Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Тражитељ

СПЦ да се јасно огради од таблоидних медија који се представљају као "православни"

Оцени ову тему

Recommended Posts

Инспирација за тему ми је скорашња порука од о. @Иван Ц. са теме "Раскол се захуктава":

пре 19 часа, Иван Ц. рече

Али такође сматрам да исто толико није у реду да појединци из Цркве, што свештеници што Епископи - омаловажавају нашег Светог Патријарха, наш Свети Синод! [...] Јесте ли се запитали како је могуће да поједине високе личности из Цркве и са нашег Факултета објављују своје интервјуе у новинама које вређају отворено и Патријарха и Амфилохија? [...] Новине које представљају Митрополита са ђавољим репом, Боже ме прости, а Патријарха како љуби руку председнику? Јел смета то вама? Мени смета! Много ми смета!

Оче Иване, мени конкретно поред овога много смета што су поједини одвратни таблоиди узели да машу заставом православља и преко насловних страна у помпезним насловима обавештавају грађане који је празник или светац тог дана, редовно уз пратеће сензационалистичке наслове шта на тај дан ваља радити, а шта никако не. Уз то и предњаче у агресивном потурању црквене иконографије у виду поклон-календара и поклон-иконица уз велике празнике. Све то латиницом, а поред скандалозних и накарадних наслова који се тичу џет-сет личности, актуелности у ријалитијима и ТВ серијама, и дневнополитичких пропагандних ратова.

Не могу да појмим да су то приметили лаици, а готово нико из црквене администрације. Примећују и борци против СПЦ, који по друштвеним мрежама управо покушавају да православље изједначе са заосталошћу, примитивним национализмом, необразовањем и неукусним и дегутатним музичким укусом. Својевремено су се на истој насловној страни нашли фотографија нагог међуножја једне естрадне личности и обавештење о поклон-икони поводом дана свеца. На друштвеним мрежама је настало колективно изругивање на рачун тог листа, са афоризмом "Ексклузивно у Куриру: икона св. Николе и пи*ка Јелене Карлеуше". Овде није проблематична чак ни очигледна бласфемија, него тако агресивно истицана православност појединих листова где се ја и људи са којима сам разговарао питамо, зар не би требало да се СПЦ на највишем нивоу огради од тога и пошаље јасну поруку верујућима и самим таблоидима о томе?

Лично искрено верујем у свест људи који то папирно смеће купују да су и сами новинари и текстови које објављују проблематични и да то чине само због приступачне цене и да једнако негодују. Али шта је са онима који захваљујући тој потпори гаје своје православље као својеврсну комбинацију сујеверја, идолопоклонства и враџбина, упоредо са упијањем културолошких вредносних образаца које ти медији негују? Зар их треба оставити без свести да је српска црква то осудила, и то не пар презвитера или портпарола, него Црква у целини? Лично мислим да је боље да се о православљу не пише уопште, него да се пише на онај начин и упоредо са оним гадостима.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Тражитељ Све што си написао апсолутно подржавам!

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Зашто би се неко ограђивао од нечега са чиме нема везе ,то би била глупост. 

а тек оваква глупост где неко одређује шта је примитивно а шта дегутантно..тај осећај изузтетности где си ти тај који је еталон и наметање свог схватања је или последица религиозног фудаментализма или,што је код нашег света чешћи случај,острашћне политике идеологизираности

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ja ne shvatam, sta treba SPC da radi? Da se ogradi od Kurira? Pa svako zna da SPC nema veze sa Kurirom, ovi stampaju sta hoce da bi se bolje prodali.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Миле Бајшев рече

Зашто би се неко ограђивао од нечега са чиме нема везе ,то би била глупост. 

