Jump to content

„Zbog nje sada svi znaju gde je Srbija“

Оцени ову тему


Препоручена порука

Price-sa-dusom-Jelena-Ivancic-Foto-Jovan

 

Iako je u matematici najbolja takmičarka na svetu i toga je i te kako svesna, Jelena Ivančić (18) iz Beograda ne pridaje veliki značaj pojavljivanju u medijima, već isključivo radu. Jer, kako ova skromna devojka kaže za Priče sa dušom, drago joj je što svojom pričom i uspesima motiviše vršnjake i one mlađe od nje, ali pre svega mora da nastavi dalje i da se usmeri na rad, a ne previše da se obazire na to što se za nju u javnosti više zna nego ranije i što je ljudi zaustavljaju na ulici da bi joj čestitali.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Odrasla je u porodici u kojoj nije bilo matematičara. Majka je hemijski inženjer i jedina ima dodira sa prirodnim naukama, za razliku od oca i dvojice braće koji nisu tako bliski sa matematikom. 

– Mama je pohađala Matematičku gimnaziju, ali tada ova škola nije imala velike uspehe kao danas. Porodica me podržava, ali nije da posebno slavimo kada dođem sa takmičenja, jer znaju da mi to ne prija– kaže maturantkinja Matematičke gimnazije i učenica mentorskog odeljenja 4D.

Biografija ove mlade Beograđanke je impresivna.

Mada je tek nedavno postala punoletna, Jelena je osvojila brojna priznanja, nagrade i medalje. Na pitanje gde ih čuva, odgovara da je otac zadužen za to i da u porodičnom stanu postoji jedno mesto namenjeno odličjima.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

U njenoj „kolekciji“ su: zlatna medalja na Internacionalnoj matematičkoj olimpijadi (IMO) 2019. godine uz osvojeno sedmo mesto na svetu u ukupnoj konkurenciji, zatim zlatna medalja na Evropskoj matematičkoj olimpijadi za devojke (EGMO) tri godine zaredom: 2017, 2018. i 2019, kao i titule najbolje matematičarke Evrope u 2018. i 2019. godini.

Jelena je dobitnica Mirzakhani nagrade koja joj je dodeljena na IMO 2019. za najbolju matematičarku sveta u takmičarskoj matematici.

Ona je zauzela prvo mesto i dobila zlatnu medalju na Srpskoj matematičkoj olimpijadi 2019. godine i srebrnu medalju na IMO 2018. Tu je i bronzana medalja na IMO 2017. godine.

Od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja dobila je stipendiju za izuzetno nadarene učenike i studente u školskoj 2017/2018. i 2018/2019. godini.

U novembru 2019. godine na tradicionalnoj dodeli priznanja „Mladi heroji Srbije“ u organizaciji Exit fondacije i kompanije NIS proglašena je za Mladog heroja u kategoriji obrazovanje i nauka.   

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

– Kada je o matematici reč, najviše volim razmišljanje, odnosno taj osećaj dok mislim i osećam kao da mojim mozgom mogu baš sve da uradim. To je super jer mogu samo da razmišljam, da stvaram i da rešavam neke probleme koji nisu očekivani da se reše – objasnila je Jelena za Priče sa dušom zbog čega voli matematiku.

Zavolela ju je u trećem razredu osnovne škole, a na veća takmičenja krenula u osmom. Tada je osvojila zlatnu medalju na Juniorskoj balkanskoj olimpijadi u Rumuniji.

Najsvežija zlatna medalja stigla je sa Međunarodne matematičke olimpijade u Velikoj Britaniji, u julu 2019. godine.

– Sa Evropske ženske matematičke olimpijade imam već tri zlata, tamo učestvujem od prvog razreda srednje. U drugom sam imala maksimalan broj poena, a u trećem i maksimalan broj poena i bila sam jedina sa maksimalnim brojem poena. Mnogo mi je važnija Međunarodna matematička olimpijada gde se takmiči oko 110 zemalja i gde nije bitan pol, već se svi zajedno takmiče. Tu sam osvojila zlato i bila 7. na svetu – izjavila je Jelena. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Za uspehe koje niže zaslužan je pre svega rad i to, kako kaže, onaj van školskih aktivnosti. Ona sve piše u svesci, dok materijale i zadatke skida sa interneta.

– Škola mi nije dovoljna, zbog toga mnogo radim dodatno. Ali, s druge strane zahvaljujući Matematičkoj gimnaziji uvek sam okružena onima koji vole matematiku. Upoznala sam se sa dosta ljudi koji su mogli mnogo toga da mi pokažu. Sada i ja nekim đacima držim dodatne časove i tada vežbamo teže zadatke.

O Jeleni su pisali brojni mediji, a intervjue čitali drugari iz škole, profesori, komšije, rodbina. Na ulici joj čestitaju i pitaju šta je najskorije osvojila.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

– Ne volim da imam tu vrstu pažnje. Shvatam da je to veoma lepo i inspirativno ljudima koji čitaju. Mama i njene prijateljice se uvek obraduju kada pročitaju i meni je stvarno drago zbog toga. Ali, ono što mi je na prvom mestu je da radim matematiku i da ne razmišljam o onome što dolazi posle. Nedavno sam dobila priznanje „Mladi heroj“ za nauku i obrazovanje. Kada su mi javili da sam osvojila prvo mesto, nisam tačno znala kakva je to nagrada (smeh). Srećna sam što se rad i talenat ipak cene – iskrena je Jelena.

Zbog nje i njenih kolega iz škole u svetu sada svi znaju za Srbiju i pitaju „gde se nalazi ta zemlja najboljih matematičara“.

– Kada smo Aleksa Milojević, Pavle Martinović i ja na Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi osvojili tri zlata, mnogi učesnici su se pitali odakle dolazimo. U ukupnom skoru, kad se gleda državna konkurencija, mi smo uvek dobro plasirani. U Rumuniji smo, recimo, među 20 najboljih zemalja bili drugi. Sada se zna da je Srbija jaka, a ranije to nije bio slučaj. Ponosni smo kada izađemo sa našom zastavom na binu. Ne bude mi žao što smo mala i siromašna zemlja, jer ima razloga što smo takvi. Ne bude mi žao, jer ipak uprkos svemu i dalje imamo jako dobre i izvanredne ljude koji postižu dobre rezultate – iskrena je.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Jelenu na proleće čeka matura, a zatim studije. Prijavila se na Kembridž, Prinston i MIT i sada čeka rezultate i stipendije, da bi tamo od jeseni nastavila da studira matematiku.

Po završetku studija volela bi da se bavi istraživačkim radom ili da radi na fakultetu. Kaže da medalje dolaze prirodno, da im nikad ne trči u susret, već da samo radi ono što voli. Jer, Jelena veruje u sebe i u svoje znanje. A to je, kako je rekla za Priče sa dušom, najbitnije.

