Jump to content

Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита

Оцени ову тему


Recommended Posts

  

  • Одговори 2.6k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Шта, треба да се фолирам да сам нижих интелектуалних способности од вас? Ево га и поп Иван који би код мене требао да полаже, гради се мојим професором. Ви сте мало сагорели уз огањ... Није вам корист

Oво место управо враћа свој претстиж тиме што се коначно издиже изнад пљуваонице у коју је било претворено на неколико месеци. Никоме и никад овде није било ускраћено право на мишљење, није ни да

Одушевили су ме Срби Црне Горе. Искрено, мислио сам да је Српска Спарта одавно прошлост, међутим, сада се показује да није тако, већ да је жива и биће још живља. Кад су несрећници који њоме владају ре

Постоване слике

Можда је сад важније разграничити нека питања. Односно, оно што се тиче саме Цркве Христове, од оног што се тиче државе и нације. Јер, ако ту не направимо јасну разлику, то је већ протестантски модел. Управо оно на чему Мило покушава да левитира, негдје у поднебесју, између духова злобе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Evo jos jedne emisije gde je o. Gojko gostovao. Jako teska za gledanje posto je sagovornik naporan (kao i svaki pravnik :P)

 

Pita ga voditelj zasto odbija pomoc iz matice (neki pravnici iz Srbije su hteli neku zalbu da podnesu pa su im rekli iz MCP da ne rade nista na svoju ruku dok se ne dogovore itd.) -  Gojko se zbuni kakva matica, mi zivimo u CG i pregovaramo sa organima CG. Dakle, prilicno sam siguran da nije Srbin ali je (i dalje) lojalan SPC.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 48 минута, Ćiriličar рече

Ставио сам наводнике, то је шала са друге теме... нема потребе да се вређаш.

 

Оца Гојка сам пратио, понекад, неко предавање. "Понеко", зато што сам већину тога слушао од других, или читао више пута...па ме то и не занима, само зато што није ништа ново. Има неких занимљивих анагдота, као "прича о фанти"....које имају дубок карактер.

Поводом последњих дешавања, око "црногорског писаног споменика културе", та изјава да је и он Црногорац... немам став, онако црно-бело. Искрно говорим.

Зашто немам став? Зато што нисам испратио - а можда се изјаснио - да је он по националности Црногорац. Ако јесте, то је за мене идентитеско конвертитство, јер сматрам да црногорска нација не постоји. Црногорци су, за мене, Срби!

Међутим, ја не знам како, када и у ком контексту се отац Гојко изјаснио. Можда је ракоа као да неко каже, ко је из Книна: "ја сам Крајипник"! Заиста не знам.

Такође, доле је извршена, и врши се, духовна обнова и христијанизација библијских размера, али, нажалост, паралелно је текао процес идентитеског геноцида и конвертитства. Тоје по мени идентитеска шизофренија и то ће, кад се испуни време, морати да се лечи.

Конвертитсво има једну опасну димензију - оно је "анти", негација! Дакле бити конвертит је бити против онога од чега си се одвојио. Ја имам само једног оца, имам само једне претке - да ли ја имам право да будем оно што нисам? Па имам, али да ли ја то јесам?

Ако су оцу Гоју преци Срби, а он се сматра Црногорцем - он је конвертит, идентитески. Али можда су ми преци Црногорци. Било би апсурдно да отац Гојко познаје добро Стари Завет, а да не познаје своје претке.

То што се сада доле много не србије је размљиво, и ја то поштујем. Мада сматрам да то само одмаже Србим ау целини.

Ћирко не вређам се, откуд ти то, мало сам окренуо ствар, може се рећи и да сам убачен и осјећам се ко крме у Техерану и лакше леђа окрећем муслиманима у Сарајеву или љепше се осјећам у Загребу, али мислим да сам  у том идентитетском смислу позиција.

https://static1.squarespace.com/static/5657eb54e4b022a250fc2de4/t/566f9dfa1c12100c11456ac3/1450155514846/1969_Heidegger_Identity+and+Difference.pdf

Како мислиш ако су му преци Срби? Црногорско конвертитство је новијег датума.

Или пак Црногорска диференција, што би и могло проћи ( то је оно без анти).

Ако је конвертит онда се прогон СПЦ врши изунтра, односно Вартоломјеј и Мило имају такмаца...

Ако је у питању Црногорска национална диференција, по којим основома се она одвија, да је препознамо и подржимо. Неможемо прихватити Гојкове тезе о Јеванђељу...

Идентитет не може да буде тако флуидан осим ако се ради о кибернетичком манипулацијама, односно искорјењивању.

Ја не видим ништа црногорско што није моје, на страну менталитет, и не посежем за туђим, али једино што видим то је оно анти, а то Црква не може прихаватити као различитост.

Антикомунизам је врста комунизма, Антифашизам врста фашизма, а АнтиАнтиФашизам који је смислио Небојиша Пајкић врста Фашизма и Антифашизма....Ако постоји Црногорска нација (не држава то нема спора) онда јој хитно треба дати аутокефалну Цркву.

Ако је она заснована на негацији србинства онда може имати само антицркву или раскол.

Не зато што неко има или нема силу, него се има или нема идентитет.

 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 34 минута, Ćiriličar рече

@Hadzi Vladimir Petrovic 

Ма разумем ја тебе одлично с обзиром на поднебље(!) где живиш. Надам се да ниси више странац него ја међу Русима :))

Ја сма овде странц национално, а у истом смо Духу. Сиц...

Види, а сам знаш, има доле 2 врсте конвертитства. Једни су Монтенегрини и против Цркве, други су верници а осећају се као Црногорци.

И једни и други су кнвертити по мени. Црногорска нација се први пут спомиње почетком 20. века, гласније мало касније од усташе Дрњевића, и успоставља се од Броза.

Коме одговра да буде у тој историји, нек абуде. Да је 5 пута поп.

Добро ми се разумијемо, али да ли нас разумију ти како их називаш првом и другом врстом?

Хоћеш да кажеш да има оних који нису вјерски конвертити, а јесу национални? То колико знам није могуће.

Ако има неко да нам то објасни, како? Неко од оних који се тако осјећају.

Теоретски је  могуће да су ои ушли у неку националну диференцију, али понављам тај идентитет мора имати саджај, њега мора створити Црква као културолошку посебност, а култура се не ствара силом ( државом) нити је нација заједница силе.

Да би настала Црногорска нација њу мора створити Црква (аутокефална) и то је добро скапирао Мило, само што изгледа нису скапирали како се прави аутокефалија, па мисле трговати са Вартоломејом.

