Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
Поуке.орг инфо

95 теза Мартина Лутера

Оцени ову тему

Recommended Posts

АДМИН

martin-luter-815x458.jpg

 

Мартин Лутер, (1483-1546) зачетник немачке Реформације. Теолог, августинац и викар у свом монашком реду, 31.10.1517. године окачио је на црквена врата у Витенбергу теолошку расправу у облику 95 теза, написану углавном као одговор на проповеди извесног Ј. Тецела о опроштајницама које је издао папа Лав Десети, како би донацијама обновио базилику Светог Петра у Риму. Тезе су ускоро постале манифест реформе и постале широко познате но читавој Немачкој убрзо пошто су објављене.

 

У априлу 1518. године Лутер је у Хајделбергу морао да брани своје ставове пред представницима свог монашког реда, и у тој дебати однео је победу. Међутим, те године је оптужен у Риму за јерес и морао је да одговара пред кардиналом Кајетаном у Агусбургу. Пошто је одбио да се покаје, побегао је у Витенберг под заштиту Електора Фредерика трећег Саксонског. Године 1519, у Лајпцигу, Лутер је одрекао папин примат и безгрешности великих Концила. Већ следеће, 1520. године Лутер је упутио проглас немачком народу у којем их позива да реформишу Цркву, и објављује три рада у којима афирмише ову идеју.

 

Папа је 12. јуна 1520 године издао папску булу "Еxсурге Домине" у којој је напао 41 тезу из Лутерових радова. Лутер је одговорио тако што је јавно спалио булу, заједно са многим католичким књигама. То је узроковало његову екскомуникацију 3. јануара 1521. године. Опасност од прогона терају Лутера да се склони, где у миру скровишта у Вартбургу започиње са преводом Новог завета на народни језик. Лутеранска црква је знатно модификовала нека од његових учења већ 1577. године.

 

1. Када је наш Господар, Господ Исус Христос рекао: "покајте се...", тиме је хтео да каже да читав живот верника треба да буде живот покајања.

 

2. Ову реч не можемо да схватимо као дасе односи на сакрамент покоре, односно на исповест и разрешење служену од стране свештеника.

 

3. Ипак се она не своди само на унутарње кајање, јер унутарње кајање није ништа ако се неиспољава у разним облицима умирања телесности.

 

4. Све док мрзимо себе (а то је право унутрашње покајање), кажњавање греха остаје и то све док не уђемо у Царство небеско.

 

5. Папа нема ни вољу ни моћ да опрости било које казне осим оних које је наметнуо својом сопственом одлуком или канонским законом.

 

6. Папа не може да опрости кривицу него само да прогласи и потврди да је Бог опростио; или у крајњој линији он може да опрости једино у случајевима који су у делокругу његовог одлучивања. Игнорисати оваква опроштења би, наравно, оставило кривицу недирнутом.

 

7. Бог никада никоме не опрашта кривицу а да се особа истовремено потпуно не понизи пред свештеником, Божијим представником.

 

8. Прописи о покори односе се само на живе, и као што то видимо у самим канонима, ниједан од њих се не односи на умируће људе.

 

9. Према томе, Свети Дух делује за наше добро кроз папу, тако да стално одступа од својих прописа у случајевима наступајуће смрти или потребе.

 

10. Незнање је и грешка свештеника да оставља за умируће канонске казне у чистилишту.

 

11. Онда кад су канонске казне промењене у покору у чистилишту, бискупи мора да су спавали док се сејао кукољ.[1]

 

12. Раније канонске казне су, као доказ истинског кајања, биле наметане пре, а не након разрешења од греха.

 

13. Умирући ће платити своје дугове својом смрћу, и они су већ мртви за канонско право и слободни од његове правне власти.

 

14. Нарушено духовно здравље или љубав која је у умирућем човеку, нужно доноси са собом големи страх, и што је та нарушеност већа, то је и страх већи.

 

15. Овај страх и ужас су сами но себи довољни (превладавају све остало) да сачињавају казну чистилишта, јер се веома приближавају ужасу безнађа.

 

16. Изгледа да је разлика између пакла, чистилишта и неба истоветна разлици између безнађа, стања близу безнађа и сигурности.

 

17. Што се тиче душа у чистилишту, изгледа да њихова љубав нужно јача стишавањем њихових ужаса.

 

18. Чини се да се не доказује ни разумом ни Писмима да су ове душе изван стања заслужности, нити да су неспособне да расту у љубави.

