Jump to content
Аристарх

Свастика у раном хришћанству

Recommended Posts

Једном приликом сам чуо за ово, и морао сам да се запитам... Одакле свастика у Хришћанству ране Цркве? Још нисам схватио у потпуности... Не знам дал је јудејска култура делила заједничке симболе са Илирима, Трачанима, Хеленима, Крићанима и осталим цивилизацијама које су биле део Римског Царства.. Али тако ми делује по археогенетици да је највероватније.... А имамо пример и Скита и других индо-европских народа који су владали у Индију пре нове ере и донели тај симбол у Азиу.

Па ако може неко да појасни о којим се периодима историје Цркве ради и која је симболика знака. Дали је кукасти крст као симбол био раван и симболизовао исто што и данашњи крст, тј. Исуса Христа као што пише на Британској википедији, помиње се велика заотавштине тих симбола у Готској ери власти на западу европе, а знамо да су ти Готски владари пре покоравања западне европе били школовани у Цариграду.:

Ово је извор чланка на енглески језик, наводи се да је ова Црква у Израелу изграђена око 300 година после Христа, била украшена овим симболом, што се види на остацима ње у овој слици доле. Њу су открили јевреји који су после другог светског рата мигрирали из Немачке у то старо галилејско село.

1024px-Swastikas_in_byzantine_Church_in_

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Svastika na Medijani 16 vekova pre nego na zastavi Rajha

Autor:V. M.Izvor:Južne vesti
Mozaik
 
Simbol božanstva pre dolaska Hrišćana; Foto: Vanja Keser
 

"Svastiku" ili "kukasti krst" mnogi vezuju za ozloglašenu nacističku ideologiju, dok je ovaj znak milenijumima ranije simbolizovao Sunce ili solarna božanstva i kao takav nalazi se na mozaiku niškog arheološkog nalazišta Medijana, objašnjava istoričar Nebojša Ozimić.

Svastika je univerzalni simbol koji datira skoro iz praistorije, iz drevnih vremena kada je, kažu stručnjaci, označavala solarni kult, odnosno kretanje Sunca. Taj simbol se zadržao čak i posle antike, pa je na mozaicima i građevima iz srednjeg veka takođe česta predstava. Simbol je rasprostranjen širom sveta, pa se može naći na ostacima starih civilizacija u južnoameričkim Andima ili u Kini.MedijanaVila sa peristilom i trem pokriveni mozaicima; Foto: Vanja Keser

U najvećem broju slučajeva kraci su okrenuti suprotno simbolu koji je korišćen u nacizmu. Radi se o solarnom kultu, zamenjuje predstavu sunca, to je nešto što ćete naći u svakoj civilizaciji Južne Amerike, Afrike, Azije, Okeanije – kaže Ozimić.

Svastika se, u izvornoj simbolici, našla i na mozaicima u arheološkom nalazištu Medijana. Posle više godina ovaj kompleks je od juna dostupan javnosti. Tada je obeležena osamdeseta godišnjica od kada se Medijana proučava kao arheološki lokalitet.Svastika

Simbol cikličnog kretanja sunca; Foto: Vanja Keser

Mnogima su pažnju privukle upravo svastike na mozaicima u većini prostorija nekadašnje Vile sa peristilom, kao i na tremu dvorišta

Medijana se, prema istorijskim podacima, kao predgrađe antičkog Naisusa, razvijala u periodu od 2. do 6. veka, dok se hrišćanstvo na ovim prostorima javlja oko 4. veka. 

Prethodno su tu bili vojnici iz različitih krajeva, uglavnom sa istoka odakle su i donosili simbole koji su karakteristični za te predele. Svastika je jedan od njih – objašnjava Ozimić.

U 20. veku svastiku je prisvojio nemački Rajh, a Jozef Gebels, nemački ministar propagande, vezuje je za fašističku doktrinu. Kukasti krst se našao i na zastavi fašističke Nemačke i postao je povezan sa idejom rasno "čiste" države. Bez obzira na to što je ovaj simbol mnogo stariji od Nacističke partije, on se najčešće vezuje za ovu ideologiju, čak do te mere da je u pojedinim zemljama zabranjen zakonom.

Ljudi imaju potrebu da ono što vide tumače jezikom koji im je poznat, bez ozbiljnijeg sagledavanja prošlosti. To je stvar opšte kulture, ali ja verujem da većina mlađih ljudi zna da je svastika u davna vremena simbolizovala nešto drugo – dodaje Ozimić.

Lokalitet Medijana otvoren je za posetioce od utorka do četvrtka od 10 do 18 sati, dok subotom i nedeljom radi do 15 sati. Pojedinačna ulaznica za odrasle je 150 dinara, dok je za učenike i studente 130 dinara.

MedijanaJedinstveni mozaici Medijane; Foto: Vanja Keser

извор

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Svastika je porijeklom iz Indije, kao i jezik naški            Sanskrit i srpski, nema sličnijih  @Аристарх

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 18 минута, بسم الله الرحمن الرحيم рече

Svastika je porijeklom iz Indije, kao i jezik naški            Sanskrit i srpski, nema sličnijih  @Аристарх

Осим ако се нису вратили на прапостојбину, али суштински имамо само докумета да су тамо индо-европљани дошли и да нису пореклом индијци. Храбри Скити које апостоли помињу а наши су рођаци, они су отишли у Индију после Александра Македонског и направили царство, Пре тога су други одлазили и владали.

Иранци доминирају са подгрупама хаплотипа I, док Индија доминира са хаплотипом Р1а ако посматрамо високу каснту а њих је ја мсм. око 200.000.000 само на северу индије уз Хималаје...

