Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
Логос

Упокојио се архимандрит Јован (Никитовић), игуман вујански

Оцени ову тему

Recommended Posts

Упокојио се архимандрит Јован (Никитовић), игуман вујански

На Бадњи дан, 6. јануара 2020. године Господње, у саобраћајној несрећи, која се догодила у 15,45 часова на Ибарској магистрали код Прељине, погинуо је архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира Вујнa.

Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка 1946. године у кући српског домаћина из Горње Трепче Рајка Никитовића и мајке Ковиљке. Они изродише четворо деце, три сина и једну кћер, који се сви до једног Богу посветише. Када је имао само седамнаест година, замонашио га је знаменити владика жички и бањалучки Василије (Костић). Било је то у манастиру Вујну, на храмовну славу вујанску, Светог архангела Гаврила 1963. године. Од 1965. године био је јерођакон, а у Студеници је 1968. године завршио тадашњу знамениту монашку школу. Исте године постао је јеромонах. Отац Јован је одликован чином архимандрита почетком августа 2013. године.

Иначе, Никитовићи су стара фамилија, а засеок који по њима носи име налази се на улазу у Горњу Трепчу из правца Чачка, односно суседне Доње Трепче. Никитовићи носе своје породично име од времена кад је књаз Милош тридесетих година деветнаестог века забранио да се, слично као код браће Руса, крштеном имену у свакој генерацији додаје име оца и додатак „ић.“ Дакле, Никитовићи су добили породично име по Никиту Милинковићу, а који је 1827. године био ктитор храма Рождества Пресвете Богородице у бањи Горња Трепча. Ова светиња је метох манастира Вујна, док је село Горња Трепча део парохије старе цркве Успења Пресвете Мајке Богородице из суседног Мојсиња.

Био је снажне, чврсте, грађе и пленио је оптимизмом и енергијом. Вазда расположен за беседу, а по знању о Вујну и знаменитом Вујанском крсту патријарха Павла, захваљујући блиској дугогодишњој духовно-монашкој вези са знаменитим оцем Јулијаном (Кнежевићем) и патријархом Павлом, није му било равна. Увек када су му обавезе допуштале био је на располагању путницима намерницима, вазда насмејан и спреман на примерену монашку шалу. 

За оца Јована готово да није било вештине и посла у који се не разуме, који није био у стању да ваљано и спретно заврши. Зато је већину занатских и пољопривредних радова обављао сам, и то са великим жаром и разумевањем. Неуморан и марљив, просто није знао да стане кад је у питању обнова храма и градња конака.

Од његове уже породице сви су ревносни бослужитељи. Пре неколико година упокојен брат оца Јована, Радован, на монашењу је добио име Арсеније. Као јерођакон био је возач владике жичког Василија, а потом је као јеромонах служио у више манастира и епархија. Сахрањен је на монашком гробљу у Вујну, у северном делу порте, крај гробова оца и мајке, као и Николе и Никодија Луњевице, браће краљице Драге Обреновић. Други Рајков син Милан добио је на монашењу име Јован и био је вишедеценијски игуман вујански. Отац Јован је био веома важан приповедач због многобројних сусрета са оцем Јулијаном, који је био игуман вујански у време боравка, боловања од туберкулозе и исцељења теолога Гојка Стојчевића, потоњег патријарха Павла.

Јела, једина кћер Ковиљке и Рајка, из Горње Трепче, на монашењу је добила име Христина и дуго година била је придворна монахиња код владике жичког Василија (Костића). Као рођена сестра оца Јована, мати Христина већ годинама, на изузетно примерен начин, неуморно и веома успешно обавља послушање домаћице манастира Вујна.

Трећи син Рајков, прота Драган Никитовић, рођен 1957. године. Мада најмлађи од четворо деце, био је веома угледни, омиљени духовник чачански, свештеник, протојереј, парох у древној задужбини Страцимировој, цркви Вазнесењској. Године 2009. године тешко је оболео и упокојио се.  

Неизмерна трудољубивост оца Јована најбоље се видела када је било најтеже, на пример, када је претило да се стари конак из 1853. године уруши осамдесетих година двадесетог века. Заиста неуморан, успео је да прикупи потребна средства, као и да заинтересује Завод за заштиту споменика, па је прелепи, велики конак обновљен од темеља до крова. За овај градитељски подвиг он је тада добио чин игумана. Такође је потпуно обновио стари конак архимандрита Виктора (Гиздавића), одмах десно код главног улаза, а касније је подигао и јединствен летњи конак лево од улаза.

У последње време за оца Јована такође није било одмора. У северозападном делу порте, између великог конака и звоника, подигао је још два веома лепа, мања, једноспратна конака. Последњи, такође изузетно леп, мањи конак подигао је недалеко од летњег конака, лево крај главне капије. Такође је за причу како је отац Јово подигао економске објекте, а госте без даха оставља призор када наиђу на огроман нови манастирски паркинг за више стотина аутомобила.

