Jump to content
Sign in to follow this  
александар живаљев

Дарко Ристов Ђого: (О) убавој нам Црној Гори

Rate this topic

Recommended Posts

(О) убавој нам Црној Гори…

Печат 17/01/2020 Друштво, БРОЈ 602

Пише Дарко Ристов Ђого

Данашњи Montenegro по већини теоретичара има највише од државности што једна колонијална управа може да има. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење

Долазак. Нисам могао да не дођем. Херцеговачку дјецу је већ неповратно покварило дјетињство, одрастање са бркатим ђедовима и њиховим гусларским пјесмама. Ту је Црна Гора заувијек забиљежена не као меЏуди Куо, отправницу пословафора „чојства и јунаштва“ већ као просЏуди Куо, отправницу пословор гдје се та хомеровска „доброта и племенитост“ догађају. Епско у нама се тако успостави да више никада не разазнајемо границе између стварности Вучјег Дола и пробијања коридора. Зато: када се само заталасало тамо, то је већ било моје, наше овдје. Та је граница одавно пређена, ако је икада и било.

НА КЛУПИЦИ ДО СОКОЛА На скори долазак Острогу, Никшићу, давном пријатељу у Даниловград морао сам да сачекам онај један дан када се све почело дешавати. Наравно да егу динарских јунака, па још свештенику коме су жуљаве руке проте Богдана Зимоњића остале ништа мањи оријентир него несрећном Мићу Латасу, она једна ноћ, када се заљуљало, морала је да буде бесана. Што због бриге шта слиједи након мучних сцена из Скупштине. Али више, несамјериво више због немогућности да сједим на оној клупици до Сокола. Извините ме: до Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Господина Јоаникија. Узмите које вам воља. То вам је један човјек. Човјек. Та сцена – епископа који сједи и на страшном мјесту постоји – ту је започела истинска обнова епа.
Политика, аналитика, политичка философија су корисне ствари за гребање по стварности. Нису сасвим лоше ни за располагање и планирање стварности. Само имају један омањи проблем (који не планирају): стварност се измиче увијек. Ми Хришћани бисмо рекли: Бог је створио свијет који је вољен, али није га морало бити. То значи: у свијету су силе зла, Рука Божија и вјечита Божија непредвидљивост која се не да упланити. Зато: када се дешава народ, онај „политички“ народ, то је можда неко и очекивао. Али када се дешава Црква, онај „народ изабрани“ по ријечима Апостола – то тешко да је ико, укључујући и многог владику и свештеника, очекивао.
У Црној Гори се дешава Црква-народ. И зато би можда било боље да свакоме ко чита ове редове препоручим да ако је сломљеног духа, на оном рубу људског постојања када се питамо има ли ово више смисла?, у оскудици разлога за борбу звану живот – пођите, пријатељу, мало до најближег црногорског града. Тамо ћете се духовно обновити. Не медитацијом. Литијом, пријатељу, литијом.

ПРИВАТИЗАЦИЈА СВЕТОГА Постмодернистички коријени montenegra: не можеш „деконструисати“ довијека. До те обнове народа-Цркве није дошло тек тако. Штавише, сви знамо да је дошло тек послије једног апсолутног безакоња: Влада Републике Montenegro одлучила је да није довољно што су преци њених функционера стрељали Бога у светињама Црне Горе већ се одлучила да та стратишта Бога и метафизичке стрељане (које су гарант тековина истинских губилишта и стрељана људи) напросто приватизује. Понекад ми се омакне ријеч „национализација“, али то би подразумијевало да постоји некакав шири, национални, круг људи који би приватизованим светињама требало да управља. Међутим, како је у држави насталој приватизацијом једне уносне Rei Publicae све приватно, подеснији је израз приватизација светиње него национализација.
Наравно, приватизација светога је „противрјечност у појму“. Оно свето је, примијетили су то још Рудолф Ото и Мирче Елијаде, оно смислотвореће, изнад профаног. Самим тим, свето никада не може сасвим бити појмљено и посједовано јер Свето је оно које даје смисао, оприсутњује вјечност, гарантује човјечност. Отуда је жеља за приватизацијом светог одувијек много више од једног политичког пројекта. Наравно, визуелна и појмовна фиксација Дукљанства остаје Српство. Државоликом пројекту је потребна сервилна Црква. Али коријени тог сукоба нису политички, већ метафизички. Јер данашњи Montenegro по већини теоретичара политичког има највише од државности што једна колонијална управа може да има: стабилну (и непромјењиву и од избора независну) власт, методе присиле и моћи, границе. Једини њен проблем јесте што се и даље некако граничи са Црном Гором, једном стварношћу са којом никако да се нађе коначно рјешење. Нити се њено све може оставити у прошлости (шта са Митрополијом црногорско-приморском која је, иако црногорска, и даље дио неотуђиви Српске Православне Цркве?). Заправо, све остало се некако „исхендловало“. Историја је селективно писана и предавана већ деценијама. Медијски притисак је био и остао такав да се чинило да је могуће све. Већина философа политичког ће данас рећи да су „сви национални идентитети – конструкт“. То можда и јесте тачно у смислу да су сви производ историје. Али оно што разликује предмодерне и модерне идентитете јесте постепеност уобличавања идентитета. Само су нама савремени, постмодерни идолопоклоници бруталне моћи били склони да вјерују да је идентитете могуће конструисати на лицу мјеста деконструкцијом сопствене прошлости. Али не може се деконструисати довијека.