цитирам енциклопедију, они је датирају код нас најстарије пронађену пре 6.000 година

Најстарија свастика део је тзв. Винчанског писма и може се видети на примерцима грнчарије датиране око 4.000 год. п. н. е. Исти симбол појављује се и као део индуског писма из периода око 3.000. године п. н. е. Отуда вероватно и употреба овог симбола која се до данас задржала у хинду, ђаинској и будистичкој култури. Грнчарија из периода од око 2.000 год. п. н. е. пронађена у Синташти је такође украшена симболом свастике. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Аристарх рече

хаплотипа I, док Индија доминира са хаплотипом Р1а 

main-qimg-7351c5a9b0044040c467dd27ae86b121

I1b u Iranu, ovo mi se nimalo ne sviđa

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не верујем да тракијска три прста имају везе са хришћанска три прста, нити до што Христ доноси рат а не мир, са Тракијским богом који је симболизован са та три прста. Не верујем чак ни да је симболика раних хришћана, где је крст приказиван као свастика имао корен код Трачана. 

али може бити да се та симболика поклопила и да имамо нешто заједничко са јеврејима историјски. Јер нпр. Илири и Трачани нису имали неке храмове паганске да смо их нашли у археологији, само некрополе... и кроз некрополе тих преминулих на фрескама су сликани неки људи, које неки сматрају персонификацијама Божанстава

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 минута, Аристарх рече

тракијска три прста

Sadašnja tri prsta su bizantijska novotarija, staroobrednička crkva je dovoljan dokaz za to. Dvije su žive prirode Otac i Sin i zato smo se i krstili sa 2 prsta

Trakijska tri prsta sa hriscanstvom veze nemaju.

Slikovni rezultat za старообрядци Иларион алфеев"

Pobornik sam vraćanja na stari obred.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 минута, بسم الله الرحمن الرحيم рече

Sadašnja tri prsta su bizantijska novotarija, staroobrednička crkva je dovoljan dokaz za to. Dvije su žive prirode Otac i Sin i zato smo se i krstili sa 2 prsta

Trakijska tri prsta sa hriscanstvom veze nemaju.

Slikovni rezultat za старообрядци Иларион алфеев"

Pobornik sam vraćanja na stari obred.

није то стари обред, то је кренуло као ново тумачење, и ново-аријанизам у Русију током ја мсм. 17-ог  века... мсм. да су тако радили и Готи  кад су прихватили Арија

Патријархи православних држава указивали су на одступања руског богослужја од оних норми које су успостављене у Грчкој. Катедрала је одлучила да исправи све грешке у складу са грчким канонима. На савету је одлучено да се од сада треба крстити с три, а не са два прста, а проклетство је постављено онима који су их два крстила. Објављен је нови званичник са исправљеним текстом. На многим местима одједном се уздизао мрмљање. Обични монаси и свештеници плашили су се да покушавају заменити стару веру другом. 

 

WWW.PRAVDA.RU

Величественная и трагическая фигура реформатора Никона предстанет на выставке «Патриарх Никон и его время» Патриарх обрушил на ослушников жестокие репрессии. В ответ

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Имаш ли неки рад РПЦ, па и нека је на руски језик о томе да ми можеш линк поставит?

ту су биле неке побуне и приписује се све паду Грка под Турке и лошим односима тада између Руса и Цариграда

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Аристарх рече

то је кренуло као ново тумачење

Алфеев се овим питањем бавио детаљније, остајем да је грчка новотарија. Поставићу изворе

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Быстров С.И. Двоеперстие в памятниках христианского искусства и письменности@Аристарх   Покушаћу набавити ову е-књигу имам неке раје на фб.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Имао сам негде књигу Митрополита каљининградског о тој теми, прелистат ћу је баш да видим када је нађем... али сећам се да су ту била нека проклетства на оне који крше правила о осењивању, тј. који се погрешно прекрсте

пише на интернет на неки сајт манастира РПЦ. Да данас то држе неки староверници Руски са уверењем да је правилно да се човек осени са два прста јер се тако на свим Иконама приказују Христ и Апостоли. Не са три прста

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

l6ZS8mVQJv4.jpg

О КАТОЛИЧЕСКОМ ПРОИСХОЖДЕНИЯ ТРЁХПЕРСТИЯ.

Инициатором трёхперстия была Римско-католическая Церковь. В 13 веке палач и детоубийца папа римский Иннокентий III , занимавший римскую кафедру с 1198 г. по 1216 г., писал: «Креститься следует ТРЕМЯ ПЕРСТАМИ, ибо это делается с призыванием Троицы» («De sacro altaris misterio» , II,45).

Папа Иннокентий III известнен тем, что в 1215 году учредил печально известный церковный трибунал – «священную» инквизицию, а несколько ранее, в 1212 году, организовал так называемый «Крестовый поход детей» , унесший тысячи детских жизней. Также именно папа Иннокентий III организовал 4-ый Крестовый поход против православных христиан Востока. После длительной осады в 1204 году крестоносцы заняли оплот восточного Православия – Константинополь и в результате трёхдневного грабежа и убийств почти полностью уничтожили город. Рыцари-грабители создали Латинскую империю, а папа рукоположил католического патриарха Константинопольского. С еретиками-крестоносцами на Восток пришло и трёхперстие, постепенно распространяясь среди восточных христиан, оно в конечном итоге совершенно вытеснило и заменило собой древний апостольский обычай двуперстного крестного знамения.

