Jump to content
  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      На северу живописног залива Мирабела крије се старо рибарско село Плака, са чије обале нам поглед у плаветнило Критског мора зауставља острво Спиналонга. Попут напуштене галије, окружене тиркизним бојама Егеја, ово острво-тврђава вековима стражари на бранику древне минојске цивилизације, остављајући без даха многобројне посетиоце.     Историја Спиналонге, коју још зову и Острво проклетих, крије тужну причу о последњој колонији оболелих од лепре у најближој историји, која је постојала од 1903–1957. године. На почетку су то били само пацијенти са Крита, а након неколико година и стотине других оболелих, сакупљених на једном месту, из целе Грчке. Надахнута причом о граду духова, чувена књижевница Викторија Хислоп написала је дирљиву књигу Острво, по којој је касније снимљена истоимена грчка серија. Моје сећање на острво Спиналонга је из периода студија на Богословском факултету, када смо као апсолвенти, на екскурзији, посетили острво Крит вођени архимандритом Макаријем, садашњим Митрополитом катарским. Беседећи испред храма Светог Пантелејмона на Спиналонги, о. Макарије нам је указао на необичну повест о оцу Хрисанту Куцулујанакису из Јерапетре, духовнику јединствене црквене заједнице уједињене страшном болешћу и изгнањем из друштва. Чувајући од заборава дело и подвиг свога свештеника, преживели становници Спиналонге су једном приликом подсетили на први сусрет са старцем:   „До доласка оца Хрисанта – сведочи један од бивших пацијената – свештеници су се кратко задржавали на острву. Обично су долазили суботом и предвече се, заједно са лекарима, враћали у Плаку. Чезнули смо за духовном храном, толико нам је требала утеха коју никако нисмо могли да нађемо“. Приликом прве посете острву, служећи Литургију у напуштеном храму, отац је приметио једног болесника да је ушао у Цркву и обратио му се речима: „Оче, остаћу на Литургији под условом да ме причестиш, а ако је Господ тако моћан као што кажеш, ти ћеш, како то обично бива, употребити дарове без бојазни од моје лепре.“ Отац је задовољно климнуо главом и на очиглед осталих болесника, који су из прикрајка пратили шта се дешава, употребио свете дарове преостале у путиру. Прошло је месец дана и болесници су чекали свештеника да се врати, уверени да ће овај пут доћи као пацијент. На њихово огромно изненађење, он се вратио потпуно здрав. Од тада је, у наредних десет година, отац Хрисант редовно служио Литургију, као што су се и чуда редовно догађала. Сваки пут када би црквена звона позвала на службу, на стотине болесника би се окупило у храму и око храма, сузама заливајући порту. Храм Светог Пантелејмона, кога су затекли као рушевину, обновили су ови лепрозни болесници; са храмом су обновили и своју веру коју су некада у очају, због тешке болести,  изгубили.   Када бих, за више од две деценије служења Светом олтару, у рукама држао Свети путир и кашичицу, често бих се сетио оца Хрисанта, пастира и духовника, који је сведочећи Божију Љубав, вером и надом гасио страх својој духовној деци. Ако некога пут нанесе на Крит, овај чудесни бисер Медитерана, нека издвоји мало времена и посети манастир Топлу где од 1972. године почива овај Божији угодник.   Да су нека мирнија времена, на овом месту би вероватно ставили тачку и закључили овај сажети животопис оца Хрисанта Куцулујанакиса, али случај је хтео, да чувени мит о христолошким расправама на пијацама средњовековног Константинопоља, коначно добије своју потврду и у нашој збиљи. Полемика на тему црквене праксе причешћивања, искрала се из мистагошких одаја и  винула у таблоиде, интернет портале и на друштвене мреже. Виртуелна агора постала је поприште на коме сабље оштре не само експерти са титулама, него и сви они који данас сачињавају српску медијску маглу: аналитичари, ботови, блогери, звезде ријалитија  и борци за политичку коректност, који се у осудама Цркве, по устаљеном правилу, служе урбаним цинизмом и руралним хумором, омаловажавајући и вређајући најдубља осећања верујућих људи. Свака реч која је изговорена, пренета или записана је мерена и осуђивана, већ према томе ко је унапред заузео какву позицију. Велики Шекспир би у бесмртном Хамлету рекао: „Опростите ми моју проповед, јер у ово време гнојаво од греха, врлина мора порок молити за опроштај; треба пред њим да се савија, молећи да му учини доброчинство“.   