а тек оваква глупост где неко одређује шта је примитивно а шта дегутантно..тај осећај изузтетности где си ти тај који је еталон и наметање свог схватања је или последица религиозног фудаментализма или,што је код нашег света чешћи случај,острашћне политике идеологизираности

 

Миле, не говорим о политичком ставу и на ову помаму у нашој јавности где се свако ко је из другог табора назива примитивцем, издајником, ботом итд. Свако има право на политички став, уређивачку политику, тему којом ће да се бави и по том питању сам против наметања сопственог става било коме: ако ужива да гледа "концерт у подне", нека гледа, ако ужива у "Паровима", нека гледа то. Дегутантним називам копање по најпрљавијем и истицање оног најгорег у свему, од политике до ТВ програма и стављање тога у исти контекст са патријархом Павлом, светитељима, обичајима, славама и црквеним календарима и надам се да се око тога слажемо. Не треба кроз исту цев да се пуштају и фекалне воде и вода за пиће, то не треба мешати.

У овом случају - не бих именовао медије - неки се намећу као тумачи обичаја, празника, као даваоци духовних савета, делитељи икона и црквених календара. Зар конкретно то не задире директно у пастирску делатност СПЦ? Појединци из СПЦ су, на пример, реаговали по питању Мирољуба Петровића који је, иако јеретик, врло ефемерна тј. небитна појава. Даље, неупоредиво жешће реакције су долазиле по питању ствари које уопште и не улазе у делатност цркве, као што су јесењи педербалови или научне теорије у биологији, што све упућује на то да људи из црквене администрације нису нимало мутави и да и те како прате шта се у друштву дешава и да реагују кад сматрају да је потребно.

По овом питању не знам да ли те реакције нема јер се ти таблоиди, упркос свим гадостима о којима пишу и којима попуњавају насловне стране, према СПЦ односе са поштовањем и оно што пишу, пишу афирмативно. Да ли се СПЦ плаши да и, на пример, од Курира или Информера не направи неку новинарску антицрквену аждају попут Данаса или Н1 (N1), каква апсолутно не би имала никакав проблем да и свештена лица провлачи кроз блато ако им се замере, или се ради о томе да се они посматрају као "пријатељски медији"? Не желим никоме да намећем свој утисак, али ме интересује да ли сам усамљен у њему и да ли сам једини коме смета да ми бадњак, честитке за Божић и цитати патријарха Павла долазе у истом пакету са уређивачком политиком која наспрам јеванђеоске мисли стоји као дупе наспрам ока. Само то.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ма опет машиш, то се једноставно игнорише.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 минута, Миле Бајшев рече

Ма опет машиш, то се једноставно игнорише.

Пустити их да раде, свакако. Сизифов посао би био од свих горућих и озбиљних проблема расипати се још и на то, али чврстог сам става да пред лајавцима не треба ћутати ако имамо аргументе. Не треба улазити у полемику и губити време на њих, али их постидети са пар реченица и поставити их на право место. Наравно, дневни су листови и није могуће да игноришу Божић или Васкрс, да немају неку секцију где ће писати или о православљу или о активностима СПЦ, али не дозволити им да буду медијски барјактари православља, јер место барјактара припада најчаснијима и најрепрезентативнијима. Није њихово да поклањају иконе, бадњаке или црквене календаре, па још и шире будалаштине за које дане не треба прати косу, а за које прати веш. И, што каже о. @Иван Ц., да свештенство и нарочито епископи обрате пажњу у којим медијима гостују и где се појављују. Ја само мислим да ту пажњу не треба ограничити само на оне токсичне антицрквене и антисрпске медије који се кувају у истој кухињи из које је изашао и "Апел 88", него да се односи и на ове о којима сам отворио тему.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Тражитељ рече

