Jump to content
Ромејац

Прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори од стране конвертита

Rate this topic

Recommended Posts

пре 3 минута, Вукашин рече

Ma ti lozis Goluba, ne foliraj se. On misli da je docekao svojih 5 minuta

Којих, бре, пет минута Вукашине краљу? 

Месецима зборим ави римском да греши, али џаба, он тврдоглави Црногорац,  ко да му је Ломи нешто у роду... :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Pontifex Emeritus рече

Па реално, није праведно да отац Гојко побере ловорике. А тешко да је Рим и видео, а камо ли тамо школе учио. А ни цртати не уме :D

Upravo ta skromnost čini o Gojka tako vrijednim. A i previše bi bilo da zna što i o Zoran... mlad je još.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Pontifex Emeritus рече

Ово са њима двојицом ме јако подсећа на оно место код Достојевског, у Карамазовим, кад онај калуђер, заборавио сам му име, пун зависти и пакости, грди около старца Зосиму, јер се Зосима прославио, народ га воли и долази му са свих стана. А овај други, и поред свих “врлина”, остаде у запећку.. муке су то :smeh1:

Nije o Zoran pakostan... on samo voli da pomjera... sve nas. 
Sigurna sam da prepoznaje vrijednosti. 

  (nećete me posvađat s njim, ne!  :D         A i slika, čovjek... cijenim to :sunce:)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 53 минута, Pontifex Emeritus рече

Ово са њима двојицом ме јако подсећа на оно место код Достојевског, у Карамазовим, кад онај калуђер, заборавио сам му име, пун зависти и пакости, грди около старца Зосиму, јер се Зосима прославио као духовник, народ га воли и долази му са свих страна. А овај други, и поред свих “врлина”, остаде у запећку.. муке су то :smeh1:

Кад смо код Достојевског није згорег да испричам једну истиниту причу која се збила ономад у једној српској забити: 

,,Живели у неком ,скоро напуштеном, српском селу старији брачни пар. Изродили четири ћерке, свака се добро удала, три се докопале Немачке земље, а једна се задесила поприлично далеко, распадом Југе остала у страњској земљи... 
Деда био љубитељ пива и ракије, и скоро па увек кад мало више потегне из флаше(а) разгоропади се и задлани бабу са обе стране њених сувоњавих образа, штоно би народ рек'о, да не крива. 
Била баба крива или не, чим се деда окуражи алкохолом, баба нардља... Понекад је стизао да је довати и ногом у ребра, па је баба у неколико наврата завршавала у оближњој болници све причајуће да је пала са басамака, са позиде, ваљда не желећи да секира децу, или из страха да следећи пут не прође горе. Али не лези враже, једаМпут се деда добрано налио текућином, до'ватио се некакве мотке, и несрећну бабу премерио неколико пута по леђема, а кад је она запомагала за помоћ оближњим суседима, деда да би ућуткао бабу, наставио да је удара и по глави и ...  ту ноћ баба испусти напаћену душу. 
Јаве ћерима шта се десило, оне дођу, неке огорчене, неке неутешне, а скоро све збуњени, шта да раде... све им јасно, и ниша им није јасно, шта сад?  Где ће са бруком у полицију или на суд, како да туже оца да им је убио мајку?!  Беше ту један комшија који је најбоље познавао ситуацију, па им вели: ,, Мој вам је савет да не ширите бруку по полицији и судовима, и овако мајке вам више нема, сахраните је достојно њеним мукама. Ја сам вам неколико пута јављао да је водите из пакла у којем је била, а ви ми нисте веровали... она се кукавица, напокон, родила, а вашем оцу ће највећа казна бити да га оставите самог и да му никад више не дођете, нити који динар пошаљете.. ионако га, већ одавно, нико у селу не прима, нити му ко долази''.
Они тако ураде, саопште деди да му више неће долазити нити пара слати... али не лези враже, деда настави да пије, и немавши кога да бије, а будући да му је остала само нека цркавица од пензије, он се  досети његовог старог хобија званог игре на срећу. Веле да је у првих месец дана од бабине сахране деда три пута скокнуо до киоска да купи лутрију...   И ђаво га сваки пут обрадовао и наградио! И то позамашним свотама, тисућу пута већим од његове пеМзије!?
Сад по селу кружи прича како се исплати убити бабу, јер кад убијеш бабу 'оће те лутрија... 
Верујем да је у селу мало ко чуо за Достојевског и за његов роман: Злочин и казна
Стога, неки чак и веле, ако убијеш оца (нарочито духовног) онда ти је загарантован ОЗБИЉАН добитак! 
Шејтан се томе понајвише радује... и добрано награђује! 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Пг рече