Сложе́ние па́льцев (слав. перстосложе́ние) при совершении крестного знамения, рекомендованное папой Иннокентием III в XII веке вместо привычного до этого двуперстного (= из двух пальцев) сложения. После завоевания Константинополя крестоносцами в XIII веке трёхперстие стало распростаняться на греческом Востоке и к XV в. почти полностью вытеснило у греков древнее двуперстие. Впоследствии римокатолики перешли к следующей стадии десемантизации перстосложения – отказу от сложения перстов вообще и совершению его всей рукой без исповедания догматов при помощи пальцев.

wiki-linki.ru/Page/1102078

О трёхперстии у католиков и светские исследователи пишут. К примеру, Б. Успенский

https://m.app.box.com/view_shared/76n2klw8p56pubd

Продолжаем: так, в уставе бенедиктинского монастыря св. Августина в Кентербери, по рукописи первой половины ХІV в., читаем: «Затем да научит каждого [послушника] делать крестное знамение ТРЕМЯ ПЕРВЫМИ пальцами правой руки, проводя прямые линии от вершины головы почти до ног и от края левого плеча к правому плечу» («Deinde doceat singulos facere crucis consignacionem, quae scilicet tribus primis digitis dextrae manus a summo capitis quasi ad pedes et a summitate sinistri humeri usque in dextrum humerum protrahatur directe»)
Thompson, I, с. 402; ср.:Thurston, 1911/1953, с. 13.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Трибина „Дете у хришћанству – Христос у детету“ одржана је у спомен на професора Владету Јеротића, 11. новембра 2019. године, у Позоришту младих, у Новом Саду. На трибини су говорили протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, проф. др Стаменко Шушак, проф. др Исидор Граорац и др Владимир Сакач.     Прота Милош Весин обратио се присутнима на почетку трибине, истакавши завештање које су говорници имали према професору Владети Јеротићу, који је и сâм намеравао да организује трибину о хришћанству и детету.   Звучни запис поздравног слова порте Милоша Весина   Проф. др Стаменко Шушак, руководилац Клинике за кардиоваскуларну хирургију при Институту у Сремској Каменици, нагласио је да смо сви деца Божја, те да нико неће ући у Царство небеско ако не буде као дете.   Звучни запис обраћања др Стаменка Шушака   Отац Милош Весин је говорио о Христу Који је Свеприсутан и Који проговара кроз дете као живо ткање које непрестано расте у нама – ткање Христа Који узраста – помажући и нама да узрастемо.   Звучни запис обраћања проте Милоша Весина   Проф. др Исидор Граорац, који је деценијама предано пратио рад професора Владете Јеротића, истакао је, поред осталог, да све почиње и све се завршава управо дететом, указавши на чињеницу да се деца помињу кроз све векове човековог постојања, а уткана су и у срж наше свете Цркве која слави осам векова аутокефалности.   Звучни запис обраћања др Исидора Граорца   О наследству које је професор Владета Јеротић усадио у све своје вишедеценијске пријатеље, познанике и поштоваоце, говорио је др Владимир Сакач. Он је нагласио важност пружања љубави деци и подсетио да све без љубави јесте ништа, а ништа са љубављу је све.   Звучни запис др Владимира Сакача     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од .............,
      Неко је као замерку хришћанству навео вернике који се тобож добровољно понижавају, у чему виде манипулацију клира. Не одобравају наше клечање (поклоне) у цркви, тугу због греха, „потчињеност“ свештенству. Многи сматрају да хришћанство погрешно представља Бога као Неког од кога треба да стрепимо, пред Њим клечимо, стално га мољакамо. Називамо се слугама Божијим што значи да Га видимо као неког деспота. Такво богослужење унижава човека, а Бог, уколико би постојао, то сигурно не би желео. Разјаснимо ово.   Ми нисмо слуге („раби”)  у ропском смислу. Спремни смо да најближима служимо у љубави, својим временом, трудом, делима. На извесни начин, пријатељи су једни другима слуге. Христос је рекао: "Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима" - Јеванђеље по Јовану 15, 15. Хришћани се не  сматрају робовима, већ децом Божијом.  „Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!” Рим.8,15. Зато Га називамо нашим Оцем. Зато нам је дао могућност да преко Његовог Сина с Њим будемо једно, обожени. "Богови сте и синови Божји", Пс. 82, 6.  Страхопоштовање које осећамо пред Богом је попут оног које осећамо према родитељима. Кад сагрешимо, тугујемо јер смо изневерили Родитеља, а не дрхтимо само у страху од казне. У обредима славимо Бога као Творца и нашег Пријатеља и Родитеља. Не видим ништа понижавајуће да клекнем пред Оним који ми је дао све. То не чиним јер је Њему потребно да Га обожавам, већ јер је мени потребно да Му се захвалим и не заборавим да сам честица у универзуму, а Он ме свакако воли и помаже. Зато и молимо милост. Знамо да је Бог свакако милостив али се не намеће човеку, молитва је показатељ нашег прихватања Божије милости. Савремени човек мора да схвати: колико год велик био, без Бога и ближњих сви смо мали. Служење није  тек неко понижавање, то је спремност да Бога и ближње ставимо испред себе, и то чинимо у љубави, као слободне личности, са свим својим даровима.  А не као безлични и слепо покорни.   Тако хришћани служе својој породици, целој Цркви, земљи. Ту, дакле, није реч о некој потчињености поповима, како многи кажу. Хришћани служе локалној цркви коју предводи свештеник/епископ, служе једни другима и Богу. На том принципу се служи Литургија(– служи, а не „обавља” или „одржава”). Свештеник каже: „Мир свима”, народ одговара: „И духу твоме”. Неко је свештеник, неко појац, неко почисти храм, неко звони, сви учествују у молитви.  Дарови су различити,  али служење је исто. И свештеник, и епископ, и народ служе Богу али и једни другима (Цркви).  