Jump to content

Recommended Posts

Дељење фотографија, мимова и другог садржаја преко квантног интернета је корак ближе него што је било, јер су научници успели да први пут тренутно „телепортују“ информације између два чипа која нису била физички повезана.

 

Модерни физичари сањају о томе да направе квантне компјутере који би могли да решавају проблеме превише компликоване за данашње најмоћније суперкомпјутере, али њихово стварање захтева да науче како да рукују са квантним честицама, које су мање од атома.

 
Kvantna-fizika.jpg

Научници са Универзитета у Бристолу и Техничког универзитета у Данској створили су уређаје на нивоу чипова који могу да захваљујући квантној физици манипулишу појединачним честицама светлости.

Читаво истраживање објављено је у часопису Нејчер физикс (Nature Physics).

У једном од експеримената истраживачи су успели да први пут демонстрирају „квантну телепортацију информације“ између два уређаја, користећи процес познат као „квантно спрезање“.

То је феномен који се појављује када се парови или групе честица налазе у таквом стању међуделовања да промена у једној значи промену и у другој честици, као и да је раздаљина између њих небитна.

„Успели смо да демонстрирамо везу квантног спрезања високог квалитета између два чипа у лабораторији, у којој су фотони на оба чипа делили исто квантно стање“, навео је коаутор студије Ден Левелин.

Научни тим имао је стопу од 91 одсто успешности приликом „телепортовања“ честица, што је веома добар резултат.

Могућност успостављања и одржавања поузданих квантних кола је кључ у стварању сложенијих уређаја и, коначно, квантних комуникационих система и мрежа које би могле да комуницирају са конвенционалном електроником.

WWW.RTS.RS

Дељење фотографија, мимова и другог садржаја преко квантног интернета је корак ближе него што је било, јер су научници успели да први пут тренутно „телепортују“...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

није ово нека сензација. Лај-фај већ постоји, ово је само пренос информација са чипа на чип као пре за миктоконтролере (који су чипови) преко Вај-фаја. Једина новост овде, је што им не треба филтер за спектре светлости, колко сам схватио...

Свако од нас да хоће, може да користи интернет и споји се на мрежу преко сијалице када је укључена.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@Vladan :::.Шта ви мислите о овом раду, мени делује да је ово латј-фај комуникација између чипова... Нисам чуо да је настао неки нов систем преноса података светлосним путем?

пре 24 минута, Поуке.орг инфо рече

У једном од експеримената истраживачи су успели да први пут демонстрирају „квантну телепортацију информације“ између два уређаја, користећи процес познат као „квантно спрезање“.

То је феномен који се појављује када се парови или групе честица налазе у таквом стању међуделовања да промена у једној значи промену и у другој честици, као и да је раздаљина између њих небитна.

„Успели смо да демонстрирамо везу квантног спрезања високог квалитета између два чипа у лабораторији, у којој су фотони на оба чипа делили исто квантно стање“, навео је коаутор студије Ден Левелин.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 9 минута, Аристарх рече

@Vladan :::.Шта ви мислите о овом раду, мени делује да је ово латј-фај комуникација између чипова... Нисам чуо да је настао неки нов систем преноса података светлосним путем?

Немој да ми персираш, а, иако нисам баш најбоље покапирао све око лај-фај мреже из оног клипа, ипак ово из експеримента није лајт-фај.

У експерименту су искористили квантно спрезање четири фотона (да пренесу информацију тј. промену стања) а то није исто што и кодирање информације у самим фотонима као у разним врстама електромагнетног зрачења (радио, вај-фај, видљива светлост, гама зрачење..). Осим тога информација кодирана у ЕМ зрачење путује брзином светлости јер то зрачење преносе фотони и разне врсте зрачења могу или не могу да пролазе кроз разне медијуме. Код квантног спрезања информација тј. промена стања "путује" тренутно, затим (колико знам) нема могућности за модулацију сигнала (као код ЕМ зрачења јер и нема никаквог сигнала тј. честица/таласа које се пропагирају кроз време-простор) нити било шта може да буде препрека (као што је картон препрека за видљиву светлост и лајт-фај а већа дебљина зида је препрека за вај-фај сигнале).
 