Врло је важно да људи обрате пажњу на то о чему се овде ради, а чини ми се да се ради о томе да господин Ђукановић уопште не зна шта је то Црква. Она је увек и локална и универзална. То је црногорска Црква у локалном смислу, али је православна у универзалном. У смислу помесности, она је Српска Православна Црква и нема никакве двојбе да неко сада ту може да направи неку другу, поред оне која ту постоји вековима. То је главна заврзлама у глави Ђукановића и оних који га слушају, јер не могу да схвате да не може да буде његова Црква, Црква може да буде божија. Црква може да буде црква једног града, заједнице, једне области и Црква може да буде васељенска, универзална. То знају сви људи на овом свету који су икада ишта учили о теологији, црквеном уређењу и поретку. Требало би, ако има он неког пријатеља на земљи, да му то објасни.

Bice da je stvar obrnuta. Episkopu Grigoriju bi trebalo neko da objasni da ne postoji nikakva lokalna crnogorska crkva nego samo (lokalne) eparhije SPC u Crnoj Gori. Predlazem da mu to objasni bas Milo Djukanovic. On to odlicno zna, da ne postoji lokalna crnogorska crkva osim eparhija SPC, i bas zato i radi ovo sto radi.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 минут, Pontifex Emeritus рече

Ајла, ми своје таленте можемо окренути и да добро и на зло.

Istina.
(prozva li me to? :))))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, jovanstanic рече
пре 11 часа, Пг рече

Врло је важно да људи обрате пажњу на то о чему се овде ради, а чини ми се да се ради о томе да господин Ђукановић уопште не зна шта је то Црква. Она је увек и локална и универзална. То је црногорска Црква у локалном смислу, али је православна у универзалном. У смислу помесности, она је Српска Православна Црква и нема никакве двојбе да неко сада ту може да направи неку другу, поред оне која ту постоји вековима. То је главна заврзлама у глави Ђукановића и оних који га слушају, јер не могу да схвате да не може да буде његова Црква, Црква може да буде божија. Црква може да буде црква једног града, заједнице, једне области и Црква може да буде васељенска, универзална. То знају сви људи на овом свету који су икада ишта учили о теологији, црквеном уређењу и поретку. Требало би, ако има он неког пријатеља на земљи, да му то објасни.

Bice da je stvar obrnuta. Episkopu Grigoriju bi trebalo neko da objasni da ne postoji nikakva lokalna crnogorska crkva nego samo (lokalne) eparhije SPC u Crnoj Gori. Predlazem da mu to objasni bas Milo Djukanovic. On to odlicno zna, da ne postoji lokalna crnogorska crkva osim eparhija SPC, i bas zato i radi ovo sto radi.

a, bre, ovo stvarno postaje dosadno,staniiiiiii..... jel vidis da e.Grirorije kaze da je crkva u CG, upravo SPC i da pored nje niko ne moze da pravi neku drugu (crnogorsku) crkvu.

Inace, e.Grigorije je rekao da ce i u Americi sve da bude dobro, nadam se da je to informacija iz licnog razgovora sa Patrijarhom.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Pontifex Emeritus рече

Шта значи придев “српска” у имену наше Цркве?