Међутим то је исто као да купиш потврду да си свет, што је глупље од опросица.

Ко би био Црногорски свети Сава и шта би било његово дјело у једном стварном црквеном процесу националне диференције и стицања аутекефалије питам  Вас?

Каву год нацију да прави држава од Срба то је антинација, јер Србе није правила држава, него они државе.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Одговор Амфилохија Милу Ђукановићу: Литије нису политички скупови

Novosti Online / М. С. | 19. јануар 2020.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије реаговао на изјаву председника Црне Горе Мила Ђукановића да су литије политички скупови.

- Није тачно да су литије политички скупови. Ви сте сведоци овог сабрања данас овог народа, је ли то био политички скуп или заиста духовни и црквени? Сами сте сведоци шта је ово. Ако он ово назива поличким скупом, онда он не зна, а није чудо да не зна, јер није ни крштен.

Овако је митрополит црногорски-приморски Амфилохије одговорио на неке од констатација председника Црне Горе Мила Ђукановића истичући да је народ већ дао одговор на позив власти да се разговара о примени Закона.о слободи вероисповести.

- То је безакоње, то је отимање светиња, о томе нема разговора. Они могу да изврше насиље, власт, али очигледно да овај народ насиље не прихвата и не призива. Народ позива на разум, љубав и разумевање.Политичари нека воде своју политику, ово је божији скуп, казао је митрополит, истичућу да прихваата преговоре са властима једино ако се Закон повуче.

-Како да раговарамо о једној лажи, о неправди, која је стид и срам Црне Горе. Најсрамније нешто што се у Црној Гори догодило, то је тај закон. Ми не можемо да разговарамо о томе. То је и њему речено. Ако хоће он може против народа. Ако хоће да буде истински владар нека испоштује путеве краља Николе, поручио је Амфилохије Ђукановићу, наглашаваајући да ће "овај народ овако да се сабира и убудуће".

- Ако заиста имају разума, а имају надам се, они ће схватити да је ово народни протест и за мене је ово чудо, а имају надам се, они ће схватити да је ово народни протест, из дубине душе народа. И за мене је ово чудо. Овде сам митрополит 30 година и нисам могао очекивати да ће овај народ овако да се понесе према томе. Ако им то не говори ништа којем Богу и којој власти они припадају? Ако су народна власт, испоштоваће глас народа. Неће доносити ове законе који су закони неправде и гажење елементарних људских права, а нема дубљег права од права вере у живога Бога. Газити то и отумати оно што је народ уграђивао кроз векове у храмове, ја то не разумем. Могу како хоће, али не могу докле хоће, ипак смо пролазни ми овде, а црква Божја је вечна - казао је Амфилохије, који је истакао да Цркваа и даље траажи дијалог о темељном уговору који би подразумевао "оно што су урадили са Римокатоличком црквом и Исламском заједницом".

- Први пут историји једна власт, један председник ствара своју цркву и то некрштени председник, можете замислити до чега смо дошли ми у Црној Гори. Ствара своју тзв "аутофекалну" цркву, јер то само може бити таква црква коју ствара неко ко је безбожник и не зна шта је црква - казао је митрополит Амфилохије.

 

https://www.novosti.rs/вести/планета.480.html:842467-Одговор-Амфилохија-Милу-Ђукановићу-Литије-нису-политички-скупови

 

 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, feeble рече

Evo jos jedne emisije gde je o. Gojko gostovao. Jako teska za gledanje posto je sagovornik naporan (kao i svaki pravnik :P)

 

Pita ga voditelj zasto odbija pomoc iz matice (neki pravnici iz Srbije su hteli neku zalbu da podnesu pa su im rekli iz MCP da ne rade nista na svoju ruku dok se ne dogovore itd.) -  Gojko se zbuni kakva matica, mi zivimo u CG i pregovaramo sa organima CG. Dakle, prilicno sam siguran da nije Srbin ali je (i dalje) lojalan SPC.

Назив емисије: Нацисто

Измењено од Ромејац
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 17 минута, Ćiriličar рече

Могуће је Аџија, како није, јер многи од тих људи се тако осећају. Но то је немогуће да остане тако. То је само једна тачка, период, о о(не)свешћивању ти људи. Нада буди то што су при Цркви, те  вероватно ће процес, кад дође време за то, ићи у добром правцу.

Осјећам се као мушко у ствари сам женско, који је то идентитет?

Диференција између Срба и Црногораца нам дође као родно и полно разликовање, а знамо ко то гура, па кад незнаш ни ко си ни шта си, ни чији си...може да те ака ко и како хоће....

Национални идентитет је да будемо исти они људи који су били наши стари и који ће бити потомци, да се иде са Христом кроз историју, али да се и кроз смрт наставља битисање, као предукус, начин, етос, култура.

На површини као исто, али у дубини тог осјећам се као мушко у ствари сам женско лежи патологија, и ђаво којег Црква изгони.

То је одрицање од светих предака....дегенерација

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мој текст за "Српске новине".

"Оно што дукљански идеолози називају „заокруживањем националног суверенитета“ заправо је дугогодишњи и свеобухватан пројекат затирања српства и православља у Црној Гори, а усвајање „Закона о слободи вјероисповијести“ би, по науму тих екстремиста, представљало само завршни чин тог злочиначког подухвата. Након дугогодишњег планског пљачкања и дискриминисања првенствено српске популације, прогањања њеног језика и културе, истјеривања српског становништва из свих државних институција и јавних управа, систематског одузимања права Србима, такав монструозни пројекат је своју кулминацију требало да доживи у поменутом закону.

Стратези изградње монтенегринског идентитета правилно су уочили да антисрпска и конвертитска Црна Гора никада не би могла заблистати у пуном сјају без претходног обрачуна са православљем. Наравно, они су у таквој ситуацији само локални извођачи радова и дио једног ширег плана, који укључује одређене НАТО-структуре и чији је коначни циљ уништење свеколиког православља у свијету.

 

Поучени неким ранијим искуствима, монтенегринске клептократе и дукљански идеолози су сматрали да ће њихов фронтални удар на Српску православну цркву у Црној Гори и отимање њене имовине протећи без значајнијих реакција вјерног народа. Међутим, након проглашења срамног закона у Црној Гори се десило аутентично чудо. Када говорим о чуду, под тим не подразумијевам несвакидашњу ситуацију за коју колоквијално употребљавамо тај термин. Не, овдје је ријеч о правом, аутентичном, Божијем чуду, тј. о примјеру оне ријетке ситуације када Свевишњи одлучи да се директно умијеша у људску историју.

