Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Дејан

Архимандрит Сава Јањић: Реч екуменизам није светоотачког порекла

Оцени ову тему

Recommended Posts

Морам одмах да кажем да реч екуменизам није светоотачког порекла и иако је грчке етимологије дошла нам је са запада (конкретно) од протестаната и римокатолика заједно са њиховим значењем. Ава Јустин је био отворени противник екуменизма, и не само он него и бројни оци светоторци и неке од највећих духовних личности Православља двадесетог века. Али они нису били противници сведочења вере. Зато је Ава Јустин у својим белешкама, које је објавио Владика Атанасије, изнео појам православног икуменизма како би онима који су га вероватно погрешно схватали објаснио да неслагање са јереси западног екуменизма не значи одбацивање предањског става светих отаца да неправославнима тј. онима који следују разне јереси стално треба у љубави сведочити истину, али нипошто доводећи под знак питања нашу веру.

 

Западни екуменизам се у протестантској верзији, најкраће речено, своди на теорију грана и на мит о јединственој Цркви која је невидљива и у којој сви хришћани учествују, али која је у историји подељена на разне деноминације. То је учење Лутера и Цвинглија и нема никакве везе са православном еклисиологијом. За нас је ЈЕДНА и ЈЕДИНА Црква управо Православна, која је сабор и неба и земље и не постоји подела Цркве, већ само отпадање од јединства Православне Цркве. Нико не може да нађе цитат иједног оца исповедника Цркве кроз историју да постоји нека невидљива једна Црква у којој партиципира и Православна црква. Православна Црква не учествује у Цркви, већ је она Црква и неба и земље и која се видљиво у свој пуноћи манифестује у нашем свету и веку. Остале групе хришћана које су историјски с временом настајале и називале се црквама су мање или више одвојене од Цркве Православне и редовно су називане јересима што на јелинском значи (секта, нешто што је одвојено).

Тврдити да је Св. Ава Јустин био противник сведочења вере православне пред неправославнима је једнако погрешно као тврдити да је он био поборник екуменизма који се прилично развио у његово време. Ставови Аве Јустина о православном икуменизму су већином остали у његовим белешкама и нису довољно познате широј јавности. Осим тога на јелинском нема разлике између екуменизма и икуменизма, то је иста реч. Зато говорећи о покушају стварања вештачког јединства тобоже подељених цркава најпрецизније је користити термин синкретистички екуменизам. Лично нисам поборник речи екуменизам јер је она већ исувише контаминирана погрешним значењем које постоји и код протестаната или у римокатоличкој верзији папо-центричног екуменизма. Једноставно, наша Црква треба да то зове сведочењем или исповедањем истине, а не неким дијалогом у коме сви тражимо неку истину коју смо тобоже сви изгубили. Наравно, сведочење треба да буде у духу љубави и истине, а не са мржњом и презиром као што то раде квази-зилоти који су нажалост контаминирали и реч зилотизам (ревнитељство) па данас има обично негативну конотацију. И ми православни смо у неким, али не суштинским стварима, одступили од предања и стално треба да му се враћамо, а не да мислимо да смо непогрешиви. Једино је Црква непогрешива.

Пре пар дана Синод Грчке Цркве је објавио саопштење у коме је изнео основне ставове како епископи те помесне Цркве виде Православну Цркву и њен однос према неправославнима. Текст је на грчком и енглеском доступан на:  https://panorthodoxcemes.blogspot.com/2017/01/i.html

Ја сам превео пар врло важних реченица из тог саопштења у коме се уопште не помиње појам "екуменизам" управо зато што је он већ контаминиран, како због погрешне употребе од стране неких православних који учествују у дијалогу са неправославним, тако због погрешног значења екуменизма на западу. Ову реч би најбоље било предати забораву и говорити о "православном сведочењу истине", а то је управо оно што је у својим белешкама желео да нагласи Св. Ава Јустин, а не да како злобници тврде рехабилитује екуменизам или промени свој став који је познат у целом православном свету да је то јерес над јересима. Ево тих реченица из Саопштења Грчког Синода од 27. јануара 2017:

*****

" - Православне аутокефалне Цркве нису нека федерација цркава, већ Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква...... Главни циљ Цркве је мисија, наиме њена борба да стално сведочи веру и проповеда Еванђеље, било вернима који живе у савременим секуларним друштвима или онима који још нису упознали Христа. Дијалог, првенствено са неправославним хришћанима - ετεροδόξους χριστιανούς - (другим хришћанским конфесијама - јересима άλλες χριστιανικές ομολογίες – αιρέσεις) заснива се на дужности Цркве да сведочи истину и апостолску веру у свакој прилици. На тај начин они се упознају са аутентичношћу православног предања, вредности светоотачког учења, православним литургијским и вером православном. Дијалог не значи нити ће икада значити компромис у питањима вере.