Ne znam to im valjda prvo palo na pamet kada su joj davali ime i ajde to. Isto i Rusima, Bugarima, Rumunima i ostalima. Mislim da su to pisali skroz bezveze jer eno i o. Gojko rece da to nije bitno a on to zna najbolje.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 21 минута, Bokisd рече

a, bre, ovo stvarno postaje dosadno,staniiiiiii..... jel vidis da e.Grirorije kaze da je crkva u CG, upravo SPC i da pored nje niko ne moze da pravi neku drugu (crnogorsku) crkvu.

Slazem se sa tobom da postaje dosadno da citamo ovakve stvari od nekih episkopa kada u jednoj recenici kazu nesto sto nema smisla a u sledecoj nesto sto ima smisla ali nema veze sa prvom recenicom i onda u trecoj recenici kaze kako Milo u glavi ima zavrzlame. Milo ima u glavi jako opasne zavrzlame ali to nisu ove.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 минута, jovanstanic рече

Slazem se sa tobom da postaje dosadno da citamo ovakve stvari od nekih episkopa kada u jednoj recenici kazu nesto sto nema smisla a u sledecoj nesto sto ima smisla ali nema veze sa prvom recenicom i onda u trecoj recenici kaze kako Milo u glavi ima zavrzlame. Milo ima u glavi jako opasne zavrzlame ali to nisu ove.