 

19. Нити се чини доказаним да су оне - или у најмању руку свака од њих - сигурне и уверене у своје спасење, чак иако смо ми сами у то потпуно уверени.

 

20. Стога папа својим свеопштим опростом свих казни не мисли на "све" у апсолутном смислу, већ само опрост оних казни које је он сам наметнуо.

 

21. Отуд су они проповедници опроштајница (индулгенција) у заблуди када кажу да је папиним опроштајницама човек разрешен и поштеђен сваке казне.

 

22. Напротив, он душама у чистилишту не може да опрости ниједну казну која сагласно канонском праву мора да се плати у овом животу.

 

23. Уколико се било који опрост свих казни може икако неком даривати, мора да су то само они који су савршени, другим речима - веома малобројнима.

 

24. Према томе, из тога произилази да је већина људи преварена збрканим и звучним обећањем ослобођења од казни.

 

25. Исту моћ коју папа има у целини над чистилиштем, поседује и сваки бискуп у својој бискупији и свештеник у својој парохији.

 

26. Папа чини изврсну ствар када душама даје опрост - не путем права на кључеве (јер их и нема), већ путем заступања.

 

27. Проповедати да душа излеће (из чистилишта) чим звецне новац у кутији за сакупљање новца је пука људска прича.

 

28. Сигурно је могуће да расту похлепа и тврдичлук чим новац звецне у кутији за новце, али заступство Цркве зависи искључиво од самога Бога.[2]

 

29. Ко зна да ли све душе у чистилишту желе да буду избављене у смислу приче коју казује Св. Северин и Паскал.[3]

 

30. Нико није сигуран у стварност свог сопственог покајања, а још мање у примање свеопштег опроста.

 

31. Човек који истински купује опроштајнице је исто тако редак као и прави покајник, другим речима свакако веома редак.

 

32. Сви који верују у сигурност свог спасења због опроштајница, биће вечно проклети заједно са њиховим ученицима.

 

33. Морамо се посебно чувати оних који кажу да су папске опроштајнице непроцењив Божији дар којим се човек измирује са Богом.

 

34. Јер се дарови милости које ове опроштајнице носе тичу само казни због сакраменталних задовољштина које је човек прогласио.

 

35. Није хришћанско проповедање научавати да они који теже да спасу своју душу или набаве исповесне опроштајнице, немају потребе да се покају.

 

36. Хришћанин пак, који се стварно каје, има право на свеопшти опрост греха и то и без опроштајница.

 

37. Прави хришћанин пак, жив или мртав, учествује у свим предностима Христа и Цркве; и то му дарује Бог, и то и без опроштајница.

 

38. Ипак никако не смемо презрети ни папин опрост ни ослобађање, јер оне, како је већ речено, наговештавају божанско опроштење.

 

39. Веома је тешко чак и за веома учене теологе, да пред људима истовремено величају доброту опроштајница и потребу за истинским покајањем.

 

40. Право покајање тражи и жели да плати казне за грех, док опроштајнице великодушно отпуштају казне и чине да их човек одбија, или у најмању руку одбијање може да буде учинак.

 

41. Апостолски опрости треба да се проповедају с опрезом: иначе ће их људи криво схватити, као да су важнији од других добрих дела љубави.

 

42. Хришћане треба поучавати да папа нема појма о томе како куповину опроштајница треба схватити у упоређењу са делима милосрђа (љубави).

 

43. Хришћане треба поучавати да онај који даје сиротињи или позајмљује онима у потреби, чини боља дела од оног који купује опроштајнице.

 

44. То зато што путем дела љубави - љубав расте и човек постаје бољи, док опростом не постаје бољи, само слободнији од казне.

 

45. Хришћане треба поучавати да онај ко види особу у потреби и прође поред ње, иако даје новац за опрост, не задобија се за папину опроштајницу већ за Божији гнев.

 

46. Хришћане треба поучавати да, осим ако не обилују у добрима изнад својих потреба, да су дужни да чувају оно што је нужно за њихово домаћинство, и да то нипошто не расипају за куповину опроштајница.

 

47. Хришћане треба поучавати да је куповина опроштајница добровољна а не обавезна.

 

48. Хришћане треба поучавати да папа, дарујући опросте, има већу потребу и жељу за посвећеним молитвама ради себе самог, него за готовим новцем.

 

49. Хришћане треба поучавати да су папини опрости корисни само ако се не ослањају на њих, а у највећој мери штетни ако се због њих изгуби страх Божији.