Православна Црква је Једна, Света, Католичанска (Саборна) и Апостолска Црква, како исповедамо у Символу вере. Човекова светост се не може разумети ван Тела Христовог тј. ван Цркве (Еф. 1.23). Светост је учешће у тајни Цркве и у њеним светим тајнама утемељеним на Евхаристији. Светитељи иконизују Царство Божије.

Постоји једна Црква, Православна Црква (Η Εκκλησία είναι μία, η Ορθόδοξη). Према Св. Василију Великом "сви који имају наду у Христа су један народ и они, који су од Христа чине једну Цркву иако она постоји на разним местима". Црква увек очекује повратак њој свих људи, и неправославних и оних других веровања.

- Текстови Светог и Великог Сабора Православне Цркве (на Криту) су предмет даљег детаљног проучавања. Ово се примењује на све саборе у Цркви. 

-Богословски дијалог се не прекида. Наравно, неопходан предуслов јесте да се богословска истина чува нетакнутом како би овај дијалог могао да се настави без фанатизма и подела, без парасинагога и раскола, што повређује јединство Цркве."

*****

Мислим да је све веома јасно речено. Дијалог да али дијалог сведочења и без компромиса са истином. Дијалог не ради тражења истине већ ради повратка Цркви оних који су неправославни. Црква је једна али то је Православна Црква. Формулација да је Црква једна, а да Православна Црква има централно место у тражењу јединства Цркве је погрешна и о томе је на својим седницама Грчки синод детаљно расправљао јер се ствара утисак да поред Правсолсавне у ЈЕДНОЈ ЦРКВИ партиципирају и неке друге или да је Црква подељена што је контрадикција ако је ЈЕДНА. Саопштење између редова позива на корекцију метода сведочења истине међу неправославнима како се не би стварао повод разним фанатицима и секташима да цепају јединство Цркве тобож ревнујући за истину. Ово је јако важан текст и налази златни средњи пут, између заблуда синкретистичког екуменизма и секташког псевдо-зилотизма. 

 

Архимандрит Сава Јањић

ИЗВОР


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Jelena19 рече

Ekumenizam iz perspektive oca Save. Mozda bi bilo dobro umesto sto siri dezinformacije da uzme neku literaturu na temu ekumenizma da procita. 

Mislis da imas bolju perspektivu od njega ? ....(ili, mozda od mene...:D)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Поред рјешавања самог питања екуменизма, исто тако је битно што отац Сава искључиво помиње Православну цркву, али не и православље, Са сасвим јасним увидом, да је управо наметање идеологије православља основни разлог за неразумијевање Цркве, па онда и православног екуменизма. Односно, како он сам каже, " сведочења и исповедања истине", а ја бих још само додао, у икумени (васељени, гдје су сви народи једнако позвани да буду лаос Божји). И зато Православна црква и јесте васељенска, а православље само одраз једног личног става, већ утопљеног у читаву идеологију о изабраној нацији.

Проблем савременог човјека је, прије свега, у неразликовању самих појмова.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Pontifex Emeritus рече

Ако мислимо да до превазилажења болних подела у хришћанском свету, укључујући и ону најдубљу- између Источне и Западне Цркве, треба доћи тако што ће и католици да постану православни, по нашем обрасцу, онда од тог и таквог екуменизма нема ништа. Ми треба да их прихватимо као другачије од нас, као што и они треба нас да прихвате као другачије од себе. И то је пут ка истинским јединству, за које се и молимо, али на коме ништа не чинимо.  

U ovome se ne slazemo (kao i ono za datum Pashe).... ili su oni u pravu ili mi, nema trece :0201wink:  - kao da smo i oni i mi u pravu to tesko....

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 43 минута, Bokisd рече

U ovome se ne slazemo (kao i ono za datum Pashe).... ili su oni u pravu ili mi, nema trece :0201wink:  - kao da smo i oni i mi u pravu to tesko....