Ali, vidi, kontekst celog intervjua je okey, sta je lose receno, SPC u CG, (Milo je skroz poludeo :vrtiglavu:), i  Patrijarh ide u Ameriku i bice sve okey.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Презвитер Илија Анђелић, парох суботички, говорио је за Радио-Славословље о духовном животу, богослужењима и помоћи старијим суграђанима који нису у прилици да учествују на богослужењима у условима ванредног стања у нашој земљи, уведеног поводом пандемије вируса корона.   Звучни запис разговора   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио у уторак 24. децембра 2019. Лета Господњег у Храму Светог Нектарија Егинског.      „Све смо ближи Христу кад смо на Литургији“, рекао је Владика коме су саслуживали монаси Епархије ваљевске. „Сила Цркве се огледа у броју монаха, они се венчавају са Христом, њему полажу Завет, њихов је пут – пут Крста“, каже Преосвећени који додаје да се велика благодат осећа у граду, али и велика искушења откад се служи Света Литургија сваки дан у Ваљеву. „Божја апотека лечи, али свештеници морају да поучавају народ како треба да живи“, закључио је Владика Милутин.      Звучни запис: Радио Источник
    • By Логос
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије.      *Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира?   Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом.   По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема.   *Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима?   "Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна.   Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности.   Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају.   *На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта?   Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду.   Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака.   Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег.   Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима.   *Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност?   Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности.   Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо.   Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина.   Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор.   Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире.   Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења.   Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8).   *Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa?   Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима.   Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом.   Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио.   *Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности?   Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери.   Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14).   Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности.   *Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања?   Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора.   Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света.   Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку.   Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14).   Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан.   *Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу?   Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари.   На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером.   Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа.   Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања.   Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије,  2011. Лета Господњег   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • By Логос
      Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића), а у знак сећања на новопрестављеног предстојатеља Цркве Божје у Епархији ваљевској, из архиве доносимо интервју са епископом Милутином који је 2011. Лета Господњег објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије.      *Одлучно сте се супроставили рушењу велике светиње, манастира ваљевска Грачаница, која је угрожена плановима о градњи бране Стубо-Ровни. Грађани су узнемирени, преко 8.000 верника је потписало петицију за њено очување. Какво решење Ви предлажете како бисте осујетили могуће потапaње манастира?   Деведесетих година прошлог века донета је одлука о изградњи бране Стубо-Ровни. Потписан је уговор и радови су започети. Било је неких прекида и пауза у раду, да би се пре неку годину интензивно наставило са радовима. Дошавши на нововаспостављену Епархију ваљевску 2006. године, затекао сам овакво формално-правно стање на терену, тако да ми је остало било само да се детаљно упознам са проблемима који се појављују пуњењем акумулације, без могућности икаквог утицаја на промену стања. Ослушкивао сам глас народа града Ваљева због изградње бране, потапања Грачанице и могуће опасности којa се надноси огромном количином воде над градом.   