 

50. Хришћане треба поучавати да, када би папа знао за изнуђивања проповедника опроштајница, радије би дао да се уништи базилика Св. Петра, него да је гради од коже, меса и костију оваца из свога стада.

 

51. Хришћане треба поучавати да, уколико би настала нека потреба, да би папа био вољан да прода цркву Св. Петра и да да свој сопствени новац мноштву оних од којих су га продавци опроштајница изнудили.

 

52. Узалудно је ослањати се на спасење путем опроштајница, чак иако би повереник или сам папа заложили своју душу заједно са њиховом.

 

53. Непријатељи Христа и папе су они који су потпуно забранили да се у неким црквама проповеда Божија Реч да би се у другим проповедали опрости.

 

54. Божија Реч трпи штету ако се у истој проповеди посвећује исто или дуже време опроштајницама него Речи.

 

55. Папин ум мора да је нужно окренут мислима да, ако се опроштајнице (које су веома мала ствар) прослављају једним звоном, једном процесијом и церемонијом, Еванђеље (које је веома велика ствар) треба да буде проповедано уз хиљаде звона, хиљаде процесија и церемонија.

 

56. О црквеном благу из којега папа даје опроштајнице се не говори и не зна довољно међу Христовим народом.

 

57. У најмању руку, јасно је да оне нису пролазног карактера, јер их многи продавци само сакупљају - уместо да их слободно шире.

 

58. Нити су то заслуге Христа или светаца јер, потпуно независно од папе, ове заслуге увек производе милост у унутрашњем човеку, а насупрот томе, смрт и пакао у спољашњем човеку.

 

59. Св. Лаврентије је рекао да су сиромашни благо Цркве, али када је то овако рекао, користио је језик свог сопственог времена.

 

60. Хе говоримо непромишљено када кажемо да су благо Цркве њени кључеви, и да су они обезбеђени Христовим заслугама.

 

61. Јер је јасно да је папина моћ сама но себи довољна за опроштај казне и (ограничених) случајева.

 

62. Право благо Цркве је свето Еванђеље славе и милости Божије.

 

63. Али је ово оправдано најомраженије, јер чини да први буде последњи.

 

64. У другу руку, благо опроштајница је оправдано најпопуларније, јер последњег чини првим.

 

65. Стога су блага Еванђеља мреже које су у ранија времена коришћене да се њима лове богати људи.

 

66. Благо опроштајница су мреже које се користе да се њима лове богаташи данас.

 

67. Опроштајнице које продавци намећу као највеће дарове милости, правилно су схваћене као "највеће" само уколико се ради о стицању новца.

 

68. Али су оне, у ствари, најмање упоредиве са Божијом милошћу и побожношћу крста.

 

69. Бискупи и свештеници су обавезни да поверенике Апостолских опроста приме са свим почастима, но службеној дужности.

 

70. Али су они под још већом обавезом да дају своје очи и уши и да спрече ове људе у проповедању својих сопствених снова, уместо оног повереног им од папе.

 

71. Нека буде проклет и анатемисан онај који пориче истинитост Апостолских опроста.

 

72. У другу руку, нека буде благословен онај који се представља као чувар против похлепе и разузданости у речима продаваца опроштајница.

 

73. Као што папа исправно грми против оних који на било који начин употребљавају присилу да се нечасно окористе трговином опроштајницама,

 

74. Много више би требало да грми против оних који користе опроштајнице као изговор да би се нечасно окористили и извргавали руглу свету љубав и истину.

 

75. Лудост је помислити да папине опроштајнице имају толику моћ да могу да разреше човека, чак ако је урадио немогуће и обешчастио мајку Божију.

 

76. Супротно томе, потврђујемо да папине опроштајнице нису довољне да уклоне и најмањи од опростивих греха, барем што се тиче њихове кривице.

 

77. Када се говори да чак ни Св. Петар, када би сада био папа, не би могао да прибави веће дарове милости, то је хула против Св. Петра и папе.

 

78. Супротно томе потврђујемо да, као што и он, тако и било који папа, поседује још веће милосне дарове . Еванђеље, врлине милости исцељења, итд., како налазимо у 1. Коринћанима 12.

 

79. Богохулно је рећи да је крст подигнут покретима папиних руку од исте вредности као Христов крст.

 

80. Бискупи, свештеници и теолози који одобравају овакво проповедање народу, за то ће морати да одговарају.

 

81. Овакво раскалашно проповедање опроста отежава чак и ученом човеку да очува дужно поштовање према папи, од клевете или ако ни од чега другог, онда од оштроумног запиткивања лаика.