Simbol vjere nam je isti. Šta još dalje treda ispravljati? Ostalo nema veze s time da li smo u pravu ili nismo, tj više mi njima spočitavamo što sta nego što to ima veze za željom za hrišćansko jedinstvo. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 минута, Justin Waters рече

Simbol vjere nam je isti. Šta još dalje treda ispravljati? Ostalo nema veze s time da li smo u pravu ili nismo, tj više mi njima spočitavamo što sta nego što to ima veze za željom za hrišćansko jedinstvo. 

Nekako mi je čudno da neko može biti istinski kršćani a da pri tome nije svim svojim bićem za jedinstvo ili ekumenizam.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Управо сада, Н И Н Е рече

A Filioque?

Јесам ли пропустио нешто?

Filioque je neobavezno...Racinger je javno čitao simbol bez filiokve...ako je to mogao da učini onda je ispovjedio jeres, ili zapravo nije ispovjedio jeres jer taj dodatak je nastao u specifičnim istorijskim okolnostima i pravoslavni ga takvog trebaju i smatrati. Jer svaki će ti katolik reći da Duh Sveti ne ishodi po prirodi od Sina. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пре сат времена, Bokisd рече

U ovome se ne slazemo (kao i ono za datum Pashe).... ili su oni u pravu ili mi, nema trece :0201wink:  - kao da smo i oni i mi u pravu to tesko....

Никад нико не може да ме убеди да Православље греши у своме учењу. Они су се одвојили, Римокатоличка Црква од Православне.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 14 минута, Н И Н Е рече

A Filioque?

Јесам ли пропустио нешто?

А око учења о Пресветој Богородици?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Ćiriličar,
      Завршна реч Видовдана на глупости грчког калуђера: Опет бесни Иродијада, опет Роман скрибоманује
      Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато
      26. фебруара 2020.
      Анастасиадис
        Поделите: FacebookTwitterEmailViberFacebook Messenger
      Copy Link  
      Након наше објаве “Одговора архимандриту који је опседнут епископом Иринејем Буловићем“, уважени архимандрит г. Роман Анастасиадис имао је тешку и непреспавану ноћ, истражујући историјске изворе да би на крају открио нешто што је само њему било непознато. Осим уобичајене испразне фразеологије и негативног етикетирања, фрустрација сајтом “Видовдан”, епископом Иринејем Бачким, школског примера спиновања и омаловажавања туђих аргумената лаконским одговорима “то је безумно, небогословски и неисторијски,” овај пут високопреподобни архимандрит Роман Анастасиадис “сајт Видовдан и навијаче Иринеја Бачког” просветитељски упућује да проуче историјски документ, који је  пронашао у трећем тому “Патријаршијских писама” која је приредио архимандрит Калиник Деликани, архиватор у Цариградској Патријаршији, у издању 1905. године, на страници 677 те љубазно поставио линк за цео документ.
       
        Полазећи од себе и својих слабости, отац Роман “редакцији Видовдана и навијачима Буловића” учитава проданост и русофилију која помрачује ум и поништава духовно наслеђе својих предака који су признавали примат Велике Христове цркве и Мајке Цариграда у Православној цркви итд.
       
      Наше духовно наслеђе, о коме мисли да ништа не знамо и на које нас гордо упућује, је следеће:
       
      Писмо седморице српских епсикопа који су се обратили  цариградском патријарху Пајсију II септембра 1726. с циљем да разреши од поста оболелог митрополита београдског Мојсија Петровића. Епископи се обраћају цариградском патријарху као духовном оцу, као ономе који првенствује у пуноћи Мајке и Источне католичанске цркве, не желећи да на себе преузму одговорност него да буду синови Цркве не само именом, него и делом итд будући да су лекари архиепископу и митрополиту београдском и свег народа под Ћесаревом влашћу г.г. Мојсију саветовали прекид поста због лекова која је узимао.
       
      Писмо је написано раскошним стилом, у складу са хришћанским обичајима и врлинама у којем писац унижава себе, а узвисује примаоца, монашким етосом  и духовношћу, а о којима узвишени архимандрит Роман може само да сања. Оно је доказ наше културе и писмености, те велике духовности коју смо имали у тешко доба аустријско-турских ратова, пред мучко гашење Пећке Патријаршије. Свакако само по себи писмо ништа не значи, нити је било какав доказ неког примата Цариграда. Оно нема канонску тежину, није одлука неког Сабора. Свакако, веома је чудно да седам епископа мимо свог живог и законитог Пећког патријарха Арсенија Шакабенте и мимо самог заинтересованог архиепископа и митрополита београдско карловачког Мојсија, пишу цариградском патријарху. Будући да је Мојсије Петровић имао блиске контакте са Цариградом постоји и могућност да је био у неком духовном односу и пријатељству са Пајсијем.
       