пре 51 минута, Аристарх рече

Свако од нас да хоће, може да користи интернет и споји се на мрежу преко сијалице када је укључена.

Ако сам добро укапирао морао би да имаш специјалне (свака би практично била и свич/рутер) сијалице (обавезно ЛЕД) као одашиљаче и уређаје који имају исте такве способности као и такве сијалице, дакле, обичне ЛЕД сијалице (које служе само за осветљење) и наши садашњи телефони (и остала техика) су за то неупотребљиви.

Будући да лајт-фај користи ЕМ зрачење из спектра видиљиве светлости то би значило да телефон у џепу или испод јастука, новина, полице губи сигнал :) што није случај код микроталасног зрачења које користe вај-фај рутери, ГСМ и 4Г мреже, блутут уређаји, микроталасне пећнице итд.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 54 минута, Vladan :::. рече

У експерименту су искористили квантно спрезање четири фотона (да пренесу информацију тј. промену стања) а то није исто што и кодирање информације у самим фотонима као у разним врстама електромагнетног зрачења (радио, вај-фај, видљива светлост, гама зрачење..). Осим тога информација кодирана у ЕМ зрачење путује брзином светлости јер то зрачење преносе фотони и разне врсте зрачења могу или не могу да пролазе кроз разне медијуме. Код квантног спрезања информација тј. промена стања "путује" тренутно, затим (колико знам) нема могућности за модулацију сигнала (као код ЕМ зрачења јер и нема никаквог сигнала тј. честица/таласа које се пропагирају кроз време-простор) нити било шта може да буде препрека (као што је картон препрека за видљиву светлост и лајт-фај а већа дебљина зида је препрека за вај-фај сигнале).

Ако није као лај-фај...Једино ми као могуће делује да је ово одрађено у некој комори. Јер фотон би у природи морао да се креће кроз простор и дође у додир са електронима атома, што би довело до амплификације-радиације и стварања ефекта ласера. могао би да буде невидљив голом оку и да се користи као преносник података који би неки чип примио или одашиљао...

мсм. ако су успели то да изведу ван коморе... И ако нема препрека... Значи да је само један сателит довољан за пренос података, што би значило да Г.П.С. одлази у прошлост, као и системи Динамичне позиције са више сателита за високо прецизно позиционирање... или лаички речено, ми сигнал можемо да пошаљемо кроз целу једну планету... Или са земље да пошаљемо сигнал на тамну страну месеца онда када се код нас појави осветљен "пун месец"..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 38 минута, Аристарх рече

мсм. ако су успели то да изведу ван коморе...

Урађено је у CMOS силицијумским чиповима којих има у сваком рачунару а да ли су они били у некој специјалној комори не знам.

пре 38 минута, Аристарх рече

И ако нема препрека... ми сигнал можемо да пошаљемо кроз целу једну планету... Или са земље да пошаљемо сигнал на тамну страну месеца..

Да. Остало што си писао нисам успео да похватам :) 

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Vladan :::. рече

Урађено је у CMOS силицијумским чиповима којих има у сваком рачунару а да ли су они били у некој специјалној комори не знам.

 

дал су то чипови који се користе и у програмбилне логичке контролере?

пре 1 сат, Vladan :::. рече

Да. Остало што си писао нисам успео да похватам :) 

Ако је у природи пуштен фотон из једног чипа и иде ка другом, под тим условима сам навео ово за непробојност. Значи уместо 24 сателита колико данас користе Глонас или Г.П.С. системи да би покрили планету. Нама би требала само четири сателита, колико иначе треба да буде у видљивом домету корисника који тражи локацију. Четврти сателит који решава питање непознанице у тој једначини која се добија са податцима из три сателита. Би решио и питање локације и времена, проласка сигнала кроз планету земљу.

