Jump to content
Аристарх

Средњевековни Српски капетански зборови (скупштине)

Recommended Posts

Доласком на власт династије Немањић у Српске земље, наша Црква је сазрела за аутокефалију унутар Византије. Та аутокефалија није дата Охриду, већ је имала седише у малом и не превише важном граду Пећ. Разлог је богумилска јерес која је захвтаила већину балкана и била предвођена Попом Богумилом који је живео у македонији тадашњој. Иако је Пећ била Патриајршија, Зетска епархија у данашњем Тивту се чешће узимала много озбиљније због свог континуитета од времена Цара Константина, и као место одакле су Немањићи примили своју славу. Уметници и архитекте из те епархије су градили Дечане, осликавали Пећку патријаршију...

Оно што сам ја приметио, то је настанак Катепаната Раса 971. године и његово укидање 976. године. Катепанат је као термин, предходница речи Капетан. Доласком Немањића на власт а можда и раније, уз добијање Аутокефалије, Србија је добила и политичку независност од катепаната Цариградског из времена Визанстијске власти над старом Рашком.

Немањићи су основали зборове (сабор-скупштина) који су били под благословом Митрополије или Епархије. И свака Епархија је била и територијално аутономна преко Кнезова и зборова.

У Зетску митрополију, та скупштина се звала Михољски Збор, са три врсте посланика-или капетана како смо ми то називали. били су општински, војни или поморски капетан, ако је постоји нека вода за пловидбу близи. То је значи била Парламентарна Царевина-монархија. Такав систем управе уводи и династија Палеолог Драгаш касније колико сам схватио,. То је посматрано историјски било много раније од француске револуције где се одваја парламент од Цркве и Цара. Али и пре Цетињског сената који су Петровићи основали у оквиру сердарско-племенског друштвеног система у Црну Гору која наслеђује Зету и такође по уставу СПЦ, данашња Митрополија Црногорско-Приморска, наслеђује Зетску Митрополију (иако је то често упитно са културне тачке гледишта, колико су успели да раздвоје период под ЦГ вијалетом и без богословије до времена Краља Николе Петровића, од хришћанске канонске традиције из доба последњих сабора, пре пада под Османлије, јер мене неке карактеристике у то поднебље, подсећају на богумилизам или гностицизам).

Како се може најправилније дефинисат овај период капетанских зборова у Српској историји? дали је то саборни монархизам, нека претеча модерне парламентарне монархије какве имамо у европи? 

Да ли постоји нека литература, која обухвата, колико је зборова укупно било и у којим временским периодима ?

Помињу се у западним крајевима Српских земаља капетани (типа Крешто капетан) који су убијени од арбанаса и опевани у арбанашким епским песмама по Босни. Али о њима нисам нигде пронашао неке помене о континуитету рада неког збора коме би ти капетани припадали. Такође нисам пронашао неке публикације збора из околине Голупца који бих очекивао да је постојао, нема Пећког, Призренског, Охридског, Скопљанског, Нишког, Београдског, Драчки... Они су морали да постоје у оквиру тадашњих административних територија, током Немањића, обзиром да смо живели сви у исту државу и произашли из тог Цариградског катепаната. То је било административно уређење, подједнако као што је након санџачког управног система Османске империје, независна Кнежевина Србија на кратко увела сердарство, од 1834 до 1853 године, након чега уводи капетансије. Или Црногорци који га уводе од 1718. године до 1918. године. Са тиме што нестанком Црногорског сердарства, 1918. године нестаје и Бококоторска независност а са њом и Михољски збор који је трајао све до тада у континуитету од времена Немањића. Након што је кнез Милош Обреновић обновио капетаније у Србију, али без зборова. Тако ради и Црна Гора која уз Сердарство, уводи и капетанију паралелно током постојања Кнежевине Црне Горе.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Докле год верујете у ,,Византинце" типа Драгаш, Михаило, итд., све ,,грчка" имена, у озбиљном сте проблему. Погледајте родослове, људи. Докле ћете да верујете у ово? Слажем се са темом, али се не слажем са тим произилажењем из Цариграда. Какав санџачки управни систем?! Каква богумилска јерес?! Оваквим изјавама директно се даје ветар у леђа ,,бошњацима". Да нису можда стећци од богумила и ,,цркве босанске"!? То су шизофрена цепања. Не вређам тебе @АристархПрочитајте поново ,,Студенички типик". Много се из њега може научити. И докле ћете да користите википедију као извор? Ајд' за Михољски збор и наше ствари је вероватно писао неко наш, па и тада буде фалсификовања, али за остало? Дајте молим вас, будите озбиљни.@Аристарх

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Немања Николић Не разумем где видиш проблематику код Трачана, Грка или Јермена и других који владају Цариградом?