%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B0-%D0%93%D0%BE%D1

СНАГА ЕПСКОГ Стварност се може ломити да би се од њених комада правило нешто све док је не самељеш дотле да више нема кохезивне моћи у твом пројекту. То се дешава и Montenegru. Многи данас из Србије и Српске са извјесном дозом скепсе и готово љутње питају људе који се буде против отимања светиња зашто се нису бунили раније? Одговор је такође епски: „Зло се трпи од страха горега.“ Сада је дошло дотле да нема „страха горега“. Најгори страх најмањег човјека јесте да ће га бацити у поток умјесто сахранити у гробље. А то је оно што је Влада Montenegra понудила стотинама хиљада својих грађана.
Пролом светог. Литије – када свето поново слаже фрагментирану стварност. И ту се почео догађати народ-Црква. Да, у том народу се дешавало и дешава оно што се на пописима није биљежило. Срба има око 30 одсто. Дежурни бројач посјетилаца литургија „дотурио“ је извјештај да у иначе духовно препорођеној Црној Гори у цркве иде три одсто људи сваке недјеље и празника. О постовима нешто више. О Васкрсима и Божићима – 25 одсто. А и њих има и „наших“. Са чланским картицама. На пописима се изјашњавају „како треба“. У сватове носе „нашу заставу“. Штета којом се може управљати. Нека се и буне који дан, и најбоље је тако.
„Једини је проблем (мени није. Или можда јесте. Ма није!)“, премишља се дежурни бројач, „што је код нас дома и даље онај гоблен што га је мајка везла, са оном Косовском Ђевојком. Додуше, у нас се не види. Склонио сам га. Али шта ако је и код њих свих неђе неки гоблен?“ Јесте. Код многих је остао. И слика ђеда-брка са оном непријатном капом са оним словима. И заклетва: да се бадњак вазда завазда налаже о Бадњем дану и то крај Цркве. И да се оде под Острог (слава му и милост!).
Снага епског је оно што носи литије. То није случајно. Срби немају другог Православља од епског. За Хелене је вјера ствар полиса. За Русе ствар пада и искупљења. За Србе је вјера ствар страдања, али не ма каквог страдања: епског, изненадног, таквог да се суштина живота кроз Крст и Васкрсење сагледа у тренутку и да се онда из тог тренутка не иступи назад. Косовски еп подразумијева лични избор, али колективни догађај. Сви смо изабрали да не идемо назад.
Ходам тако за Никшићанима. Заостао сам само минут иза отаца-браће, да узмем капу, и већ не могу да их стигнем. Чак их и не видим. А испред мене је непрегледна колона људи. Не можеш да било кога претекнеш јер иду цијелом ширином улице. Некако се пробијам, полако, да их не повриједим ужурбаношћу. Да их не додирнем на несвет начин.
Невјероватна је ствар литија. То је исконска Света Тајна. Неки догођени баланс присутности на мјесту и одсутности у оном Вјечитом. Сви ходају. Данас иначе сви некамо трче, журе, престижу и коментаришу. Овдје не. Сви идемо заједно. „Милане, видиш ли ме, Милане?“, довикује са терасе човјеку до мене Владимир. „Ајде доље, Владо! Неш ваљда само гледати?“ „Ето ме!“, узвикује Владо. Застао сам да видим да ли ће доћи. Сјурио је доље. Литија те води у вјечност. Литија – то је литургија човјека који још разликује светињу од проклетиње.