Пустити их да раде, свакако. Сизифов посао би био од свих горућих и озбиљних проблема расипати се још и на то, али чврстог сам става да пред лајавцима не треба ћутати ако имамо аргументе. Не треба улазити у полемику и губити време на њих, али их постидети са пар реченица и поставити их на право место. Наравно, дневни су листови и није могуће да игноришу Божић или Васкрс, да немају неку секцију где ће писати или о православљу или о активностима СПЦ, али не дозволити им да буду медијски барјактари православља, јер место барјактара припада најчаснијима и најрепрезентативнијима. Није њихово да поклањају иконе, бадњаке или црквене календаре, па још и шире будалаштине за које дане не треба прати косу, а за које прати веш. И, што каже о. @Иван Ц., да свештенство и нарочито епископи обрате пажњу у којим медијима гостују и где се појављују. Ја само мислим да ту пажњу не треба ограничити само на оне токсичне антицрквене и антисрпске медије који се кувају у истој кухињи из које је изашао и "Апел 88", него да се односи и на ове о којима сам отворио тему.

е сад сасвим је друго где свепштенство и еепископи треба да дају интервјуе и да се појављују,то је сасвим у реду да се бира.и сасвим није у реду да се не бира.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 часа, Тражитељ рече

Али шта је са онима који захваљујући тој потпори гаје своје православље као својеврсну комбинацију сујеверја, идолопоклонства и враџбина, упоредо са упијањем културолошких вредносних образаца које ти медији негују?

Бићу претенциозан, али мислим да си у Духу Цркве поставио ово питање. Не само да те подржавам, него тврдим да је то најозбиљнији проблем који данас имамо. А медији су ту само врх леденог бријега.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Тражитељ рече

Не желим никоме да намећем свој утисак, али ме интересује да ли сам усамљен у њему

Ја сам се то исто питао са неким пријатељима. И не само да ниси никакав усамљени глас, него је то глас вапијућег у пустињи. А сигуран сам да ће се народ ту сабрати, као што је било и око светог Претече. Превише је већ лажних пророка и лажних Христоса данас.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Мислим да се поставља погрешно питање. Право питање је зашто су медијске клоаке попут Информера, Курира и сличних најчитаније новине у Србији? Исто важи и за неке телевизије, знамо сви које. Јер сви они су само огледало друштва - они пишу то што пишу да би зарадили, прост закон тржишта. Е сад, зашто се раја ложи на најгори примитивизам, тиме би се дефинитивно требало позабавити.

Можеш ти да се ограђујеш од њих колико хоћеш, можеш и да их забраниш (када би ти закон дозвољавао), али тиме нећеш решити тај основни и дубок проблем целог друштва који они користе да би зарађивали.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 часа, GeniusAtWork рече

Мислим да се поставља погрешно питање. Право питање је зашто су медијске клоаке попут Информера, Курира и сличних најчитаније новине у Србији? Исто важи и за неке телевизије, знамо сви које. Јер сви они су само огледало друштва - они пишу то што пишу да би зарадили, прост закон тржишта. Е сад, зашто се раја ложи на најгори примитивизам, тиме би се дефинитивно требало позабавити.

Можеш ти да се ограђујеш од њих колико хоћеш, можеш и да их забраниш (када би ти закон дозвољавао), али тиме нећеш решити тај основни и дубок проблем целог друштва који они користе да би зарађивали.

Jes Danas Blici i ini švapsko dosovski dobošari plus Matijina Šči  i N1 su osvedočeni Srboljubi... e jesi prionicpijelan dosovac...Mlađo ti li si Đorđeviću?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 минута, Миле Бајшев рече

Jes Danas Blici i ini švapsko dosovski dobošari plus Matijina Šči  i N1 su osvedočeni Srboljubi... e jesi prionicpijelan dosovac...Mlađo ti li si Đorđeviću?

dobardecko

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 11 часа, Миле Бајшев рече

dosovac

WWW.NOVOSTI.RS

Procesi koji su promenili društvo iznova moraju biti vrednovani i ocenjeni

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Благовесник рече
WWW.NOVOSTI.RS

Procesi koji su promenili društvo iznova moraju biti vrednovani i ocenjeni

 

Pa ono... kad ne znaš da je skoro svaka revolucija podržana i finansirana od strane spoljašnjih faktora (uključujući npr. i srpske ustanke protiv Turaka, američku revoluciju protiv Engleza, itd) i kad ti zaključak "ako je revolucija pomognuta iz inostranstva, onda nije revolucija (i pride je sigurno loša)" deluje logično, onda je tekst sasvim ok... svašta je ok za glupe i neobrazovane... ili one koji se prave da su takvi zbog nekih drugih ciljeva...