Санџачки управни систем је чињеница која је била, до ослобођења. Негде је оно било целовито, негде је било половично. Али се обнављају капетаније током Обреновића, или не обнављају? То није нити Турски нити аустроугарски систем, они су имали грофове којима је народ био послушан у целости без неких скупштина.

Какве везе има студенички типик, који је за монахе са световном власти која је овде тема? Једина веза са Црквом је то што су капетани имали благослов Пећке Патријаршије и негде били називали Владичини или Митрополитови људи, јер су правили неки баланс између световних потреба и духовног морала на својим скупштинама. Држали су се неког кодекса Цркве... Уз њих смо имали редове витезова, кнезове... који су такође негде доносили своје законике и имали управу.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Аристарх Брате мој у Христу, ја мислим на целокупно сагледавање проблема и називање ствари правим именом. Поздрављам тему, као што већ рекох. Сад кад си мало објаснио, јасније ће бити другима, то сам и желео :). 

У вези са типиком...

Погледај, тј. позабави се околностима у којим је настао, сагледај какву поруку носи. Његови узроци, и које су последице. Као што си горе написао, Благослов, то је кључ свакога делања. Без Бога и Благодати, не може се ништа радити. Ја разумем да сам ти нејасан, опрости ми. Умем колико умем да се изражавам, ја сам на крају крајева сликар, слабо пишем.

Типик је важан зато што нам директно пружа увид у стање духа Светога Саве. Колико припреме за тако нешто? Колико година, новца, путовања? Сваки корак детаљно испланиран. Наши зборови су увек постојали. Само су се звали другачије. Породица, затим задруга (племе).

То стављање у системе, овакав онакав, то је касније измишљено.

Свако је бранио прво своју породицу, па племе па село, и наравно имао вођу. Не може ниједна скупина без првога да функционише.

Кажеш: ,,... једина веза са Црквом..."

Нема ,,једине везе". 

Само је таква веза једина исправна и могућа.

Са Црквом и Благодаћу Божијом.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 50 минута, Немања Николић рече

@Аристарх Брате мој у Христу, ја мислим на целокупно сагледавање проблема и називање ствари правим именом. Поздрављам тему, као што већ рекох. Сад кад си мало објаснио, јасније ће бити другима, то сам и желео :). 

Хвала брате. Одвојена је световна власт од духовне канонски. волео бих да схватим мало боље те зборове-сабрања-сретања. Која су довела до скупштина које касније добијамо. мсм. да се пречесто чује да смо претрадиционални и да морамо да прихватимо Европске стандарде који почивају на тој нашој културној колевци, где смо са другим народима градили једну Европу. Не спорим културну заоставштину северно-западне европе, која је тада називана варварски од стране Рима.

Ако је административно уређење током Немањића, имало кнежевство, које је у свом саставу имало скупштине. Онда је то јако интересантна тема! 

пре 50 минута, Немања Николић рече

Свако је бранио прво своју породицу, па племе па село, и наравно имао вођу. Не може ниједна скупина без првога да функционише.

Кажеш: ,,... једина веза са Црквом..."

Нема ,,једине везе". 

Само је таква веза једина исправна и могућа.

Са Црквом и Благодаћу Божијом.

Једина јер је световна власт, одвојена од духовне по канонском правилу.

Данас нпр. Никодим Богосављевић у расколу тврди супротно да монах може да буде световни владар... И Црногорски историчари тврде тако. Притом, ја сумљам да Петровићи нису имали световну власт уопште, јер су били део Османског царства са једним споразумом о правима унутар њега који је гарантовала млетачка република и папска држава... Не би постојали кнезови након битке на Вртијељку (заправо губернадури који су постојали упоредо са Пашом у Скадру). Јер је први прави кнез, био Данило који је основао Књажевину. мсм. иначе не би постојала ткз. истрага турака и потурица у оквиру Црне Горе, као одговор на кршење мировног споразума, изазвано киднаповањем владике у Скадру. Тако да та карта слободне ЦГ, из 17-ог века, је обележена територија црногорског вијалета, на карти римокатоличке европе због мировног споразума из 1692. године.

пре 50 минута, Немања Николић рече

Погледај, тј. позабави се околностима у којим је настао, сагледај какву поруку носи. Његови узроци, и које су последице. Као што си горе написао, Благослов, то је кључ свакога делања. Без Бога и Благодати, не може се ништа радити. Ја разумем да сам ти нејасан, опрости ми. Умем колико умем да се изражавам, ја сам на крају крајева сликар, слабо пишем.

Типик је важан зато што нам директно пружа увид у стање духа Светога Саве. Колико припреме за тако нешто? Колико година, новца, путовања? Сваки корак детаљно испланиран. Наши зборови су увек постојали. Само су се звали другачије. Породица, затим задруга (племе).

До душе, јесам се ја дотако аутокефалије као једног напретка и самосталности Срба, па то упоредио са Катепанатом који постаје скупштина капетана у независну Србију, која добија и Цара својевремено.