У здравој породици нема слепе потчињености, али мора бити послушања у љубави. Притом се поштују свачије могућности и способности, међусобно се испомажемо и усмеравамо ка заједничком али и личном бољитку. Није зато чудно што се породица назива малом црквом, или црква великом породицом. На крају крајева, зар је толико ужасно, модерни човече, бити спреман на понижење зарад другог? Ако ниси спреман на такво понижење, ти ниси спреман да волиш. Христос је то показао, оправши ноге ученицима, али је и искусио због нас, на најболнији могући начин. Кад неког волиш, твоја умишљена величина се смањује и остварује се она права, истинска, једина. Прилагођаваш се, мењаш, жртвујеш, болиш, трпиш, дајеш себе и не тражиш ништа да ти се врати (1.Кор. 13). У овој епохи где преовладава самољубље, где човек поставља самог себе као центар свог живота, није згорег упознати се са хришћанском праксом. „Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се”. Лк. 18, 9. Неко ће рећи како постоје хришћани који не служе другоме, већ себи и својој молитвености. Таквима је Христос давно рекао да су на лошем путу, јер је немогуће волети Бога кога не видимо, а не волети брата кога видимо. Такође смо свесни оних који се горде својом „хришћанском побожношћу”, па и својом слепом послушношћу духовнику. Немојмо бити слепи ни у чему, нарочито не у у послушању. Заживела је у монашким круговима изрека „Послушање је веће од поста и молитве”. Јесте, кад је послушање пројава љубави, кад је мотивисано љубављу и усмерено ка њој. У супротном, то је бежање од одговорности и бескичмењаштво. Љубав је већа од поста и молитве. И не заборавимо да, иако можемо да на њу утичемо, нашу истинску величину не познајемо ни ми, ни они око нас. Није понижење оно што други дефинишу. Само нас наш грех може заиста понизити, и само Бог узвисити.   Марко Радаковић, извор Авденаго
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Високопреосвећени митрополит Иларион  је одржао предавање у Лисабону на тему будућности хришћанства у Европи. Одмах је истакао да је тема веома актуелна, јер, према данашњој статистици, хришћанство је најпрогоњенија религија на свету, кад  више од 200 милиона хришћана бива подвргнуто разним истјазањима у више од 50 земаља, а да не говоримо о новим изазовима који ударају у основне моралне императиве и традиционалне вредности.
      Митрополит је навео чињеницу да је хришћанство културно преобратило европске народе и оставило снажан печат на поглед на свет новообраћених, на њихово друштвено уређење. Хришћанство је постала државна религија многих европских држава у којима је извршило моћан утицај на развој права и на изградњу друштвеног морала. Хришћански проповедници су заједно са доношењем Благе вести на европски континент донели и просвету; Црква је постала извор писмености за народе, а храмови и манастири центри образовања. У многим великим манастирима оснивају се прве библиотеке, а локални житељи се спремају за свештенички или монашки чин.   Јеванђељски идеали су надахнули Европејце да остваре невен-дела из области архитектуре, примењених уметности, живописа, музике, књижевности. Ова остварења су ушла у ризницу европске културе, постала су заједничко добро целокупног човечанства. И данас се многобројни туристи надахњују достигнућима сликара и вајара посвећеним јеванђељским и новозаветним темама, а која украшавају катедрале европских градова, чувају се у музејима или у галеријама.   Међутим, са настајањем Новог доба појачане су секуларне идеје, настао је нихилизам и релавитизам на духовном и моралном плану. У Европи су ови процеси били повезани са крвавим револуцијама 17. и 18. века - енглеском и француском, које су довеле до слабљења хришћанства и измене личне карте Европе.   Данас житељи европског континента, сматра Високопреосвећени, у великом броју не идентификују себе са хришћанством. Анкете проведене у Великој Британији показују да више од половине њених становника – први пут у историји – не сматрају себе припадницима било које религије. У анкети коју је провео Национални центар социјалних истраживања Британије 2016. године, уз учешће 2042 одраслих, њих 53% одговорили су на питање „религиозна припадност“ варијантом „без религије“. Међу лицима узраста од 18 до 25 година проценат нерелигиозних још је већи – 71%. Ради поређења, када је 1983. године проведено слично истраживање, само је њих 31% одговорило да не исповеда ниједну веру.   У континенталној Европи ситуација се чини да је гора. Подаци анкете проведене 2014-2016. сведоче да већина младих (више од 50%) у старости од 16-25 година у земљама као што су: Чешка, Естонија, Швајцарска, Холандија, Мађарска, Белгија, Француска, Финска, Данска, Норвешка, Шпанија, уопште себе не доводе у везу са неком религијом. У Португалији тај показатељ износи 42%.   Секуларна идеја, која све више и више улази у ум људи, крајње је негативно настројена према религији, посебно према хришћанству; она у религиозној вери види свог идеолошког притивника. Под окриљем секуларног хуманизма јавља се представа о апсолутном достојанству човека и постојању такозваних „универзалних“  вредности које треба да су у основи неке глобалне цивилизације. Међутим, под универзалним вредностима не сматрају се више духовно-морални оријентири који су у основи свима религијама и једнако обавезни и за верујуће и за неверујуће људе (Не убиј, Не кради, Не сведочи лажно и др.).   Хуманистички морал потиче из гледишта да је једино ограничење људске слободе - слобода других: морално је оно што не утиче на интересе других; неморално је оно што нарушава њихову слободу. Схватање апсолутне моралне норме, као и схватање греха, у савременој хуманистичкој етици потпуно одсуствује из разлога што она одбацује Бога и оне законе које је Он дао људској заједници. Али, ако морал постане релативан, онда се слобода претвара у распуштеност из разлога што је само моралност способна да ограничава и управља према добру слободни избор човеков. Високопреосвећени Митрополит се позива на истраживање спроведено у САД и Енглеској, из којих се види да Европа постаје једини континент на свету где се број хришћана постепено смањује. Са 560 милиона људи 2015. године, биће их 501 милион 2050. године. То је зацело поражавајућа прогноза и  одражава тужну тенденцију на верској карти Европе. Он се позива и на стање хришћана у САД, где је интересовање за религију веће него у Европи, где, штавише, они који себе сматрају „неверујућим“, верују у постојање Бога.   