 

https://pricesadusom.com/zbog-nje-sada-svi-znaju-gde-je-srbija-jelena-18-je-najbolja-matematicarka-na-svetu-i-nize-samo-zlatne-medalje/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Danijela,
      Iako je ova bolest opisana pre više od veka i dalje se ne zna što joj je uzrok, ni kako se leči.
        Za slagalicu o ovoj bolesti i dalje nedostaju mnogi delovi/Getty Images  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Beograđanin Nebojša Vujić težak je srčani bolesnik, a pre godinu dana dijagnostifikovana mu je i Parkinsonova bolest.

      Posle dva infarkta i ugrađenog baj-pasa, još jedna ozbiljna bolest Nebojši je bila udarac, pre svega mentalni, ali sada je ovaj 75-godišnjak, kaže, naučio da živi sa tim.

      "Od ove bolesti se ne umire, ali se sa njom umire. Ne može da se izleči, ali može da se zaleči", kaže on za BBC na srpskom.

      Parkinsonova bolest narušava sistem u mozgu odgovoran je za pokrete i koordinaciju, vremenom napreduje, a simptomi se pogoršavaju.

      Uzrok joj nepoznat i za nju i dalje nema leka.

      "Parkinsonova bolest nije presuda", ističe doktor Vladimir Kostić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti.

      Ovaj profesor neurologije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i pionir istraživanja neurodegenerativnih bolesti u Srbiji pacijentima savetuje da i posle dobijanja dijagnoze nastave da žive kao i pre.

      "Uz terapije i (lagano) vežbanje, moj savet je - pokušajte u meri u kojoj živite da živite normalan život", navodi Kostić za BBC na srpskom.
       
        Nebojša Vujić je pre godinu dana dobio dijagnozu Parkinsona/Privatna arhiva  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Parkinsonova bolest pogađa oko 10 miliona ljudi širom sveta, u Srbiji je ima najmanje 13.500 ljudi u Srbiji, po podacima Instituta za javno zdravlje Batut.

      "Imali ste (bivšeg američkog predsednika) Kenedija koji je igrao fudbal sa tom bolešću, papa je sa njom 20 i nešto godina vodio Katoličku crkvu, što je, priznaćete, velika institucija.

      "Pitanje je i kognitivne odluke naših bolesnika da se ne predaju i da shvate da je to jedna od onih bolesti koje nosi vreme i sa kojom se moraju suočiti.

      "I da nije najteža", ukazuje profesor.
      Kako uočiti bolest?
        Nebojša Vujić se trudi da živi normalno/Privatna arhiva  
      Nekoliko meseci pre nego što je utvrđeno da ima Parkinsonovu bolest Vujić je bio sa prijateljem u restoranu, a kad su izašli iz njega on se jako tresao.

      "On me stegao i rekao mi: 'Čoveče, pa stvarno se treseš'. Ništa se posle toga nije drastično dešavalo, ali sam potom primetio da počinju ruke da mi se tresu, onda i noge", opisuje on.

      Kostić upozorava da je ova bolest raznolika.

      I ako uočite tremor - podrhtavanje ruku, to ne mora da znači da imate Parkinsonovu bolest.

      "Solidan broj bolesnika, skoro trećina na početku bolesti uopšte nema tremor, značajan broj bolesnika ga ne razvije ni u toku bolesti.

      "Smatra se da dominantni tremor predstavlja znak lakše forme Parkinsonove bolesti, iako svi misle da je to dramatičnije", objašnjava profesor neurologije.

      Kod deset odsto bolesnika tremor iščezne tokom bolesti. Zato to nije ono na čemu doktori zasnivaju ovu dijagnozu, već na usporenosti spontane motorike.

      Posle početnog šoka po dobijanju dijagnoze, penzioner Vujić nastavio je da živi onako kako je navikao.

      "Pijem redovno lekove, šetam. Ništa preterano, ja sam penzioner i sve ono što pre toga radio, radim i sad.

      "Pečem rakiju sa društvom, ali ne pijem...", kaže Vujić i nastavlja:

      "Jedem normalno, popijem malo rozea za ručak i to kad je jako jelo. I doktorka mi je rekla da smem".

      Ono što mu smeta je što ne može da održava ravnotežu.

      "Kad se oslonim na jednu nogu, moram brzo da spustim drugu nogu, ne mogu da stojim tako dugo. Nemam oslonac na jednoj nozi, posebno na levoj".

      Nema problem da nešto nosi u rukama, niti mu se jako tresu.

      Upravo problem sa pokretanjem ruke je bio prvi znak bivšem profesionalnom vozaču Vladimiru Sivačkom da mu nije dobro.

      Pre desetak godina, kada je primetio da mu se ruka blago grči u laktu i da mu desna stoji u neprirodnom položaju obratio se lekaru.

      "To je počelo da mi smeta, motorika desne ruke mi je bila usporena u odnosu na levu", kaže on za BBC na srpskom.

      Posle drugog kontrolnog pregleda i ispitivanja na Neurološkoj klinici Kliničkog centra u Beogradu utvrđeno je da ima Parkinsonovu bolest.

      "Saznanje da bolujem od Parkinsonove bolesti je predstavljalo neprijatan osećaj da do kraja života moram da živim sa njom", kaže Sivački za BBC na srpskom.

      "Lekar mi je objasnio da može normalno da se živi sa tom bolešću i da je neizlečiva - lekovi samo usporavaju progres - a ja sam se prilagodio situaciji", kaže on.

      Dodaje da je i njegov lekar zadovoljan kako se nosi s tim.
       
      Laza Lazarević opisao ovu bolest 70 godina posle Džejmsa Parkinsona
      Posle Alchajmerove bolesti ovo je najčešća neurodegenerativna bolest - jedan od sto do dvesta ljudi u opštoj populaciji boluje od nje.

      Tradicija lečenja u Srbiji ima anegdotski početak, ističe Kostić.

      "Prvi slučaj Parkinsonove bolesti opisan je u Srpskom lekarskom glasniku, danas ga popularno zovemo Srpski arhiv i to je jedan od najstarijih medicinskih časopisa u Evropi.

      "Čuveni lekar i pisac Laza Lazarević je u njemu opisao slučaj abadžije iz okoline Požarevca", navodi profesor.

      Abadžija je zanatlija koji izrađuje odeću od abe, grube vunene tkanine i u ranijim vekovima su bili vrlo traženi, jer su šili odeću za siromašne delove stanovništva.

      "To je bilo nekih 70 godina posle originalnog opisa Džejmsa Parkinsona 1817. godine, ali zanimljivo da je to otprilike i vreme kad se u Francuskoj javlja interes za ovu bolesti", navodi Kostić.