Али није ми јасно, где проналазиш везу између писања Св.Саве и овог питања? можеш ли ми то појаснит и са неким цитатом из Типика?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Аристарх 

Имаш мало о томе овде, покушаћу наћи неки пдф па ти шаљем. Није баш нешто, али дотиче се тога.

Ствар је у замагљености. Не видимо и не чујемо, а све нам је дато, све је испричано. Само мало труда нам фали. Веза Св. Саве и теме је у томе што је он обновио те задруге породичне, ујединио људе у корпус. Идентитет. Питање, тј. одговор је више духовне природе него академске, научне. Али слободно питај и даље, тако ме тераш да размиљам и пише. О теми нема толико података јер је то нешто свакодневно било и није било потребе толике да се записује. Али га има у предању.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Јако је замагљено питање, није нам све испричано баш. Јер постоје недоследни погледи, тумачења и докази да смо губили документа од највише историјске важности током окупација свих делова Српских земаља биле оне доминантно Православне, Римокатоличке или те богумилске.

Ово је јако важно питање за нас историјски из много разлога за питања нашег идентитета.... А ја рачунам мора да постоји литературе нека коју вероватно ретки познају, ја се надам да би свештеници који овде долазе често, можда имали податак. Јер то ти је као неке ретке књиге и преписке породице Лазаревић, или неких јако добрих историчара у свештенству наше Цркве (за које врло мало људи зна и рађене су у тиражима од једног примерка), за које већина и не зна да постоје. Или рецимо питање сердарства у србију, где 90% Србије не зна да смо имали такво административно уређење на период од годину дана... Такође да је реформа у капетаније, за мало коштало главе кнеза Милоша, јер су велики Сердари Рашког и других покраина тада, кренули у неку побуну, која је спречена.

Ајде кад видиш тај пдф, цитирај ми тај део који ти је компатибилан са темом.

Један историчар на форуму, се бавио питањем порекла Немањића кроз житије Светог Деспота Стефана у коме се наводи порекло Немањића од Цара Лицинија, то је писано руком Константина Филозофа. Надам се да ће то да постави у пдф. негде.... Направио сам тему о томе скоро, мсм. кад већ помињеш порекло и Светог Саву у коментару горе, то је такође интересантна тема...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 часа, Аристарх рече

независна Кнежевина Србија на кратко увела сердарство, од 1834 до 1853 године, након чега уводи капетанаије.

овде сам погрешно написао, јер сам брзо куцао. Сердарство је у Србију трајало од 1834. године до 1835 године.

То је описано у књизи Мирослава Свирчевића "Локална управа и развој модерне Српске државе"

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Предео Ђердапске клисуре уврштен је на листу коју је Унеско покренуо 2015. године како би подстакао међународну сарадњу и заштиту подручја од међународног геолошког значаја
       