Отац Јован је спадао у ред посвећеника, монаха који сваки динар који приходују, улажу у градњу и одржавање Богом поверених им манастира и конака. Био је један од оних посвећеника који искушења, препреке пред собом једноставно разнесу. Његова ревност у вери православној и неизмерна трудољубивост, ван сваке сумње, оставиће неизбрисив траг у срцима свештенства и монаштва васколиког Српства. И исто тако, несумњиво је да ће наш врли, новопрестављени отац Јован дати добар одговор пред Престолом Господњим.

Нека Ти је слава, хвала и помен вечни, драги наш оче Јоване!

Др Слободан М. Радуловић

 

Извор: Инфо-служба СПЦ


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Групна Изложба „Свети Сава Светогорац и Хиландарац, савремени уметнички израз” представљена је у среду, 19. фебруара 2020. године, у „Галерији под сводовима” Конака кнегиње Љубице.   Звучни запис беседе   Изложбу су, поводом 800 година самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве за првог архиепископа српског приредили Задужбина Светог манастира Хиландара, Светогорски дом из Солуна и Музеј града Београда.   Испред Светогорског дома у Солуну присутне је поздравио директор Дома и кустос изложбе Анастасиос Дурос. Поздравну беседу је одржао игуман Свете царске српске лавре Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије који је истакао да је Свети Сава све то је чинио - "чинио да би спајао, а не раздвајао". Поставку је благословио и отворио Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Вече су својим музичким наступом обогатили млади уметници из групе „Фенечки бисери”.   Посетиоци изложбе ће до 3. марта бити у прилици да виде групну поставку која даје савремени ликовни матреријал Светог Саве који на изузетно занимљив начин даје приказ светитеља. Изложба има путујући карактер и пре наше престонице била је постављена у галерији Светогорског дома у Солуну, а затим ће бити приказана у Бања Луци, а потом и у Црној Гори.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      И раније је био паметан, елоквентан, бистар, честит… И раније је имао безмало два факултета (Богословски и апсолвирао је филозофију на Филозофском) и петоро дјеце. И раније је био ректор Цетињске богословије. И раније се појављивао у јавности, али у свијести црногорског народа био је тек само нешто мало више од било којег другог свештеника Митрополије црногорско-приморске.

