Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
RYLAH

Игуман Сава Јањић за Спутњик: Признање или подела КиМ би било катастрофално по народ на КиМ (ВИДЕО)

Оцени ову тему

Recommended Posts

пре 13 часа, Срндаћ рече

A sta bi sa onom pricom da se Porfirije zalaze za podjelu KiM, te da za to isto optuzuje i oca Savu?

Ispade da je bilo spinovanje?

За ова Саву је свакако спиновање. Човек има једну причу све време, ону коју је изнео овде у овом интервјуу. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      32. tribina u ciklusu Nije Filozofski ćutati na Filozofskom fakultetu u Beogradu održana 20.2.2020. pod naslovom „Za društvo tolerancije i odgovornosti“. Govore vladika Grigorije, Rodoljub Kubat i Vukašin Milićević sa Pravoslavno bogoslovskog fakulteta, moderator Danijel Sinani.
      https://www.youtube.com/watch?v=y45JDPLoLws 
       
       

    • Од Логос,
      Председник Одељења за спољне везе Московске патријаршије у разговору за „Новости“: Спорним законом црногорска власт директно се умешала у црквене послове.     Руска православна црква чврсто је уз Српску цркву и њене вјернике у њеној племенитој, светој борби коју води у Црној Гори. Народ је тамо устао да брани своју цркву, јер је огорчен контроверзним законом који предвиђа одузимање храмова и имовине. Власт у Црној Гори мора да буде свјесна да не може ићи против сопственог народа, јер јој народ то неће опростити.   Ову поруку, поводом дубинске друштвене кризе која већ готово два мјесеца потреса Црну Гору, упућује предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Посјету Београду познати руски архијереј, који обавља дужност шефа дипломатије Руске цркве (РПЦ), искористио је да подржи православни народ у Црној Гори уз јасно упозорење тамошњој власти:   – Предсједници држава не могу стварати цркве. На челу наше цркве је Господ Исус Христос, а њен чувар је вјерни народ. Шефови држава и влада треба да се баве политиком, а црквеним питањима нека се баве људи цркве.   * Како се на свенародни покрет одбране светиња у Црној Гори гледа у Московској патријаршији?   – Сличну ситуацију имали смо у Украјини. Тадашњи предсједник Порошенко умислио је да може лично да створи нову цркву, независну од РПЦ, и да ће му то помоћи у изборној трци. Претрпио је жесток пораз, али је својим дјеловањем нанио велику штету. Закон који је сада усвојен у Црној Гори отвара веома широке могућности за самовољу свјетовних чиновника. Народ је с правом огорчен.   * Какав је став Руске цркве о контроверзном закону о слободи вјероисповијести?   – Пажљиво пратим тамошњу ситуацију. Предсједник Ђукановић ми је послао свог амбасадора да ми оно што се тамо догађа објасни са позиције власти Црне Горе. У закону је наведено да сва црквена имовина саграђена до 1918. године прелази у руке државе, а некакав државни орган ће одлучивати о томе коме ће предати ту имовину. То је директно мијешање државе у црквене послове. Овим законом отвара се могућност да се Цркви одузимају храмови и дају било коме – расколницима, инославним хришћанима… То је са становишта цркве неприхватљиво.   * Која је ваша порука хиљадама вјерника и грађана Црне Горе који мирно и достојанствено бране правду?   – Десетине хиљада људи који излазе на улице у Црној Гори потврђују да је народ будни чувар Цркве и да ће је увијек одбранити. Представници државне власти који иду против свог народа и против Цркве неће добро завршити. Позивам вјернике СПЦ који живе ван Србије да се не плаше свјетовних власти, јер оне не могу уништити Цркву. Оне је могу оштетити, могу покушати да је поткопају, као што су то деценијама чиниле безбожничке власти у Совјетском Савезу. Али, чак и после свих прогона у СССР Црква је одољела, учврстила се и данас представља велику духовну и моралну силу, која духовно повезује народе на цјелокупном канонском простору Свете Русије. Дакле, не само у Русији, него и у Украјини, Белорусији, Молдавији, прибалтичким републикама, у Централној Азији, вишемилионској дијаспори. Православна црква је изнад политичких граница.   * Српска патријаршија позвана је у Васељенску патријаршију на разговоре о статусу непризнате цркве у Сјеверној Македонији. Да ли је оправдан страх да се и тамо не понови украјински црквени сценарио?   – Руска црква дубоко је убијеђена да питање регулисања канонског статуса православне цркве у Сјеверној Македонији треба да се рјешава искључиво путем дијалога између СПЦ и непризнате цркве Сјеверне Македоније. Патријарх константинопољски никако не припада том дијалогу. Он је умислио да му припада право да упада на канонску територију других помесних цркава и решава проблеме који тамо постоје. Тако је покушао да реши проблем раскола у Украјини, ослонио се на свјетовне политичаре који су му обећали да ће се, уколико Украјини одобри аутокефалност (не цркви или народу, већ држави) сви епископи, и канонски, и расколнички, ујединити око ње. Ништа од тога се није догодило, јер је канонска Украјинска црква остала јединствена, уједињена око митрополита Онуфрија, који је једини канонски поглавар православља у овој земљи. Вартоломејева промјена позиције под утицајем политичара, са наше тачке гледишта, канонски је преступ за који ће одговарати пред Богом. Ако се буде уплитао и у односе између СПЦ и македонске цркве, постоји бојазан да ће то произвести сличне посљедице.   * Има ли наде за поновно успостављање редовног поретка у православљу, после неканонских потеза Васељенске патријаршије и њеног поглавара?   – Константинопољски патријарх Вартоломеј није заинтересован за међуправославно разматрање проблема које је направио својим антиканонским поступцима. Он је заузео став да само он може да сазива међуправославна савјетовања, али то не чини. Јерусалимски патријарх недавно је иницирао сазивање једног оваквог скупа и позвао у Јордан све поглаваре помјесних православних цркава. Патријарх Вартоломеј му је одговорио веома оштрим писмом у којем га је прекорио што у преписци користи енглески језик, али и оптужио га да присваја права која припадају искључиво Вартоломеју. У ситуацији када је константинопољски патријарх одстранио самог себе као општеправославно тежиште, помјесне православне цркве ће, наравно, тражити друге могућности за дијалог и разматрање постојећих проблема.   *Српска православна црква и њени вјерници изложени су великим искушењима и притисцима на Косову и Метохији, у Црној Гори, Хрватској… Како да се бори са овим проблемима?   – Останите вјерни Христу, останите вјерни својој Цркви, и ничега се не бојте!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Групна Изложба „Свети Сава Светогорац и Хиландарац, савремени уметнички израз” представљена је у среду, 19. фебруара 2020. године, у „Галерији под сводовима” Конака кнегиње Љубице.   Звучни запис беседе   Изложбу су, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог архиепископа српског приредили Задужбина Светог манастира Хиландара, Светогорски дом из Солуна и Музеј града Београда.   Испред Светогорског дома у Солуну присутне је поздравио директор Дома и кустос изложбе Анастасиос Дурос. Поздравну беседу је одржао игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије који је истакао да је Свети Сава све то је чинио - "чинио да би спајао, а не раздвајао". Поставку је благословио и отворио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Вече су својим музичким наступом обогатили млади уметници из групе „Фенечки бисери”.   Посетиоци изложбе ће до 3. марта бити у прилици да виде групну поставку која даје савремени ликовни матреријал Светог Саве који на изузетно занимљив начин даје приказ светитеља. Изложба има путујући карактер и пре наше престонице била је постављена у галерији Светогорског дома у Солуну, а затим ће бити приказана у Бања Луци, а потом и у Црној Гори.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Justin Waters,
      „Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима
       