      Осим што је један од пет националних паркова у Србији, Ђердап је однедавно, одлуком Извршног савета Унеска, постао први геопарк у нашој земљи. Вест да је та организација УН уврстила ово заштићено природно добро на своју листу, на којој је укупно 161 геопарк из 44 државе, побудила је интересовање јавности. Шта су заправо Унескови глобални геопаркови и шта ово несумњиво признање значи за Ђердап?
      Према наводима са сајта те светске организације, глобални геопаркови су јединствена, географски целовита подручја која се одликују локалитетима од међународног геолошког значаја, при чему садрже и изузетно природно и културно наслеђе. Реч је о иницијативи која је зачета 2004, а конкретизована 2015. године како би се подстакла међународна сарадња оваквих подручја у погледу њихове заштите, одрживог развоја и едукације.
      „’Унеско глобални геопаркови’ користе повезаност геолошког наслеђа ових локалитета са свим другим аспектима њиховог природног и културног наслеђа зарад повећања свести o кључним друштвеним темама, попут одрживе употребе ресурса планете, ублажавања ефеката климатских промена и умањења ризика повезаних са природним катастрофама. Подизањем свести о важности геолошког наслеђа у овим подручјима кроз историју и данас, подстиче се и стварање иновативних локалних предузећа, нових радних места и висококвалитетних течајева за обуку, уз развој геотуризма и заштиту геолошких ресурса ових локалитета”, наводи се на сајту Унеска.
      Конкретно, чланство у овом телу доноси могућност геопарковима да развију међусобна партнерства, уз активирање свих локалних чинилаца у овим подручјима – од власника земље, преко заједнице и пружалаца туристичких услуга, све до староседелачког становништва и локалних организација које делују у неком геопарку. На листу се улази тако што државе номинују „кандидате” са своје територије, при чему је услов да локалитет за који се подноси апликациони досије ужива одређени степен заштите у матичној земљи, било да је реч о локалним, односно регионалним актима било националном законодавству.
      Према наводима из Министарства заштите животне средине, проглашењем геопарка „Ђердап” створени су услови за развијање пракси и модела за јединствено повезивање заштите геолошког наслеђа и регионалног одрживог економског развоја овог подручја. Из ресорног министарства су додали да је још 2014. године, пре него што је Унеско институционализовао подухват глобалне мреже ових подручја, покренута иницијатива за успостављање геопаркова у Србији. Затим је крајем 2015. формиран Радни тим за успостављање геопарка „Ђердап”, који је урадио апликациони досије. Апликација је преко Националне комисије за сарадњу са Унеском достављена секретаријату те међународне организације.
      „Геопарк ’Ђердап’ је успостављен на основу споразума о сарадњи између Министарства заштите животне средине, Завода за заштиту природе Србије, ЈП ’Национални парк Ђердап’ и општина Голубац, Мајданпек, Кладово и Неготин, којим је предвиђено да ЈП ’НП Ђердап’ буде носилац активности Геопарка”, наводе у Министарству заштите животне средине.
      Осим подручја Ђердапске клисуре – која је са дужином од преко 100 километара најдужа у Европи – саставни део геопарка, чија је укупна површина 1.330 километара квадратних, јесу и делови планинских масива Кучај и Мироч.
      Статус Унесковог глобалног геопарка, иначе, није „вечан”. Сваки локалитет добија ту ознаку на четири године, после чега евалуатори Унеска на терену испитују да ли су и даље испуњени услови за чланство. Ако јесу, геопарк добија зелени картон на још четири године. У супротном, следи жути картон уз обавезу да се недостаци исправе у наредне две године. Ако управа геопарка то не учини, следи црвени картон и искључење из Унескове мреже.
      Мајанско дрво и мистериозна пара
      На недавном пленарном заседању Извршног савета Унеска, осим Ђердапа, међу глобалне геопаркове је уврштено још 14 локација из Европе, Азије и „обе” Америке. Том приликом, Србија је, заједно с Никарагвом и Русијом, била једна од три државе из којих је први пут неко подручје доспело на ову листу. Тако се Ђердап нашао у друштву никарагванског локалитета Рио Коко, познатог и по дрвету златна цеиба старом 500 година које су древне Маје сматрале светим, али и руског парка Јангантау, надомак истоимене планине близу границе с Казахстаном, из које избија пара иако на њој нема вулканске активности.
      На Унексову листу су уврштена и по два геопарка из Канаде, Шпаније и Кине, као и по једна локација из Финске, Индонезије, Португалије, Јужне Кореје, Велике Британије и Вијетнама.
      Иначе, од укупно 161 заштићеног подручја у Унесковој мрежи највише их је у Кини (41), а затим у Шпанији (15). Кад је реч о бившим југословенским државама, на листи су по два геопарка из Хрватске (планина Папук и архипелаг Виса) и Словеније (старо рударско насеље Идрија и планински венац Караванке, за који је ова држава заједнички аплицирала с Аустријом).
       
      Политика Online - Ђердап – први српски геопарк
      WWW.POLITIKA.RS Осим што је један од пет националних паркова у Србији, Ђердап је однедавно, одлуком Извршног савета Унеска, постао први геопарк у нашој земљи. Вест да је та...
    • Од Тражитељ,
      Пре него што се затвори форум, ако могу да се "огребем" о неку препоруку, мишљење или став о постојећим преводима.
      1. Мој апсолутни фаворит је превод Лује Бакотића (Стари и Нови завет) - ово је прво издање Библије које сам прочитао (њега смо имали у кући кад сам био дете), у питању је екавско српско издање на ћирилици. Занима ме да ли постоји нека анти-препорука за ово издање или разлог због ког га треба избегавати? Лујо Бакотић је био римокатолик, истина Србин-римокатолик, али не знам у ком контексту је његов превод настао. По мени је најпиткији за читање, не знам само да ли постоје неки отклони у вези са њим (нпр. ускрсење уместо васкрсење, уистину уместо ваистину и сл. јер је превод конзистентно на савременом српском, без архаизама, чак и традиционалних нпр. вазнесење уместо узнесење)
      2. Вуков превод ми се не допада нарочито, поготово ако имам у свести колико се СПЦ његовог времена бунила што је на своју руку узео и преводио. Вуков превод је превод са црквенословенског и указивано је на велик број грешака, које би требало да су поправљене у Синодовом преводу. Када је у питању комплетна Библија, обично Вуков превод Новог завета иде са Даничићевим преводом Старог, а који је опет по мом вкусу архаичан.
      3. Пре неколико година се говорило о издању еп. шабачког Лаврентија и у рекламама се истицало баш то, како је написан на екавици и по савременој норми српског језика, али већ има доста времена како за тај превод нисам чуо да се помиње. (Наравно, далеко од тога да подређујем равноправну и традиционално значајнију ијекавску норму екавици, само наводим да постоји. Лично ми је можда ијекавица чак и милија, али да је савременија варијанта)
      4. Адвенстисти и јеховити су форсирали Чарнићев превод о ком не знам ништа. Имао сам га у рукама, и опет ми је Бакотићев милији.
       