Митрополит жали што је у великом броју европских протестантских Цркава дошло до црквеног признања и благосиљања  једнополних веза, што представља капитулацију пред светском либералном идејом о правима и слободама човека. Неке добро организоване мањинске групе са успехом намећу своју вољу већини под изговором поштовања људских права. Заправо, људска права су постала оруђе за манипулисање већином.   Високопреосвећени се пита зашто је Европа као историјски бастион хришћанства данас постала главном локомотивом и проводником таквих разорних процеса и идеја. Савремено слабљење хришћанства у западном свету може се упоредити са ситуацијом у Руској империји пред 1917. годину, о чему је говорио Свјатејши патријарх Кирил.   Значајну улогу у ширењу секуларних идеја врше и поједине секуларне европске државе својим утицајем на Цркву. Архитекте секуларног друштва разрадили су јуридичку страну питања: формално можете припадати било којој вероисповести, али ћете бити подвргнути у најбољем случају укору, а у најгорем – прогањау уколико желите своје поступке да мотивишете верским убеђењем. Ако лекар, нпр., одбије да изврши абортус или обави еутаназију позивајући се на своје верско убеђење, он онда нарушава закон. Ако сте, пак, свештеник и живите у земљи у којој су озакоњене једнополне везе, ви немате много шанси да одбијете такав „пар“ са венчања и да на томе остане а да вас не казни држава. Тако је председник Владе Шведске Стефан Левен изјавио да сви свештеници Шведске Цркве имају да венчавају једнополне парове, направивши следеће поређење: ја правим паралелу са медицинском сестром која одбија да обави абортус. Ако си запослена као медицинска сестра, дужна си да умеш обавити абортус, и тебе се ништа друго не тиче... Тако је исто и са свештеницима“.   Извор: Српска Православна Црква
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит је навео чињеницу да је хришћанство културно преобратило европске народе и оставило снажан печат на поглед на свет новообраћених, на њихово друштвено уређење. Хришћанство је постала државна религија многих европских држава у којима је извршило моћан утицај на развој права и на изградњу друштвеног морала. Хришћански проповедници су заједно са доношењем Благе вести на европски континент донели и просвету; Црква је постала извор писмености за народе, а храмови и манастири центри образовања. У многим великим манастирима оснивају се прве библиотеке, а локални житељи се спремају за свештенички или монашки чин.   Јеванђељски идеали су надахнули Европејце да остваре невен-дела из области архитектуре, примењених уметности, живописа, музике, књижевности. Ова остварења су ушла у ризницу европске културе, постала су заједничко добро целокупног човечанства. И данас се многобројни туристи надахњују достигнућима сликара и вајара посвећеним јеванђељским и новозаветним темама, а која украшавају катедрале европских градова, чувају се у музејима или у галеријама.   Међутим, са настајањем Новог доба појачане су секуларне идеје, настао је нихилизам и релавитизам на духовном и моралном плану. У Европи су ови процеси били повезани са крвавим револуцијама 17. и 18. века - енглеском и француском, које су довеле до слабљења хришћанства и измене личне карте Европе.   Данас житељи европског континента, сматра Високопреосвећени, у великом броју не идентификују себе са хришћанством. Анкете проведене у Великој Британији показују да више од половине њених становника – први пут у историји – не сматрају себе припадницима било које религије. У анкети коју је провео Национални центар социјалних истраживања Британије 2016. године, уз учешће 2042 одраслих, њих 53% одговорили су на питање „религиозна припадност“ варијантом „без религије“. Међу лицима узраста од 18 до 25 година проценат нерелигиозних још је већи – 71%. Ради поређења, када је 1983. године проведено слично истраживање, само је њих 31% одговорило да не исповеда ниједну веру.   У континенталној Европи ситуација се чини да је гора. Подаци анкете проведене 2014-2016. сведоче да већина младих (више од 50%) у старости од 16-25 година у земљама као што су: Чешка, Естонија, Швајцарска, Холандија, Мађарска, Белгија, Француска, Финска, Данска, Норвешка, Шпанија, уопште себе не доводе у везу са неком религијом. У Португалији тај показатељ износи 42%.   Секуларна идеја, која све више и више улази у ум људи, крајње је негативно настројена према религији, посебно према хришћанству; она у религиозној вери види свог идеолошког притивника. Под окриљем секуларног хуманизма јавља се представа о апсолутном достојанству човека и постојању такозваних „универзалних“  вредности које треба да су у основи неке глобалне цивилизације. Међутим, под универзалним вредностима не сматрају се више духовно-морални оријентири који су у основи свима религијама и једнако обавезни и за верујуће и за неверујуће људе (Не убиј, Не кради, Не сведочи лажно и др.).   