      Od tada, dodaje, postoji plejada stručnjaka i grupa koja se bavila istraživanjem te bolesti.
       
        Profesor Vladimir Kostić jedan je od najvećih srspkih stručnjaka za Parkinsonovu bolest/Arhiv SANU  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Nebojša Vujić nije dijagnozu Parkinsona dobio odmah posle situacije u restoranu, iako je otišao do porodične doktorke.

      "Pitala me je da li mi, kad pijem kafu, ispada šoljica iz ruku.

      "Malo smo se šalili, pa sam joj odgovorio: 'Ja kafu ne pijem, ali kad pijem vino roze nije mi se nikad desilo da mi ispadne čaša'".

      Neuropsihijatar kod kog je prvo bio na pregledu dao mu je terapiju.

      "Otišao sam jedno veče da se istuširam, a onda su mi se odjednom oduzele noge. Supruga me je jedva izvukla iz kade", priča on.

      "Kada je došla Hitna pomoć, jedan iz ekipe me je pitao ko mi je dao jedan od lekova koje sam popio i čudio se, jer je to bio lek za epilepsiju", dodaje.

      Tek je pregled kod drugog neurologa pokazao da ima Parkinsonovu bolest.

      "Pitao me je zašto sam došao, a ja sam mu odgovorio da me zanima da li imam Alchajmera, jer neću da dozvolim da me žena i deca vuku i da se muče, ja ću to da rešim sam", prepričava Nebojša razgovor kod neurologa.

      Lekar ga je smirio i posle pregleda dao dijagnozu.

      "Rekao sam mu: 'Doktore, od danas ste vi moj brat, jer ste mi rekli da nemam Alchajmerovu bolest'.

      "Laknulo mi je, mada ništa nisam znao o Parkinsonovoj bolesti", kaže Vujić.

      Džejms Parkinson je tu bolest opisao na sasvim malom broju - na šest pacijenata, od toga je bar pola gledao kroz prozor ordinacije, navodi profesor Kostić.

      "Tako se javila zabluda da je Parkinsonovu bolest moguće dijagnostifikovati sa vrata ordinacije, da ne moraš ni da pregledaš pacijenta.

      "Ta zabluda nas je skupo koštala i u jednom periodu, verovali ili ne, svaki četvrti pacijent u svetu je bio pogrešno dijagonstikovan", dodaje.

      Zato su, kaže, kriterijumi "prečišćeni" i sada se greške, na osnovu samo kliničkog pregleda, dešavaju jednom u deset slučajeva.
      Kako živeti s Parkinsonom?
      "Bilo je straha u početku, a onda sam čuo od raznih ljudi da oni ili neki njihovi bližnji boluju od iste bolesti", kaže Nebojša Vujić koji je bio komercijalista u firmi za liftove.

      Ovaj beogradski penzioner je imao dva infarkta - 1992. i 1996. godine, a 1998. godine išao je na operaciju srca kada su mu ugrađena tri baj-pasa.

      "Vodio sam od tada normalan život i sve do sada ništa mi nije smetalo...

      "Pušenje sam ostavio posle prvog infarkta, a pušio sam tri pakle dnevno", opisuje.

      Nova bolest mu nije potpuno izmenila život.

      Ranije je, bez lekova, očekivan rok trajanja bolesti, a i života, od uspostavljanja dijagnoze bilo deset godina.

      "Danas je to bitno izmenjeno. Dobro kontrolisana terapija može da omogući bolesnicima da žive normalno", ističe profesor neurologije Vladimir Kostić.
       
      Kako se leči?
        Getty Images  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      U Parkinsonovoj bolesti se radi o manjku neurotransmitera koji se zove dopamin.

      Lekari terapijom pokušavaju da to nadoknade i naprave zamenu onoga što nedostaje ili da direktno supstancama utičemo na receptore na koje inače dopamin deluje.

      "Ta terapija ne utiče ili nije sigurno da ima bilo kakav uticaj na tok bolesti", ističe profesor Vladimir Kostić.

      Ipak, njom prilično uspešno mogu da se kontrolišu neki simptomi, kao što su sporost i ukočenost".

      "Ali, nažalost, bolest ispod površine koju maskiramo terapijom teče dalje zbog čega s vremena na vreme moramo da popravljamo i povećavamo doze".

      "Postoji i hirurška terapija, ali ni ona ne radi ništa drugo, nego popravlja oštećene nervne krugove, ali ne utiče na tok bolesti.

      Najveći izazov je naći supstancu ili lek koji bi mogao da utiče na tok bolesti i o tome postoje brojna istraživanja.

      Bolest je skopčana sa nizom nemotornih problema - depresivnost, anksioznost, poremećaj kognitivnih funkcija poput jezika, orijentacije, pažnje ili pamćenja.

      I za to postoji neka vrsta simptomatske terapije.

      "Sam ritam života je vrlo značajan. Fizička aktivnost, to može biti i laki fitnes 20-30 minuta ili brži hod, do blagog preznojavanja, sama po sebi podstiče lučenje susptanci u mozgu koje usporavaju i sprečavaju izumiranje neurona.

      "Ako nemamo lekove moguće je da jedna strukturisana fizička aktivnost deluje preventivno", ističe Kostić, navodeći borilačku veštinu tai-či ili tango kao primer.

      Dodaje da ne treba eksperimentisati s hranom.
      Ples kao deo terapije
        Getty Images  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Da ples može biti blagotvoran za ove pacijente, ali i druge različitim neurološkim oboljenjima, potvrđuje i Slobodanka Kundaica, osnivačica Studija Gral, koja fizikalnu terapiju nekad začini muzikom i plesnim koracima.

      Kada joj se jave pacijenti sa dijagnozom Parkinsona, prvo uradi procenu stanja bolesnika i celu anamnezu bolesti.

      Pošto su to pojedinačni slučajevi najčešće ide kod njih kući i većinu vremena sa njima radi vežbe koordinacije i ravnoteže, a na kraju kao kulminacija dođe ples.

      "Pitam ih koju muziku slušaju, šta vole i od toga krećemo.

      "Kad to prvi put uradite budu u čudu, ne znaju šta im se desilo, a onda kad vide šta sve mogu jedva čekaju sledeći čas i ples kao nagradu", opisuje Kundaica, inače diplomirani fizioterapeut, master mehatronike u medicinskoj rehabilitaciji sa višegodišnjim plesnim iskustvom.

      To je značajno i za motivaciju pacijenata.

      "To su ljudi koji se često jedva kreću, ne mogu da ustanu bez nečije pomoći ili štapa, a onda ovde urade sve što treba.

      "I jedva čekaju sledeći čas, odrade sve vežbe - koje su zahtevnije - kako bismo došli do dela kad se igramo, to im dođe kao višnja na šlagu", kaže kroz osmeh Kundaica.