Подсетимо на крају да је Црква предукус и икона Царства Божијег, али да то Царство објављује свету и да у свету делује као мистични Богочовечански организам. Зато се Црква увек трудила да изађе у сусрет свету али увек са намером да изнесе пред свет Истину а не да Истину релативизује. Тај посао никада није био лак. Сетимо се само Светих Отаца који су у зноју лица свога тумачили језичке недоумице, попут чувеног  разликовања термина омоусион и омиусион. Данашњи изазов није мањи у односу на древна времена; зато треба следовати Оцима који нису одступали ни за јоту од своје вере и Предања, иако су пред собом имали  чиновничка лица царског двора која нису увек разумевала суштину њиховог труда и истрајности. Знали су да од ових људи зависи јединство Цркве, па су јединствујући у вери, храбро и мудро наступали, уложивши сву снагу и знање које им је Бог дао.     Зато морамо бити свесни, да је свако одступање пред притиском јавности одступање од светоотачког пута које се, како видимо у неким помесним Црквама, завршава затвореним храмовима. Оно што отац Никола Лудовикос назива плишаним тоталитаризмом прети да Цркву, која је некада у оваквим околностима била највећа па и једина нада, сведе у оквире приватног, а чији ће modus vivendi креирати свет ограничен у својој датости, створености и смртности.        Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Највише је уплатио Телеком (пет милиона), а међу донаторима су и ДДОР (три милиона), као и Епархија бачка СПЦ (два милиона). Стиже и опрема из три братске провинције у Кини.     Председник Покрајинске владе Игор Мировић рекао је данас да је на рачун који је отворен пре неколико дана, с циљем да се финансијски помогне здравственим радницима у Војводини, до сада приспело 30 милиона динара.   Највише је уплатио Телеком Србије (пет милиона), а међу донаторима су ДДОР (три милиона), као и Епархија бачка Српске Православне Цркве, која је приложила два милиона динара.     -То је наменски новац који ће бити упућен здравственим радницима у Војводини према јавним критеријумима које буде утврдио Секретаријат за здравство. Највероватније ће то бити упућено оним медицинарима са најнижим примањима – казао је Мировић и најавио да ће када све ово прође, окупити све донаторе да им се лично и на достојан начин захвали.     Мировић је такође рекао да су три провинције из Кине које су збратимљене са АП Војводином обезбедиле помоћ у медицинској опреми.     Помоћ која обухвата 80.000 заштитних маски, хиљаду заштитних одела, 3.000 заштитних визира, 20.000 заштитних рукавица, 170.000 једнократних маски и 200 бесконтактних топломера, стићи ће у Централни магацин Србије у близини Београда којим управљају Министарство здравља и Фонд за здравство. Део опреме који су обезбедиле три кинеске провинције биће допремљен у Клинички центар Војводине, а затим дистрибуиран у здравствене центре у покрајини.     -Ми готово свакодневно у КЦВ добијамо испоруке опреме. Никаквих проблема немамо нити смо их имали од самог почетка кризе. Желим да истакнем да смо се и ми из Покрајинске владе ангажовали да прибавимо помоћ, не чекајући да нам све стигне из Владе Србије – нагласио је Мировић.   НЕ ДАЈ БОЖЕ ДА ЈЕ КОРОНА ИЗБИЛА 2016.!   Председник Покрајинске владе осврнуо се и на претходну власт у АПВ коју је предводила ДС, рекавши „не дај Боже да нас је ово задесило 2016. године, на почетку нашег мандата када нисмо имали готово ни трећину опреме коју сада имамо, укључујући и савремене апарете попут рендгена који се такође користе у дијагностицирању корона вирусаˮ. На почетку свог мандата, подсетимо, Мировић је истакао да је опоравак здравства у АПВ приоритет његове владе.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да су литије у Црној гори престале да функционишу на начин како је то било последњих месеци, међутим, „црква ту остаје и она је по својој природи, већ 2000 година, против свих вируса који рађају грех, сатанску силу и смрт“.   