      Ово су моје личне импресије, као читаоца-лаика, а никако стручан став. Највише ме занима да ли постоји неки негативан став наших теолога према Бакотићевом преводу, као и њихов стручни утисак који им је превод најдражи.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овај свети и славни краљ српски и дивни мученик Христов, Јован Владимир, израсте из благочестивог и царског корена који владаше у српским кнежевинама Захумљу и Превали (која се још зваше Диоклитија, Дукља или Зета). Његов деда зваше се Хвалимир и имађаше три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету (Дукљу), Драгимир Травунију (Требиње) и Хлевну (Хум), а Мирослав Подгорје.       Но Мирослав не имађаше деце те и његова држава дође у власт Петриславу који за наследника имаше сина свога, овог блаженог Владимира. И тако се Владимир зацари (у другој половини десетога века) у Дукљи и осталим пределима Илирије и Далмације, а престоница му беше код цркве Пречисте Дјеве Марије у области Крајини (на западној страни Скадарског Језера).   Блажени Владимир од детињства би испуњен даровима духовним - беше кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све оно што је узвишено и божанско. Како вели за њега и византијски историчар Кедрин, он је био "човек правичан и мирољубив и пун врлина". Њега исто тако похваљује и древни словенски летописац Поп Дукљанин у свом Летопису званом "Краљевство Словена" (глава 36). У раној младости он проведе неко време код неког доброг војсковође да се учи ратној вештини. Иако све то он добро изучи, он у себи споји витештво и побожност, то јест право хришћанско благочешће. Он марљиво изучи и Свето Писмо, и беше веома милосрдан према беднима и сиромашнима. Знањем Светога Писма и милосрђем успео је да многе богумиле и друге јеретике поврати к вери православној. У животу и владању своме он у свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима својим, због чега љубљен би од свију. Уз то још, он разасла учитеље по народу да поучавају људе православној вери и науци Христовој, а јеретике да обраћају ка Истини. А и цркве и манастире он подизаше, као и болнице и странопријемнице. Једном речју, он, иако цар на земљи и моћни владар, беше кротки слуга Небескога Цара Христа и Царства Божјег, које није од овога света, али за које се овај блажени већ од детињства беше определио. Зато њега и би удостојен, као што ћемо даље видети.   Живећи тако богоугодно, у сталним и усрдним молитвама Богу и доброчинствима, блажени краљ Јован Владимир имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима богумилима а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило, цар Бугарски, крену у рат са великом војском на државу овог блаженог и хтеде је покорити себи. Свети и христољубиви краљ Владимир, штедећи крв човечију и љубећи већма мир него рат, уклони се са својима у планину звану Облик (или Косогор). Прешавши реку Бојану и опколивши град Улцињ, Самуило опколи тада и ову гору на којој беше свети краљ са својом војском. На тој косој гори (= Косогор) беху змије једовите и отровнице, те голему муку наношаху војсци. Јер кад би кога ујеле, тај је одмах умирао. Свети Владимир се тада помоли Богу са сузама да му свемогући Бог ослободи народ од те кужне смрти. И услиши Бог молитву слуге Свога, и змије престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају, а ако кога и уједу не буде му ништа. Међутим цар Самуило посла гласника краљу Владимиру да са свима који беху с њим сиђе са горе, али краљ то не учини. Онда се ту као издајник Јуда нађе кнез тога места који незлобивог краља издаде цару Самуилу, те га овај зароби и посла на заточење. А пред своје заробљавање краљ Владимир скупи све своје око себе и стаде им овако говорити: Чини ми се, браћо, да мени предстоји испунити ону реч еванђелску која каже: Добар пастир полаже душу своју за овце своје. Боље ће бити, дакле, да ја сам положим душу своју за све вас и да добовољно предам тело своје да га убију, него да ви пропаднете од глади и од мача. Изговоривши то, он се опрости са свима и отиде к цару, а овај га свезана посла у свој престони град Преспу (крај Охрида) на заточење. Самуило затим за војском удари на градове Котор и Дубровник, освоји их и попали, и даље са војском пороби и освоји Босну и Рашку, па се са богатим пленом врати дома.   