        Онда је у Скупштини Црне Горе, на хитлеровски начин, усвојен тај Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. И наједном, као избачен из катапулта, протојереј- ставрофор Гојко Перовић нашао се у жижи догађаја који су услиједили, засијао је над њима као да се сунце појавило у поноћ.   Избацило га је вријеме.   На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве наименовао је оца Гојка на функцију в.д. ректора Цетињске богословије. Било је то 2002. године (четири године касније постављен је за ректора Богословије). Још није био напунио ни 30 година и међу ректорима осталих богословских школа СПЦ изгледао је као дијете.   Кажем Митрополиту, радостан што је тако младог човјека предложио за тако значајну фунцију и што је на њу постављен: „Сјајан је овај наш отац Гојко, мудрошћу и рјечитошћу увелико надилази своје године“. На то Митрополит каже: „Само да га Бог подржи“, мислећи притом „само да се не узнесе у својим даровима“.   И Бог је подржао свог свештенослужитеља Гојка. Сачувао га је за ово вријеме када Он походи народ свој у Црној Гори, да му буде десна рука. Бог, тако очито, борави у свом винограду којем су слуге прабунтовника, првог, космичког револуционара, онога који је још прије настанка свијета отпао од Њега, запријетиле чупањем из коријена.   Уздигао је величанствене молебне литије, рационалном уму несхватљивог смисла.   А и људском рацију је подарио осјећај Свог присуства, већ два мјесеца држећи над Црном Гором лијепо вријеме, незапамћено у зимско доба. Црногорски народ је у ове дане на граници на којој сваки појединац, по својој слободној вољи коју му је Бог подарио створивши га, бира да ли ће Богу или Сатани.   Гојко Перовић је особити миљеник оног дијела народа који је, имајући вјере, са свијешћу о својим биолошким и духовним коријенима и са осјећајем правде, стао уз Бога. И он више није просто свештеник, чак ни просто човјек, он је – парадигма!   Овакав отпор безакоњу као што су црногорске литије новина је у свијету; нема га у историји људског рода. Изучаваће их стратези. Али, ако то буду радили не видјећи прст Божији на њима, за џаба ће се трудити.   Црногорске литије личе на јерихонске трубе. И кроз њих се пројављује сила Божија. То је сила која је срушила војскама неосвојиве бедеме Јерихона. Та сила срушиће и непријатеља који се у Црној Гори испрсио пред њом. Па, или ће срушити његову гордост и уразумити га да повуче тај Закон који је донио у својој обијести, или ће срушити њега самог.   Оном дијелу народа који је уз Њега, Бог је отворио очи, улио кураж. Примичу се политички избори у Црној Гори.   И као што је вријеме избацило оца Гојка, избациће на учмалу црногорску политичку сцену неке нове, младе људе, Гојкових дарова, који ће црногорски народ избавити од похлепе новопаганске идеологије која је, као неразумна, осилила и у овдашњој Божијој башти.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      На почетку емисије отац Макарије је тумачио зачало из Светог Јеванђеља на 35. недјељу по празнику Педесетнице када наша Света Црква доноси причу о блудном сину. Наша обавеза коју нам је Бог дао је љубав према ближњима својим. Сусретањем са Богом ми поврђујемо своју личност.   Звучни запис емисије   „Осјећај раја и пасхалне радости гледати лица људи сабраних на литијама“-рекао је између осталог отац Макарије говорећи о свом осјећају литија које ових дана пролазе улицама црногорских градова у одбрану светиња и вјере православне.     Отац Макарије је потом одговарао и на питања наших слушалаца на која ћете одговоре чути ако одслушате ову душекорисну емисију и духовне поуке оца Макарија.     Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Поводом изјаве председника Црне Горе Мила Ђукановића да ”Црној Гори треба сопствена Црква да учврсти свој идентитет” на твитеру се огласио игуман манастира Високи Дечани поручивши да ”председник заборавља да је Црна Гора секуларна држава и да православна Црква данас све више делује у мултиетничким срединама и не може и не сме да буде експозитура ниједне државе или режима”.     Игуман Сава је истакао да СПЦ није државна црква Србије већ већинска Црква у неколико земаља а присутна је на свим континентима.   ”Не чине је само грађани Србије већ више земаља. Идеја стварања тзв. црногорске цркве је рецидив комунистичког и тоталитарног менталитета кога се неки политичари још нису ослободили” – поручио је отац Сава.   ”Српска Православна Црква има вернике различитих националности и језика а служба се служи на свим језицима земаља где Црква делује. У нашим редовима има Американаца, Немаца, Талијана, Француза итд. Концепт националних Цркава сваким даном се превазилази у једном глобалном друштву”, истакао је игуман Манастира Високи Дечани и као пример навео Руску Православну Цркву.   ”У згради Московске патријаршије видимо патријархов трон окружен заставама држава у којима Московска Патријаршија делује. Она није више само Руска Црква, већ постоји широм света, иако је заснована на руској традицији”, подсетио је отац Сава и нагласио да је  идеја да свака нова држава треба да оформи своју цркву заправо покушај коришћења Цркве у политичке сврхе.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Ето, и ми који лежимо на дну најдубље јаме незнања, у тами страсти и сенци смрти тела овога, по дрскости својој почињемо философирати о небу на земљи. Звезде су лепота небеског свода, а украс бестрашћа – врлине. Бестрашће, мислим, није ништа друго до небо ума у његовом срцу, под којим сва лукавства демонска изгледају као шала. Бестрасним се, дакле, у правом смислу речи назива, и јесте, човек који је тело начинио непропадљивим, који је ум уздигао изнад свега створеног, који је сва чула покорио уму а душу своју представио Господу, пружајући се вечито к Њему, и преко својих моћи.  