Inače, ja ne mislim da je 5. oktobar bio revolucija... ali ne zato što je pomognuta iz inostranstva, već zato što promene u državi i društvu nisu bile toliko velike da bi se to moglo smatrati revolucijom... mnogo toga se promenilo, ali nedovoljno za izraz "revolucija"...

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду.   Звучни запис предавања (радио Слово љубве)     На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“.   Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти  Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи,  високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту.   Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски  развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од IV до IX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју.     Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Критског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Канон Светог Андреја Критског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма.   Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве.   Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста.   У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Какав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски  сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози  помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима.   Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама.   Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Копти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали  да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Копти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова.   Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Како би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Крв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава.   Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“.   Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Крв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Крвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Колико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Катихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији  је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије.   Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини.   Коначно, Високопреосвештени  Митрополит Иларион закључио је своје предавање  са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења.   Ђакон др Србољуб Убипариповић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Митрополит волоколамски Иларион подржава недавну изјаву председника РФ Владимира Путина у корист традиционалног схватања брака као свезе мушкарца и жене.      Високопреосвећени је изјавио: „Радује ме што је Председник то јавно изјавио, пошто, нажалост, видим шта се дешава у неким западним земљама са беспризорном, срамотном, наметљивом, али и агресивном пропагандом тзв. алтернативног породичног начина живота, кад нпр. два мушкарца и две жене могу образовати породицу и усвојити дете. Тада они не би били мама и тата, већ заиста „родитељ један“ и „родитељ два“, закључио је митрополит Иларион.   Осврћући се на чињеницу да неки у  западном друштву инсистирају да брак може имати различите облике, Митрополит је нагласио: „Ипак, мислим да је у нашој земљи, где се огромна већина људи држи традиционалних вредности, чак независно од своје верске оријентације, веома важно да Устав садржи схватање брака као свезе између мушкарца и жене“.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Драгана Милошевић,
      Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на правном факултету Аристотеловог универзитета у Солуну. Овај интервју је посвећен великом проблему с којим се суочило православље у Украјини, као и вези између деловања Фанара и покушаја уједињења с римокатолицима.
      Наводимо фрагменте снимка овог наступа.
          
      – Смисао оснивања „ПЦУ“ од стране Цариградске патријаршије представља развој екуменистичког покрета. Као што знате, на западу Украјине осим Украјинске Московске патријаршије деловале су унијатска црква на челу с архиепископом и две расколничке структуре – „Кијевска патријаршија“ и „Аутокефална црква“.
      – Који је циљ тога што је Цариградска патријаршија основала такозвану „аутокефалну цркву Украјине“ на челу с Епифанијем?
      – Циљ је да ослаби Московску патријаршију како би помогла уједињење украјинских унијата с такозваном „аутокефалном црквом Украјине“ на челу с Епифанијем. Циљ се састоји у томе да се оснује савез „Патријаршија“ у који ће ући и унијати и Епифанијеве присталице.
      – И коме ће се сви они потчињавати?
      – Преко Цариграда ће се потчињавати папи. Ситуација у којој се папизам разликује од православља је привидна, зато што се догађаји развијају у правцу међухришћанског екуменизма. (Такође постоји међурелигиозни екуменизам.) Удруживање хришћанских токова у једну структуру. Ова структура ће деловати на основу једне јединствене политике – папске.
      Овакав савез осим Европске уније намећу и међународни политички и економски субјекти.