Vladika-Joanikije-..jpg

МОЋ МОЛИТВЕ Молимо се. Пјевамо црквене пјесме. Толико људи ме након доласка из Црне Горе пита о стању ствари српског народа доље (као што и у Никшићу сви одреда преко мене грле Републику Српску). Нисам експерт, али знам да идентитети нису заковани. У оном спектру „Црногораца“ стварно има још тако много двоструког идентитета (српског и црногорског), да је тешко одговорити на питање о односу Српства у Црној Гори и тренутних дешавања. Али да се чути исконска везаност за Косово. Везаност за светиње у светосавском, пећком смислу. Политичка репресија је можда учинила људе опрезним, а понекад и комформистички индолентним. Понешто је дугогодишња пропаганда успјела да поистовјети „српско“ само са Србијом а „црногорско“ са Црном Гором. Али идентитетско-политички инжењеринг пада под силом вјековног памћења.
Амбивалентност црногорског бића: Света Тајна је једино што ова власт не разумије. Литија познаје још једну моћ, можда најбитнију од свих – моћ молитве. Црногорско биће, чак и оно исконско, историјско, увијек је имало једну врсту насилне амбивалентности. Ако смо сви људи и сви Срби увијек на танкој граници и у вјечитом избору између ангела и демона у нама, Србин Црногорац је то и сам одувијек био. Бранила се вијековима земља од Турака, али је глава падала и од браће а кругови крвне освете трајали вијековима, док се нека читава племена нису у њој „истражила“. Свети Василије, дошавши из једног дијела хумске земље у други, у данашњи Острог, и сам је трпио злобу локалних хришћанских кнезова. Светом Петру Цетињском је вијек прошао ратујући са Турцима, заклињући на вјечиту љубав ка Русији и када она на љубав није одговарала, мирећи племена, братимећи Црногорце и Брђане, прокљињући и благосиљајући. Догађаји о Тројчиндану 1854, када је у конацима Острога кнез Данило силовао жену свештеника, Даницу Павићевић а његови перјаници на истом мјесту тридесет најљепших кадићких дјевојака (што је био разлог атентата на њега) потврђују једну ужасну концентрисаност демонског које се опире светињама кроз читаву историју Црне Горе. Дукљанство је настало управо као својеврсна концентрација оног прекомјерног, насилног, анимално гордог, као комбинација лажног поимања о супериорности и посебности која се увијек посредује на начин који је у исто вријеме репресиван ка другоме, али и ужасавајуће сервилан ка Господару. Та ужасна амбивалентност је један бинарни код који Господар добро разумије. Он чека да се Црква појави на једном или другом спектру: као „истражена“ или као послушна.
Зато је догађање народа-Цркве суштински битно као повратак не само исконској Црној Гори већ уједно преко потребни повратак хришћанском етосу покајања, молитве као снаге. Хиљаде људи сабраних око црквених барјака већ јесу сила. Они, тј. ми јесмо Тијело. Не било које него Тијело Христово. Тој сили је већ првог дана покушан да се инхибира страх премлаћивањем Владике Методија. Међутим, Црна Гора не функционише тако што јој можеш инхибирати страх. Њени приоритети нису чулног карактера, попут Montenegra. Она је једна обожена тјелесност која уједно не жели да буде насилна, да продужи круг крвне освете, али никада ни тијелом ни душом неће отићи. Она није пасивна, али није ни насилна. Она је светотајински активна. То је оно што измиче Власти. И са насиљем и са индиферентношћу она зна шта би. Са оним не зна.
„Јер не ратујемо против крви и меса већ против духова таме у поднебесју.“

Аутор је професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи

Црна-Гора-Литија-1.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свака част оче Дарко!!!

А да овоме додамо дивну беседу Игумана Илариона (косовскопоморавског витеза):

На многаја љета оче Иларионе!!!

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Pontifex Emeritus рече

Vladika-Joanikije-..jpg

Ја овако видим Мојсија који води Народ Божији кроз Мртво море и пустињу у Обећану Земљу.

Будући Српски Патријарх! 

