Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У 5. недељу по Духовима, 25. јула 2021. године, када молитвено прослављамо празник Иконе Богородице Тројеручице, служена је света архијерејска литургија у Манастиру светог Николе у Етно селу ''Станишићи'' код Бијељине.
      Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, уз саслужење протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, пароха херцег-новског у Митрополији црногорско-приморској и протојереја Славољуба Милошевића, те ђакона Немање Спасојевића.
      Током свете Литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона г. Бојана Крстановића, вјероучитеља из Брчког.
      ''Радујем се јер смо и данас имали једно рукоположење у чин ђакона, оца Бојана. Духовна радост ових дана траје у нашој Епархији. Имамо доста нових младих ђакона и свештеника, хвала Богу. Приступају Цркви својој као свештенослужитељи да преузму јарам Христов. Да се боримо на овом месту за Свето православље, али и за наш, слободно можемо рећи, српски идентитет који је ових дана угрожен. Али, не заборавимо да је Црква увек била, браћо и сестре, на месту страдања и на голготи.
      Оно што је карактеристично за православље јесте да оно никада није угрожавало друге вере и нације. Нема жељу да угрожава и поробљује друге. Оно има унутрашњу снагу којом су света браћа Кирило и Методије покрстили словенска племена, али то нису радили присилом и мачем него Благовешћу Христовом. Зато ми, у историји, врло често изгледамо побеђени и поражени као Христос разапет на Крсту. Он је у том тренутку изгледао као најбеспомоћнији човек, али је трећег дана устао у свом славном Васкрсењу'' рекао је Епископ Фотије.
      Беседећи о данашњем празнику Иконе Тројеручице Хиландарске Владика Фотије је рекао да је ''то велика светиња коју је Свети Сава донео са иконом Млекопитатељицом на Свету Гору и до данас се она налази у Хиландару као игуманија тог манастира. Верујем да би било добро да ми Срби, поред тога што имамо иконе своје крсне славе у кући, да обавезно имамо и Икону Богородице Тројеручице.''
       
      Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ко никада није имао додира са селом тешко може замислити шта човјеку земљораднику значи земља. Она је живот, на њој се ради и од ње живи, јер земља рађа, а Господ нас, преко ње, благосиља разноврсним плодовима.  

       
      За земљу се борило, на земљи освитало, на земљи смркавало, на њој се расло, живјело и умирало. 
      Земља је била вољена, а она је ту љубав узвраћала плодовима. Зато су наши стари били везани за земљу, и никада, ни по коју цијену, нису били спремни да је се одрекну.  Данас је другачије. 
      Изгубили смо додир, чини ме се, и са земљом и са прецима. Више нам не значе ни земља ни преци, ни села ни гробови. Јер да значе, не би наша села обрасла у коров, не би тако лако зарасле стазе којима су ходили наши стари, захваљујући чијем труду и ми данас постојимо, овакви какви јесмо.  
      Да се наши преци нису патили, обрађујући на мукотрпан начин земљу својих отаца, и да је нису бранили, када је то требало, данас не би било ни нас, а то смо тако олако заборавили, као да се наше постојање подразумијева.  Када бисмо знали колико су наши преци радили од јутра до сутра да докупе парче плодне земље, данас бисмо другачије размишљали о ономе што смо у насљеђе добили. 
      Не бисмо се олако одрицали, продајом или заборавом, оног благословеног грумена који је освештан прадједовском муком, али и жељом да и нама, њиховим потомцима, нешто остане у насљеђе.  Земља наших предака није на продају, а и да је продамо не бисмо извукли велику материјалну корист, а изгубили бисмо много.
       Одсјекли бисмо грану из које смо изникли, и још једном се наругали онима чије гене носимо. Зато нека нико од нас не продаје оно што сам није стекао.  
      Поштујмо претке и не дајмо земљу коју су нам оставили!
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Поуке.орг инфо,
      Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Клименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Кирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу. 
      Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена. 
      У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Када дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије.
      У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен.
      Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње.
      Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој. 
      Архимандрит Петар (Драгојловић)
       









    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Рођења Светог Јована Претече традиционално свечано је прослављен у манастиру Јовања, чији му је храм посвећен. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и протојереја Виталија Тарасјева, старешине Подворја Московске Патријаршије у Београду, као и појање Хора Руске Православне Цркве и молитвено учешће бројних верника. Овогодишњи домаћини славе били су популарни глумац Милош Биковић и прослављени српски кошаркаш Мирослав Радуљица, а колач је за наредну годину преузео Огњен Вујичић, боксер из Београда.