Хуманистички морал потиче из гледишта да је једино ограничење људске слободе - слобода других: морално је оно што не утиче на интересе других; неморално је оно што нарушава њихову слободу. Схватање апсолутне моралне норме, као и схватање греха, у савременој хуманистичкој етици потпуно одсуствује из разлога што она одбацује Бога и оне законе које је Он дао људској заједници. Али, ако морал постане релативан, онда се слобода претвара у распуштеност из разлога што је само моралност способна да ограничава и управља према добру слободни избор човеков. Високопреосвећени Митрополит се позива на истраживање спроведено у САД и Енглеској, из којих се види да Европа постаје једини континент на свету где се број хришћана постепено смањује. Са 560 милиона људи 2015. године, биће их 501 милион 2050. године. То је зацело поражавајућа прогноза и  одражава тужну тенденцију на верској карти Европе. Он се позива и на стање хришћана у САД, где је интересовање за религију веће него у Европи, где, штавише, они који себе сматрају „неверујућим“, верују у постојање Бога.   Митрополит жали што је у великом броју европских протестантских Цркава дошло до црквеног признања и благосиљања  једнополних веза, што представља капитулацију пред светском либералном идејом о правима и слободама човека. Неке добро организоване мањинске групе са успехом намећу своју вољу већини под изговором поштовања људских права. Заправо, људска права су постала оруђе за манипулисање већином.   Високопреосвећени се пита зашто је Европа као историјски бастион хришћанства данас постала главном локомотивом и проводником таквих разорних процеса и идеја. Савремено слабљење хришћанства у западном свету може се упоредити са ситуацијом у Руској империји пред 1917. годину, о чему је говорио Свјатејши патријарх Кирил.   Значајну улогу у ширењу секуларних идеја врше и поједине секуларне европске државе својим утицајем на Цркву. Архитекте секуларног друштва разрадили су јуридичку страну питања: формално можете припадати било којој вероисповести, али ћете бити подвргнути у најбољем случају укору, а у најгорем – прогањау уколико желите своје поступке да мотивишете верским убеђењем. Ако лекар, нпр., одбије да изврши абортус или обави еутаназију позивајући се на своје верско убеђење, он онда нарушава закон. Ако сте, пак, свештеник и живите у земљи у којој су озакоњене једнополне везе, ви немате много шанси да одбијете такав „пар“ са венчања и да на томе остане а да вас не казни држава. Тако је председник Владе Шведске Стефан Левен изјавио да сви свештеници Шведске Цркве имају да венчавају једнополне парове, направивши следеће поређење: ја правим паралелу са медицинском сестром која одбија да обави абортус. Ако си запослена као медицинска сестра, дужна си да умеш обавити абортус, и тебе се ништа друго не тиче... Тако је исто и са свештеницима“.   Извор: Српска Православна Црква
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Хришћанство и секуларни хуманизам углавном приписују различито значење идеји достојанства и слободе личности. У религијској традицији појмови достојанства и слободе личности директно произилази из концепта њеног божанског исходишта. 
      Библијска и хришћанско предање говоре о томе да је човек створен по икони и подобију Божијем (Пост. 1, 26; 5, 1), при чему се икона поима као нешто што му је дато од почетка, а подобије као известан потенцијал који мора да оствари. Свети Јован Дамаскин види икону Божију у умној природи личности и у постојању слободне воље, док подобије схвата као „сједињење са Богом кроз врлину колико год је то могуће“. [Тачно изложење православне вере II, 12] У самој сржи источне хришћанске антропологије налази се учење о обожењу (theosis) – потпуно уподобљење Богу, у којој личност благодаћу постаје оно што је Бог по природи. Обожење је циљ хришћанског живота и достиже се заједничким творачким напорима, сарадњом и синергијом између Бога и човека. Ово потребује својевољно и свесно одбацивање греха и усмерење слободне воље ка врлини. На путу уподобљења Богу човек није лишен слободе, већ његова слободна воља ступа у хармонично јединство са вољом Божијом. Према хришћанском учењу, највеће достојанство човека лежи у слободној реализацији сопственог потенцијала уподобљења Богу.   Учење о првородном греху, према којем је првобитна богостворена природа човекова прошла кроз тотално извитоперење, што је последица пада, значајно је у хришћанској антропологији. Првостворени човек није имао склоности ка греху: његова слободна воља била је у послушности и хармонији са божанском вољом. Међутим, након што је човек окусио „са дрвета познања добра и зла“, тј. заправо узео учешће у злу и греху, његова слободна воља се нашла пред сталним избором између добра и зла. У сваком тренутку у животу човек мора да врши овакав избор, и да би исправно одабрао, мора свесно да управља своју вољу ка добру. Свети Максим Исповедник говори о присуству „слободне воље“ у човеку, која је у његовом првоствореном стању увек стремила ка добру, али која у палом човеку може бити усмерена ка неприродном – злу, греху и пороку. Истовремено, према Максиму, постоји и „воља разликовања“ која је својствена личности и може правилно да усмери природну вољу, окрећући је ка добру и чистећи је од греха. У Исусу Христу, који је био савршен Бог и савршен човек, слободна воља човекова је увек била у хармоничном јединству са Божијом вољом, док је код обичних људи који нису достигли светост слободна воља често у конфликту са божанском вољом.   Зато хришћанство, као и секуларни хуманизам, говоре о достојанству и слободи личности, али за разлику од потоњег, хришћанство инсистира на томе да принцип слободе мора да буде добро избалансиран са принципом личне духовне и моралне одговорности пред Богом и другим људима. Свакако да је идеја одговорности, такође, присутна у хуманизму, међутим, са одсуством апсолутних моралних норми овај принцип једноставно указује на ограничења слободе једне личности, слободом других људи. Са становишта атеистичког хуманизма, остварење потенцијалне слободе није ништа друго до неометана реализација личности у свим њеним жељама и настојањима, изузев оних које оматају остварење сличних жеља других људи, као и испуњење оних права човекових која не угрожавају права других. То доводи до релативистичког тумачења свих моралних норми и духовних вредности. Ништа није норма и вредност само по себи, ако је једини критеријум човекова слободна воља. Свака личност може да дефинише сопствене вредности према којима се управља у зависности од сопственог погледа на свет, жељâ, тежњи, навика, усмерења, и свака личност има право да установи сопствене норме понашања засноване на личном поимању добра и зла.   