Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Рапсоди

Четири личности из романа (наша и светска књижевност) којима смо слични.

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Па почните...које су то личности из наше и светске књижевности  у којима проналазимо себе ?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Пошто нико неће  да прича са мном :(

Личност мале Хајди из истоимене књиге . :sunce:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Прва асоцијација на себе ми је из оних књига сестара Бронте, била сам једна од оних уплашених девојчица, стварно сада не могу тачно да се сетим, али знам да сам се тада препознавала у тим књигама, то су моја прва одушевљења.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
Управо сада, Milica Bajic рече

Прва асоцијација на себе ми је из оних књига сестара Бронте, била сам једна од оних уплашених девојчица, стварно сада не могу тачно да се сетим, али знам да сам се тада препознавала у тим књигама, то су моја прва одушевљења.

Џејн Ејр, можда .

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Волим сестре Бронте, радо  им се изнова враћам када се ужелим романтике :D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ne mogu ni Anu Frank da zaboravim. Toliko smo preplakale zajedno da mi i dan danas dodje ko rođena sestra :((

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Златоусти, из Хесеовог романа Нарцис и Златоусти .  Више мисаона Златоустова сфера, делатна  не :smeh1:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Posle je sve istorija :D

Prepoznavala sam se i u Omer-paši Latasu ali neću da kažem u kom liku hihi

Možda kasnije :)))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 1 минут, Рапсоди рече

Златоусти, из Хесеовог романа Нарцис и Златоусти .  Више мисаона Златоустова сфера, делатна  не :smeh1:

Za trenutak sa pomislila - Narcis sto posto hihih

(nisam čitala knjigu, nego nemampojmašto:)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

@Рапсоди браво за тему...

један од најранијих и наупечатљивијих ликова са којима сам се поистоветила била је Фани...

глави лик књиге која је оставила неизбрисив траг у мојој раној младости...

 

zbogom_mojih_petnaest_godina_v.jpg"Zbogom mojih petnaest godina" je priča o odrastanju, to jest, o onom najosetljivijem dobu u životu svakog čoveka, dobu kada se opraštamo od detinjstva a još nismo spremni da zakoračimo u svet odraslih.
Petnaestogodišnja Fani, koja nam pripoveda ovu priču, zaljubljuje se u mladića Jana iz Norveške, koji je u vihoru Drugog svetskog rata ostao bez roditelja i obreo se u Francuskoj, gde je odrastao ne znajući ništa o svom poreklu. Kroz niz traumatičnih iskustava i uzbudljivih doživljaja tokom pet meseci njihovog poznanstva oboje sazrevaju i pre vremena odrastaju... 

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 2 минута, Milica Bajic рече

Za trenutak sa pomislila - Narcis sto posto hihih

(nisam čitala knjigu, nego nemampojmašto:)

Феноменална је...ако волиш фолозофске, није просто ток свести, има и доста радње.Фантастичне мисли о уметности, животу уопште. Најтоплија препорука. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Мали Принц :D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
МОДЕРАТОР

и морам овде да ставим цитат који ћу памтити ...увек...

 

Jane, ti zbog koga je prvi put uzdrhtalo moje petnaestogodišnje srce, i koje ćeš možda jednog dana, jednog dalekog dana, možda… uzbuditi mnogo jaĉe, ne oĉekuJeš li od mene upravo to: jednu Fani, istovremeno vedru i ozbiljnu, pokornu i gordu, koja jednostavno prima svaki trenutak i ide pravo svojim putem, putem mladih devojaka, putem dugog i blagog strpljenja — ka tebi, Jane, — ako to život bude hteo…

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Kod mene sve malo drugačije- to je bilo Ružno pače! :smeh2:

A kasnije - Vasilisa premudra hahahhahaha

Da bih na kraju dosta razmišljala o Slici Dorijana Greja, ali se nisam poistovetila- nije mi se sviđalo :smeh1:

Na kraju je u moje srce ušla jedna Marija- oprostite, nek ostane samo meni koja :1405_love: 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У оквиру прославе епархијске славе – Сретења Господњег, у Гостопримници је у навечерје празника, 14. фебруара 2020, после празничног бденија, приређено књижевно вече – промоција књиге: „Патријарх Павле – Светац којег смо познавали“ аутора Ђорђа Рандеља, новосадског новинара, публицисте и књижевника.     Намера аутора ове књиге била је да српском народу приближи личност Патријарха Павла, духовног вође који је оставио неизбрисив траг у историји Српске православне цркве. Рандељ је имао прилику да проводи време са блаженопочившим патријархом још у периоду док је био владика рашко–призренски када му је био пратилац и саговорник али и лични шофер на територији Косова и Метохије. Аутор је касније био редован гост Патријарха Павла у Патријаршији и своје доживљаје са тих сусрета нам описује у књизи. Поред аутора о књизи и о патријарху Павлу говорили су и сценариста Јован Марковић и новинар и публициста Владимир Станковић.   Окупљене је поздравио и Епископ тимочки г. Иларион који је подсетио на два догађаја када је Патријарх Павле боравио у Епархији тимочкој и изразио благодарност што је као млади игуман имао прилике да буде у његовом друштву.   Сви заинтересовани моћи ће да купе књигу у црквеној продавници у порти Саборног храма у Зајечару.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      “Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности.   Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас)   Извор: Епархија жичка
      View full Странице
    • Од Логос,
      “Ако нам је допуштено, или чак ако смо подстакнути да у нашој култури мислимо о истинској личности (персоналности) у људској егзистенцији и да се надамо у њу, ми то изнад свега дугујемо хришћанској мисли коју је дала Кападокија у четвртом веку Хришћанства. Кападокијски Оци су развили и у наслеђе нам оставили појам Бога који постоји као заједница слободне љубави из које израњају, појављују се, јединствени, незаменљиви и непоновљиви идентитети, тј. истинске личности у апсолутном онтолошком смислу. Тиме се хтело рећи, тј. подразумевало се, да је човек „слика“ оваквога Бога. Не постоји виша и потпунија антропологија него што је ова антропологија истинске и потпуне личности.   Савремени човек у целини има тенденцију да о антропологији личности, персоналитета, мисли високо, али опште и широко распрострањене претпоставке о томе шта је личност нису никако сагласне са оним што смо видели да произлази из проучавања хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Када кажемо „личност“, већина од нас данас подразумева индивидуу. То схватање иде уназад све до Августина и посебно до Боетија, у петом веку после Христа, који је дефинисао личност као индивидуалну природу обдарену разумношћу и свешћу. Кроз целокупну историју западне мисли изједначавање личности са мислећом, самосвесном индивидуом водило је култури у којој је мислећа индивидуа постала највиши појам у антропологији. То није оно што је произлазило из хришћанске мисли Кападокијских Отаца. Из проучавања њихове мисли излази да је пре обратно. Јер, према њој, истинска личност се рађа не из човекове индивидуалистичке изолације од других него из љубави и односа са другима, из заједнице. Не можемо бити личности у себичној интроспективној изолацији. Једино љубав, слободна љубав, неусловљена природним нужностима, може родити личност, ипостас. Ово је истинито учење о Богу, чије је биће, како су то увидели Кападокијски Оци, конституисано и „ипостазирано“ слободним догађајем љубави узрокованим слободном личношћу која воли, тј. Оцем, а не нужношћу Божанске природе. Ово је такође тачно и о човеку, који је призван да упражњава своју слободу као љубав и своју љубав као слободу, и да се тако покаже, пројави се, као „слика Божија“. У наше време западни философи су чинили различите покушаје да би кориговали традиционално западно изједначавање „личности“ са „индивидуом“. Сусрет Хришћанства са другим религијама, као што је будизам, приморао је људе да поново размотре ово традиционално индивидуалистичко схватање личности, персоналитета. Отуда је сада можда најпогодније време да се вратимо дубљем проучавању и правилнијем разумевању плодова хришћанске мисли изнедрених у Кападокији у четвртом веку, од којих је несумњиво најважнија идеја личности, онакве какву су је Кападокијски Оци сагледали и развили.“ Митрополит Јован (Зизјулас)   Извор: Епархија жичка
    • Од Логос,
      У суботу, 8. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја у Барајеву. Владику је дочекао верни народ са децом. Епископу су саслуживали: игуман ћелијски Доситеј Хиландарац, протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, јереј Рашко Стјепановић, јереј Жељко Јовановић, протођакон Дамјан Божић, ђакон Филип Милованчевић и ђакон Зоран Станковић. На богослужењу су појали “Србски православни појци”.   Звучни запис беседе   Владика се после прочитаног Јеванђеља обратио верном народу беседом о светој Литургији као Царству Небеском. Епископ је нагласио да се Царство Небеско задобија већ у овом свету. “Ми долазимо на овај свет вољом Божијом и сваки је човек одговоран за време у које долази на овај свет.    Господ свакога од нас позива понаособ, а човек често загуши себе када о себи високо мисли. Човек не треба себе да представља да је виши од других. Треба нам пристојан живот”, истакао је владика. У наставку беседе епископ је говорио о јеванђељској теми о причи о неправедном судији који је безосећајан човек. “Ако не осећамо другога као самога себе, онда смо човек који се Бога не боји и људи не стиди.    Шта човеку вреди који има све у овом свету а нема човечности. Овај судија поступа из пркоса према особи којој је потребна помоћ. Такав човек је сав обзидан у самога себе и никоме не дозвољава да уђе у њега. Такав човек је празан, али је у исто време и пун гордости. Он не слуша ни другога човека, али ни Бога. Непрестано истиче себе и понижава другога. Такав је човек пун хвале за себе, а истинска похвала је у Господа”.    Говорећи о човеку владика је поменуо псалмопевца Давида који кроз своје песме доживљава истинско покајање. У својим пемама цар Давид је описао човека који је добио славу од Бога и ту епископ наглашава да смо од Господа све добили и позвани смо да Бога непрестано славимо јер Бог верује у човека и позива да и човек верује у Њега. “Ми често изговарамо реч човек, а она нам заиста много значи. Свето писмо и свети оци нам наглашавају да је човек икона Божија, и када грешимо ми помрачујемо лик Божији у нама.    Ми хришћани знамо да је Бог постао човек и баш због тога треба да водимо рачуна како је узвишено бити човек. Често чујемо како човек устаје на човека и човек је у опасности. Међутим, човек је у највећој опасности од самога себе. Он када пропада за собом вуче и другога и то је велика опасност. Зато имајмо стида и будимо људи као што нас учи наш патријарх Павле”, закључио је Епископ Јован.   У току литургије одржан је и помен за упокојене, а после причешћа епископа и свештенства, причестио се велики број деце и верног народа. После тога епископ је дао даља упутства за наставак фрескописа у светониколајевском храму. Сабрање је настављено трпезом љубави у парохијском дому барајевског светосавског храма.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У недељу 2. Фебруара, литија је у Будви кренула након одслуженог молебана у храму свете Тројице, и кренула ка Старом граду до храма свете Петке. Након крсног хода присутнима се обратио протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије.   
×
×
  • Креирај ново...