      Професор Киријакос Кириазопулос
       
      – Да ли се на европском нивоу планира да се нешто слично учини до 2025. године?
      – Планирано је да се до тада одржи заједнички сусрет паписта и православаца у циљу уједињења до 2025. године. Зато је у јуну 2019. године поводом храмовне славе римског папе – светих апостола Петра и Павла – Вартоломеј римском папи упутио писмо с апелом да „до новембра 2020. године заврше дијалог о првенству римског папе у I миленијуму“.
      Објаснићу вам како ће бити створен „савез“, зато што се то такође односи на Украјину, јер се тамо спроводи експеримент удруживања паписта и православаца. У току је експеримент удруживања „ПЦУ“ с унијатима. Ватикан и Васељенска патријаршија учествују у овом експерименту. Ватикан се преко „Папског савета за помоћ хришћанском јединству“ договорио о сусрету архиепископа украјинских унијата и Вартоломеја.
      Управо тамо је донета одлука да се наставе екуменистички односи између Епифанија и унијата у Украјини.
      Осим заједничких молитава и помињања украјинских нациста (расколници су до сада били на страни украјинских нациста и Епифаније је увучен у ово помињање), захваљујући томе и другим поступцима у Украјини спроводи се експериментално екуменистичко удруживање папизма с Православним Аутокефалним Црквама. Они припремају терен за савез.
      Управо у томе се заправо састоји политика Ватикана. Од настанка уније Ватикан је увек то желео, увек је покушавао да претвори православце у унијате с тим да одржавају своју традицију, али да догматски признају римског папу као поглавара Цркве с правом да утврђује догме. Папа треба да буде врховни законодавац, врховни руководилац и врховни судија. Папизам је управо то.
      Унијати догматски прихватају папу као поглавара Цркве. То значи да прихватају промене које су се десиле у Западној цркви у II миленијуму кад се Западна црква претворила у папизам.
      Циљ Ватикана је да претвори Аутокефалне Цркве у унијатске. Управо то је циљ екуменистичког дијалога.
      Тренутно мешовита богословска комисија Римокатоличке цркве и Православне Цркве разматра улогу првенства папе у I миленијуму. До краја новембра 2020. године ће усагласити јединствени текст и изложиће га на „сабору“ паписта и православаца који ће бити одржан 2025. године у циљу уједињења, па ће рећи: „Договорили смо се и поново се уједињујемо на основу првенства части римског папе у I миленијуму које смо тада признавали.“ Наравно, то ће бити само на речима.
      Што се тиче номоканонског дела, то ће бити сагласност с првенством власти римског папе у II миленијуму. Међутим, они то неће рећи.
      Папизам жели да се „Кодекс канона источних цркава“ који је 1990. године издао папа Пољак Јован Павле II примењује у Аутокефалним Црквама које су још увек православне. Овај кодекс такође садржи догматска правила која намећу папу као руководиоца који поседује првенство власти.
      Цариградска патријаршија и сам Вартоломеј чине следећу грешку. Он жели нешто да добије. Жели да буде признат за поглавара, да има власт на досадашњим Аутокефалним Црквама кад се овај савез оствари. Пошто ће бити папско првенство власти и он жели да има исто првенство власти које засад нема међу Аутокефалним Црквама које ће постати унијатске. Ово првенство власти он покушава да гарантује посредством канонског права заједничког с папизмом.
      Његова грешка се састоји у следећем: у римокатоличком законодавству су сталне институције само папа и бискупи. „Међуструктуре“ – патријарси, архиепископи итд. нису обавезне институције. Папа може да их замени. Односно, чак и ако да Вартоломеју оно што овај жели како би имао власт над досадашњим Аутокефалним Православним Црквама римски папа ће то касније укинути. Зато што је то „црквени“, а не „божански закон“.
      Обавезне институције се називају „божанским законом“. Патријарси и архиепископи су „црквени“ закон, односно, могу да се мењају.
      Дакле, оно што он покушава да издејствује личи на изградњу зграде на песку која ће се срушити. Цариградска патријаршија води погрешну политику и изгубиће оно што има. Изгубиће првенство части, а затим и првенство власти које покушава да добије преко папе.