      Наравно постоји и једнака могућност да су били “издајице своје Мајке и помраченог ума,” што би рекао поп Роман. Србима је познато да нам барем блесавог клира никад није недостајало. Тако су и недавно на Псевдосабору на Криту поједини епископи и поред свога Патријарха и вере сопствене Цркве и народа на званичне документе се потписивали према болесничким амбицијама и жељама фанариота, нпр. Епископ у Западној Америци. Међутим, нити је то став СПЦ, нити је то вера нашег православног народа.
       
      Но без обзира на све, чак и кад бисмо веровали да су потписани епископи заиста веровали и исповедали примат Цариграда по питању разрешења поста и другим духовним стварима, опет остаје чињеница да канонско предање, пуноћа целе Православне цркве и пракса није познавала Примат Цариграда како га данас  форсирају. Не треба напомињати да је тај исти Цариград ни једну генерацију касније нетрепнувши укинуо Пећку Патријаршију, у кооперацији са силницима и душманима српског народа и Цркве.
       
      Ипак, чињеница да је неко некоме разрешио да доручкује јаја и сланину са кајмаком, у односу духовник и послушник, нема никакве везе са самоумишљеним правом, да се поништи једна цела и жива Христова црква у Кијеву и њен епископ само обавести да од сутра више није епископ, као што је нпр урадио патријарх Вартоломеј прошле године митрополиту Онуфрију. Примат у Цркви носи одговорност да се понашаш боље него сви други, нпр да будеш мање националиста него други, а не да говориш да твој народ и раса има првенство над Словенима. Чак ни Папа нема примат и непогрешивост, мимо догмата и вере. Примат не значи да имаш право да радиш глупости и говориш “то је моје право”. Управо такво схватање примата је најбржи пут за губљење примата, што се и десило.
       
      Архимандриту Роману, и другим фанариотима, није јасно да се Срби не боје историје, не боје се докумената и мртвог слова на папиру, јер ми Православље живимо у срцу, а у срцу нема примата за продане душе. Исто тако, Срби су увек и безрезервно признавали првенство части и велику љубав давали свим патријарсима, било цариградским било московским, кад год су то делима и речима заслуживали.
      Срби немају проблем са приматом Цариграда какав је био у Цркви, понављамо, Цариград има проблем са историјом и са самим собом. Да нема, не би Вартоломеј морао да мења одлуку Синода из 1686. Да ли је ико на Фанару свестан колико ово смешно и промашено звучи?
       
      Ако Фанар жели да му српски епископи опет пишу да им разреши пост, или неки критски архимандрити да им дозволи да живе са дечком и мачком, онда ће Цариград морати много више да поради на свом угледу, интегиртету, отпору силама мрака, држању речи и обећања и другим аспектима чојства и јунаштва, у којима је сада, на нашу жалост, толико омануо. Нико од Срба не би био срећнији да сад цариградски патријарх Вартоломеј има неки углед личности од поштења и духовности, све карактерне особине хршћанина, па да нас подржи у овим тешким и смутним временима. Нико му не би више клицао и одавао поштовања и почасти од нас. Ми смо жалосни што он није такав.
       
      И за крај, просто знања ради, архимандрит Роман би требало да зна да  Српска црква није никаква кћер Цариграду него Сестра што јасно пише у Томосу Уједињене Српске цркве из 1922. Ако већ нема поштовања према СПЦ требало би да има према својим прецима који су то веровали, исповедали и потписали, јер је то онај лек који препоручује нама.
       