Да се управо ради о чуду, најупечатљивије свједочи чињеница да никада у цјелокупној историји Црне Горе толики број људи није истовремено у већини градова протестовао против власти. Ако узмемо у обзир да је одређених дана и до сто педесет хиљада грађана симултано протестовало, као и да су на сјеверу Црне Горе на улице излазиле апсолутне већине становништва, можемо само наслутити размјере ових јединствених дешавања. Изузетност тренутка одсликава и чињеница да се ништа слично не може десити у било којој европској земљи; незнатна је вјероватноћа, на примјер, да у једној Њемачкој неких двадесет милиона грађана истовремено изађе на улице и протестује било којим поводом.

 

Имајући у виду незапамћено „дешавање народа“ у Црној Гори, а и поред уобичајене цензуре догађаја коју спроводе медији под контролом власти, монтенегрински режим се нашао у стању безнађа. Сада је свима кристално јасно, а прије свега присталицама власти: режим у овој земљи нема већину. Већина је, и то убједљива, на другој страни. Да је режим у паници може се закључити и из хистеричних саопштења владајуће партије, која се неуспјешно баве смањивањем броја учесника на молитвеним шетњама. Паника монтенегринске клептократије произилази првенствено из свјесности да све већи број њених досадашњих присталица присуствује величанственим литијама.

То примјећују и традиционални учесници свих антирежимских протеста који на актуелним литијама уочавају читаву „војску“ нових лица, као и оних за које се зна да су гласала за власт. Испоставља се да су били у праву сви они који су тврдили да добар дио стандардног чланства ДПС-а неће слиједити партијску линију приликом напада на Цркву, и да би управо по том питању диктаторски режим могао „поломити зубе“.

 

Мислио је монтенегрински тиранин да ће неуставним и братоубилачким законом подијелити православно биће Црне Горе, а заправо ће једину подјелу направити унутар сопствене партије. Чланство владајуће странке се неумитно осипа, а то ће се јасније видјети у данима који долазе. Актуелна дешавања ће се, без икакве сумње, одразити и на предстојећи попис становништва у Црној Гори. Српски и православни народ се ујединио као никада до сада, присуствујемо својеврсном васкрсењу српства, а такав тренд ће засигурно бити присутан и у резултатима пописа.

 

 

Процес одбране наше Цркве ће потрајати. Стога је од суштинске важности сачувати масовност и истрајност, али и стрпљење. У стрпљењу и смирености је кључ. Нико се не би смио заварати мишљу да би се постојећа проблематика могла ријешити без одласка диктаторске власти са политичке и историјске сцене. Таква власт је Српску православну цркву већ таргетирала као стратешког непријатеља који се мора уклонити из Црне Горе, а на њено мјесто поставити одређени унијатски ентитет.

За спровођење таквог плана монтенегрински режим добија спонзорство и инструкције од стране поменутих кругова са Запада. Међутим, ти кругови ни у сну нијесу могли очекивати тако моћну, широку и дубоку православну ријеку народа који ће стати у одбрану своје Цркве. Како се остварује нешто што у плановима НАТО-стратега није било размотрено ни као удаљена могућност, мало је вјероватно да ће дати инострани кругови безусловно подржати губитничку позицију монтенегринске клептократије у кризном тренутку.

Народна окупљања морају бити масовна и мирног карактера, као и до сада. Осим молитвених шетњи које су у организацији Цркве, неопходно је практиковати блокаде саобраћаја и остале форме грађанске непослушности, које би организовали политички ентитети и неформалне групе. Такве форме ненасилног отпора већ су се показале као изузетно ефикасне и са њима репресивни апарат тешко може изаћи на крај. Иако постоји опште увјерење да ће монтенегринска диктатура свој опстанак бранити свим средствима, насилни сценарио би могао бити избјегнут уз достизање „критичне масе“ грађана у главном граду и осталим, као и уз очекивано отказивање послушности режиму кључних полуга система у критичном моменту. Нека такав, ненасилан расплет друштвене кризе буде још једно чудо које нас очекује."

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, emilija рече

Мој текст за "Српске новине".

"Оно што дукљански идеолози називају „заокруживањем националног суверенитета“ заправо је дугогодишњи и свеобухватан пројекат затирања српства и православља у Црној Гори, а усвајање „Закона о слободи вјероисповијести“ би, по науму тих екстремиста, представљало само завршни чин тог злочиначког подухвата. Након дугогодишњег планског пљачкања и дискриминисања првенствено српске популације, прогањања њеног језика и културе, истјеривања српског становништва из свих државних институција и јавних управа, систематског одузимања права Србима, такав монструозни пројекат је своју кулминацију требало да доживи у поменутом закону.

Стратези изградње монтенегринског идентитета правилно су уочили да антисрпска и конвертитска Црна Гора никада не би могла заблистати у пуном сјају без претходног обрачуна са православљем. Наравно, они су у таквој ситуацији само локални извођачи радова и дио једног ширег плана, који укључује одређене НАТО-структуре и чији је коначни циљ уништење свеколиког православља у свијету.

 

Поучени неким ранијим искуствима, монтенегринске клептократе и дукљански идеолози су сматрали да ће њихов фронтални удар на Српску православну цркву у Црној Гори и отимање њене имовине протећи без значајнијих реакција вјерног народа. Међутим, након проглашења срамног закона у Црној Гори се десило аутентично чудо. Када говорим о чуду, под тим не подразумијевам несвакидашњу ситуацију за коју колоквијално употребљавамо тај термин. Не, овдје је ријеч о правом, аутентичном, Божијем чуду, тј. о примјеру оне ријетке ситуације када Свевишњи одлучи да се директно умијеша у људску историју.

Да се управо ради о чуду, најупечатљивије свједочи чињеница да никада у цјелокупној историји Црне Горе толики број људи није истовремено у већини градова протестовао против власти. Ако узмемо у обзир да је одређених дана и до сто педесет хиљада грађана симултано протестовало, као и да су на сјеверу Црне Горе на улице излазиле апсолутне већине становништва, можемо само наслутити размјере ових јединствених дешавања. Изузетност тренутка одсликава и чињеница да се ништа слично не може десити у било којој европској земљи; незнатна је вјероватноћа, на примјер, да у једној Њемачкој неких двадесет милиона грађана истовремено изађе на улице и протестује било којим поводом.