      – А шта ће Руси да раде?
      – Руси су то већ схватили. Руси нису потписали текст из Равене о првенству папе. 1) Руси не прихватају ни првенство папине власти, ни првенство власти Цариграда. И они су чинили грешке. Али сад су забринути због својих грешака након Вартоломејевог деловања у Украјини. Пре тога су ишли заједно с Вартоломејем.
      Откако нису отишли на Критски псеудосабор и кад се појавило украјинско питање Московска патријаршија се такође забринула због своје политике идења за Васељенском патријаршијом по питању екуменизма. Наравно, чинила је грешке: и она је потписала споразум с папом на Куби.
      Московска патријаршија има бојазни и чини ми се да је поново размотрила своје ставове којих се до сада придржавала. У ово су умешана питања црквене дипломатије. Али кад се дипломатија меша с екуменизмом пропао си.
      Такође постоје други типови екуменизма: између православаца и различитих грана протестантизма: англиканства, лутеранства, калвинизма итд. Екуменизам с монофизитима. Све се то дешава, али зависи од већег експеримента на удруживању Православних Аутокефалних Цркава с папизмом. Све остало ће касније бити лако регулисано.
      Ово је експеримент поновног поунијаћења, односно претварања Православних Цркава у унијатске на основу папске еклесиологије, тј. њиховог покатоличавања. Тренутно се врши експеримент покатоличавања Украјине преко Епифанијеве „аутокефалне цркве“.
      Они теже ка томе да се уједине у једној „Патријаршији“ под покровитељством Ватикана и Цариградске патријаршије, као што је изјавио унијатски епископ у Украјини. Овај савез претпоставља еклесиологију на основу које ће постојати. Православну или папску? Православна је немоћна институцијално и политички. Ватикан жели и тежи ка томе да примењује сопствену еклесиологију, јер ако се удружи с православљем под условима православља, он ће се срушити као папство.
      Професор Киријакос Кириазопулос
      Са руског Марина Тодић Ουκρανικό
      20 / 02 / 2020
      1) Званични назив – „Еклесиолошке и канонске последице сакраменталне природе Цркве: црквено јединство, саборност и власт“ – је документ који су на 10. пленарној седници Мешовите православно-католичке богословске комисије 13. октобра 2007. г. потписали Римокатоличка црква и све помесне Православне Цркве осим Руске која није била присутна. У њему је, поред осталог, констатовано да је римски папа на Истоку признаван као „protos епископа првих катедри“ у Цркви до великог раскола.
      Професор Киријакос Кириазопулос. Украјински експеримент Ватикана и Фанара као фаза уједињења православља и папизма / Српска верзиjа
      PRAVOSLAVIE.RU Крајем 2019. године на грчком телевизијском каналу „Космос“ емитован је изузетно важан и садржајан интервју с господином Киријакосом Кириазопулосом, професором црквеног права на...
    • Од Логос,
      Његова светост Патријарх српски г. Иринеј оценио је да је позадина црногорског закона о слободи вероисповести да се истребе Срби из Црне Горе, као са Косова и Метохије.     Патријарх Иринеј је најоштрије осудио изјаву црногорског министра одбране Предрага Бошковића који је рекао да је Закон о слободи вероисповијести искориштен да би се против Црне Горе повео крсташки рат.   „Ту нема коментара, они то стално причају. Заклањају оно што им је намера – да ослабе Цркву, да ослабе народ и да се ослободе Срба, као и Албанци са Косова. Позадина закона је да се истребе Срби из Црне Горе“, рекао је Патријарх за Курир.   Патријарх је поручио да ће српски народ наставити да се бори, да излази на литије и изразио наду да ће Уставни суд имати разумевања.   Бошковић је односе са Србијом оценио као најлошије од обнове црногорске независности, те навео да протестне литије „немају никакве везе са законом, већ је намјера да се Црна Гора представи као српска држава којој би се поништила независност изгласана на референдуму 2006. године“.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...