       
      У данашњем дану славимо долазак на свет Светог Јована Претече, „највећег рођеног од жене“, подсетио је у празничној проповеди Владика Исихије на речи Господа Христа о највећем пророку, који је најавио долазак Спаситеља и први Га посведочио. Свети Јован је и последњи међу пророцима, јер се управо њиме завршава епоха Старог завета, отпочиње новозаветна историја, благодат и закон Господа Христа.
      – Свети Јован је Претеча не само зато што је  својим пророчанствима, већ и својим животом указивао на Христа, ишао право испред Њега и пројављивао  Га. Као кад цар долази у неки град и испред себе шаље највише војводе да га најаве, тако је Господ послао Свог Претечу Јована. Он се родио шест месеци пре Господа, а такође Га је најавио крстивши Га на Јордану после тридесет година од њиховог рођења, затим је пострадао пре Господа и својим страдањем најавио крсно и спасоносно страдање Господа Исуса Христа. Такође, пре Њега је сишао у ад, проповедао Га и чекао да избави све душе, које су тамо боравиле од почетка века – поучавао је Владика Исихије о значају личности Светог Јована Претече у хришћанској историји.
      Између Светог Јована и Господа Христа постоји подударност и у погледу чудесне благе вести о рођењу,које Свети архангел Гаврило доноси Дјеви Марији и првосвештенику Захарији. Пресвета Богородица, чувши речи гласника, одмах бива уверена и његову реч слуша беспоговорно. Праведни Захарија, пак, тражи знак да се у њих увери. Анђео му саопштава да ће бити нем док се то не догоди и благослови да дете назове Јован, што значи „милост од Бога“. Пресвета Богородица рађа Сина Јединороднога овде на земљи, а Који се у вечности вечно рађа, док првосвештеник Захарија и супруга му праведна Јелисавета добијају сина и дају му име Јован. Доласком Спаситеља, Стари завет се испуњава и благодат Божја долази на људски род, што су они показали као родитељи Претече. Зато, указао је Владика Исихије, сви ми треба да се трудимо да слушамо реч Божју.
      Не мора да нам се јави Свети архангел Гаврило да бисмо чули реч Божју. Имамо Свето писмо у коме је реч Божја на најјаснији начин изложена. Имамо безброј Светих отаца који реч Божју тумаче и њихова дела су нам свима доступна. Имамо и безброј сведока, мученика и свих осталих врста светих личности, које су испуниле реч Божју и које су нама сведоци, јер нам казују како живети у Христу, како живети за Христа и, ако је потребно, страдати за Њега. Зато, слушајмо са поверењем као што је Пресвета Богородица слушала и примила реч Божју и развијајмо њене плодове. Све оно што разумемо у Светом јеванђељу, трудимо се да применимо у свом животу – закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се молитвама Пресвете Богородице и Светог Јована и ми уподобимо Господу и прославимо Га.
      У име обитељи манастира Јовања, Владики Исихију је заблагодарио и сабране поздравио архимандрит Михаило (Биковић), старешина ове светиње. Он је изразио посебну радост што народ Ваљевске епархије, након више од годину од престављења Епископа Милутина, поново има свог духовног оца да га молитвено предводи. Владика Исихије је узвратио благодарјем, истакавши да је епископ тај који возглављује Цркву, али да су све службе у њој такође важне. Стога, истакао је он, радује га што смо се сви данас овде сабрали и да Бог да још много оваквих сабрања у времену које долази.
      Након Литургије, уприличен је трократни литијски опход око храма,  одслужена молитва за упокојене и преломљен славски колач. Братство манастира Јовања приредило је пригодну трпезу за све који су дошли да празник њиховог небеског заштитника са њима прославе.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Дејан,
      На Светој Гори, у Хиландару, пре 17 година, крстио се и примио свету тајну православља. Монаси су му наденули име Сава. Сава Хиландарски.
       