      Филм „Турци долазе. Сабља правде“ је потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром За хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“, вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности. У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи. Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600. (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе. Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“
      Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог. Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…
      ВАНИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ
      Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси. Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.
      После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“. Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо. Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.
      Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу). У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо. Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“. То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су приказане Османлије
      Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар. А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?
      Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха. О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо? Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…
      ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ
      Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420.000 гледалаца. Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде, Чилеа, Мексика, Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана. Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше необичне предилекције, ко зна?
      Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла „Освајање 1453“ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје. „Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.
      Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају. У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба. Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.
      Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара! У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.
      Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима. Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од шест до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације. Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?
      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су српски војник води заробљене Турке (Фото: Промо) Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама. Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача? Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…
      Izvor: standard.rs
    • Од Логос,
      На почетку емисије отац Макарије је тумачио зачало из Светог Јеванђеља на 35. недјељу по празнику Педесетнице када наша Света Црква доноси причу о блудном сину. Наша обавеза коју нам је Бог дао је љубав према ближњима својим. Сусретањем са Богом ми поврђујемо своју личност.   Звучни запис емисије   „Осјећај раја и пасхалне радости гледати лица људи сабраних на литијама“-рекао је између осталог отац Макарије говорећи о свом осјећају литија које ових дана пролазе улицама црногорских градова у одбрану светиња и вјере православне.     Отац Макарије је потом одговарао и на питања наших слушалаца на која ћете одговоре чути ако одслушате ову душекорисну емисију и духовне поуке оца Макарија.     Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...