По својој савести обратио сам се апелом под насловом "Сачувајмо светиње и природу" и упутио га највишим црквеним и државним властима. Затим, у још два наврата, обраћали смо се саопштењима за јавност. Суштина нашег обраћања надлежнима била је, а и сада је, иста: пронаћи најбоље могуће компромисно решење, а оно би било по неким стручњацима да се висина бране задржи на коти 333, чија би висина осигурала не само опстанак манастира већ би се очувала природна, одбрамбена граница, изнад које почиње порозно, кречњачко тло, кроз које би отицање воде из акумулације угрозило природне изворе воде у околини Ваљева. Молимо се Богу да буде посреди Његова Света Воља у проналажењу најбољег решења овог проблема.   *Како сагледавате могућности враћања одузете црквене имовине у Вашој епархији, с обзиром на низ тешкоћа које се очекују Владиним ограничењима?   "Господња је земља и све што је на њој," говори у надахнућу Псалмопојац Давид (Пс.24,1). Држава, одузимајући туђу својину, огрешила се о заповест Божју: "Не пожели ништа што је туђе." То је преступ и пред Богом и пред људима. Црквена имовина јесте добровољни прилог Цркви. Ова земаљска добра треба да служе за потребе Цркве, за економију њену, за опште добро, а и да од тих добара помогне онолико колико може и кад може онима којима је помоћ потребна.   Ми смо у Епархији ваљевској у већој мери окончали поступке започете по одредбама ранијег закона и ступили у посед враћених непокретности.   Према постојећој службеној евиденцији Епархије, један део имовине ће услед немогућности враћања, услед законских ограничења, сасвим извесно бити предмет обештећења, на којем плану такође делимо судбину других субјеката у истом или сличном положају.   *На који ће начин храм Васкрсења Христовог у Ваљеву обележити велики свехришћански јубилеј 1700. година. Миланског едикта?   Градња храма Васкрсења Христовог започета је пре скоро две деценије. Оправдано дуго трају радови на храму јер је по величини други у Србији, први после храма Светог Саве у Београду.   Пре четири године убрзали смо радове и успели да до сада завршимо већи део унутрашњег уређења храма, дакле све изузев иконостаса, пода и фресака.   Ове године уз велику помоћ државе (НИП-а) урађена је прва и највећа фаза партерног уређења, дакле спољашњег дела комплекса храма Васкрсења Господњег.   Ради смо, уз помоћ државе, да завршимо остале три фазе ових радова, као и да приведемо крају унутрашње радове, за сада без фресака, како бисмо, ако Бог да, извршили освећење храма у јубиларној 1700. годишњици Миланског едикта. То би била централна свечаност у Епархији ваљевској, која би се обележила свечаном празничном Литургијом, и пригодним програмом. Обележавање овог великог и значајног празника за војинствујућу Цркву Христову, дакле датума када је Хришћанство добило и своју законодавну слободу у вртлогу историјског времена и простора, било би ширег карактера, дакле на нивоу целе Епархије, са Литургијским благодарењем и торжественим слављем у свим парохијским и манастирским храмовима.   *Новоканонизовани Свеци, Свети Владика Николај и Преподобни Јустин Ћелијски, пример су аутентичног монашко-аскетског живота, а исто тако и плодотворни писци који су оставили за собом богату ризницу дела. Какав је значај ове духовне оставштине за нашу културу, теологију и духовност?   Свети Владика Николај и Преподобни Отац Јустин велики су благослов и дар Божји, како, нашој, Српској Цркви, тако и целом Православљу. У њима видимо Божје промислитељно старање за наш народ. Ово старање, међутим, било је далекосежно, више генерацијско, више временско. Они су живели, писали и говорили за тадашњег човека, али исто тако и за садашњег и будућег. Њихов допринос нашој Помесној Цркви, као и Свеправославној Цркви Христовој, јесте немерљив. Немерљив у теологији, у духовности и култури, својим вредновањем исконског народног осветосављеног, охристовљеног наслеђа и стваралаштва од вечне вредности.   Њихов живот, или боље рећи бого-живот, у молитви и посту, подвигу љубави–састрадавања, у честом, и свакодневном сједињавању са Богом у Светој Чаши, учинило их је земаљским анђелима, а небеским благовесницима, који су, освећујући себе, освећивали и просвећивали друге око себе. Њихова писана реч, а и усмена сачувана преко аудио записа, представља за нас бесцено благо.   Диван је осећај читања њихових дела. То је разговор наш са њима, то је духовно богатство, за разлику од дела испуњених мудрошћу овога света и посветовњачене духовности. Али, читајући њих, схватамо да су нам њихове речи често и суд, јер нас смиравају и скрушавају пред њима. Они су били прави подвижници остајући пример нама и будућим генерацијама. Подвижник је сваки прави хришћанин, неко мање, а неко више. Али је прави и велики подвижник онај чија подвижничка дела рађају добре плодове, као што је то било у животу Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина.   Време секуларизма узима свој данак, али и данас постоје, и постојаће Свети Божји људи, прави подвижници-показатељи живе благодати Божије. Благодат Божја неће престати да пројављује нове светилнике и велике подвижнике. Њихова духовна оставштина, јесте и биће, духовно злато којим се небо купује. Треба да се упитамо постоји ли питање које може да мучи људско биће, а да на њега нису дали одговор.   