Постоје правне норме које омогућавају усклађивање и садејство слободâ појединаца у савременом секуларном друштву и оне гарантују свакој личности да оствари своје слободе без угрожавања слободâ других људи. Међутим, крајњи циљ атеистичког хуманизма је ослобођење личности од свих спољашњих ограничења слобода, укључујући оне моралне норме које јој намећу друштво и држава. Захтеви за успостављање такозваног „планетарног хуманизма“ унутар овог контекста уопште нису случајни. Ова идеологија пропагира постепено ослобођење човечанства да би могло да се „ослободи од метафизике или теологије“ [Хуманистички манифест 2000, погл. III], као и од повезаности са вредностима карактеристичним за појединачне земље, нације и државе. Идеју формирања света без државних, културних и цивилизацијских ограничења су већ заговарали поједини философи просветитељства, но сада, за време периода глобализације, ова идеја коначно бива остварена у пракси. Лидери глобализације и активисти „планетарног хуманизма“ се заједнички старају о њеном остварењу: претходни највероватније због политичких и економских разлога, потоњи због својих погледа на свет.   Корени савременог секуларног хуманизма се могу наћи у антрополошком учењу философа просветитељства, који су први у савременој историји отворено поставили изазов хришћанској антропологији. Тежиште важности су у потпуности пренели на људски разум који би, како им се чинило, могао свету да донесе духовни и материјални просперитет. Уздање у тријумф здравог разума, позитивни карактер научних и техничких достигнућа и апсолутно вредновање научних открића постали су камен темељац философије просветитељства. Током тог периода дошло је до неприродног супротстављања између науке и религије: наука се сматрала водећом прогресивном силом, док је религија била препрека на путу свесветског просперитета. Најрадикалнији просветитељи су у потпуности одбацили религију и настојали да је искорене, док су они мање радикални признали њену неопходност инсистирајући на искључивању из социјалних, политичких и образовних сфера.   Расправа између просветитеља и Цркве није у толикој мери била дискусија о Богу колико о човеку, његовој природи и сврси, слободи и достојанству. Антрополошке премисе теорија просветитељства су се са хришћанског становишта смaтрале изузетно погрешним, што је онемогућило било какве покушаје да се ова теорија имплементира у стваран живот. Одбацивши хришћанско учење о грешној и несавршеној људској природи, просветитељи су са великом оптимизмом усвојили, у основи нереалистично и утопијско становиште о могућностима људског ума. Апсолутизујући људску слободу, потценили су њен негативан и деструктиван потенцијал, који долази до изражаја када људска делања нису одређена апсолутним моралним нормама и њихове аспирације и инстинкти нису виши духовни идеал.   Погрешно поимање људске слободе и њених могућности исказано у становишту које је заступано у добу просветитељства и разрађено од стране философског материјализма деветнаестог века, послужило је као основа за неколико значајних социјално-политичких пројеката због којих је човечанство платило високу цену.   Први такав пројекат била је Француска револуција као директна инкарнација просветитељског учења, од којег су револуционари наследили не само идеале слободе, братства и јединства, већ и негативан став према религији. Просветитељи су хришћанству поставили интелектуалан изазов, док је револуција покушавала да га уништи физички:   Волтер је потписивао своја писма са: Écrasez l’infame! [„Згњечите срамно (Цркву)!“]   „Човечанство неће бити слободно све док последњи краљ не буде задављен цревима последњег свештеника“, тврдио је Дидро.   „Човечанство је рођено слободно, али је свуда у оковима“, говорио је Русо.   Француска се подигла и кренула за пискаралима. Монархија се урушава. Луј XVI, Марија Антоанета и аристократе су одведени на гиљотину. Црква је похарана и опљачкана. Разум је тријумфовао над вером и створио септембарске масакре, терор, Робеспјера и диктатуру, Бонапарту и царство и пола века европских ратова из којих Француска никада није повратила своје јединство и примат. [Patrick J. Buchanan, The Death of the West, New York: St. Martin’s Press, 2002, p. 264.]   Ове кратке описе револуционарних догађања у деветнаестом веку у Француској изнео је конзервативан амерички политичар. Несумњиво да се многи Французи неће сложити с њим, будући да потичу из земље у којој је паљење Бастиље национални празник. Међутим, немогуће је одбацити историјску чињеницу да револуција нити је водила ослобођењу од окова, о чему су просветитељи маштали, нити до јединства или братства. Сасвим супротно, достојанство личности о којој је толико говорено током периода просветитељства је окрутно погажено репресијом и гиљотином.   Други на широкој социјалној скали пројеката је Октобарска револуција. Њену идеолошки основу чини немачки материјализам, који је генетски повезан са просветитељством и Француском револуцијом. Овај пројекат је светском пролетеријату поставио задатак саздања бескласног друштва у коме ће бити искључена експлоатација од стране другог људског бића. Маркс је тврдио да је пут до достизања таквог друштва социјална револуција, која би у цивилизованим друштвима требала спонтано да се одвија. Револуција би најпре требала да доведе до свргавања постојећих режима и успостављања диктатуре пролетеријата, а затим до стварања бездржавне структуре широм света која се зове комунизам. Заиста, у оваквој структури нема места за религију коју је Маркс називао „опијумом народа“. [Karl Marx, Zur Kritik der hegelschen Rechtsphilosophie, in: Karl Marx und Friedrich Engels, Werke, Band 1, Berlin: Dietz Verlag, 1976, S. 378.] Социјална револуција се заиста догодила, али не у свим земљама истовремено. Десила се само у једној, и, као што нам је добро познато, није довела до стварања комунизма, већ до милиона жртава и деценија најсуровијег терора.   