      Plesala je tvist, fokstrot, igrala i uz rokenrol, ali i narodnu i kafansku muziku.

      "Jedan pacijent je voleo pesmu 'Prazna čaša na mom stolu', bio je jedva pokretan, ali mi je to pevao na dršku od tuša".

      Ispostavilo se da muzika pokreće, čak i teško pokretne.

      "Jedan dekica mi je rekao da voli Pola Enku i mi smo krenuli.

      "Ne mogu da vam opišem kako nešto klikne u njihovim očima, pojavi se radost, neverovatno!

      "Kao da ste dobili mladog čoveka ispred sebe, koji mene vodi i njegovo telo se trudi da prati", opisuje ona.

      Taj pacijent ju je odjednom pustio i krenuo da igra sam.

      "Kad je počeo da veze nogama, levo-desno. Taj čovek se jedva kreće, malo-malo pa padne, a tad je u hodniku igrao tvist.

      "Bili smo zapanjeni. Njegova žena stoji, gleda ne može da veruje".

      Kad je došla sledeći put, rekli su joj da su u međuvremenu - zajedno igrali.

      "Neka to traje makar dve nedelje, vi ste vratili iskru života njima. Taj ples i muzika im pomogne da ponovo postanu mentalno živi", ističe Kundaica.

      Učenje koreografije, utiče i na kognitivne sposobnosti.

      "Pročitala sam u nekoj knjizi da `odnos leči` i to je najbolji opis, ako se uspostavi odnos sa pacijentom to je dobitna kombinacija", navodi Kundaica.

      Idealno bi, kaže, bilo kada bi postojale grupe ili kada bi se ova vrsta plesnog dodatka terapijama organizovala i u institucijama ili staračkim domovima, kao što je slučaj u inostranstvu.
      "Možda postoje Parkinsonove bolesti"
      Postoje različita ispoljavanja bolesti i brojni geni koji se smatraju njenim uzročnicima.

      "Možda ono što vidimo nije jedna bolest.

      "To je dilema da li govorimo o Parkinsonovoj bolesti ili bolestima, u tom slučaju je malo depresivnije jer bi za svaku od njih trebalo naći lek".

      Sporost, ukočenost i tremor u miru - osnovni su simptomi Parkinsonove bolesti.

      "Ali nekad se ove i slične tegobe ispolje u okviru drugih bolesti i tada govorimo o parkinsonizmu.

      "Najčešće, Parkinsonova bolest dobro reaguje na terapiju", navodi profesor.

      U 95 odsto slučajeva, kaže, nastaje verovatno "usled međuigre genetskih i faktora spoljne sredine".

      Mnogo je istraživanja, ali i dalje se ne zna ko su rizične grupe.

      "Ovo što mi poznajemo je samo jedna od šest faza bolesti i postoji period koji u najmanju ruku traje bar sedam godina pre nego što se jave motorne tegobe".

      Pokušava se da se nađu simptomi koji bi mogli da budu glasnici buduće bolesti - među njima je gubitak čula mirisa, depresija, čudni poremećaj spavanja u REM fazi.

      Tada bolesnici glume svoje snove, bore se, događa se da povređuju partnere u snu, konstipacija (zatvor i problemi sa crevima).

      Međutim, to su nespecifični simptomi koji se, inače, javljaju u kasnijem životnom dobu.

      Na pitanje kako lekari znaju šta je starost, a šta Parkinsonova bolest, Kostić odgovara: "Nemoguće je razlikovati".

      Ovu bolest je iskusio i glumac Majkl Džej Foks, koji je osnovao fondaciju za njeno istraživanje, kao i muzičar Ozi Ozborn u 71. godini.

      S druge strane, bolest pogađa i mlađe.

      "Imam veliki broj bolesnika koji obolevaju pre 55 ili 50 godina.

      "To su takozvani pacijenti sa ranim početkom i naravno oni su očajni. Ali ono što im mi lekari kažemo - to su oni bolesnici koji će sahraniti svoje lekare, a ne obrnuto", kaže Kostić.

      Nedavno je kardiološkinja i direktorka Kliničko bolničkog centra Bežanijska kosa Marija Zdravković izjavila da su imali slučaj mlađeg pacijenta koji je dobio Parkinsonovu bolest izazvanu virusom korona.

      Više od 300 studija iz svih delova sveta pronašlo je preovlađujući broj neuroloških problema kod pacijenata sa Kovidom-19.
      Farmakološka zamka
      U ovom trenutku to je neizlečiva bolest.

      Problem je što ne postoje lekovi koji utiču na uzrok bolesti, već samo na ublažavanje simptoma.

      A i oni imaju prateće neželjene pojave.

      "Simptomatska terapija ima nuspojave, one se najčešće ispoljavaju kod obolelih koji uzimaju preparate levodope (lek madopar) kao pojava nevoljnih pokreta.

      "Tu je i ono što samo bolesnici opisuju kao paljenje i gašenje svetla, oni prelaze iz stanja dobro kontrolisanog - on, i loše kontrolisanog - off", opisuje Kostić.

      Nekad je trajanje tih faza predvidljivo, nekad ne.

      "Mogu da se jave i psihotične promene, sa razvojem halucinacija, ali ako se pazi to može da se predupredi u velikom broju", napominje profesor.

      Kod onih koji uzimaju dopaminske agoniste (preparati koji imaju isto dejstvo kao ovaj prirodni neurotransmiter) može da se javi poremećaj kontrole impulsa - pojave poput patološkog kockanja, preteranog jedenja, kupovine, seksualni poremećaji.

      Kao zanimljiv poremećaj navodi pritisak da se zaspi (urge to sleep) - sad ili nikad, što može biti opasno u vožnji.

      "Pažljivim praćenjem, individualizacijom bolesnika moguće je kontrolisati neželjene efekte", kaže Kostić.

      U doba kad je počeo istraživanja, pre 40 godina, do danas situacija se promenila - "nešto smo naučili", dodaje.

      "Treba biti potpuno iskren, cela ova priča nalazi se zarobljena u farmakološkoj stereotipiji.

      "Nemamo novih bitnih iskoraka već jako dugo", navodi Kostić.

      "Istraživanja su vrlo razvijena i brojna, ali rezultate ćemo morati da pričekamo".
      Koja je veza Natalijine ramonde i Parkinsona?
      Biljka Natalijina ramonda, simbol praznika Dan primirja u Prvom svetskom ratu u Srbiji, spada u biljke vaskrsnice koje mogu dugo bez vode.

      Naučnici, predvođeni biohemičarkom Marijom Vidović u okviru projekta koji finansira Fonda za nauku Vlade Srbije kroz program za izvrsne mlade istraživače, ispituju da li je svojstvo pojedinih proteina unutar Natalijine ramonde moguće primeniti na čoveka.