 

82. На пример: "Зашто папа не испразни чистилиште ради најсветије љубави и највеће потребе душа?" То би био најправеднији разлог ако би могао да откупи небројено мноштво душа бедним новцем којим ће градити базилику - најтривијалнији од свих разлога.

 

83. И опет: "Зашто треба да наставимо праксу реквијема и годишњих миса за мртве?" "Зашто папа не отплати или дозволи да се отплате повластице установљене за мртве, када је погрешно молити се за душе које су сада спасене?"

 

84. Опет: "Ово је засигурно нова врста побожности Бога и папе, када они дозвољавају човеку који није побожан, Божијем непријатељу да плаћањем новца спасе одану душу. Зашто онда они не спасу поради бесплатне љубави ту побожну душу на рачун своје сопствене потребе?"

 

85. Опет: "Зашто се ослобађање од казнених канонских прописа још увек купује за новце издавањем опроштајница, као да су оне потпуно делотворне, када ови прописи већ дуго времена заиста нису на снази због неупотребе и но себи су мртви?"

 

86. Опет: "Пошто је папино богатство веће од блага највећег кнеза нашег времена, зашто он радије не изгради базилику Св. Петра својим сопственим новцем уместо оним од сиромашних верника?"

 

87. Опет: "Шта папа опрашта и од чега он ослобађа људе, када они путем свог савршеног покајања имају право на потпуно опроштење и ослобађање?"

 

88. Опет: "Колико би веће добро било учињено Цркви када би папа изрекао те опросте и ослобађања не једном као што се чини сада, већ сто пута на дан, и то било којем вернику?"

 

89. "Пошто папа опроштајницама не тражи толики новац, колико спасење душа, зашто ставља ван снаге опроштајнице које су раније биле признате, када су оне исто тако делотворне као што су увек и биле?"

 

90. Сузбити најсвеснија питања лаика искључиво ауторитетом, уместо да их оповргнемо разумом, значи изложити Цркву и папу подсмеху њихових непријатеља, и унесрећити хришћане.

 

91. Када би се, дакле, опроштајнице проповедале у духу и са мислима папиним, све ове тешкоће би се лако пребродиле, или се оне никада не би појавиле.

 

92. Доле, дакле, са пророцима који кажу Христовом народу: "Мир, мир!" када мира нема.

 

93. Нека нестану сви они пророци који Христовом народу говоре: "Крст, крст!" када крста нема.

 

94. Хришћане треба охрабрити да искрено следе Христа, своју Главу, кроз казне, смрт и пакао.

 

95. И нека поузданије уђу у небо кроз многе невоље, него путем лажне сигурности мира.

[1] Мисли се да су бискупи спавали док се ова промена дешавала.

 

[2] Мисли се на то да је исход црквеног заступања искључиво у Божијој власти.

 

[3] Папе седмог и деветог века, који су према легенди биле вољне да се одрекну блажене визије коју су наследили, и да пате у боловима чистилишта, а у корист верних.

Извор: Теолошки часопис, бр. 1. (2001/2002.). Превео: Ендре Сич.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ТЕОЛОГ

Тезе Мартина Лутера?