Владимир блажени сеђаше тако у тамници у Преспи и мољаше се Богу даноноћно. Ту му се јави анђео Божји који га окрепи и јави му да ће га Бог ускоро ослободити из тамнице, али да ће он после тога мученик постати и неувели венац вечног живота у Царству Небеском задобити. А цар македонски Самуило имађаше кћер по имену Косару, звану још и Теодора, која, Светим Духом надахнута, имађаше велико милосрђе према убогима и сужњима, и често похађаше тамнице и сужње тешаше. Она измоли од оца дозволу да са својим девојкама сиђе у тамницу и опере ноге сужњима, што јој отац и дозволи. Но Косара видевши Владимира, расцветана младошђу, понизна и скромна, и како је пун мудрости и разума Божјег, заволе га срцем. Заволе га не из похоте, него што се сажали на младост и лепоту његову, и што хтеде да га ослободи из тамнице. Косара изађе пред оца свога и замоли га да јој да овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој, јер ју је много волео и знао за Владимира да је од краљевске крви, те јој испуни молбу и изведе Владимира из тамнице. Самуило даде Владимиру Косару за жену и сву му државу поврати, краљевину отаца његових, и још му даде земљу Дирахијску (Драчку), и испрати га с чашћу и многим даровима. Самуило такође поврати и стрицу Владимировом Драгомиру његову земљу Тривунију (Требиње).   Блажени краљ Владимир, стигавши дому своме са супругом својом Косаром, би дочекан од својих са великом радошћу. И живљаше од тада са Косаром свето и целомудрено. Јер он усаветова жену своју да држе девичанство, пошто су девственици, рече, слични Анђелима. И целомудрена Косара га послуша, те живљаху у целомудрености и свакој врлини љубећи Бога и служећи Му дан и ноћ. И краљеваше над повереним му народом са страхом Божјим и правдом.   У то време самодржац грчки Василије II Македонац (976-1025 г.) изиђе са многом војском на цара бугарског Самуила и у кланцима горе Беласице страховито потуче његову војску (1014. године). Од силне туге и жалости за војском Самуило на пречац умре, а цар Василије дође чак до Охрида. Самуилово царство прими у наслеђе његов син Гаврило Радомир, но после непуне године он би убијен од Јована Владислава, свога брата стричевића. А то беше и породична освета, јер отац Владислављев Арон био је раније убијен на заповест брата му Самуила. Грчки цар Василије пође тада на Владислава желећи да потпуно потчини себи бивше царство Самуилово. Лукави пак узурпатор Владислав настојаше да на превару домами к себи и убије блаженог краља Владимира.   Једнога дана изађе свети Владимир у дубраву близу града са три своја великаша, и виде у шуми једног орла како кружи, а на плећима му блисташе сјајни као сунце часни Крст. Затим орао положи Крст на земљу и постаде невидљив. Блажени краљ тада сјаха с коња и поклони се Крсту Христовом и на њему распетоме Господу, па онда нареди да се на том месту сагради црква; притом и сам даде велики прилог. Када црква би подигнута, онда овај Часни Крст би у њу положен, и ту свети краљ хођаше по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Јер он осети да се приближи време да прими венац мученички, за којим је и сам толико жудео.   А Владислав, убица свог братучеда Радомира, Косариног брата, завидећи светом краљу, и у своме властољубљу желећи да се домогне и Владимировог краљевства, реши се да га на превару убије. Зато га позва к себи у Преспу на тобожњи договор. Не верујући у искреност свога брата од стрица и наслућујући неку подвалу, мудра Косара измоли од свога мужа да она прва отиде на договор, не би ли тако спасла блаженог Владимира од неправедног убиства. Но лукави Владислав обману и сестру, а светом краљу посла по изасланицима златни Крст позивајући га да дође и обећавајући му да му се ништа зло неће десити. Обманута Косара није могла распознати нож медом премазан. А свети краљ одговори Владиславу: Знамо да Господ наш Исус Христос, Који је за нас пострадао, није на златном или сребрном Крсту распет био, него на дрвеном. Ако ти је дакле вера права и речи истините, пошљи ми по свештеним људима Крст од дрвета, и на веру у име Господа нашег Исуса Христа, уздајући се у Животворни Крст и Часно Дрво, доћи ћу. Тада вероломни и лукави Владислав дозва два епископа и једнога пустињака, и претварајући се пред њима да поштено мисли, даде им Крст од дрвета, и посла их краљу. Свети краљ крете тада на пут, и у пратњи Анђела приближаваше се двору Владислављевом. Уз пут се стално мољаше Богу и, као што каже Дукљанин у свом Летопису, свративши у једну цркву он се исповеди и причести светим Телом и Крвљу Христовом.   Прошавши кроз све заседе Владислављеве свети краљ најзад стиже у Преспу. Када га виде Владислав где му долази, устреми се на њега и удари га мачем, али му не науди. Међутим Владимир се не уплаши већ рече: Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш! Па истргнув свој мач даде му га говорећи: Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ. А Владислав, помрачен умом, узе мач и отсече главу светом мученику. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури поменутој цркви. И кад стиже цркви сјаха с коња и рече: У руке Твоје, Господе, предајем дух мој! А убица се посрами и уплаши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Јован Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за Царство Небеско, 22. маја 1015. године".   