 

Имајући у виду незапамћено „дешавање народа“ у Црној Гори, а и поред уобичајене цензуре догађаја коју спроводе медији под контролом власти, монтенегрински режим се нашао у стању безнађа. Сада је свима кристално јасно, а прије свега присталицама власти: режим у овој земљи нема већину. Већина је, и то убједљива, на другој страни. Да је режим у паници може се закључити и из хистеричних саопштења владајуће партије, која се неуспјешно баве смањивањем броја учесника на молитвеним шетњама. Паника монтенегринске клептократије произилази првенствено из свјесности да све већи број њених досадашњих присталица присуствује величанственим литијама.

То примјећују и традиционални учесници свих антирежимских протеста који на актуелним литијама уочавају читаву „војску“ нових лица, као и оних за које се зна да су гласала за власт. Испоставља се да су били у праву сви они који су тврдили да добар дио стандардног чланства ДПС-а неће слиједити партијску линију приликом напада на Цркву, и да би управо по том питању диктаторски режим могао „поломити зубе“.

 

Мислио је монтенегрински тиранин да ће неуставним и братоубилачким законом подијелити православно биће Црне Горе, а заправо ће једину подјелу направити унутар сопствене партије. Чланство владајуће странке се неумитно осипа, а то ће се јасније видјети у данима који долазе. Актуелна дешавања ће се, без икакве сумње, одразити и на предстојећи попис становништва у Црној Гори. Српски и православни народ се ујединио као никада до сада, присуствујемо својеврсном васкрсењу српства, а такав тренд ће засигурно бити присутан и у резултатима пописа.

 

 

Процес одбране наше Цркве ће потрајати. Стога је од суштинске важности сачувати масовност и истрајност, али и стрпљење. У стрпљењу и смирености је кључ. Нико се не би смио заварати мишљу да би се постојећа проблематика могла ријешити без одласка диктаторске власти са политичке и историјске сцене. Таква власт је Српску православну цркву већ таргетирала као стратешког непријатеља који се мора уклонити из Црне Горе, а на њено мјесто поставити одређени унијатски ентитет.

За спровођење таквог плана монтенегрински режим добија спонзорство и инструкције од стране поменутих кругова са Запада. Међутим, ти кругови ни у сну нијесу могли очекивати тако моћну, широку и дубоку православну ријеку народа који ће стати у одбрану своје Цркве. Како се остварује нешто што у плановима НАТО-стратега није било размотрено ни као удаљена могућност, мало је вјероватно да ће дати инострани кругови безусловно подржати губитничку позицију монтенегринске клептократије у кризном тренутку.

Народна окупљања морају бити масовна и мирног карактера, као и до сада. Осим молитвених шетњи које су у организацији Цркве, неопходно је практиковати блокаде саобраћаја и остале форме грађанске непослушности, које би организовали политички ентитети и неформалне групе. Такве форме ненасилног отпора већ су се показале као изузетно ефикасне и са њима репресивни апарат тешко може изаћи на крај. Иако постоји опште увјерење да ће монтенегринска диктатура свој опстанак бранити свим средствима, насилни сценарио би могао бити избјегнут уз достизање „критичне масе“ грађана у главном граду и осталим, као и уз очекивано отказивање послушности режиму кључних полуга система у критичном моменту. Нека такав, ненасилан расплет друштвене кризе буде још једно чудо које нас очекује."

Boško treba da se odluči šta hoće on i Bojan vodeći grupu Ne damo svetinje šalju kontradiktorne poruke i zbunjuju  ljude.Boško piše uglavnom ovako i po meni je upravu, a Bojan stalno udara priču popa Perovića. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      "Желео бих да вашој светости упутим захтев да уважи позив нашег побожног народа и наше цркве да употребите своје апелационо право, како би наши грађани православне вероисповести коначно добили могућност да буду једнаки са свим осталим православним хришћанима на свету", навео је Пендаровски у писму патријарху Вартоломеју.
      Пендаровски је, како је објавио на свом профилу на Фејсбуку, писмо упутио поводом почетка Нове црквене године.
      "Ваша светости, представља ми част да Вам се обратим и изразим своје срдачне жеље поводом почетка Нове црквене године. Историја каже да треба да смо стално у току са временом и да га користимо у интересу благостања људи. Васељенска патријаршија је пример за то како може да се остане доследан вредностима, а истовремено да се буде динамичан у суочавању са текућим изазовима", истакао је Пендаровски.
      Он је написао да као председник Северне Македоније жели лично да га информише да је његова земља искористила претходне три године да остави иза себе историјске несугласице.
      "Обраћам Вам се у име великог дела мојих суграђана који се идентификују као православни хришћани и чија је једина жеља и потреба да буду са својим ближњим и да се упуте ка заједничкој будућности, суживоту и истинској слободи", поручио је он.
       