Јел то нај који одбацује потребу добрих дела као потврду (тj. израз) вере, па  погружен у свој горди и непросвећени разум, одбацује и Посланицу Апостола Јакова као сламу, јер овај благовести - вера без дела је мртва, правећи селекцију Светих библисјких књига и Светог предања, на основу себе и свог разума? Но, сиромашан у добрим делима, пребобогат у прекршајима завета датих Богу! Каква су му дела? Сам је признавао да нема силе  да издржи завет монашки, па се на крају и одрекао  завета датог Богу, и толико о његовој вери, и да се барем покајао због тога, али није, већ  је оженио монахиу, ни мање ни више него монахињу и   окренуо се да подређује све себи и својим уским мерилима! А о  (не)чувању свог језика од псовки и вулгарности, у писаној и усменој речи, чак и молитвама, не треба подробније ни говорити, и што се тиче антисемитизма  био је прави корифеј свог времена! Не чуди и да се по путању српског језика (мислим да је у питању лужички) и преводима на тај језик, изјашњавао са ниподаштавањем. Са прегршт богомрских непочинстава и стварања раздора међу хришћанима, пребогат у неделима стварања заваде и стварања зле крви хушкањем њему наклоњених кметова на римокатоличке племиће, и с друге стране, њему наклоњених тзв. протестантских племића на побуњене кметове (иако су и ти јадни кметови били заведени Лутером, али будући пристрасан, није дозвољавао непокорност према њему лојалним племићима)... Што се тиче превода Светог Писма, и ту је био некоректан, дописујући "само" вером. Тзв. Јеховини сведоци и остали су га само усавршили отишавши још даље у отпад... Тако да то је то, где нема добрих има злих дела... и таква вера је мртва! Несравњено горе је оно што је он чинио и произвео, од индулугенција, које успут речено у бити нису биле баш то како су од његових присташа представљане у народу.  Покора или да боље схватимо - својеврсна епитимија - била је усмерена на опште добро утврђења у вери делима милосрђа и прилога за  тренутну изградњу и обнову Сикстинске капеле, као опште дело (њихове) духовне цркве окупљене око њиховог римског епископа - папе. Било како било, након само око двадесетак година, папа је (иако то у суштини није било спорно) укинуо дељење индулугенција за новчане прилоге за изградњу, већ се захтевала стара пракса,  чинити искључиво добра дела по својој вољи и слушати Свето Писмо. А Лутерови (и осталих реформатора) плодови након двадесетак година, су општа деструкција црквеног и моралног живота, уз гажење целокупног Светог предања,  Светих тајни итд...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ТЕОЛОГ

Међутим, иако ствари тако стоје и треба бити искрен, јер само дијалог искрености без лицемерја (а то ваљда и јесте и такав треба да буде екуменски дијалог љубави између хришћана) може приближавати на добро, треба имати на уму да има доста тога што је лутеранцима и православнима заједничко... 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Koliko vidim, to je sve nekaj o papi i oproštajnicma. Odma' na prvu vidim da je čovjek bil reformator Rimokatoličke crkve. Ne vidim ti ja tu ni P od protestanta.  Da nije njega očito bi pape još prodavale oproštajnice. Molim da se @Bernard i @kopitar izjasne kaj misle o tome. :) I da, ako je netko gledal filma iz 2003. mislim, da li je to tak historijski bilo, jel može neka potvrda ? 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
On ‎12‎. ‎01‎. ‎2020 at 17:49, Благовесник рече

треба имати на уму да има доста тога што је лутеранцима и православнима заједничко... 

I sa nama katolicima isto.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 57 минута, SerbCro рече

Koliko vidim, to je sve nekaj o papi i oproštajnicma. Odma' na prvu vidim da je čovjek bil reformator Rimokatoličke crkve. Ne vidim ti ja tu ni P od protestanta.  Da nije njega očito bi pape još prodavale oproštajnice. Molim da se @Bernard i @kopitar izjasne kaj misle o tome. :) I da, ako je netko gledal filma iz 2003. mislim, da li je to tak historijski bilo, jel može neka potvrda ? 

Polako burazeru , gde si odma navalio sa ovim oproštajnicama, da krenemo izpočetka sa pokorom. Kad sam bio u Svetoj zemlji na grobu Isusa Krista, vrtu Getsemani i na Kalvariji smo bili sami katolici i ceo bataljon pravoslavnih hrišćana. Pokora, pokora, pokora i samo pokora. Nisam sreo nijednog protestanta. Ja imam osećaj da su protestanti malo posvađani sa tom pokorom pa bih te zamolio da mi ti bar nešto malo napišeš šta je to za vas pokora....... Ili još bolje, šta je o pokori rekao konkretno sam Luter?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
Пре сат времена, Bernard рече

Polako burazeru , gde si odma navalio sa ovim oproštajnicama, da krenemo izpočetka sa pokorom. Kad sam bio u Svetoj zemlji na grobu Isusa Krista, vrtu Getsemani i na Kalvariji smo bili sami katolici i ceo bataljon pravoslavnih hrišćana. Pokora, pokora, pokora i samo pokora. Nisam sreo nijednog protestanta. Ja imam osećaj da su protestanti malo posvađani sa tom pokorom pa bih te zamolio da mi ti bar nešto malo napišeš šta je to za vas pokora....... Ili još bolje, šta je o pokori rekao konkretno sam Luter?