      Неки, опет, одређују бестрашће као васкрсење душе пре васкрсења тела, а други, као савршено богопознање, које по својој вредности заостаје само за богопознањем које имају анђели. То савршено савршенство савршених, чијем усавршавању нема краја (како ми рече један човек који га је доживео), тако освећује ум и отрже га из вештаственог света, да га често, разуме се – после стизања у ово небеско пристаниште – одваја од живота у телу и подиже на небеске висине, до сагледавања. О томе на једном месту и говори псалмопевац, који је, можда, то и сам искусио: Божији моћници са земље се узнесоше веома (Пс.46,10). Такав је био и онај Египћанин, који у молитви није могао дуго пружати руке к небу, докле год би се молио у присуству других[1].     Има бестрасних људи, но има и од бестрасних бестраснијих. На пример, један човек силно мрзи зло; други се, међутим, незаситно богати у добру.   И чистота се назива бестрашћем, и то с правом: она је почетак свеопштег васкрсења и обесмрћења смртних.   Бестрашће показа онај који рече: „Ум Господњи имам“ (уп. 1.Кор.2,16). Бестрашће показа и онај Египћанин, рекавши: „Не бојим се Господа“[2]. Бестрашће показа и онај што је молио Бога да му врати страсти[3]. Ко се, пре будуће рајске светлости, удостојио таквог бестрашћа као онај Сиријац? Та, Давид, толико чувени пророк, каже Господу: Попусти, да се одморим (Пс.38,14)! А овај атлет Божији каже: „Престани да ме запљускујеш валовима благодати Твоје“[4].   Бестрашће има она душа која се тако навикла на врлине, као што су страсни људи навикли на уживања.   Ако је крајња граница стомакоугађања у томе да се силом једе и онда када се не жели јести, онда је, свакако, крајња граница уздржања у томе да се непослушна природа наша уздржава и онда када гладује. Ако је врхунац блуда у томе да се човек помами од похоте и према животињама и мртвим стварима, онда је врхунац чистоте – односити се својим чулима према сваком бићу као ствари без живота. Ако је граница среброљубља, никада не престајати са гомилањем пара и никада се не заситити, онда је врхунац нестицања – не штедети ни своје сопствено тело. Ако је граница унинија у томе да се чак ни у потпуном спокојству нема трпљења, онда је врхунац трпљења кад човек и посред највећих невоља сматра да га ништа не узнемирава. Ако је пучина гнева у томе да се човек разјари и када је потпуно сам, онда је дубина издржљивости кад човек остаје миран без обзира да ли су присутни или не они који га злостављају. Ако је врхунац таштине, да се човек понаша сујетно и онда када нема никога ко би га похвалио, онда је без сумње знак савршеног неславољубља када се и приликом посете страних људи никад не поткраде ни најмања сујетна помисао. Ако је знак пропасти (тј. гордости), узносити се и безначајним делима, онда је спасоносна ознака смирења, мислити смирено о себи и поред великих подвига и успеха. И ако је обележје свецелог острашћења, да се човек хитро покорава скоро свему што демони тајно посеју у његову душу, сматрам да је обележје светог бестрашћа кад човек може искрено рећи с Давидом: Онога лукавога који се склонио од мене, не познах (Пс.100,4) ни како, ни ради чега дође, ни како оде? Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом.   Ко се удостојио таквог духовног стања, има у себи настањена, још за живота у телу, самога Бога који га увек води у свим речима, и делима, и мислима. Стога такав човек кроз унутрашње озарење чује у себи као неки глас који му открива вољу Господњу, и постаје узвишенији у односу на свако људско учење. Кад ћу доћи и показати се лицу Божијем (Пс.41,3)? Не подносим више пламен ове чежње, већ иштем бесмртну лепоту, коју ми Ти, Господе, даде пре но што сам пао у ово блато!   Но, зашто много говорити? Бестрасник више не живи сам, већ у њему живи Христос, као што вели онај који је срећно ратовао рат, завршио трку и одржао веру [православну] (уп. Гал.2,20; 2.Тим.4,7).   Царска круна није састављена само из једног драгуља. Тако ни савршеног бестрашћа нема ако смо макар и једну једину врлину (без обзира како безначајна изгледала) пропустили да извршимо. Замишљај бестрашће као небески дворац небеског Цара: многе су обитељи унутар града[5]; зид, пак, тог небеског Јерусалима јесте – опроштај грехова. Брзо, браћо, да нађемо улаз у брачну собу тога дворца! Ако нас, (о, несреће!) задржава бреме грешних навика или време које смо провели у греху, онда се бар постарајмо да не будемо лишени какве обитељи у близини брачне собе! Ако још храмљемо, или смо посустали, потрудимо се на сваки начин макар да се нађемо унутар зидова градских. Јер, ко не уђе тамо пре но што наступи крај, боље рећи – ко не пређе преко тог зида, мораће да се настани у пустињи. Због тога се неко и молио, говорећи: Уз Божију помоћ прећи ћу преко зида (Пс.17, 30). И други, као од лица Божијег, вели: Нису ли то греси ваши, који су се испречили између вас и мене (Ис.59,2)?   Развалимо, пријатељи, бедем ове преграде који смо непослушањем на своје зло подигли. Узмимо овде разрешење дуга, јер, у аду нема никога ко би нас могао излечити. Не бавимо се више ничим земаљским, браћо! Ми смо се уписали у људе који се ни о чему земаљском не брину. Нема греха, нема времена, нема бремена којим бисмо се могли изговорити. Онима који примише Господа крштењем поновног рођења, Бог даде власт да буду чеда Божија (Јн.1,12), рекавши: Почините [од земаљских брига] и познајте да сам ја Бог (Пс.45,11) и бестрашће! Њему слава у све векове. Амин.   Блажено бестрашће узноси бедни ум људски са земље на небо, и са ђубришта страсти подиже га, сиротог, а свеопевана љубав чини да седне са началницима, светим анђелима, са началницима народа Господњег.   * * *   «Лествица» поука XXIX
×
×
  • Креирај ново...