу, али и најлепши српски лик кроз који се Бог нама показује. Кроз њега је биће овог народа најбоље видело и предосетило Царство Божије и вечни живот. Непознати и далеки светови који се скривају иза завеса овог света у њему су се открили на најлепши начин. Кроз њега је наш дух доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Наша бурна природа, често склона разузданости и деструктивној стихији, Светим Савом се оплемењивала и припитомљавала.   Српски народ нема неспорнију личност и већег просветитеља. Свети Сава се умом уздизао докле су стизали најумнији људи његове епохе, а срцем до самог Божанског престола. Напустио је царски двор, одрекао се раскоши и отишао у “земљу Пресвете Богородице” да поправи и просвети себе, како би касније могао да поправља и просвећује друге. Целим бићем је тежио ка Небу, саживљавао се са чудесним васионским световима откривајући свет као чудесну поему Вечног уметника. Живот му је био непрестана егзистенцијална дијалектика божанског и човечанског. Он није само “имитирао” Христа. Он је са Њим у свему “сарађивао”.   Свети Сава је био “небески ангел у телу”. У њему је горео пламен вечне божанске љубави. Његовим бићем су струјале чудотворне енергије Духа Божијег, шириле се вечне врлине и мисли. Целог живота је сакупљао “божански мед”, хранио се божанском храном, пио “божанско вино”, и све то несебично давао другом не тражећи признање, плату и награду.   Према себи је целог живота био строг, а према другима благ. Све што је имао давао је другима — живео је за друге. За себе ништа није тражио, а све је добијао и имао. Могао је многима да влада, али је он изабрао да служи свима. Што се више одрицао од често неограничених потреба људске природе, то је боље потврђивао себе као личност. Код њега је све било универзално, саборно, свечовечанско и свеобухватно — ум, воља, осећања, љубав. Љубав је ширила његово биће до неслућених размера. Њоме се ослобађао окова смрти, ускости природног раста и процеса, ограничености националне историје и идеологије.   Када је први пут стигао у манастир Светог Саве Освећеног у Јерусалиму, у сусрет му је кренула Богородица Тројеручица. Она му је, према предању тог манастира, откључала и отворила врата. Ту је икону добио на дар и однео је у Хиландар где је постала игуманија а и његова стална покровитељка и заштитница. Јерусалим се није тако обрадовао ниједном странцу, ниједном госту.   Свети Сава није ни митско ни “магијско” биће, нити светац који стоји насупрот “профаним” људима. Он је само целовита, остварена и довршена људска личност која је свој овоземаљски век проживела црквеним стилом живота. Христос и Црква Божија су учинили да буде то што јесте, света и непролазна личност, вечна “икона” Христова. У њему се Христос оваплотио, примила се древна хришћанска, ћирилометодијевска и светогорска философија живота, наставила се сва минула хришћанска поколења. Сабрала су се у њему сва времена, повезали векови, укрстиле се људске судбине, проговорила сва наша поколења “језиком лепшим од језика и наречјем којим је Господ створио овај чудесни свет”. У њему је исто тако снажно одјекнуо и будући еон. Зато већ толико векова, уверљиво и убедљиво, сведочи да Бог “хода” овом земљом и планетом, да је БОГ са нама.   За живота је био “путујући храм” и апостол, а његове мошти су биле “лек бесмртности”. За живота је учинио много, али је то несразмерно мало у односу на оно што чини у животу после живота. Када је умро, као да се тек родио и почео да живи. Тада је све његово добило још чудеснију снагу и преображавајућу моћ. Током векова се његов жиг утискивао на све што је српско. Постао је заштитни знак целог народа, његов духовни крвоток и огњени стуб који спаја народ са Небом. Оно што је за Запад у средњем веку био Фрања Асишки, то је Свети Сава за Србе и за све балканске народе.   Када смо доживљавали највеће удесе и погибије, Савино смо име призивали у помоћ!   Са његовим именом на уснама долазило се на овај свет. У највећим посрнућима њиме смо васкрсавали. У злокобним добима он је мирио завађену браћу! У трагичним сеобама њега смо носили као највећу светињу и амајлију и, како каже песник, “докле смо се ми расејали, дотле се његово име протегло и пепео развејао”. Ниједно српско поколење није било безбрижно и спокојно, али су га сва славила и радовала му се!   Од Светог Саве нико нас није лепше свету представио и са светом помирио. Где се он појављивао, тамо су туђини постајали сродници, непријатељи пријатељи, разбраћени браћа.   Свети Сава је, чини се, по начину мишљења савременији од наших савременика. Као да ми живимо у његовом, а он у нашем времену. Због тога он није наша прошлост него наша будућност. Он је стварао аутентичну и отворену српску културу, спремну да од других прими све оно што је достојно да буде примљено, али истовремено способну да одбаци све што скрнави људско достојанство. Циљ му је био да његова земља буде земља слободних, разноликих и различитих људи који ће међусобно да сарађују. Идеал су му били часни и свети људи којима све треба да буде подређено. Циљ му је била “света”, а не “велика” Србија, јер је земља највећа када је земља светих и честитих људи.   Начела правде, права, слободе, мудрости и љубави уградио је у темеље српске државе. Његова политичка философија је објединила најбоље политичкоправне и државне традиције Атине, Јерусалима и Рима. Стварао је државу за потребе људи, а не људе за интересе државе. Настојао је да се на свим нивоима успоставе присни лични односи, а да се укину односи засновани на принципу господар — роб и претпостављени — потчињени. Градио је слободну заједницу различитих личности, а борио се против присилне заједнице сачињене од истих људи у различитим групама које међусобно ратују. Градио је Цркву Божију целог живота. Због свега тога су многа поколења била на путу Светог Саве. Њиме су се преображавала и надахњивала. Он им је био путоказ, визија, перспектива и животна философија. Који би народни и друштвенополитички идеали данас били модерниј и, напредниј и, човечниј и?   У овом веку се све преокренуло. Светог Саву смо или умртвили или отписали из живота. Можда је мањи грех оних који га отписују него оних који га умртвљују. За највећи број Срба Свети Сава је данас, у најбољем постати садашњост и велико благо за искорак у будућност. Обоготворити прошлост није ништа друго до идолопоклонство, а негирање прошлости је злочин. Трезвено и одговорно проучавање прошлости, усвајање оног што је издржало проверу времена и историје и транспоновање тога у конкретни живот — то је оно што чине одговорни и зрели народи. Ако свете Божије људе, попут Светог Саве, посматрамо само као људе прошлости, а не као људе будућности, узоре и идеале којима тежимо, на погрешном смо путу.     Протопрезвитер-ставрофор Радован Биговић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом лажи и обмана које народу шаље дневни лист “Побједа” и њему сродни медији оглашавамо се ради упознавања јавности са неколико елементарних ствари:

       
      – Не постоји никакав “договор мјештана” везано за обављање свештеничких служби у сеоској цркви Св. Јована Крститеља у Бајицама. Та се служба, уз Божију помоћ, а на позив вјерника, обавља по црквеним правилима од стране канонског свештенства Митрополије црногорско-приморске са сједиштем у Цетињском манастиру. Тако је било вазда, а тако бива и у најновија времена од прота Комнена Радусиновића до садашњих свештеника цетињске парохије, који су деценије провели служећи у бајичкој цркви, и који су сви родом и држављанством црногорски грађани.
      – Не живимо у племенској скупини, него у уређеној грађанској и секуларној држави. А то значи да ако неко село има амбуланту, школу или цркву, то јесу институције тога села (а не неког другог), али програм рада и саму просветну, здравствену или свештеничку дјелатност – не одређују сељани нити они врше те послове, већ људи који су за те службе школовани и који имају намјештење од надлежних институција. За школе и амбуланте – то су надлежна државна министарства, а за храмове, то су – у секуларној држави – црквене институције, а не државне службе или цивилне мјесне заједнице.
      – У самим Бајицама је велики и довољан број православних вјерника који ово разумију и поштују. Они су у претхоним деценијама нашли мир и заједнички језик са својим племеницима, а неистомишљеницима. Зато више немамо немиле сцене пред Бајичком црквом, од прије 20-так година, кад је пред сваки Јовањдан и Васкрс било више полицајаца него вјерника испред цркве. Нити имамо судске спорове око брава и квака на црквеним вратима.
      – Црна Гора је цивилизована земља у којој влада правни поредак, и ако неком нешто није јасно у вези функционисања институција или питања власништва или коришћења црквене земље, таквог упућујемо на надлежне адресе које се баве тим питањима.
      – Поздрављамо и благосиљамо сваки људски и братски договор и нарочито обавјештавамо неупућене да је Бајичка црква Св. Јована Крститеља била, јесте и биће – отворена за све људе жељне молитве и духовног мира без обзира на њихову националну, политичку или било какву другу земаљску орјентацију.
      – Рашчињени и од Цркве одлучени бивши свештеници не могу обавити Божију службу нигдје у православном свијету, па како би и зашто би то могли и требали да раде у овој древној подловћенској светињи?
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Поводом неистинитог текста објављеног на порталу Nova.rs под насловом Irinej zabranio turistima ulazak u crkvu zbog Roberta Čobana, Црквена општина новосадска демантује наводе компаније Color Media Communications и, у циљу истинитог обавештавања јавности, у целости преносимо њен деманти.