      Пендаровски затражио од васељенског патријарха признање Македонске православне цркве
      RS.SPUTNIKNEWS.COM Председник Северне Македоније Стево Пендаровски затражио је од васељенског патријарха Вартоломеја да "искористи своје апелационо...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      За датум свечаности изабран је празник Сабор српских Светитеља, 30. августа/12. септембра 1920. године. Министар вера обавестио је 30. августа министра војске и морнарице, генерала Бранка Јовановића, о месту одржавања свечаности.      Подсећајући га на велики значај свечаности, молио је да одобри потребан број трупа Новосадског гарнизона, „који ће направити шпалир на Тргу Престолонаследника Александра у Сремским Карловцима, са војном музиком, и артилеријом која треба да буде смештена у непосредној околини Карловаца”. Потом је тражио и потребан број војника који би носили барјаке, рипиде и чираке на литији, „по могућству што мањи растом”. На крају је написао да ће се тога дана у свим храмовима Краљевине служити свечана Литургија, па је затражио да службама „присуствује официрски кор у парадном оделу, а војска да ода почаст, правећи шпалир пред црквом”.   У склопу припрема прославе, Опште одељење Министарства вера писало је 6. септембра министру саобраћаја тражећи да 11. септембра по подне дирекција Винковци припреми у композицији брзога воза посебан вагон за 20 архијереја, који би се од Инђије специјалном локомотивом одвезли у Сремске Карловце. Потом је затражено да се припреми дворски воз за престолонаследника, који би 12. септембра био, тачно у 10 сати, на станици у Сремским Карловцима, затим специјални воз за чланове Владе и остале госте да их довезе у 9:10 часова пре подне, и још једна композиција за Београђане. На крају је замољен одговор како би Министарство вера о свему могло објавити вести.    О атмосфери која је пратила овај догађај преносимо краће изводе из извештаја „Политике” објављеног сутрадан, 13. септембра 1920.   „… гости су долазили у изобиљу и са свих страна. Карловци су били пуни, препуни. Од како је постала варош, никад у своје улице није примила света толико колико јуче. Од 8 часова још, распоређена од железничке станице до патријаршије, гарда је очекивала. … Тачно у 10 часова Престолонаследник је приспео долазећи возом из Београда. Његов долазак објавили су са монитора топовски пуцњи… Регент је сео у кола која су вукла два пара белаца и пошао ка патријаршији. При пролазу Престолонаследниковом маса је клицала: Живео! Живео!” Церемонијал је обављен у свечаној пространој дворани Патријаршијског двора у Сремским Карловцима. Дворана је била украшена сликама из новозаветне и националне историје које су израдили Паја Јовановић, Ђорђе Крстић и Урош Предић. Такође, биле су изложене старине српске историје: Мирослављево јеванђеље, Јеванђеље из Дечана, Јефимијин покров за кивот светог кнеза Лазара, крст цара Душана из Високих Дечана и пехар кнеза Лазара, што је све требало да подсети на стару славу и допринесе узвишености тренутка. На столу, за којим је седело петнаест архијереја, крст цара Душана из Високих Дечана. Свечаност је започела уласком престолонаследника Александра у дворану, који је био у пратњи председника владе, министра вера и председника Народне скупштине. Саборску одлуку о васпостављању Српске Патријаршије саопштио је митрополит Димитрије, текст те одлуке прочитао је тузлански митрополит др Иларион (Радонић), док је указ краља Петра I, којим се потврђује ова одлука, прочитао министар вера Павле Маринковић. Свечаност је завршена благодарењем у патријаршијској цркви. Митрополит београдски и архиепископ целе Србије Димитрије Павловић изабран је за патријарха уједињене Српске Православне Цркве 15/28. септембра 1920. године, на заседању Светог Архијерејског Сабора.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од JESSY,
      1. Добавио се к’о ћелав капе.
      Ову изреку наш народ користи у тренуцима када се домогне ствари коју је дуго прижељкивао. 2. Пала Мара, пала Сара.
      Није битно која, битно да падне. Помало шовинистичка изрека, али поента је јасна – свеједно је ко, само нек’ неко нешто уради.
      3. Док ти коњу објасниш да је коњ, почнеш и сам да њиштиш.
      Сви смо барем једном искусили ону грозну ситуацију кад некоме нешто покушавам да објаснимо и никако нам не иде од руке јер нас та особа не разуме. Дакле, понекад је боље једноставно дићи руке – док не “проњиштимо”.
      4. Ако чиниш добро, не ударај у велико звоно.
      Дошла су таква времена да је доста оних који могу и хоће да помогну, али под условом да се о томе чује на сав глас. Ова изрека апелује на супротно – помозите и немојте причати.
      5. Шупљу главу и ветар носи.
      Иако шупљоглавима неће много значити ова изрека, вама ће пасти камен са срца ако је бар једном изговорите наглас.
      6. Нико није пророк у свом селу.
      Премда ово баш и није народна изрека већ је, по предању, то реченица Исуса Христа коју је упутио мештанима свог родног места који га нису прихватали као пророка.
      У данашње доба најлакше је схватити је овако – тешко је постати популаран (из ма ког разлога) у околини из које се потиче.
    • Од Hadzi Vladimir Petrovic,
      Adversus Ecclesiam: (Медијски) рат против Цркве
      Искуство нас је научило да пред свако заседање Светог Архијерејског Сабора СПЦ очекујемо медијско бомбардовање негативним извештајима о Цркви. Тада обично слушамо и читамо лоше приче о архијерејима, о њиховом возном парку, о свештеничким примањима, о лобијима, о струјама, ново-старотарцима и још којечему. Оваква извештавања скоро никада нису била конструктивна, а готово увек су била малициозна и усмерена директно на срозавање угледа Цркве. Њихова основна порука била је и остала: види народе шта све неваљало има у тој твојој Цркви! Због чега је и коме неопходно да углед Српске Православне Цркве буде укаљан?
      Црква као институција?
      Нема никакве сумње да је наша Црква уживала велико поштовање у народу у поседњих пар деценија, упркос вишедеценијским притисцима који су претходили. То је јасно из свих релеватних анкета које су Цркву увек рангирале веома високо, заједно са неколико других институција српског друштва. То наравно не значи да негативних појава нема и да их није било. Зато одмах желим да кажем, због оних који су склони да недобрнамерно читају моје речи, да овим не аболирам грешке људи из Цркве. Уосталом, Црква је, поред тога што је Богочовечански организам и као таква беспрекорна, ипак институционално састављена од људи који греше и имају своје слабости и мане. Али, за интересне групе које размишљају по кључу друштвеног инжињеринга или су склоне политичким поделама, јака и независна институција, сама по себи, па у томе смислу и Црква, коју само као такву и виде, као институцију, представља потенцијалну препреку за остварење њихових циљева. Зато не изненађује да такви, уколико не могу Цркву да придобију за испуњење својих циљева, желе по сваку цену да је уклоне као потенцијалну препреку. Имајући то у виду, позиција Цркве у друштву представља примарно поље за дејство у медијском рату који за циљ има смањење утицаја и угледа Цркве. Уливање неповерења и сумње у веродостојност свештенослужитеља и других истакнутих црквених делатника, претерано потенцирање негативности, медијско форсирање па чак и фабриковање разних афера и приказивање несклада између проповеди и дела црквених људи, злонамерне интерпретације поступака црквеног врха, нису ништа друго до покушаји да се пољуља поверење у саму Цркву, али што је још горе и у саму веру коју Црква проповеда и живи.
       
      Наравно, из перспективе Цркве и њене самосвести, институционална страна јесте само један вид њене пројаве у свету, и то мање битан. Црква зато често не реагује на сличне негативне кампање, свесна онога што је за њу битније, а то је проповед благе вести распетог и васкрслог Христа, и вера која проистиче из ове чињенице као и благодатни живот у својој светотајинској димензији. Унутрашња снага Цркве није од овога света и она не може бити поражена од сила ни овога ни онога света, ма колико велике те силе биле. У то нас уверава и обећање Христово „сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати”. (Мт 16,18) Међутим, сви они који Цркву виде искључиво као друштвену установу подложну социјалној и политичкој манипулацији, не виде ову другу, битнију, димензију Цркве. Они зато често улазе у рат против Цркве као институције. Пре или касније сви такви напади завршавају се тријумфом Цркве. Међутим, иако малициозни напади на Цркву не погађају њену бит они потенцијално наносе штету њеном позитивном деловању у народу и друштву, у најширем смислу, и због тога јесу проблем који завређује пажњу како верујућих тако и добронамерних неверујућих.
       