      "Za početak u epruveti, a imamo ambicije da pređemo na istraživanja u kulturi ćelija, a zatim i na neke životinje.

      "Ovako bi se sprečilo da dođe do razvoja bolesti", ističe ona.

      Kod Parkinsonove bolesti dolazi do nakupljanja proteina - alfa-sinukleina, koji je inače prisutan u mozgu zdravih ljudi.

      "Molekuli ovog proteina se lepe jedan za drugi i grade veća vlakna, koja se akumuliraju i grade Levijeva tela.

      "Ta Levijeva tela su marker Parkinsonove bolesti i to se vidi na presecima mozga ljudi koji su oboleli od nje", opisuje Vidović sa Instituta za molekularnu genetiku i genetsko inženjerstvo Univerziteta u Beogradu za BBC.

      Istraživanje koje ona sprovodi je multidisciplinarno, jer se grana fiziologije biljaka primenjuje na ljudska oboljenja.

      "Biljke su specifične, one imaju neverovatan spektar rešenja da se izbore sa sušom, hladnoćom, jer ne mogu da se pomere.

      "Sad pokušavamo da ono što su biljke same smislile primenimo i utvrdimo da li takozvani LEA proteini iz Natalijine ramonde mogu da štite priteine i u ljudskom mozgu", navodi Vidović.
        Vladimir Sivački i dalje uživa u pecanju/Privatna arhiva  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Dok se vozimo do Bubličkog (Brestovačkog) jezera na jugu Srbije kako bismo okušali pecarošku sreću, Vladimir Sivački ni na sekund ne pokazuje bilo kakvu nesigurnost za volanom.

      Iako Parkisonova bolest ume da uspori reflekse, kod njega se to uopšte ne primećuje.

      Čak i kada je na pustom drumu, kojim jedva da prođu dva ili tri automobila dnevno, 70-godišnji Vlada vozi po propisima - mirno i profesionalno.

      Mašina ga sluša, automobil klizi po putu.

      "Koliko puta godišnje dođem ovde? Bolje da ti kažem koliko puta ne dođem", smeje se Vlada Sivački dok smo prilazili jezeru.

      Pre nekoliko decenija sa suprugom je napustio Beograd i preselio se u porodičnu kuću u Žitnom Potoku nadomak Leskovca.

      Prija mu mir, izolovanost, šuma u kojoj šeta, obližnje jezero sa kog se, neretko, vraća sa dobrim ulovom.

      U dvorištu ima svega - plastenik sa povrćem, strugara u kojoj stalno nešto čeprka i "pečenjara Sivi" koju je sam napravio i koja bi se uklopila i u neki bolji restoran.

      Nikad ranije nije imao hroničnu bolest. Jedino je 1987. godine imao saobraćajni udes iz koga je, navodi, samo čudom ostao živ.

      "Živeo sam normalno, nikad nisam imao zdravstvene tegobe", priča Sivački.

      Kako dalje?

      "Malo sam usporen, ali obavljam sve životne funkcije - vozim kola, redovno idem na pecanje, obavljam sve kućne poslove i staram se, za sada, sam o sebi.

      "Sa porodicom nemam problema samo su postali malo tolerantniji", kaže Sivački.

      Iako zna da će ga to doveka pratiti i dalje se nije u potpunosti pomirio s bolešću.

      "Teže se oblačim, sporije hodam, tiše govorim, a imam osećaj da sve to mogu normalno da uradim", kaže Vladimir Sivački.

      Sličnog stava je i Vujić, koji je pronašao dobru stranu ove bolesti.

      "Ne razmišljam uopšte o njoj. Uvek kažem - možeš da imaš bolest samo da te ne boli ništa", kaže Vujić.
       
       
      Parkinsonova bolest: Šta je to i kako živeti sa njom
      WWW.B92.NET Iako je ova bolest opisana pre više od veka i dalje se ne zna što joj je uzrok, ni kako se leči.  
    • Од JESSY,
      Da li ste upali u doomsurfing i/ili doomscrolling kandže? Evo o čemu se radi.
      IZVOR: MONDO / XIAOMI Većina ljudi je potpuno saglasna da 2020. godina nezaustavljivo grabi ka vrhu spiska najgorih godina svih vremena - makar onih, koje mi pamtimo, je li tako…
      Svakog dana, od jutra do mraka izloženi smo bujici svega i svačega s interneta, a većina toga što dolazi do nas je veoma negativne prirode.
      Lavini problema koja nas ove godine zatrpava sad možemo da dodamo još jednu nevolju: čitanje loših vesti je loše za naše zdravlje!
      Sasvim je normalno da se svako od nas svakodnevno informiše o bitnim događajima, pogotovo u slučaju posebne situacije kao što je aktuelna pandemija Covid-19, ali ispostavlja se da sve ima svoju granicu.
      Naime, sve više stručnjaka upozorava na zdravstvene probleme, koji mogu da nastupe, ako se izlažemo prevelikoj količini loših vesti, koje do nas uglavnom stižu preko interneta, mobilnih telefona i drugih uređaja priključenih na “mrežu svih mreža“. Ispostavlja se da je u ljudskoj prirodi da se više fokusira na negativno, nego na pozitivno, što znači da je veća verovatnoća da upadnemo u vrtlog jurnjave za lošim vestima (pogotovo u toku kriznih perioda), nego da provedemo sate tragajući za zabavom.
      To nam mobilni telefoni i slični uređaji dodatno olakšavaju, jer nam je sve pod prstom i sve nam je na klik, a moderno plasiranje vesti lepo čini da se što duže zadržimo na nekom mestu. Tome posebno doprinose društvene mreže - Facebook, Instagram, Twitter i slične - koje, ako ne promovišu besomučno sve i svašta, propagiraju zdrav život ili ne iskazuju “pametne“ misli i motivacione statuse, koje im niko nije tražio, onda - MRAČE!
      Nekontrolisano pregledanje društvenih mreža i sajtova sa vestima, samo da bismo našli loše vesti, a zatim ceo ciklus pokrenuli ispočetka, i tako satima, sad ima svoj zvanični naziv. Ako loše vesti jurite preko računara, to se naziva doomsurfing, a ako koristite mobilni uređaj onda se radi o doomscrollingu (engl. doom - propast, strašna sudbina).
      Dok praćenje vesti, čak i kada su loše, nije problematično u malim i umerenim količinama, jer je uvek bolje biti informisan, nevolje nastaju kad se vreme provedeno uz ekran meri satima, kad ljudi čitaju loše vesti od buđenja do spavanja, uvek sa mobilnim telefonom u ruci. Stručnjaci za mentalno zdravlje iz SAD upozoravaju da je kod osoba koje jure (loše) vesti više od dva sata dnevno značajno povećan rizik od razvoja anksioznosti (teskoba, neprestana strepnja da će se desiti nešto loše) i depresije (dugotrajno loše raspoloženje, tuga, bezvoljnost).
      U igri je još jedan fenomen, takozvani "sindrom zlog sveta", objašnjava SK. Uzrok ove pojave, definisane još pre pola veka, kombinuje opsednutost sredstava informisanja lošim vestima i nemogućnost modernog čoveka da okrene leđa bujici vesti. Rezultat je stvaranje ubeđenja da je svet mnogo opasniji nego što stvarno jeste, povlačenje u izolaciju i, ironično, još veće izlaganje lošim vestima.
      Rešenje, očigledno, leži u ograničavanju vremena provedenom uz loše vesti i (bezbednom) kontaktu sa prijateljima, koji pozitivno utiču na raspoloženje. Kad je svet već pun loših vesti, nemojte izlagati zdravlje dodatnom faktoru rizika.
      https://mondo.rs/MobIT/Tech-Vesti/a1342093/Sta-je-doomsurfing-poremecaj-Sta-je-doomscrolling-poremecaj-Doomsurfing-opis-Doomscrolling-opis.html
       