Чесно тело светога краља Мученика епископи и клирици узеше и са песмама и славопојима погребоше у истој цркви близу Преспанског Језера, уз велики плач и ридање супруге му Косаре. Господ пак, хотећи објавити заслуге блаженог мученика Владимира, учини те многи који долажаху на његов гроб у цркву и мољаху се, добише исцељења. А прве ноћи многи видеше на гробу краља Мученика чудесну божанску светлост, као кад многе свеће горе. То уплаши бугарског цара, и он допусти Косари да узме тело светитељево и пренесе га где год хоће. И она узе тело светога краља и однесе у место владавине његове Крајину, и чесно га положи у цркви Пресвете и Пречисте Богоматере Дјеве Марије. Ту свето тело краља Мученика лежаше цело и нетљено, и из себе испушташе дивни мирис као да је многим ароматима намазано, а у руци држаше онај Крст који је од цара добио. У ту се цркву силан народ сваке године о празнику његову, 22. маја, сакупљаше, и заслугама и заступништвом његовим многа се чуда дешаваху онима који се чистим срцем мољаху. А чесна супруга његова Косара, због искрене љубави коју имаше према светом супругу своме, замонаши се при тој цркви и проведе остатак дана живота свога у побожности и светом живљењу. Када се пак упокоји би и она погребена чело ногу супруга свога.   Међутим, Владислав убица надаше се одржати царство своје бугарско и још му присајединити и српско, те стога с војском дође под Драч и опасно га опседе. Али, ту га порази невино проливена крв светог Владимира, и он погибе при споменутој опсади Драча почетком 1018. године, лишивши себе и привременог и вечног живота. По казивању Дукљаниновом, њему се тада јави наоружани војник са ликом светог Владимира. А кад он стаде викати и бежати, Анђео га порази, те се он сруши и умре и телом и духом. А грчки цар Василије II лако заузе Охрид и Драч и победнички се врати у Цариград.   Свете мошти светог Христовог мученика, праведног краља српског Јована Владимира, бише после два века (око 1215. г.), у време благоверног српског краља Стевана Првовенчаног, пренесене најпре у град Драч, због чега се светитељ слави и као заштитник Драча, а нешто касније бише пренесене у његов манастир Светог Јована (албански: Шин-Ђон) код града Елбасана у средњој Албанији. Од тада се у овом манастиру, посвећеном светом краљу Мученику (а по предању ту је сам свети Краљ још за живота подигао био задужбину-цркву посвећену Пресветој Богородици), сваке године о његовом празнику окупљала маса верног народа, и на молитве Светитељеве многа исцељења и благодатне даре добијала. И сав народ православни, и српски и грчки и арбанашки, називали су светог Мученика чудотворцем и мироточцем. Цркву у којој почивају мошти Светитељеве из темеља је обновио 1381. године албански кнез Карло Топија, сродник по крви краља Француске, о чему постоји запис на самој цркви (на грчком, латинском и српском). Светом краљу Мученику убрзо је било написано Житије и Служба, и то најпре на српском језику, па онда и на грчком. О томе говори издавач грчке Службе ("Аколутије") и Житија (Синаксара) Светитељевог, Јован Папа, родом из града Неокастра (тј. Елбасана), када га је у Венецији штампао 1690. године. Али пошто су српска Служба и Житије некако били загубљени, светогорски хилендарски јеромонаси и проигумани, Лука и Партеније, превели су их са грчког опет на српски, и уз исправке и допуне (особито у Житију) тршћанског пароха и познатог агиографа Вићентија Вакића, то је штампао 1802. г. у Венецији Хаџи-Теодор Мекша, трговац из Трста. Одавде је ту Службу и Житије светог краља Владимира унео у Србљак митрополит Београдски Михаило, 1861. године. Године 1925. подигнута је црква овоме крунисаном Мученику Христовом код манастира Светог Наума, на Охридском језеру, као ктитору овог славног манастира.   Нека би Бог Свемилостиви светим молитвама овога Свог Мученика и Чудотворца погледао на људе Своје и на наслеђе Своје, и учинио конац мучењима и избавио нас од видљивих и невидљивих непријатеља наших. Да се слави Бог у Тројици: Отац, Син и Дух Свети, Тројица једносушна и нераздељива, у бесконачне векове. Амин.   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Историјски музеј Србије има задовољство да Вас обавести да ће од четвртка 7. маја, у складу са Препоруком Министарства културе и информисања о наставку рада музеја, изложба „Краљеви и светитељи српски” бити отворена за посетиоце. Галерија ће радити од понедељка до петка, у периоду од 12 до 16 часова.     Имајући у виду величину простора обухваћеног изложбом, мерама здравствене превентиве ради спречавања ширења вируса КОВИД-19, предвиђено је да у истом тренутку у галерији не борави више од 30 особа, уз обавезно коришћење заштитне опреме (маске и рукавице) и одржавање физичке дистанце.   