      Свој трактат уважени архимандрит Роман завршава речима апостола Павла како се треба клонити свадљивог човека јеретика, што ћемо и послушати.
      Видовдан
    • Од Логос,
      Саопштење за јавност Митрополије црногорско-приморске: Црква није против Црне Горе, али неће бити послушник атеистичких владара који желе да је устројавају!     Поново је премијер Црне Горе г. Душко Марковић грубо и неодговорно оклеветао Српску Православну Цркву подмећући јој ничим доказан став да, како је рекао „Црква жели да се стави изнад државе и да не признаје њен сувенеритет и независност“. Истина је потпуно другачија. Власт се континуирано ставља изнад државе кршећи чак и Устав Црне Горе. Никада Црква није именовала министре, посланике и државне службенике, али зато се власт директно мијеша у канонско устројство Цркве и одређује ко је црква а ко није, нарушавајући принцип одвојености Цркве и државе. Црква никада није била, нити ће икада бити против Црне Горе, али неће ни бити слијепи послушник атеистичких владара који желе да је устројавају по својим мјерилима и аршинима. Упорно саопштавамо, сада понављамо, да Црква није ни против доношења Закона, већ искључиво против појединих дискриминаторних и антиуставних чланова којима се врши правно насиље не само према Цркви, већ и према важећем правном поретку Црне Горе.   Све ово је саопштено данас и на састанку чланова Епископског савјета СПЦ у Црној Гори са члановима делегације Европског парламента који је одржан у Подгорици. У веома срдачном разговору Епископски савјет, који је на овом састанку предводио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, још једном је констатовано да је став међународне заједнице да се до решења мора доћи дијалогом, укључујући не само примјену, већ и измјену спорних чланова. То је оно на шта Епископски савјет од почетка инсистира.   Ако је дијалог једини пут, а мислимо да јесте, чему служе изјаве које долазе са најважнијих државних адреса, а које су се претвориле у својеврсну мантру, да се Црква бори против Црне Горе. Ако нешто доприноси угледу Црне Горе пред Европом и свијетом, ако је нешто за понос у Црној Гори то су наше величанствене литије у којима стотине хиљада људи мирно и достојанствено исказују незадовољство доношењем оваквог Закона. Умјесто да као свака одговорна и демократска власт чује глас народа, ова црногорска показује своје тоталитарне облике и тај исти народ назива издајницима, рушитељима државе и лудацима. Ова сабрања по бројности и духу не памти Европа у последњих сто година. Али и поред тога, са жаљењем примјећујемо да нема те државне институције коју власт ових дана није упрегла у прљаву борбу против Православне Цркве и њених вјерника, који траже да имају иста права која припадају и другима. Изјавама и понашањем предсједник Ђукановић јуче у Женеви а премијер Марковић данас, показују да су они и њихова партија једини који се стављају изнад Црне Горе, претворивши институције система у машинерију за остваривање својих политичких и партијских интереса, а не у служби грађана који свакој држави, па и Црној Гори обезбјеђују суверенитет.   Тражимо само једно, да се над Црквом примјењују исти закони који важе и за друге вјерске заједнице, као и за свако правно лице у Црној Гори. И нећемо стати у тој борби.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Иако први писани траг о прослави Светог Саве као школске славе датира из XVIII века, тачније 1734-1735. у Српско-латинској школи у Сремским Карловцима, као званичан датум када се Свети Сава проглашава за школског заштитника узима се 1840. година. Тада је Совјет Кнежевине Србије одобрио свим школама да у целом „отечеству“ као свог патрона славе Светог Саву.     Како се прослава Светог Саве убрзо проширила на све школе у Србији тог времена, то се упоредо јавила потреба и за његовим ликовним приказом, тачније за  иконом  која би послужила као типски образац, или узор за све српске школе без обзира где се налазиле. Остало је забележено да је Министарство просвете Кнежевине Србије склопило уговор са београдским сликарем и живописцем Урошем Кнежевићем, да се за потребе српских школа начини око три стотине литографисаних отисака са представом Светог Саве и да ти радови буду „… чисто и лепо израђени, измоловани (колорирани) и прилепљени на платно“. Данас се, нажалост, не зна како је изгледала Кнежевићева икона Светог Саве која је послужила као предложак за израду литографија, али може да се наслути да је у питању била тада честа представа просветитеља кога окружују деца, имајући у виду да је управо таква замисао била најтачнија за највећег српског духовног учитеља.   