    • Од Драгана Милошевић,
      Srbija se našla među 14 zemalja sveta sa najstoržim merama za suzbijanje koronavirusa, prema procenama Oksforda. Ipak, na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom i ne preduzimaju apsolutno nikakve mere zaštite od virusa.
      Na ovoj mapi, zemlje Zapadne Evrope crvene se kao žar što znači da je broj zaraženih koronavirusom, kao i nivo smrtnosti veoma visok i zabrinjavajuć, da je čak preko 2.500 zaraženih na milion stanovnika. Međutim, države Istočne Evrope obojene su daleko svetlijim nijansama žute ili narandžaste, što ukazuje da imaju 500 ili najviše 1.000 zaraženih na milion stanovnika.
      S obzirom na drakonske mere koje su do nedavno bile na snazi u Srbiji, trebalo bi da smo i mi zemlja obojena u žuto-narandžastu nijansu, odnosno da smo ušuškani među državama sa nižom stopom novoobolelih i umrlih.
      Ipak, nije tako. Crvena mrlja istoka Evrope, pokrila je samo Belorusiju, Estoniju, Moldaviju i – Srbiju! To znači da ove zemlje imaju od 1.000 do 2.500 zaraženih na milion stanovnika.

      Kako pored vanredog stanja, policijskog časa, zabrane izlaska za starije od 65 godina, dovoljnog broja respiratora, maski, rukavica, improvizovanih bolnica, socijalnog distanciranja i ažurnog testiranja, kako tvrdi struka i vlast, imamo isti broj zaraženih kao zemlja u kojoj se korona “leči” votkom.  
      Dok se predsednik Aleksandar Vučić u početku smejao koroni, broj zaraženih se očigledno gomilao. Onda se i on uozbiljio, pa zaveo stroge mere kojima nas je sve zaključao u naše domove i stavio veto na šetnje. Brine to što, predsednik zemlje, koja danas deli istu boju na mapi zaraženih kao Srbija, Aleksandar Lukašenko, prvi čovek Belorusije, poručuje svojim građanima na početku pandemije:
      “Ne treba nam strog karantin jer u ovoj zemlji niko neće umreti od korona virusa!”
      Pa je još i dodao: “Javno objavljujem da niko neće umreti u Belorusiji. Našli smo kombinaciju lekova koja će sačuvati živote”, rekao je Lukašenko.
      Međutim, do danas je od koronavirusa u Belorusiji umrlo preko 100 ljudi, a potvrđeno je preko šest hiljada slučajeva. Predsednik Lukašenko je odbacio tvrdnje da su oni umrli od virusa Covid-19, već je naveo druge hronične bolesti, kao što su bolesti srca i dijabetes.

      Votka pomaže u borbi sa koronom
      “Tvrdim da nijedna osoba nije umrla od korona virusa”, rekao je on, savetujući ljude da piju votku kako bi se borili protiv bolesti.
      Lukašenka su više brinule ekonomske posledice nego korona virus. A dok su građani Srbije tople prolećne dane dočekali zatvoreni u kućama pod ključem, u Belorusiji se život normalno odvijao, čak su se igrali i fudbalski mečevi, granice su otvorene, ljudi odlaze na posao i nije bilo panične kupovine toalet papira, jer Lukašenko odbacuje pandemiju kao ‘psihozu’.
      Belorusija se čak sprema i za proslavu Dana pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu, koju planira da održi na ulicama Minska 9. maja.

       
      Epidemiolog: Teško je praviti poređenja
      Na ova poređenja zemalja i njihove borbe sa koronom, reagovao je epidemiolog dr Zoran Radovanović, koji za Nova.rs kaže da nije realno, a ni lako, porediti stopu zaraženosti u zemljama, pa ni stopu smrtnosti.
      “Pitanje je koliko ljudi je u Belorusiji testirano, to nikako ne možemo tačno da znamo. Činjenica je da mi imamo najviše obolelih u odnosu na 12 zemalja regiona. Profesorka Markotić je čak rekla da je region dobro prošao, “svi osim Srbije”, imajući u vidu broj umrlih kod nas. Mi smo kasno počeli da testiramo građane i nismo mogli da otkrivamo obolele na vreme. Politika, koju je predlagala SZO i mere koje su sprovedne u zemljama koje su najbolje prošle sa koronom kod nas nije mogla da se primeni. Naglasak je bio na traganju za obolelima, stavljanju u karantin, na kontaktima i njjhovoj izolaciji. Mi nismo uspeli da detektujemo obolele na vreme, pa smo izolovali čitavu jednu generaciju”, kaže dr Radovanović.
      Broj umrlih je, smatra on, kod nas čak manji nego što bi se očekivalo.
      “Prosek godina umrlih je 67, a na Zapadu je 50 odsto preminulih iz staračkih domova, i imali su svi preko 80 godina. Ne bih tako lako upoređivao Srbiju sa Belorusijom, kad je u pitanju zaraženost i smrtnost. Čak su i Belgijanci rekli da su mnogi umrli od korone, a da to nije dokumentovano. Ako je jedna osoba umrla od korone, i svi durgi u njenoj okolini su posle smrti proglašeni žrtvama kovida-19, iako im nije rađen test. Kod nas je bilo obrnuto. Neki koji su i umrli od od korone, rečeno je da su preminuli od infarkta ili šloga. Tako da su brojke u slučaju epidemija uvek vrlo relativne i svako poređenje je rizično, čak nezahvalno” objašnjava dr Radovanović.
       