      Ко, како, против чега и због чега се буни?
      За разлику од претходне деценије, у последње две године кампања против СПЦ није више активна само у предсаборско време. Активна је током целе године. Такође, то више није само кампања против Цркве од стране нецрквених људи који гаје негативна осећања према Цркви, и виде је искључиво као пролазну друштвену институцију, него је кампања против Цркве несвесно (надам се!) вођена од стране мале групе појединаца из саме Цркве. На тај начин је дошло до неке чудне симбиозе између оних који гаје отворени анимозитет према Цркви и оних који под изговором племенитих жеља урушавају црквени поредак и наносе штету мисији Цркве, али и самима себи, навлачећи на свој врат онај воденични камен саблазни из Јеванђеља. (Мт 18,6)
      Да је заиста реч о људима из Цркве много је показатеља. Једни се сами јављају у неким дневним и недељним гласилима, на телевизији и пре свега на друштвеним мрежама, други остају анонимни бунтовници и агитатори. Међутим, ако се изврши анализа негативних текстова у медијима и на друштвеним мрежама постаје сасвим јасно да нису могли да их напишу људи који добро не познају Црквене прилике изнутра. Чак није извесно ни да су информације само потекле из црквених извора па да су на основу тих информација новинари састављали текстове. Пре ће бити да су сами текстови или њихови кључни елементи директно писани од ове групе наше бунтовно расположене браће из Цркве.
      Сигурно је да се негативне појаве у Цркви ипак нису одједном умножиле па да има толико материјала да већ две године гледамо континуирану негативну медијску кампању, уместо онакве кампање на какву смо већ, на жалост, навикли, предсаборску. Другим речима, та кампања није ничим оправдана и нешто друго је инспирише, а не стварно стање. То да не постоји оправдање потврђује и чињеница да се обично једна иста тема свакодневно појављује у медијима дан за даном, са свега неколико нових реченица текста уз понављање мноштва старих, сваког наредног дана. Дакле исти садржај се сваки дан рециклира. Да би затим, кроз недељу, две, тема била истрошена, замењена са новом, која се потом на исти начин потенцира једно извесно време. Затим, када се и нова тема исфорсира до максимума, извлаче се поново неке од старих тема. И тако у круг.
       
      Видимо да се износи цео низ оптужби на рачун Цркве и црквених појединаца и да се доносе медијске пресуде без суда и без правде. Чак када би све и једна од изнетих оптужби у последњих пар година била тачна, чак и тада, начин на који се о томе јавно, без суда, пресуђује, био би и остао дубоко неправедан. Крајњи резултат свега јесте да је Црква, готово свакодневно, у  медијима негативно представљена. У јавности, на подсвесном нивоу, то треба да изазове негативна осећања и да створи асоцијацију Црква = негативност. Таква асоцијација није ни рационална нити је утемељена на фактима, него је пре свега усмерена на производњу емоционалног ефекта гађења на сам помен Цркве и било чега везаног за Цркву. На психолошком нивоу посреди је вештачко стварање стереотипа и предрасуда, које, као што јако добро знамо из деценија истраживања у области психологије, јесу у основу мноштва друштвених сукоба. Као такви, стереотипи и предрасуде нису ни мало безазлени и друштвено су погубни.
      Удар на институционално устројство Цркве
      Оно што је такође важно да јасно уочимо јесте и један нови моменат по којем се ова кампања, у последње две године, битно разликује од оне претходних година. То није само интензитет и учесталост негативног публицитета који Црква „ужива”. Није у питању ни срозавање угледа Цркве у целости, што је у истој мери крајњи резултат и оних кампања пре и ове сада. У питању је вештачко потенцирање конфронтације и сукоба унутар саме Цркве, стварање унутрашње поделе, али не више само, као што је раније био случај, на лобије и струје (босанске и херцеговачке и србијанске, новотарце и старотарце, традиционалисте и модернисте, конзервативне и прогресивне, прорежимске и антирежимске, стрејт и геј, скромне и нескромне, учене и неуке, и на стотине других подела) иако се то и даље чини, него првенствено на линији Патријарх/Синод, с једне стране, и привид остатка архијереја и Цркве, с друге. Кажем привид јер нити је остатак архијереја и Цркве против Патријарха и Синода, нити Патријарх и Синод раде насупрот пуноћи СПЦ. Уосталом и Патријарх и Синод су изабрани од стране Св. Архијерејског Сабора, па зато ipso facto извршавају само вољу пуноће СПЦ. Без обзира на то што су теме напада и афере у протекле две године биле разнолике, матрица кампање је остала иста. „Кривци” су увек Патријарх, неколико угледних архијереја поименице, цео Синод, и свако онај кога клеветнички асоцирају са поменутима. А „жртве” поменутих су увек они који бунтом и хајком желе да инаугуришу неку светлу будућност, унутарцрквену и ванцрквену, зарад наводног општег добра, насупрот саборној вољи Цркве и устаљеном поретку. Дакле, реч је о нападу на само институционално устројство СПЦ.
       
      Ради илустрације о томе како се манипулативно стварају негативни стереотипи везани за устројство СПЦ поменућу само пример медијског односа према Његовој Светости поводом догађаја у Црној Гори. Док се Патријарх суздржавао од коментарисања догађаја у Црној Гори нападали су га клеветом да га Црна Гора, тамошња Црква и народ, уопште не интересују и да се само бави споредним стварима, а када је прокоментарисао, онда је оптуживан како се меша у унутрашње политичке процесе у Црној Гори по налогу власти из Србије. Слично је и за питање Косова и Метохије, за проблеме на Богословском факултету у Београду, за питање Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, за питања око изградње храма Св. Саве, питања око односа према Covid-19 вирусу, питања става према неканонским поступцима у Украјини, и за свако могуће проблематично питање. Када Патријарх руча у црквеној трпезарији пише се како се он забавља и чешља док село гори, када се сусретне са важним личностима из државне администрације каже се како понизно служи режиму, када нешто проговори каже се да не ваља то што је рекао, а када ништа не каже како не ваља то што ћути. Притом ставови Патријарха или СПЦ у целости су за медије од секундарног значаја, иако су кобајаги у првом плану. Примарна теза је она која треба да изврши утицај на масе мимо рационалних процеса свести (то јест, подсвесно) а која отприлике гласи овако, све што Патријарх/Синод и СПЦ у целости уради, не ваља! И док пишем ове редове читам како црквени бунтовници говоре да је Патријарх у изолацији, да није информисан, да је времешан, да не може да прати сваки најновији наручени текст и скандал, и слично, што у преводу треба да значи — да није способан?!!
       