      На званичној страници Универзитета Окајама, на ком предаје историју уметности и српски језик, пише његово име Мићитака Сава Сузуки.
       
      А још као студент, пре готово четрдесет година, стигао је први пут у Србију. Дошао је на специјализацију код чувеног професора Војислава Ђурића. Научио прве речи на нашем језику. Упознао Београд, занемео пред лепотом Студенице, Жиче, Грачанице... Овде је пронашао другу домовину. Мићитака и Србија. Веза која, каже, никада неће бити покидана.
       
      - За Србију ме је везало то што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно. Постоји равнотежа - започиње своју причу овај професор историје уметности. - Када сам први пут крочио на тло Европе, из Јапана сам дошао бродом, па возом. У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А онда сам дошао у Србију и открио да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела.
       
      Икона је, сматра, најважнији садржај хришћанства. То је портрет богочовека, а прихватање контрадикције да је Бог уједно и човек, каже, суштина је вере.
       
      Када је први пут видео Студеницу, професор Сузуки био је потресен њеном лепотом.
       
      - Тај манастир врхунац је европске средњовековне уметности - без дилеме процењује овај стручњак.
       
      Помогао је у добијању помоћи јапанске владе за обнову манастира на југу Србије. Тако су рестауриране фреске у Цркви Светог Јована у Јасуњи крај Лесковца. Неколико година стручњаци су скидали слој цртежа из 20. века, да би испод заблистао аутентичан фрескопис стар пет векова.
       
      Да би лепоту српских манастира представио својим сународницима, на јапански језик је превео монографију "Хиландар" Димитрија Богдановића, Дејана Медаковића и Војислава Ђурића.
       
      А за Јапанце каже да се суштински разликују од Срба, православаца.
       
      - У Јапану сви много раде. То је нека врста болести, да се све време троши на рад. И због тога су људи много депресивни. У Србији је сасвим другачије - примећује проф. Сузуки. - Православље заговара радовање животу. Истина, овде би ипак могло мало више да се ради. Имам пријатеље који раде на универзитету и који, само што су отишли на посао, већ се враћају кући.
       
      Иако му је пола душе у Србији, наш саговорник ипак има јапанске навике. У минут тачан и много вредан. Зато је уз свој редовни посао, професора историје уметности на Универзитету Окајама, себи наметнуо још један - на универзитету предаје српски језик.
       
      - Кад сам у Јапану, мој српски звучи одлично. Кад дођем у Србију, онда чујем колико грешим - самокритичан је. - Нисам лингвиста, али радује ме да студенте учим српски језик. А и они се радују. Сваке године имам их између 20 и 30 у групи. А једне године било их је више од стотину. Јапанцима, а и другим страним студентима, српски звучи необично, као што овде звучи јапански. Зато воле да га уче. Мада многи и не знају где је Србија. Тешко је разликују од Сибира и стално питају је ли тамо много хладно.
       
      А последњих година, студенти у Јапану, захваљујући професору Сузукију, из прве руке могу да сазнају више о нашој земљи. Универзитет Окајама финансира боравак наших академаца и професора тамо, где се усавршавају у области јапанског језика и културе. Баш као они данас у Окајаму, Сузуки је седамдесетих први пут дошао у Београд.
       
      Крштење на Хиландару
       
      - На Хиландар нисам отишао са планом да се крстим. Али док сам тамо боравио, пожелео сам да то урадим - присећа се Мићитака Сузуки. - Мислио сам да нисам спреман, јер нисам знао молитве, ни да се правилно прекрстим. Ђакон ми је рекао: "Вера у Бога је довољна. Све остало ћеш научити".
       
      И. Мићевић; Вечерње новости
×
×
  • Креирај ново...