Трећи социјално-политички пројекат који би требало да поменемо је немачки национал-социјализам. Његове идеолошке основе су формиране под утицајем ничеанског учења о смрти Бога: човек је преузео место „убијеног“ Бога у овом систему. Оба идеолога, и Ниче и Хитлер, дубоко су у својој суштини били антихришћански. Хитлер је намеравао да створи нову религију у којој су као највише вредности требале да буду постављење раса и крв. Још 1933. године је говорио о свом покушају да „искорени хришћанство у Немачкој, потпуно га уништи до најситнијих детаља“ и замени га „богом природе, богом тог народа, богом његове судбине и крви“. „Доста расправе – Стари Завет, Нови Завет чак и помињања Христа… све је то исто, јеврејска обмана. Све је то иста ствар и неће нас ослободити“, писао је Хитлер. [Г. Раушнинг, Говорит Гитлер. Зверь из бездны, Москва 1993, стр. 51–54] Нацисти нису имали довољно времена да искорене хришћанство у потпуности или створе нову религију и усаде је у масе. Па ипак, током дванаест година њихове владавине у Немачкој било је довољно да отпочну Други светски рат, униште милионе људи и почине зверства без преседана у историји човечанства.   Иако се несумњиво суочавамо са три веома различита социјално-политичка пројекта, много тога им је заједничко. Најпре, посматрано из хришћанске перспективе, они извиру из лажне антрополошке премисе и изопачених претпоставки о слободи и достојанству личности. Друго, одбацивање традиционалног система вредности и замењивање различитим утопистичким идејама. Треће, доведени су до крајности, неразумном и нељудском мржњом према хришћанству. Као последица, сва три пројекта су се катастрофално одразила на човечанство и нанела му неизрециве патње.   Савремени секуларни хуманистички пројекат се, доиста, у многим аспектима разликује од горе поменутих. Поређење са национал-социјализмом и комунизмом би несумњиво дубоко увредило савремене хуманисте. Хуманизам друге половине двадесетог века изражен у „Универзалној декларацији о људским правима“, јавља се као реакција на „варварска дела која савест човечанства пуне гађењем“ [Универзална декларација о људским правима, Преамбула.], тј. као реакција на нацистичке злочине. Међутим, хуманисти одбијају да сагледају везу између ових злочина и антрополошких теорија које су формиране у уму атеиста и француских просветитеља осамнаестог века и које су развили материјалисти деветнаестог века. Хуманисти не признају да је „хуманизација“ морала кроз одбацивање религиозних норми бити главни разлог монструозности француских револуционара и касније комуниста и нациста.   Савремени хуманисти не одбацују генетску везу свог погледа на свет са философијом просветитеља, нити са резултатима до којих су такви погледи довели током историје. Савремени хуманисти се, такође, нису дистанцирали од антихришћанског патоса просветитељства. Напротив, они и даље инсистирају на некомпатибилности хришћанства са прогресом, вере са разумом, религије и науке. „Вера у молитви коју Бог услишује, подразумева живот и старање о људима, да чујемо и разумно њихове молитве, и да можемо да им у томе помогнемо, побољшана је и осавремљена вера,“ прокламовали су аутори Хуманистички манифест из 1973. године. [Хуманистички манифест II, Увод, изд. American Humanist Association] „Обећања о бесмртном спасењу или страх од вечног проклетства су илузорна и штетна. Они одвраћају људе од савремених брига, од самоактуелизације, од сређивања социјалних неприлагођености… Традиционалне религије су… препреке људском напретку“. [Ibid., погл. Религија]   Историја човечанства је још једном показала утопијски карактер и деструктивност хуманистичких теорија изграђених на извитопереним антрополошким парадигмама, на одбацивању традиционалних вредности и религијских идеала, као и на одбацивању божански установљеним моралним нормама. Међутим, све до недавно су се такве идеје могле реализовати у појединим земљама. Идеја „планетарног хуманизма“ је опасна јер полаже право на светску доминацију, називајући се нормом коју сви људи морају да прихвате и усвоје независно од свог националног, културног и цивилизацијског идентитета. Усађене секуларне хуманистичке идеологије на планетарном нивоу би могло да доведу до колапса не само на нивоу једне или неколико земаља, већ читавог света.   Николај Берђајев је 1946. написао: „Хуманизам, и сходно томе достојанство човека се поново може успоставити само из религиозних дубина… Достојанство личности претпоставља постојање Бога.“ [Николай А. Бердяев, „Пути гуманизма“, Истина и откровение, Санкт-Петербург, 1996, стр. 194.] Ове речи великог руског философа, које је изрекао мало пред крај Другог светског рата, одражавају поимање хуманистичких карактеристика од стране традиционалног хришћанства. Црква атеистима одбија право да монополизују идеју „хуманизма“ и изједначава га са милитантним атеизмом. Црква се противи дискредитовању традиционалних вредности, наводно, у име установљења слободе и достојанства човека. Црква одолева покушајима да религију назове реликтом прошлости и да је избаце из друштва, наводно, у име тријумфа хуманизма. Црква одбацује мит да је наука, наводно, доказала погрешност основних постулата религијских учења. Црква своје разумевање достојанства и слободе личности сматра највишим обликом хуманизма, не мање „специфичним“ и „прогресивним“ од антрополошких теорија савремених агностика и атеиста.   Извор: Теологија.нет
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...