Борба против вируса беззакоња и коронавируса   „Тако и данас, ми имамо у Црној Гори два вируса. До сад смо имали само вирус беззаконог закона који је почео да хара Црном Гором, њеном влашћу и оба народа, а сад имамо и коронавирус. Ми, као Црква, борећи се против овог вируса уз народна сабрања, настављамо и борбу против коронавируса. Наставићемо борбу тамјаном и молитвом, као што смо написали у саопштењу свештенства“, каже митрополит Амфилохије за Спутњик.   Према његовим речима, тамјан и молитва су одувек били средство за борбу против свих вируса у људском друштву и заједници.   Надамо се да ће се власт вратити и себи и памети   „Ми, наравно, чекамо разговор са представницима владе и надамо се да ће се садашња власт у Црној Гори вратити памети и себи самој, Црној Гори, њеном вековном предању које је утемељено на овој цркви и да неће више прогонити цркву“, истиче митрополит Амфилохије.   Он додаје да је коначно дошло време да престане прогон православне цркве у Црној Гори који је започео 1941. године, а ескалирао 1945. због чега је у Црној Гори завладало богоубилаштво и братоубилаштво.   Од „пучине стоке једне грдне“ до божјег народа     „Овај закон који је донет је и богоубилачки и братоубилачки и поновно повампирује дух братоубилаштва. Наследници богоубилачке и братоубилачке власти не схватају којим су путем кренули и црква их на то подсећа. Много је битно да и овај народ, који до јуче био 'пучина је једна стока грдна', постао прави народ који се ослободио страха, чак и од страха да ће деце изгубити парче хлеба“, наглашава митрополит.   Он признаје да је и њега изненадила вера народа и додаје да су народу у Црној Гори „узимали и образ и достојанство“ од Другог светског рата, међутим, кад су дирнули у „дамар животни, а то су цркве и светиње“, онда се народ пробудио.   „И ми данас у Црној Гори имамо народ, ја не знам да ли у Европи има такав који је одједанпут од једне пучине постао божји народ“, наглашава митрополит црногорско-приморски.   Народни лек против коронавируса   Без обзира на одлагање литија, народ неће посустати од одбране светиња, тврди митрополит Амфилохије.   Он додаје да се нада да ће и коронавирус посустати, уз напомену да се још није појавио у Црној Гори, „а народ каже – управо због тамјана и молитве.“     „Дакле, већ имамо лек за овај вирус који смо имали овде, од тог беззаконог закона. Наставиће се та борба против вируса, као што је кроз векове била борба против свих вируса греха и мржње, злобе и братоубиства и на начин како је то рађено кроз векове – молитвом и постом. Наравно кад прође вирус који је завладао светом, онда ћемо поново да се вратимо, уколико се власт не врати памети и самој себи“, рекао је митрополит Амфилохије.     Извор: Спутњик
    • By Логос
      Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54).      У цјелокупној историји људског рода, Христос је једини залог вјечности. Није Господ Марти, сестри Лазаревој, узалуд упутио ријечи: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“ (Јн. 11, 25-26).     Питајући Марту, Христос пита све нас, у свим временима и у свим нараштајима, испитујући снагу наше вјере, желећи да разбије окове наше сумње.    Један велики мислилац је рекао да ђаво управља свијетом тако што га обесмишљава. Ја бих још додао да нас Нечастиви плаши, страхом нас поробљава, желећи да нас зидом  сумње одвоји од вјере. Тако је било у прошлим вијековима, а ни данас није другачије.    Вирус познатији као Корона или Ковид 19 није ништа друго до испит наше вјере. Многи нас плаше да ће се вирус проширити и на нас ако приступимо Светој Чаши, ако путем исте кашичице примимо Свето Причешће након некога ко је, евентуално, заражен поменутим вирусом.    На нивоу атеистичког размишљања ово би становиште имало своје мјесто, али за сваког вјерујућег хришћанина овај став је лишен било каквог смисла. Напротив, бесмислен је јер је ван Смисла.    У дугој историји није никада забиљежен случај да је било ко икада заражен тако што је примио Свето Причешће, па чак ни онда када је куга односила у наручје биолошке смрти хиљаде наших сународника.    