Насупрот несачуваном ликовном приказу Светог Саве од Уроша Кнежевића, међу неколико сачуваних представа Светог Саве као српског просветитеља и архипастира који благосиља Српчад, издваја се литографија новосадског сликара и графичара Павла Чортановића, као и истоимена композиција  коју је  1875. насликао Стева Тодоровић за црквену општину у Перлезу.   Пред крај XIX века у Србији није било готово ниједне школе која није имала икону или неку другу ликовну представу свог патрона. У тим годинама на тему Светог Саве како благосиља, подучава и саветује српску младеж настаје познато дело сликара Ђорђа Крстића (у Народном музеју у Београду). Када је ова монументална композиција била завршена и изложена у Скупштинској сали Велике школе 1891., достигла је велику популарност, те је убрзо била објављена не само у дневним листовима, часописима и књигама, него је била доступна у свакој школи, установама, црквеним надлештвима, али и сваком српском дому преко олеографисане репродукције мањег формата. Као наручилац ове слике, Министарство просвете Краљевине Србије овим је крунисало своје претходне напоре да се изузетна историјска вредност народног просветитеља отелотвори у једном уметничком делу које ће одговарати времену у коме оно настаје. Отприлике као што је Сава Немањић, Свети Сава схватио време у коме живи и мудро искористио повољан историјски тренутак да постави камен темељац српској државности и васколикој духовности, тако је и Ђорђе Крстић разумео шта се од њега тражило – прожети слику мисаоношћу и духовношћу „споља и изнутра“. На њој, разуме се, није дат стваран догађај из живота Светог Саве, него је кроз уметников доживљај нарочито наглашен просветитељев наук који се чита из општедуховног расположења и оданости које млади Срби имају према свом узвишеном родољубу (ту су Шумадинац, Црногорац, затим мајка Косовка са дететом у наручју, ниже Бачванин, Босанац, Сремац и Банаћанин, док више њих стоје Херцеговац и Далматинац). Поред тога, сликар је показао на свом делу и један нарочити квалитет, а то су светлост и боја. Они нису слагани по некој нарочитој вољи или замисли, него су дошли до изражаја из Крстићевог правог сликарског осећаја. Данас смо ускраћени за потпун сликарски доживљај пред овим делом, јер су боје временом прилично потамнеле услед коришћења асфалтне подлоге коју је Крстић често користио у свом раду. Како је слика тренутно у фази захтевних конзерваторских радова, са нестрпљењем се очекује њено излагање у оквиру сталне поставке Народног музеја у Београду.   У временима балканских ратова, Првог светског рата и непосредно после, Свети Сава се скромно славио. Приликом тих прослава и обележавања углавном се користиле уобичајене иконе или литографисане или олеографисане представе Светог Саве, било самостално или у склопу сцене благосиљања. Занимљив пример у том погледу је цртеж који је за потребе израде дипломе Учитељског удружења у Београду литографисао непосредно пред Први светски рат Петар Марковић, мање познати уметник и ђак Уметничко-занатске школе у Београду.   Након Првог светског рата велико славље било је одржано на Београдском Универзитету 1921. године, када је беседу одржао тадашњи ректор Универзитета Слободан Јовановић. Из исте године потиче и уметничко дело чија је популарност из године у годину непрекидно расла, тако да је данас достигла ниво прворазредне, рекли бисмо култне слике. За композицију Светог Саве који благосиља Српчад, бољи избор није могао да буде од Уроша Предића. Као и у Крстићевом случају, и код Предића је ово дело било поручено, и то од стране Државне штампарије Краљевине СХС у циљу умножавања за школе и црквене општине. На беспрекорно педантан и реалистичан начин, Свети Сава је приказан у архијерејској одежди на трону како благосиља и поклања деци књиге. Елементи српске државности, као и тада новонастале југословенске који се виде на трону, затим Хиландарска повеља, ктиторске представе Немањића на фрескама у позадини, отворена књига са просветитељевим порукама српској деци, као и сама слика у целини, на најјаснији и најчитљивији могући начин говори о непролазној вредности и значају који Свети Сава има за Србе. Предићева слика, данас изложена на поставци у Народном музеју у Београду,  истовремено даје и неизмерно важан допринос величању светосавског култа у српској ликовној уметности. Она на симболичан начин затвара један круг у историјско-уметничком континуитету представљања Светог Саве, који је за српско потомство био и који ће заувек остати народни просветитељ и узорни прародитељ.   Петар Петровић     Стева Тодоровић, Свети Сава благосиља Српчад (Црквена општина Перлез)   Dимитрије Аврамовић, Свети Сава, 1852. Народни музеј у Београду   Ђорђе Крстић, Свети Сава Благосиља Српчад, 1891. Народни музеј у Београду   Урош Предић, Свети Сава благосиља Српчад, 1921. Народни музеј у Београду     Извор: Народни музеј