(Ако Бог да) да се испуни голубија жеља... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 2 часа, александар живаљев рече

Догађаји о Тројчиндану 1854, када је у конацима Острога кнез Данило силовао жену свештеника, Даницу Павићевић а његови перјаници на истом мјесту тридесет најљепших кадићких дјевојака (што је био разлог атентата на њега) потврђују једну ужасну концентрисаност демонског које се опире светињама кроз читаву историју Црне Горе

Ovaj dio je istorijski ako ne netacan ono itekako, itekako upitan.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У петак четврте недеље Васкршњег поста, 27. марта 2020. године, када се по новом календару слави Преподобни Бенедикт Нурсијски, одржана је у Рачи исповест свештенства архијерејског намесништва рачанског.   Звучни запис беседе   Ове године исповедник свештенства био је игуман манастира Ћелије Доситеј Хиландарац. После прочитаних молитава, светој тајни исповести приступили су сви свештеници, а затим су заједно са присутним верницима дочекали Епископа шумадијског Г. Јована који је служио свету архијерејску Литургију пређеосвећених Дарова.   Епископу су саслуживали игуман Доситеј и протонамесник Дејан Шишковић, уз саслужење протођакона Ивана Гашића.   На жалост, због пандемије вируса Covid-19 учињене су све мере превентиве као што су ношење маски и рукавица, као и потребно међусобно удаљавање верника на богослужењу.   Епископ Јован је одржао пригодну беседу у којој је нагласио да нам је у садашњим искушењима управо најбитнија молитва, а нарочито треба да се молимо да нам Бог дометне вере. “Ми треба да се трудимо да се бринемо за наше спасење, а оно се састоји од наших молитава, добрих дела, племенитих мисли и живота по Јеванђељу. Треба да се запитамо како испуњујемо време, да ли Богом или неким другим садржајима” - запитао се реторички владика Јован пред верујућим народом.    Он је даље рекао да наш будући живот зависи од садашњег тренутка јер не знамо када ћемо бити позвани пред лице Божије. “Бог је са нама онолико колико смо ми са Богом. Он нам је дао да разумно живимо у овом животу, да разумно верујемо и да имамо ревност према вери. Пост је осмишљен да бисмо више мислили на своју душу, јер је Господ рекао да је душа већа од целога света”.    Владика Јован је даље цитирао премудрог Соломона и данашњу паримију у којој се каже да ће зло од доброг пасти, а једино потпуно добро је управо Бог. “Хришћанин не сме да мисли само на своје спасење, већ и на спасење свих, док саможив човек мисли само на себе. Ваља нам носити наша бремена, али уједно мислећи и на друге, на оне који су слабије вере” -даље је нагласио владика Јован шумадијски. Он је затим цитирао св. Јована Златоустог који је рекао да онај чији се пост састоји само и једино у томе да се уздржава од мрсне хране у ствари скрнави пост.    “У току поста требамо да водимо рачуна о свом језику јер лепо каже народна пословица да језик нема костију, а све кости ломи. Бог нам није дао дарове да их закопавамо, већ да их умножавамо. Треба искрено погледати у себе и сетити се својих грехова. Душа се храни Христом и светим Причешћем и зато је неразумно од неких који сматрају да се могу заразити путем причешћивања Телом и Крвљу Христовом.    Пост без молитве је ништа као и молитва без поста, и зато је у ово време искушења битно да појачамо молитве. Своју веру нам ваља доказати делима нарочито у садашње време, а то ћемо учинити тако што ћемо помоћи онима који су најугроженији у садашњој ситуацији”, истакао је епископ.   После богослужења одржан је састанак Епископа са свештенством овог намесништва на коме је јереј Мирољуб Блажић прочитао реферат на тему “Радоваће се праведник у Господу”. После прочитаног реферата, који је Епископ похвалио као добро написан, одржана је занимљива дискусија уз бројна питања и коментаре, али и добронамерне сугестије и критике.    Епископ Јован је на крају разговора очински поучио оца Мирољуба рекавши му да је реферат начелно добро написан, давши му уједно добронамерне и корисне савете. На крају данашњег сабрања уследила је трпеза љубави коју је у парохијском дому припремило вредно братство рачанског храма са верујућим народом.     Извор: Епархија шумадијска
    • By Логос
      Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија, парох у пензији парохије Свете Тројице СПЦ у Ротердаму, поручио је верном народу окупљеном на Светој Литургији у Недељу крстопоклону 22. марта 2020. године:    Звучни запис беседе     „Налазимо се у процепу времена када се сав свет с правом страшно уплашио. Али, тај страх не треба да буде толики да убије веру у нама да је Господ наш спасилац! Немојте да вам страх убије мисао и молитве, када читате и слушате ове страшне вести са свих страна. Људи су уплашени због свог маловерја, а посебно овде у свету где је народ већ изгубио веру.   Кад се нађете у великом страху, који ради у срцу вашем и у памети вашој, онда вера посустаје. Кад се уплашите, више нисте оно што сте били. Изгубили сте оштрицу своје вере која је јача од свега. Ако у паници и очају изгубимо молитву онда смо изгубили све. Зато немојте да вас поколебају вести, немојте да посрнете, него се у светињама поклоните овом Светом Крсту и молите Господа Бога нашег да нам свима да снаге за даље до његовог Васкрсења. Крст страдања Господњега нам је дат да бисмо се окупили са Њим носећи га на рамену своме.     У свим страшним забранама крстом Твојим не бојимо се ничега Господа јер онај ко носи крст – крст ће њега носити и повешће га путем спасења! Молимо се да нам обнови снагу да је имамо за себе и своје ближње и за ово време и место где сад живимо. Да својом храброшћу, а не лудошћу, већ храброшћу у вери Христовој дамо пример онима који су је оставили. Не дајте да вас зло поколеба“, поручио је о. Војислав Билбија.     Извор: Радио Слово љубве
    • By Логос
      У Републици Србији на снази је ванредно стање, уведено у циљу спречавања ширења короновирусне заразе. Епархија бачка Српске Православне Цркве позвала је вернике да се телефонским путем јаве својим свештеницима ради савета и духовног укрепљења, као и за помоћ свима онима који су сами и нису у могућности да се у овим тешким данима старају о себи и својим основним потребама.    Звучни запис разговора   У овим изазовним тренуцима, Епархија бачка преко својих црквених општина и парохија, Катихетског одбора и Добротворне службе Платон Атанацковић пружа помоћ свима којима је помоћ потребна.   Како је организована харитативна делатност у архијерејском намесништву жабаљском питали смо, 27. марта 2020. године, у Јутарњем програму Радио-Беседе, протопрезвитера Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      У трећу недељу поста (Крстопоклону) 22. 03. 2020. године када прослављамо светих 40 мученика Севастијских, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у манастиру Никоље.   Звучни запис беседе   У храму који је посвећен Светом Николају Чудотворцу, епископу су саслуживали: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Слободан Радивојевић, Остоја Пешић и Никола Илић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Стеван Илић. Чтецирао је господин Марко Гаљак.   Лепоти богослужбеног појања допринео је хор “Опленац” под руководством госпође Марије Ракоњац.   После прочитаног зачала из Јеванђеља беседио је владика Јован: “Браћо и сестре, овом недељом завршава се половина Васкршњег поста. Пост нам се даје да бисмо ушли у покајање, а тај улазак у покајање нам треба да бисмо изменили све оно што није добро код нас. Покајање нам треба да бисмо променили себе. Кроз пост ми треба да уђемо у себе и да сагледамо какви смо изнутра, да видимо ко је у нашој души, у нашем срцу, у нашем разуму, ко је у нашим речима. То се постиже тако што човек кроз смирење призна себи себе. Али човек тешко признаје себи себе, јер грех у човеку увек тражи оправдање. Поклоњење часном крсту, који ове недеље Црква поставља на средину храма, долази само кроз смирење”.   После заамвоне молитве Преосвећени владика пресекао је славски колач у славу Божију а на спомен 40 мученика Севастијских. Домаћин ове године био је господин Саша Марјановић из Шаторње са својом породицом. Његовим трудом и уз помоћ игуманије манастира мати Евдокије, припремљена је трпеза љубави за све оне који су данас дошли у ову свету обитељ.     Извор: Епархија шумадијска
    • By Логос
      Крстопоклона недеља свечано је прослављена у острошкој светињи. Литургијским сабрањем началствовао је јеромонах Владимир (Палибрк), сабрат острошки уз саслужење јерођакона Романа. Након прочитаних еванђелских чтенија сабране је поучио отац Владимир говорећи о значају активног причешћивања, уз посебан нагласак да у овим тешким данима требамо још усрдније да приступамо светој Чаши и без сумње и страха, јер је причешће лек бесмртности.      Видео: Острог ТВ студио

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...