      Na mapi istoka Evrope crvene se zaraženi Srbije i Belorusije
      NOVA.RS Srbija se našla na mapi država sa najviše zaraženih u Istočnoj Evropi, deli isto mesto, rame uz rame, sa Belorusijom, u kojoj koronu "leče" votkom.  
    • Од Дејан,
      Vakcinacija, tema oko koje nema pogovora. TAČKA. Ovih 7 činjenica to potvrđuje i svi treba da ih znamo
       
      Foto: Milan Ilic, Aleksandar Dimitrijević, Profimedia, Wikipedia / RAS Srbija Vakcina i tačka. Tekovina čovečanstva, koja je eliminisala i učinila zaboravljenim mnoge bolesti. Ona zbog koje bez guglanja o prošlim vremenima ne znamo za veliki kašalj i difteriju, dečja paraliza... Neretko je osopravana, bez valjanih argumenata, ali neoborivo je to da je ona bespogovorni čuvar našeg zdravlja. Ovih sedam činjenica to i dokazuju.
        Tema vakcinacije ponovo je pokrenuta nakon što je naš teniser Novak Đoković doveo u pitanje moguću vakcinaciju protiv korone, a odmah zatim sa svojim stavom izašao je i epidemiolog dr Predrag Kon. Kakve god rasprave se vodile, činjenica je samo jedna i staje u jednu rečenicu - vakcinacija nema alternativu. Ona je pitanje pre svega društvene odgovornosti kako prema sebi, tako i prema populaciji u celosti, a to nam jednostavno poručuju svi dosadašnji slučajevi epidemija sa kojima smo se i mi i svet suočavili kroz istoriju.
      - Stanje sa korona virusom se menja iz dana u dan, dok neki najavljuju pobedu, drugi kažu da nam se sprema drugi talas. A rešenje je samo jedno - čeka se vakcina - bio je izričit epidemiolog Predrag Kon.
        Foto: RTS / screenshot Predrag Kon Ako je nekome teško da ode malo dalje u prošlost, dovoljno je da se vrati svega tri godine unazad, kada smo se suočili sa epidemijom malih boginja, bolesti koja ne treba ni da postoji u 21. veku, s obzirom na to da protiv nje već decenijama postoji efikasna vakcina. Ali zahvaljujući raznim anivakserskim lobijima, koji su agresivno i intenzivno promovisali svoje u nauci neutemeljene stavove, mnogi roditelji su odbijali da vakcinišu svoju decu, što je dovelo do rušenja odbrambenog bedema nacije - kolektivnog imuniteta, a mi samo tu epidemiju završili sa 15 mrtvih. Svi oboleli nisu bili vakcinisani, za manji broj bio poznat vakcinalni status. O tome ćemo nešto kasnije.
      No, stvarni značaj vakcine mnogo je veći od zaustavljanja malih boginja. Vratimo se u prošlost...
      Činjenica 1: Prva vakcina preokret u čovečanstvu
        Kinezi su prvi otkrili rani oblik vakcinacije u 10. veku: „variolacija" je predstavljala izlaganje zdravih ljudi ranicama i krastama uzrokovanih bolešću, kako bi se izgradio imunitet. A onda je došla 1796. godina. Britanski lekar Edvard Džener primetio je da mlekarke dobijaju kravlje boginje, ali da retko oboljevaju od onih smrtonosnih.
      Foto: CJ GUNTHER / EPA; vakcina grip Velike boginje su vrlo zarazna bolest od koje je umrlo 30 odsto zaraženih. Onima koji su ih preživeli, često su na telu ostajali ožiljci ili su oslepeli.
      Doktor Džener je 1796. godine izveo eksperiment na osmogodišnjem Džejmsu Fipsu. On je ubrizgao gnoj u dečakovu krv, a njegov organizam je ubrzo razvio simptome.
      Kada se Fips oporavio, Džener je ubacio u njega i virus malih boginja, ali je dečak ostao zdrav, jer je izgradio imunitet na obe vrste boginja. Kada su 1798. godine objavljeni rezultati, skovana je i reč vakcina od latinske reči vaca, što znači krava.
        Činjenica 2: Variola vera u Srbiji i redovi za vakcinaciju
      Svet bez vakcine je bio opasno mesto za život - miloni ljudi su umirali svake godine.
      A te 1972. godine, tadašnja Jugoslavija zauvek je zapamtila šta znači reč - epidemija.
      Ibrahim Hoti iz Đakovice na Kosovu sa verskog putovanja početkom te godine doneo je virus velikih boginja , što je potvrđeno tek 14. marta. Do polovine marta, variola vera je zarazila više od 140 ljudi, pre svega na Kosovu, u Novom Pazaru, Čačku, Beogradu i na severu Crne Gore.
        Kako smo se rešili toga? Odgovor je jednostavan - disciplinom i vakcinom. Ljudi su strpljivo čekali vakcinaciju u redovima sa propisanom udaljenošću i strah od smrti ih nije pokolebao da je to ispravna odluka. I bila je. Variola vera je iskorenjena organizovanom akcijom uz vakcinaciju.
      Činjenica 3: Tri miliona smrti godišnje kod nevakcinisanih
      Samom vakcinacijom broj umrlih se smanjio za neverovatnih 80 odsto i to samo u novijoj istoriji od 2000. do 2017. godine, navela je Svetska zdravstvena organizacija.
      - Od svog nastanka do dana današnjeg razvijen je veliki broj vakcina i programa vakcinacije. Imunizacijom se preveniraju bolesti, komplikacije i smrtni ishodi od vakcinama prevenabilnih bolesti među kojima su dečja paraliza, difterija, tetanus, veliki kašalj, hepatitis B, morbile, zaušci, rubeole, neke vrste zapaljenja pluća, prolivi izazvani rotavirusom i rak grlića materice. Vakcinacija je tako postala jedna od najvećih dostignuća imunizacije i medicine uopšte - podaci su koje je dostavio Institut za javno zdravlje Milan Jovanović Batut za "Blic".
      Foto: Oliver Bunić / RAS Srbija torlak Oni su dodali da se svake godine registruje dva do tri miliona smrtnih ishoda od pneumokoknih infekcija, rotavirusnih infekcija, difterije, tetanusa, velikog kašlja, malih boginja kod nevakcinisanih lica među kojima je najviše dece ispod pet godina života.
      Imunizacija je veremenom doprinela iskorenjivanju velikih boginja i doprinosi iskorenjivanju dečje paralize.
      - U ovoj godini se navršava 22 godine od poslednjeg registovanog autohtonog slučaja dečje paralize izazvanog divljim poliovirusom u Evropskom regionu. Sve zemlje regiona stekle su status bez poliomijelitisa u junu 2002. godine - zaključili su lekari sa Batuta.