    • Од Логос,
      У Недјељу месопусну – Недјељу о Страшном суду, 23. фебруара, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани. Оцу Сави саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји: Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и ђакон Иван Црногорчевић. Током Литургије појаo је хор Богословије Светих Кирила и Методија из Призрена.       Након прочитаног Јеванђеља, сабранима се надахнутим пастирским словом обратио началствујући архимандрит Сава који је говорио о суштини прочитане јеванђелске приче која нас опомиње и говори о Страшном суду Божијем, али и која нас подсјећа какав требамо дати одговор на Страшном суду Христовом, будући да ће нам Господ судити по дјелима, али и прије свега по томе колико смо током овог нашег живота задобили лик Сина Божијег, колико смо се охристовили. Зато отац Сава у свом обраћању наглашава да сав наш живот треба да буде припрема, стално подсјећање и стално враћање наше свијести која је загледана у безграничну љубав и милост Божију којом смо створени, призвани у живот, којом живимо и којом нас Господ све воли.   Почетни дио свог обраћања отац Сава је посветио првој и основној поуци ове јеванђелске приче, а то је да морамо показати љубав једни према другима:   ,,Господ нас у овом Јеванђељу учи да морамо и требамо да покажемо љубав једни према другима, пре свега да би се удостојили да на та начин примимо дар љубави Божије. А љубав Божија, она је као сунце, сија и даје се свима, но, може да је прими само онај који отвори срце за свога ближњега. Зато је Господ тај коме чинимо, кад чинимо ближњем своме.“   Отац Сава даље подсјећа да је љубав Христова много више од емоција, будући да љубав Христова којом човјек треба да живи заправо значи потпуно нови начин постојања:   ,,Зато ми хришћани постајемо чланови Цркве и на тај начин умиремо старом човеку и рађамо се у новом. Читави наш живот је управо испуњење тог и таквог крштењског завета и цео свој живот позвани смо, да сваког дана скидамо са себе старога човека и облачимо се у новога, просвећујући се животом и уподобљавајући се Господу Богу.   Онај који задобије божанску љубав, он ће и према ближњима показати ту и такву љубав. Он ће знати да нахрани гладне и напоји жедне, да одене наге и прими странце, да посети и болесне, али и оне у тамницама. Чинећи то, чиниће самоме Христу Богу, препознајући Христа у ближњима својим“ – нагласио је отац Сава.   Он је у свом даљем обраћању указао и на то да нас у основи Господ позива да оставимо себични и индивидуални начин постојања у којем нема простора за ближњег:   ,,Господ нас позива да упознамо и видимо лик Божији у сваком човеку. Не само дакле у пријатељима, него и у непријатељима. Јер, они који су непријатељи Бога, они заправо не знају шта раде, као што је Господ и рекао онима који су Га разапињали.   Господ је тај који нас посећује када смо болесни – исцељује нас, јер је Он наш лекар. Он је тај који је са нама у најтежим тренуцима када се осећамо напуштено и понижено. Дакле, Он чини нама, а ми чинимо Њему – чинећи другима. На тај начин живимо као један организам, као једна Црква Божија.“   Архимандрит Сава је напослијетку, на један сликовит начин направио паралелу између заједнице и Цркве – као тијела Христовог и органа и тијела људског које беспрекорно функционише када и органи служе у заједништву један другоме, док пак како отац Сава наглашава болест и дисфункција настају када један од органа престане да функционише правилно:   ,,Тако је благословио Господ, да сви живимо као једно тело Његово. А у организму знамо да не може ниједан орган сам за себе да живи. Сваки служи другима. Када је поредак такав, нормалан, тада је и тело здраво. Насупрот томе, болест управо и настаје тада када један од органа не функционише правилно, када настане поремећај, онда се и цело тело разболи.   Овај тренутак у којем живимо нас подсећа да једино са Христом, у Христу и кроз Христа имамо истинско постојање и да једино кроз Њега имамо истинску љубав са ближњима и да једино заједно живећи као једно тело Господње, као један хлеб узносимо се ка Оцу своме небескоме и ка Христу Господу“, закључио је архимандрит Сава Јањић.   Након одслужене Литургије протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће уважени архимандрит Сава Јањић игуман манастира Високи Дечани заједно са Богословцима из Призрена и архимандритом Тимотејом игуманом манастира Вазнесење из Жичке Епархије предводити вечерашњу литију која ће кренути улуцама Подгорице у 19 часова.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...