Њихови Свети животи и сва њихова дела богата су трпеза и извор бистре воде, са које се храни и поји и теологија, и култура и духовност, не само код нас, него се њихова дела, све више преводе у Русији и у Грчкој, па и шире.   Бог их је прославио, а нама оставио потврду овога у пројави благодатне силе Божје која чини да мошти Светог Владике Николаја чудотворе у Лелићу и шире благоухани мирис, а на гробу Преподобног Оца Јустина све је више исцељења.   Остаје само она Еванђелска: "Ко има уши да чује нека чује" (Лк. 8,8).   *Покренули сте црквени радио – може ли Црква да адекватно одговори изазовима времена својим медијимa?   Црквени медији играју веома важну улогу у савременом свету, поготову у овом тешком времену. Наш радио "Источник" успешно емитује свој програм и на основу истраживања Стратеџи маркетинга слушаност радија је веома заступљена. Програмска шема је разноврсна, актуелна, веома прихватљива од стране слушалаца, и као таква чини да наш радио оправдава своје постојање у овим и оваквим временима.   Главни циљ овог медија је: чути реч Божју, брига о моралном стању личности и друштва, борба против зла и греха, просветитељска делатност, здравље и здрав живот нашег народа, духовна музика која крепи и подиже дух човеков, а и одабрана световна, изворна народна музика, као и многи други садржаји који могу послужити као мостови за савременог човека у његовој потрази за истинским животом.   Данашњи човек је окружен, бомбардује се разноврсним информацијама које му се стално сервирају преко електронских медија, билборда, реклама итд. Већи део тих информација су потрошачког карактера: бизнис, комерцијала, а и пожуда, хедонизам који је усмерен ка уништењу човека као боголиког бића. Морамо да будемо свесни да није наивно бити човек, око човека се води невидљиви рат, копља добра и зла се ломе око њега. Због овога од велике је важности да до човека допре реч Христова, реч смисла и свесмисла егзистенције, битисања. Због свега овога ми смо веома задовољни и Богу благодарни за наш црквени радио.   *Да ли напредујемо у јачању религиозне (не само побожне) свести, да ли постајемо религиозне личности?   Ако буде било Светих Божјих људи са нама и око нас, то ће позитивно утицати и на све нас да јачамо и напредујемо у побожности, у вери. Том напретку највише може помоћи, на првом месту, црквена јерархија, ако је Христо-зрачна. Но у овом времену све је, изгледа, мање Светих овде, на земљи, међу нама, па смо утолико сиромашнији за духовне вредности, јер смо ускраћени за лични сусрет и контакт са њима. Али благодат Божија и данас пројављује нове Свете а до нас стоји колико ћемо се угледати на њих и јачати у вери.   Што се тиче народа у овој Епархији, он је веома црквен и духовно здрав. Очувана је народна душа овог народа. Велики благослов Божји су и мошти Св. Владике Николаја и Преподобног Јустина, манастири и цркве, војсковође, устаници и песници. Политичка збивања у свету, тешке економске ситуације и распеће Српског народа, које траје, не умањује жеђ народа за Богом, али омета нормалан напредак ка духовним вредностима, јер је народна свест отежана бригама овога света (Лк.21,34). Потребно је да, ако се успавамо у вери, да се сетимо речи Св. Ап. Павла: "Устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5, 14).   Религиозност, или, боље рећи, осећај и осетљивост за Бога, неодвојиви су од човековог бића. Човек је више од религиозног бића, он је богоносилац, боголик, а као такав по својој природи гравитира Богу. Међутим, духовна успаваност омета овај развој човеков, те је потребно да Павловски сви устанемо како бисмо засијали и били светлост свету, а тиме и здраве религиозне личности.   *Статистика бележи да је најбројнији одзив ђака за православну веронауку у Србији у Вашој Епархији. Имате сталне састанке са директорима основних и средњих школа. Да ли је веронаука оправдала повратак у школски систем, каква су Ваша сазнања?   Свесни смо своје одговорности пред Богом за децу коју нам Бог даје. Ускратити деци право да упознају Христа и Његову Божанску науку јесте, по речима Преподобног Оца Јустина, злочин према деци. У појединим земљама Европе религион (веронаука) стоји на првом месту предмета. Сам задатак веронауке говори нам о њеној насушној потреби кроз векове - и данас! - у нашим школама. Она нема за циљ само стицање информација о Богу. Њен главни задатак треба да буде: Охристовљење личности, сусрет са живим Богом, давање самога Христа, кушање бесмртног извора.   Она не сме бити терет деци, него радост, како би деца ушла у сфере духовног живота и да им се отворе духовне очи. Да дечја срца ослушкују божанске тајне и да победе савремена искушења овога узаврелог света.   Ми се трудимо да имамо редовне састанке са свим директорима школе са територије наше Епархије. Уз обострано уважавање и разумевање наши односи су на нивоу, а ако има проблема увек их решавамо на обострано задовољство. Веронаука је и те како оправдала свој повратак у школу, јер су видни и опипљиви плодови које она даје. Веронаука призива човека ка узвишенијем животу, ка високој култури живота, у сваком погледу: земаљском и небеском. Јер веронаука открива детету, дакле младом човеку, правилан однос свега у творевини, однос Неба и земље, Бога и човека, човека са човеком, човека са творевином, дакле својим окружењем. Одвратити дете од веронауке велика је туга и сопствени пораз и одсецање лозе од чокота. "Ја сам чокот, а ви лозе" (Јн. 15,5). Школа треба да се увек зида на Светосавском темељу, да шири видике просвете и науке и да никада више и ни по коју цену не сужава видике, одбацујући Господа Христа и Његову спасоносну науку.   