      Политички моменти
      Морамо, дакле, да се суочимо с чињеницом да унутар саме Цркве, из неког разлога, постоји благонаклоност према стварању оваквих подела и вршењу институционалног удара на Цркву, па чак и жеља за истим.  Можемо једино да закључимо да је крајњи циљ да се постави неки нови Патријарх и неки нови Синод, а тиме вероватно изазове и неко ново усмерење СПЦ на свим могућим пољима. И то све уз помоћ медијског рата и мимо регуларног процеса унутар Цркве. Оно што посебно брине јесте да су гласноговорници (а уједно можда и человође) ове групице веома политички ангажовани и да својим јавним наступањем увлаче Цркву у срж политичких обрачуна у Србији и региону. То јест, увлаче Цркву у сасвим непримерену полемику, управо као да је реч само о некој друштвеној институцији, а не о богочовечанском организму који треба да благовести Христа свима људима, без изузетка. Будући да Црква не располаже политичким оруђима и оружјима она обавезно страда у таквој унакрсној паљби. Као слободни грађани и појединци наравно да сви имају право на лично политичко опредељење. Оно на шта нико нема право јесте да Цркву уплиће у политичке обрачуне тако што, не само да оне који не деле њихов политички став, него и оне који јавно не заузимају никакав политички став, карактеришу као сараднике ових или оних политичких опција (најчешће „режима“). На тај начин, кроз политику, кофронтирају се са својом браћом и сестрама и оцима и уносе политикантство у окриље Цркве.
      Најновија кампања која може да послужи као пример увлачења Цркве у политичке обрачуне јесте везана за победу опозиције на изборима у Црној Гори. На сасвим непримерен начин се форсира неистина да је Црква учествовала на изборима и победила Мила Ђукановића. Или се непромишљено објављују још веће бесмислице о томе да је Св. Василије Острошки био противкандидат Милу Ђукановићу и његовој партији! Црква није учествовала на изборима ни као странка, ни као страна, а још мање Св. Василије. Оно што се јесте десило је да су локалне епархије СПЦ позвале своју паству да чувају светиње. Грађани, као што су то чинили пре избора, на улицама, су тако учинили и на изборима, гласачким листићима. Свако је гласао појединачно, као грађанин Црне Горе с правом политичког гласа, а не као Црква у некаквој политичкој утрци и као опозиција власти. Десило се, да употребим речи нашег блаженопочившег Патријарха Павла — да је Бог, па и Свети Василије, помогао јер је имао коме да помогне, у борби да се сачувају светиње. 
       
      Питам се коме је у интересу да сведе углед Цркве на ниво политичке опозиције било којем режиму? Одговор постаје јасан када се са пажњом виде коментари агитаторских квазицрквених анонимних профила на друштвеним мрежама. Ти коментари се могу сажети у једну мисао. Сада када је Црква (!) победила Мила у Црној Гори треба да победи и Вучића у Србији. Притом, како рекох, нити је СПЦ рушила Мила, нити ће СПЦ рушити Вучића. Не зато што их воли, него зато што Црква није политичка организација. Али ће увек да штити своје интересе и опште добро народа на легитиман и цивилизован начин од било чијих напада, како је и чинила у Црној Гори, подсећајући своју паству на чување светиња, а тиме и свога образа, достојанства, правде и истине, и грађанских, уставних и људских права.
      С друге стране, ако Црква сарађује са властима у стварима од општег интереса зар то није нормално? Када је то постало ненормално? На западу имамо примере још тесније везе између цркава и држава па никада нисам чуо ништа до само речи похвале за таква устројства од стране наших бунтовника. Или они сматрају да то што им је тамо идеал овде представља највећи преступ? Наравно да наша Црква није ни државна ни режимска, али није ни бунтовничка пећина да је непрестано понижавају на очиглед сви нас док ми то мирно слушамо.
      Где је проблем?
      Имајући у виду све наведено, иако су неки од бунтовника на угледним позицијама, показују се као сасвим одрођени од етоса Цркве на општу саблазан већине верујућег народа. Није онда чудно када им њихови нецрквени саговорници, без икакве зле мисли, кажу: „ви припадате Цркви, а и нисте у Цркви”, као што је недавно био случај на једној трибини. Јесу, у крилу су Цркве институционално, али у духу су против устројства Цркве. Та унутрашња растројеност коју манифестују на сваком кораку, првенствено кроз исказивање лепих и племенитих жеља с једне стране, и кроз рушилачки бунт с друге стране, потврђује оно за шта апостол Павле каже „одрекли су се силе побожности” након чега нам Апостол свима поручује да се таквих људи клонимо. (2Тим 3,5)
       