      Činjenica 4: Kako nas je iskorenjena bolest prevarila
      Ako nismo, a nismo, naučili iz prethodnih činjenica, jedna iz skorije prošlosti bi trebalo da nas podseti na to koliko je vakcina nenadmašna civilizcijska tekovina. Vratimo se u 2017. i vreme epidemije malih boginja u Srbiji.
      Od početka oktobra 2017. godine, kada su potvrđeni prvi slučajevi malih boginja zaključno sa 27. avgustom 2019. godine na teritoriji Srbije, uključujući i teritoriju nadležnosti Zavoda za javno zdravlje Kosovska Mitrovica, registrovano je ukupno 5.798 slučajeva malih boginja i 15 smrtnih ishoda koji se mogu dovesti u vezu sa ovom infekcijom.
      Darija Kisić Tepavčević Širenju morbila doprineo je nizak stepen vakcinacije čemu je "kumovala" intenzivna antivakcinaška kampanja na društvenim mrežama.
      - Nizak stepen kolektivnog imuniteta prema virusu malih boginja i velika kontagioznost ovog prouzrokovača doveli su do brzog širenja virusa na teritoriji cele zemlje - objašnjavala je u to vreme prof. dr Darija Kisić Tepavčević zamenica direkotrke "Batuta".
          Naime, kako je istakla, obuhvat MMR vakcinacijom u drugoj godini života je na početku epidemije 2017 .godine na nivou cele zemlje bio 81 odsto, dok je u najvećim gradovima (Beograd, Niš) bio ispod 70 odsto. Da bismo stekli kolektivni imunitet, važno je reći da obuhvat vakcinacijom mora biti iznad 95 odsto.
      Krajem decembra 2017. godine prijavljen je prvi smrtni ishod od malih boginja u Srbiji posle 20 godina. To je potom bila nezaustavljiva lavina koja je odnela i nekoliko dečjih života.
      Činjenica 5: Izvukli smo se, ali nedovoljno
      I danas tri godine kasnije situacija sa morbilama nije do kraja rešena. Poslednji poznati podaci koje nam je dostavio Insitut za javno zdravlje Milan Jovanović Batut su do kraja 2019. godine. I ne obezbeđuju nam kolektivni imunitet, što znači da i dalje imamo one koji sumnjaju u vakcinu i odbijaju da vakcinišu svoju decu, a što može da bude veoma opasno.
      "Vakcinacija dece u drugoj polovini godine života protiv malih boginja, zaušaka i rubeole (MMR) na teritoriji naše zemlje u prethodnoj godini sprovedena je obuhvatom od 88 odsto. Obavljena je i revakcinacija dece pre upisa u prvi razred, a tu je obuhvat nešto veći i iznosi 91,9 odsto. Kada je reč o vakcinaciji u drugoj godini života u pitanju ona je niža nego u 2018. godini, dok je obuhvat revakcinacije pred polazak u školu nešto višu u odnosu na prošlogodišnje", naveli su sa Batuta za "Blic".
      - Obavezna vakcinacija mora da nastavi da se sprovodi, tu govora nema - naglasila je 8. aprila dr Darija Kisić Tepavčević, zamenica direktora Insituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut", na redovnoj pres konferenciji posvećenoj preseku stanja oko epidemije korona virusa u Srbiji.
      U suprotnom, upozorila je, "uskoro bi mogli da imamao epidemiju drugih bolesti, a koje vakcinama mogu uspešno da se spreče".
      Inače, a pogotovo sada u situaciji kada se borimo sa koronom, virusom koji je definitivno promenio svet i sve naše navike, to nam sigurno ne treba.
      U prethodnoj godini u Evropskom regionu SZO u prvih šest meseci prijavljeno je 90.000 slučajeva morbila u 48 od 53 zemlje, što je dvostruko veći broj u odnosu na registrovane slučajeve u 2018. godini. Do kraja godine registrovano 104.248 slučajeva, od kojih je 60 odsto bilo u Ukrajini.
      Nijedna zemlja Evropske unije nije registrovala nula slučajeva, a više od 55 odsto obolelih su bile osobe u uzrastu preko 15 godina života.
      - Kod jednog deteta od 20 obolelih male boginje izazivaju zapaljenje pluća, a od svakih hiljadu dece koja dobiju male boginje jedno ili dvoje će umreti - upozoravaju sa Batuta.
      U 2019. godini registrovano je 22 slučaja morbila u našoj zemlji.
      Činjenica 6: Kalendar imunizacije je nezaobilazan
      Vakcine su vremenom postale žrtve svog uspeha, jer se "ne vide" oboleli, već samo oni koji nisu imali prilike da obole od bolesti protiv kojih su vakcinisani. Zato je sačinjen kalendar obavezne imunizacije koje se Srbija uz većinu zemalja sveta pridržavaju.
      Ako ga pogledate dobro, videćete da su u njemu su pobrojane bolesti od kojih su milioni ljudi umirali u prošlosti. Difterija je samo u Americi odnosila početkom prošlog veka po 10.000 života godišnje, a 12,5 miliona njih je umrlo sredinom prošlog veka od rubeola.
      Sada mnoge od ovih bolesti ne pominjemo, a da vakcine nema da nas zaštiti, pretile bi nam pandemije. Zato je važno, izuzeno važno pratiti kalendar imunizacije.
      Foto: Institut za javno zdravlje Batut / RAS Srbija Kalendar imunizacije Foto: Institut za javno zdravlje Batut / RAS Srbija Kalendar imunizacije Činjenica nad činjenicama: Vakcinacija nema alternativu
      Šta bi bilo da vakcine nema i treba li dati prostora ljudima na izbor?
      - Sporna je i lako oboriva tvrdnja: "Gde postoji rizik, mora postojati izbor". Civilizovano življenje u kolektivu podrazumeva preuzimanje određenih rizika u ime opšteg dobra. Lakše je bacati pomije kroz prozor nego rizikovati pad silaskom niz stepenice, ali se pitanje izbora uopšte ne postavlja - kazao je epidemiolog Zoran Radovanović.
      Time bismo i završili.
      Vakcinacija, tema oko koje nema pogovora. TAČKA. Ovih 7 činjenica to potvrđuje i svi treba da ih znamo
      WWW.BLIC.RS Vakcina i tačka. Tekovina čovečanstva, koja je eliminisala i učinila zaboravljenim mnoge bolesti. Ona zbog koje bez guglanja o...  
    • Од Smaragdni kamičak,
      Koje osobine pojedinih članova foruma biste voleli da imate?
      Da su mi @Ayla -ini živci, @Bokisd-ovo smirenje (uglavnom ), @Milica Bajic-ina toplina... Ima ih još, naravno, ali ovo mi (trenutno) najviše nedostaje kod sebe. 
      Izvol'te. 
×
×
  • Креирај ново...