       
      Ради истинитог обавештавања јавности, Српска православна Црквена општина новосадска објављује следећи
       
      Д Е М А Н Т И
       
      Портал Nova.rs, 17. октобра 2020. године, објавио је неистинит текст са тендециозним и злонамерним насловом Irinej zabranio turistima ulazak u crkvu zbog Roberta Čobana.
      Реч је о грубом обмањивању јавности јер се Црквена општина новосадска, а не Епархија бачка или епископ Иринеј, обратила писмом компанији Color Media Communications и обавестила их да планиране активности посете храмовима кроз њихов пројекат Novi Sad za početnike не могу реализовати без претходног обавештења и договора са надлежном Црквеном општином управама храмова. У истом допису је истакнута и чињеница да због све учесталијих клевета директора и власника  ове компаније на рачун Српске Православне Цркве и њеног односа према сопственој духовној, историјској и културној баштити, Црквена општина новосадска не жели да буде део таквог пројекта.
      Компанија Color Media Communications је брзо одговорила кратким електронским писмом истичући да ,,nije ni planirano da turistička tura ulazi u hramove, zbog epidemiološke situacije. To je razlog zbog kog nismo tražili dozvolu”.
      Ипак, сутрадан, 17. октобра 2020. године, власник и директор наведене компаније, занемарујући сопствени допис, и портал Nova.rs су свесно и злонамерно дезинформисали јавност и по ко зна који пут оклеветали Српску Православну Цркву, односно једног од њених најугледнијих архијереја, и тиме још јасније потврдили да им није стало до истине. Више је него јасно да Преосвећени Епископ бачки г. др Иринеј није забранио улазак у храмове нити се уопште тиме бавио, а да је епидемиолошка ситуација била главни и једини разлог због којег су туристи Color Media Communications остали изван храмова.
      Свети храмови у Епархији бачкој, а самим тим и у Новом Саду, су увек били и биће подједнако отворени за све људе добре воље, без обзира њихову конфесионалну или националну припадност. Епархија бачка са својим црквеним општинама се трудила да и у време највеће хајке на Цркву и вернике у време овогодишњег Васкршњег поста и празника, у чему је предњачио наведени портал са својом сестром близнакињом N1, задржи отворене храмове, па исто чини сада и чиниће заувек. Свети храмови, као видљиви знак Божјег присуства на земљи и Дом Бога Живога, су отворени за све људе, а посебно за оне који су у стању да препознају и осете дух Љубави Божје. Они који су злонамерни и не гаје љубав него мржњу и завист, сами себи затварају врата храмова и лишавају себе заједнице са Богом.
      По заповести Господњој, молимо се и за њих: да им Господ просветли разум и душу и приведе познању Истине, ослобађајући их сваке лажи и зле напасти.
       
      Црквена општина новосадска
       
      Подсећамо јавност да је представницима компаније Color Media Communications упућен позив да учествују у радијској емисији Информативне службе Епархије бачке – реализованој поводом теме обнове фасаде Владичанског двора у Новом Саду, као и поводом других актуелних тема – на који се они нису одазвали, али су, упркос томе, наставили са својом прљавом медијском кампањом.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...