Kak bi ja znal kaj je on o tome rekel ? Mi smo ti sami sa sobom posvađani, a kak ne bi bili sa pokorom. :D 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
On ‎14‎. ‎01‎. ‎2020 at 23:15, SerbCro рече

Kak bi ja znal kaj je on o tome rekel ? Mi smo ti sami sa sobom posvađani, a kak ne bi bili sa pokorom. :D 

Predosećao sam da ne znaš, zato sam te i pitao.:smeh1:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Жељко,
      Analitičari: Na Saboru o podeli eparhija i o papi
      BEOGRAD - Srpska pravoslavna crkva (SPC) još nije potvrdila kada će početi redovno, majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora, ali analitičari ocenjuju da bi na njemu trebalo da se razgovara o podeli eparhija, penzionisanju pojedinih vladika, (ne)dolasku pape u Srbiju i odnosu sa Ruskom pravoslavnom crkvom (RPC).
      Analitičari Mirko Đorđević i Živica Tucić slažu se da bi na dnevnom redu ovogodišnjeg majskog zasedanja najvišeg crkvenog tela mogla da budu pitanja vezana za predlog RPC o obnavljanju dijaloga između SPC i Makedonske pravoslavne crkve, ali i statusu, za sada, kanonski nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve.
      Đorđević je, naime, podsetio da je mitropolit Ruske pravoslavne crkve Ilarion, zadužen za spoljnu politiku RPC, tokom prošlogodišnjeg boravka u Crnoj Gori rekao da bi Crnogorska pravoslavna crkva mogla da dobije autonomiju, što je tada SPC odbila kao neprihvatljivo. Ilarion je, tokom nedavne posete ruskog patrijarha Kirila Sofiji, kazao da bi SPC mogla da pokrene i dijalog o rešavanju statusa Makedonske pravoslavne crkve, što je bilo neprihvatljivo za Bugarsku pravoslavnu crkvu.
      "Mora se razmotriti pitanje stanja u Makedoniji, jer tamo je došlo do zastoja u pregovorima između Beograda i Skoplja o rešavanju makedonskog crkvenog pitanja. Moguće je da se tu čeka prvo rasplet slučaja arhiepiskopa Jovana Vraniškovskog, da bi taj dijalog bio obnovljen", rekao je Tucić, Tanjugu. Đorđević i Tucić se slažu i da bi podela eparhija među kojima je i beogradsko-karlovačka, kojom sada rukovodi patrijarh Irinej, mogla biti tema predstojećeg Sabora.
      Inače, neuobičajeno vladike SPC se nisu okupile prošlog oktobra, kada je održavano uobičajeno jesenje zasedanje ovog najvišeg crkvenog tela. U Crkvi su objasnili da nije bilo dovoljno značajnijih tema zbog kojih bi se vladike okupile u Beogradu. Patrijarh srpski Irinej rekao je ranije Tanjugu da majsko zasedanje "neće biti spektakularno", odnosno da će se to telo baviti "životom Crkve".
      Đorđević, međutim, veruje da će na dnevnom redu gotovo izvesno pitanje odlaska u penziju pojedinih vladika jer je, kako smatra, Crkvi potrebno podmlađivanje. On tvrdi da jedan broj vladika traži penziju, podsetivši istovremeno i da je nedavno objavljeno da i mitropolit crnogorsko-primorski traži penziju.
      Kako je ranije rekao podgorički paroh Velibor Džomić, mitropolit je najavio penzionisanje po državnim propisima, ali ne i po crkvenim, tako da će on i ubuduće obavljati funkciju mitropolita crnogorsko-primorskog.
      "U duhu crkvenih propisa to nije sporno, jer već imamo neke penzionisane, odnosno umirovljene vladike. Međutim, treba dodati da su se neke vladike poput mileševskog Filareta, usprotivile tome, tako da će to pitanje svakako biti razmatrano na ovogodišnjem Saboru", rekao je Đorđević Tanjugu. On je istakao da bi na dnevnom redu trebalo da se nađe i pitanje koje se tiče ranije najavljivane posete pape Beneditka XVI Srbiji u vreme obeležavanja Milanskog edikta u Nišu, naredne godine.
      "Patrijarh Irinej je u više navrata isticao da bi bilo dobro da se sretne s papom, ako ne pre ono 2013. godine na proslavi Milanskog edikta u Nišu", rekao je Đorđević koji podsetio, međutim, da su vladike oko tog pitanja podeljene. On je ukazao da bi ta poseta bila veoma dobra i za Crkvu i za državu, jer bi bila znak zbližavanja hrišćana Evrope, a za državu popravljanje imidža narušenog poslednjih decenija.
      Tanjug
      http://www.tanjug.rs/novosti/42667/analiticari--na-saboru-o-podeli-eparhija-i-o-papi.htm
×
×
  • Креирај ново...