      Наравно да критика оваквог начина бунта не значи да Црква није отворена за решавање проблема који се појаве. Не значи ни то да је забрањена критика одређених негативних појава, тенденција, недостатака и слично. Црква има своје механизме за решавање спорних питања. Ти механизми спречавају да се било чија лична сујета уздигне изнад саборног ума Цркве и општег добра. Када се не поштује њен унутрашњи поредак него се прљавим кампањама елиминишу „противници”, онда је јасно да ту није више реч о борби за нешто боље, колико год се то на тај начин лажно представљало, него о борби за моћ, утицај и власт. Када се деси да се личне сујете и амбиције уздигну изнад саборног ума Цркве онда више није реч ни о чему другом него о цркворушитељској активности. Управо за људе који су упали у ту замку греха, апостол Павле неумољивим речником каже да су то људи који су самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, они који се противе истини, људи изопаченога ума, непоуздани у вери. (2Тим 3,2-8) Али и обећава, да такви људи неће више напредовати, јер ће њихово безумље постати очигледно свима. (2Тим 3,9)
      Да би се појачао ефекат ове наводне борбе за боље, а у ствари бунтовног удара на устројство Цркве, шири се и прича о прогону слободомислећих од стране црквеног врха. Ту се с ниподаштавајућим тоновима помињу Синод као Синедрион, Архијереји као првосвештеници и фарисеји, црквене установе као инквизиција, црквени оци као излапели и злобни старци, и сличне бесмислице. Све поменуто за циљ има да се у јавности изгради убеђење да поделе у Цркви превазилазе свест о заједништву унутар Цркве чиме би требало да се пољуља вера у аутентичност јеванђељске проповеди Цркве, као и да се створи предрасуда о наводним лошим и добрим момцима, и о „племенитој борби” против „лоших момака” за коју се тражи подршка масе.
      Најпре, није тачно да се неко прогони због разлике у ставу. Томе јасно у прилог иде чињеница да је свештеноначалије у Цркви до сада толерисало невиђене и нечувене у историји СПЦ испаде неких свештенослужитеља и других људи са позиција од значаја у црквеној структури. Ни једна секуларна институција, а да не помињемо да ни једна Црква нити верска заједница не би толерисала ни приближан ниво бунтовничког понашања какво налазимо у СПЦ. То што наша Црква у огромној већини случајева овакво бунтовништво толерише само додатно сведочи о ширини унутар СПЦ. У тој ширини могу да се чују разни гласови и да се изнесу разни ставови, без негативних последица. То је наравно веома корисно, али само онда када се чини на прикладан начин и с циљем грађења Цркве. Што у поменутим примерима већ неко време није случај. Када су гласови добронамерни они се и чују на прикладан начин, а када нису добронамерни обично се своде на анонимне медијске обрачуне и линч, претње физичким насиљем, називање свештеноначалија неприкладним и погрдним именима и све већ напред наведено. То ипак, сложићемо се, превазилази сваки ниво толеранције. Док се мрзитељи Цркве целом овом представом наслађују, деца Цркве се саблажњавају, грозе и пате. Ми као верујући имамо право на то да не будемо свакоднево изложени малициозним покушајима срозавања угледа наше Цркве. Имамо право на то да медији не служе као тужилац, судија и егзекутор било коме. У ширем смислу то је забрињавајуће јер сви знамо да је линија између медијског линча и физичког насиља против верујућих и свештенства, или дискриминације по верској основи, веома танка. И то знамо нарочито зато што смо свесни да је позадина и мотор свему наведеном мржња.
       
      Због тога ће Црква у најскоријем року морати да изнађе снаге да послуша савет апостола Павла и огради се од оваквих људи. Црква ће бити приморана да се институционално заштити најпре кроз смањење прага толеранције према неконструктивним и злонамерним нападима који су директно усмерени на подривање њених институционалних стубова. Али истовремено и да ојача своје административне процесе, односе са јавношћу, и већ постојеће механизме који омогућавају да се конструктивне критике чују и да се проблеми реше.
      Народ, са своје стране, треба да стекне свест о томе да је посреди напад на Цркву, институционални напад, који по свему судећи има своје спољашње и унутрашње елементе. Та свест послужиће као одређена врста имунизације од негативних последица и формирања негативних стереотипа и предрасуда, који се систематски изграђују посредством овог медијског рата.
      У закључку, остављам отворено питање са почетка овог текста, због чега је и коме неопходно да углед Српске Православне Цркве буде укаљан? Нека размишљања сам понудио, али остаје још много тога што је отворено за даље промишљање. Шта је то што нам се десило након СА Сабора у мају 2018.г., па да од тада до данас имамо овакав медијски рат против Цркве? Ко су ти људи који су у тој мери пуни гнева и љутње да су спремни на рушење вековног црквеног поретка због својих „виших циљева“? Ко су ти људи који у Цркви, где се проповеда неопходност личносног односа, лица к лицу, очи у очи, бунтују анонимно и сакривено, без одговорности, без морала, без лица и безочно, и нападају свакога ко се усуди да им каже оно што они не мисле? Зар утрошена енергија не би била боље усмерена на конструктивну и црквоградитељску (у духовном смислу) делатност, где би свачији дарови могли да буду употребљени на опште добро? Међутим, за то је неопходна врлина смирења које је плод оне врхунске врлине, љубави, која „дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.” (Рим 13,4-8)
       
      Господе, додај нам врлине и мудрости!
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Будући да су се након изборног дана и синоћ многи грађани окупљали пред храмовима, обавеза нам је да још једном подсјетимо цјелокупну црногорску јавност да Црква не организује и не позива на ова окупљања нити на литије.   Звучни запис саопштења   Најновија масовна окупљања каква су била широм Црне Горе су, нажалост, произвела и неколико инцидената, да ли због провокација оних који су изгубили власт или не, свеједно је, они су потпуно непотребни и штетни за све нас. Овакве врсте окупљања носе потенцијал насиља својственог претходној власти, од кога народ који је побједио треба да буде исцијељен, при томе не смијемо да заборавимо ни ризик који и даље постоји од ширења новог коронавируса.   Сви људи су браћа и сестре, јер смо сви синови и кћери једнога Бога, Творца свих и свега. У таквој братској и сестринској љубави треба да проводимо и ове постизборне дане, као, уосталом и све дане свога живота. Надамо се да је тај дух братске слободе и поштовања оно што је побиједило и што побјеђује.   Немојмо да заборавимо да смо сви, без обзира на идеолошко-политичку, националну или вјерску припадност браћа и као такви грађани ове земље имамо права на своје разлике. Сада као никада морамо имати на уму ријечи Светог Петра II Ловћенског Тајновидца које је у ослобођеној Црној Гори поновио краљ и господар Никола: ”Брат је мио, ма које вјере био”. Немамо, међутим, ни као Хришћани, ни као цивилизовани људи, права да другог мрзимо због тога што има ставове другачије од наших. Напротив, апостол народа Павле вели: “Носите бремена један другог, и тако ћете испунити закон Христов.” (Гал. 6, 2)   Промјена која се у Црној Гори догодила не смије да буде повод за ширење било какве нетрпељивости. Мир и народна слога су најважнији да сада дође до мирног формирања истински демократске власти, први пут послије 75 година. Ниједан интерес, нечија радост или незадовољство изборним резултатом нису разлог да се грађани на било који начин сукобљавају. Зато сматрамо да је најбоље да предстојећи дани протекну без било каквих масовних окупљања, да би се показало да је дошло до истинских промјена у Црној Гори и да би се омогућило задуженим да изврше праве људске промјене, јер неће бити лако вратити народу оно што му је одузето, исцијелити друштво од опаке корупције и саможивости и градити будућност свих на богољубљу и братољубљу.   Митрополит црногорско-приморски Амфилохије   Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије   Епископ милешевски Атанасије   Епископ захумско-херцеговачки Димитрије     Извор: Митрополија црногорско-приморска

×
×
  • Креирај ново...