Послушајте Христа Који кроз векове виче: "Пустите децу и не браните им да долазе мени, јер је таквих Царство Небеско" (Мт. 19,14).   Статистика наше Епархије говори да 81% деце похађа веронауку у основним школама, док их је у средњим нешто мање, 72%. Иако је проценат похађања високоцифрен, опет није задовољавајући. Христос је свима неопходан, поготову оваквом, данашњем, свету и човеку. Због овога, Црква ће наставити свој мукотрпан труд да указује не само једном насељу или граду већ целоме свету да је Христос неопходан.   *Били сте у прилици да боравите и студирате у Америци, а три и по године провели сте на Новом Зеланду и Аустралији као Епископ. Какав је религиозни живот Срба овде и тамо, колико истински живимо по Богу?   Цео овај свет је њива Господња на којој је посејана свеспасоносна реч Божја - Јеванђељска. Служећи у далекој Аустралији и Новом Зеланду, само сам наставио да радим на тој њиви на којој су пре мене пожртвовано радили, у винограду Господњем, наши Епископи и Свештеници, добри виноградари.   На целом Петом континенту изграђено је доста дивних храмова, што сведочи о неимарском духу нашег народа и жеђи за Богом, а исто тако и за местом духовно-националног саборовања, дакле сусрета једних са другима, неговања како своје Православне вере, тако и својих традиција, свога идентитета, који је увек - и вавек! – јединствен, аутентичан, само уколико је прожет вером.   Нема неке велике разлике народа овде и тамо. Сусретао сам се са многима чијој сам се вери дивио. Има, као и свугде, одређених потешкоћа. Међутим, ако бисмо говорили о некој најистакнутијој разлици, она би била у очигледној носталгији нашег народа на Западу за својом отаџбином. Она се манифестује на различите начине, али има и своје плодове, дакле своју продуктивну страну. Наиме, у носталгији за отаџбином човек се бори да је репродукује, а репродукцију обично чини оно што је највредније код једног народа, а то су: вера и традиција. Свестан је наш народ свога идентитета, своје вере православне, своје културе, свога наслеђа.   Нажалост, има и оних који лако заборављају свој језик и писмо као резултат асимилације, која се пре или касније одражава и на менталитет људи. Ово наравно није препрека ка Христо-познању, али може у појединим случајевима да буде камен спотицања.   Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије,  2011. Лета Господњег   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • By Логос
      Колективни рад који промовише социјални етос у Православној Цркви објављен је данас, у петак, 27. марта 2020. године, на вебсајту Свештене америчке архиепископије.     Васељенски патријарх Вартоломеј именовао је посебну богословску комисију која је припремила документ о социјалном учењу Православне цркве, у духу и у осврту на релевантне одлуке Светог и Великог сабора на Криту (јун 2016). Документ је објављен почетком 2017. године и садржи прилоге више епархија Васељенске патријаршије широм света, и поднесен је Светом и Свештеном Синоду, који је крајем 2019. године честитао комисији на успешном раду и препоручио објављивање овог текста.    За живот света: ка социјалном етосу Православне Цркве сада је на друштвеној мрежи на дванаест језика. Документ не садржи јасне  и кратке одговоре на социјалне изазове, већ предлаже опште смернице за тешка питања. Сврха је покренути размишљање и разговор о томе шта „Дух говори Црквама“ (Откривење 2,7). По речима архиепископа Елпидофора, „овај текст отвара нам импликације шта значи бити Богом вољен и одговорити на ту љубав љубећи једни друге“.   Мада је документ довршен пре избијања кризе ковид-19 2020.године, он ипак истиче значај друштвене одговорности, гласа вере у свету науке, медицине и технологије, и садржи одговоре Цркве на питања везана за здравствену заштиту, социјалну правду и јавно добро. С тим у вези, документ пружа оквир за суочавање са тренутним изазовима, као и изазовима које још нисмо предвидели.    Наиме, За живот света представља начин да се, без обзира на то што смо одвојени једни од других услед вириса корона, досегну верници - јер су наши верници или самоизоловани или су у карантину (термин који се дословно односи на четрдесет дана Великог поста) - да би се позабавили улогом Цркве у време духовне кризе, изазова и забринутости. Стога се документ објављује током Великог поста као периода самодисциплине и размишљања о нашој међузависности и позивању да се старамо једни о другима.   Овај богословски рад нуди се са смиреношћи и љубављу за размишљање и проучаавње у време када сви остајемо код куће.   Богословска акдемија Часног Крста у Бруклину објавиће га у штампаном виду сада само на енглеском у априлу ове године.     Извор: Инфо-служба СПЦ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...