Имајући на уму бројна историјска искуства у вези са многобројним заразним болестима, блаженопочивши патријарх Павле је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни,  причешћујући се, пили из истог путира“.    Уосталом, зар није Свети Порфирије Кавсокаливит велики дио живота провео исповједајући, храбрећи и причешћујући многобројне болеснике на Атинској поликлиници, па је поживио у свијету 85 година.     Примјера је много, а нама чак није потребан ниједан од њих, под условом да вјерујемо Христу и у Христа. Ако Му не вјерујемо, наше Причешће је потпуно бесмислено. Ако Му вјерујемо, питања која се све чешће провлаче кроз медије неће дотаћи наше срце које пребива у Господу.    Уосталом, зар није Христос, унапријед познајући нашу слободну вољу, избројао наше земаљске дане, рекавши: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31).    Вирус Корона, највјероватније вјештачки створен и проширен са злом намјером, неће поколебати нашу вјеру нити ће нас удаљити од Светог Причешћа, али ће свакако одвојити жито од кукоља, вјерујуће од невјерујућих, продубљујући већ предубок јаз између Добра и Зла.    Остајући у вјери, као првој и посљедњој овоземаљској Тврђави нас хришћана, не остаје нам ништа друго него да заблагодаримо Господу на свему, па чак и на искушењима какво је ово, да бисмо сачували своју вјеру, као једино истинско богатство.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
      View full Странице
    • By Логос
      Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54).      У цјелокупној историји људског рода, Христос је једини залог вјечности. Није Господ Марти, сестри Лазаревој, узалуд упутио ријечи: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“ (Јн. 11, 25-26).     Питајући Марту, Христос пита све нас, у свим временима и у свим нараштајима, испитујући снагу наше вјере, желећи да разбије окове наше сумње.    Један велики мислилац је рекао да ђаво управља свијетом тако што га обесмишљава. Ја бих још додао да нас Нечастиви плаши, страхом нас поробљава, желећи да нас зидом  сумње одвоји од вјере. Тако је било у прошлим вијековима, а ни данас није другачије.    Вирус познатији као Корона или Ковид 19 није ништа друго до испит наше вјере. Многи нас плаше да ће се вирус проширити и на нас ако приступимо Светој Чаши, ако путем исте кашичице примимо Свето Причешће након некога ко је, евентуално, заражен поменутим вирусом.    На нивоу атеистичког размишљања ово би становиште имало своје мјесто, али за сваког вјерујућег хришћанина овај став је лишен било каквог смисла. Напротив, бесмислен је јер је ван Смисла.    У дугој историји није никада забиљежен случај да је било ко икада заражен тако што је примио Свето Причешће, па чак ни онда када је куга односила у наручје биолошке смрти хиљаде наших сународника.    Имајући на уму бројна историјска искуства у вези са многобројним заразним болестима, блаженопочивши патријарх Павле је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни,  причешћујући се, пили из истог путира“.    Уосталом, зар није Свети Порфирије Кавсокаливит велики дио живота провео исповједајући, храбрећи и причешћујући многобројне болеснике на Атинској поликлиници, па је поживио у свијету 85 година.     Примјера је много, а нама чак није потребан ниједан од њих, под условом да вјерујемо Христу и у Христа. Ако Му не вјерујемо, наше Причешће је потпуно бесмислено. Ако Му вјерујемо, питања која се све чешће провлаче кроз медије неће дотаћи наше срце које пребива у Господу.    Уосталом, зар није Христос, унапријед познајући нашу слободну вољу, избројао наше земаљске дане, рекавши: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31).    Вирус Корона, највјероватније вјештачки створен и проширен са злом намјером, неће поколебати нашу вјеру нити ће нас удаљити од Светог Причешћа, али ће свакако одвојити жито од кукоља, вјерујуће од невјерујућих, продубљујући већ предубок јаз између Добра и Зла.    Остајући у вјери, као првој и посљедњој овоземаљској Тврђави нас хришћана, не остаје нам ништа друго него да заблагодаримо Господу на свему, па чак и на искушењима какво је ово, да бисмо сачували своју вјеру, као једино истинско богатство.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...