Изложба је посвећена најзначајнијој српској средњовековној династији Немањић и реализује се под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, а уз подршку компаније ДДОР осигурања.   Изложба „Краљеви и светитељи српски”, ауторке Вање Вуксан, резултат је вишегодишњег истраживачког рада ауторке и настоји да прикаже значај династије Немањић за настанак, развој и хармоничну усклађеност српске државе и цркве, као и важност култа „старе српске државе”, оличеном управо у овој славној светородној владарској породици, за истрајавање српског народа током вишевековне турске власти и коначну обнову државности у 19. веку.   Поставка изложбе је сачињена од 12 тематских целина које описују прве династије преднемањићког доба, порекло и постојбину династије Немањић, симболички и титуларни карактер имена Стефан и Урош, значај патрона Светог Стефана Првомученика за династију, владарске инсигније Немањића, њихова столна места, тј. владарске дворове, улогу државних сабора, култ владара ратника, династичку лозу Немањића, процес стицања аутокефалије, процват задужбинарства, гробне цркве и светост владара.   Изложба обухвата бројне оригиналне предмете (накит, оружје, владарски новац и рукописе), копије и репродукције фресака, икона и реликвија, које приказују богатство и разноликост сачуваног материјалног наслеђа државе Стефана Немање и наследника током два века власти и њихове изузетне доприносе не само на државотворним и црквенотворним пословима него и у областима просвете, књижевности, архитектуре и задужбинарства, изразито важног за династију, о чему сведоче бројне цркве и манастири, посебно Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница и Сопоћани, које је УНЕСКО уврстио на листу светске културне баштине.   Посетиоци имају јединствену прилику да виде и изузетно вредне предмете: један од најзначајнијих предмета у Историјском музеју Србије – печатњак кнеза Стројимира, владара преднемањићке епохе, део каменог трона цара Душана из манастира Студеница, парапетну плочу из Дежеве, део збирке Музеја „Рас” у Новом Пазару, као и прву Дечанску хрисовуљу, оснивачку повељу манастира Дечани из 1330, која се чува у Архиву Србије, и кивот краља Стефана Дечанског из Музеја СПЦ, који ће, као посебна екслузивност, бити део изложбе до петка 12. јуна.   Изложба је отворена до 20. новембра текуће године, а током трајања планирани су бројни пратећи програми (стручна вођња, дечје радионице, предавања итд.) о којима ће јавност бити благовремено обавештена.   Реализацију изложбе су материјалима из својих фондова помогли су: Музеј СПЦ, Музеј „Рас” у Новом Пазару, Народни музеј у Београду, Народни музеј Краљево, Народни музеј Ниш, Народни музеј Аранђеловац, Народни музеј Лесковац, Народни музеј Чачак, Музеј у Смедереву, Музеј рударства и металургије у Бору, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Архив САНУ, Библиотека Српске патријаршије, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Универзитетска библиотека у Санкт Петербургу и Галерија Матице српске.   Историјски музеј Србије се посебно захваљује на помоћи и благослову за реализацију изложбе митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, епископу милешевском Атанасију, епископу рашко-призренском Теодосију, епископу жичком Јустину, епископу будимљанско-никшићком Јоаникију и свештенству манастира Студеница, Манастира Ђурђеви Ступови, манастира Градац, манастира Сопоћани, манастира Жича, манастира Кончул, манастира Бања у Прибојској бањи, манастира Милешева, манастира Давидовица, манастира Вољевац, Манастира Ђурђеви Ступови у Будимљу код Берана, манастира Морача, Манастира Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Манастира Светог Николе у Псачи, манастира Лесново, Манастира Светог Пантелејмона у Нерези, Манастира Светог Никите у Бањанима, Цркве Светог Петра и Павла у Расу, Цркве Светог Николе у Баљевцу, Цркве Светог Ахилија у Ариљу, Цркве Светог Ђорђа у Мажићима и Цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу.   Аутор изложбе:  Вања Вуксан   Сарадници:  Марко Вуксан и Весна Драговић Поп-Лазић   Поставка изложбе:  Бранко Цвијић   Графички дизајн:  Изабела Мартинов Томовић и Ива Јотић Лубура   Дизајн текстилних подлога за витрине:  Дејана Вучићевић   Графичка припрема текстилних подлога за витрине:  Маја Гецић   Помоћ у реализацији изложбе:  Бобан Вељковић, Андреј Вујновић, Дејан Милосављевић, Немања Митровић, Владимир Мереник, Ана Ћук Драгомировић, Оливера Милићевић и Наташа Сучевић   Техничка подршка:  фирма „Home lines”, Ненад Нићин, Ђорђе Нићин и Бранислав Мркојевић     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...