Суштински сам хтео да кажем, да би тај иницијални фотон, правио ласерску светлост јер би природно дошао у додир са електронима атома (ткз. стимулисана емисија). Тај спектар невидљивог ласерског зрачења би мого да покрије целу планету са једним сателитом који има лупам сад, погон на радиоизотоп генератор. ова три би му била довољна за једначину. Самим тим то би ипак био лајт-фај. Осим ако они нису нашли начин да фотон иде кроз природу без стимулисане емисије на атоме. Јер наводе да је раздаљина између чипова небитна!

пре 5 часа, Поуке.орг инфо рече

То је феномен који се појављује када се парови или групе честица налазе у таквом стању међуделовања да промена у једној значи промену и у другој честици, као и да је раздаљина између њих небитна.

„Успели смо да демонстрирамо везу квантног спрезања високог квалитета између два чипа у лабораторији, у којој су фотони на оба чипа делили исто квантно стање“, навео је коаутор студије Ден Левелин.

Не знам дал има неке везе са овим јер се говори о информисаном фотону који преноси конкретне податке, није сунђер информација које шаље хаотично сакупља и преноси на неки чип. Али читао сам раније неке радове о томе да ако са планете пошаљемо ласерску светлост из једног извора на две различите стране. Једна је рецимо у правцу марса, друга у правцу венере... Тада се дешава да онај фотон који дође до марса прими неку нову информацију, та информација се телепортује и на онај фотон који је пошао на страну венере, и обрнуто. Значи иако делује да нису физички спојени и да је прошло време од када се светлост поделила на две различите, оне се понашају као повезана и цело време једна иста светлост.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, Аристарх рече

Ако је у природи пуштен фотон из једног чипа и иде ка другом

Ако сам добро разумео експеримент нису фотони путовали између чипова него су били у раздвојеним чиповима а "путовала" је промена стања кроз квантну спрегнутост међу њима.

пре 4 минута, Аристарх рече

Суштински сам хтео да кажем, да би тај иницијални фотон, правио ласерску светлост

Мислим да ни са тим нема везе. Не знам како су очитавали стања спрегнутих фотона али ако је и било неке такве светлости она је била последица очитавања стања фотона а није служила да се пренесе инфо међу њима.

пре 7 минута, Аристарх рече

Али читао сам раније неке радове о томе да ако са планете пошаљемо ласерску светлост из једног извора на две различите стране. Једна је рецимо у правцу марса, друга у правцу венере... Тада се дешава да онај фотон који дође до марса прими неку нову информацију, та информација се телепортује и на онај фотон који је пошао на страну венере, и обрнуто. Значи иако делује да нису физички спојени и да је прошло време од када се светлост поделила на две различите, оне се понашају као повезана и цело време једна иста светлост.

Да, осим овог дела да "фотон који дође до Марса прими неку нову информацију" осим ако се под тим не подразумева мерење стања спрегнутог фотона. То мерење стања доводи до реципрочне промене код другог фотона и то није проток информација него се сама стања тренутно усклађују.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 43 минута, Vladan :::. рече

Ако сам добро разумео експеримент нису фотони путовали између чипова него су били у раздвојеним чиповима а "путовала" је промена стања кроз квантну спрегнутост међу њима.

Мислим да ни са тим нема везе. Не знам како су очитавали стања спрегнутих фотона али ако је и било неке такве светлости она је била последица очитавања стања фотона а није служила да се пренесе инфо међу њима.

Да, осим овог дела да "фотон који дође до Марса прими неку нову информацију" осим ако се под тим не подразумева мерење стања спрегнутог фотона. То мерење стања доводи до реципрочне промене код другог фотона и то није проток информација него се сама стања тренутно усклађују.

Онда би морао извор светлости да буде исти. Јер овај квантни ефекат где су повезане две различите гране светлости, које имају заједнички извор али су прошле расцепљивач (нека је само 4 фотона која се деле на два) и просторно-временски су раздвојене. Једино може да објасни начин да фотони "комуницирају" у различитим чиповима кроз неке коморе које би спречиле стварање ласер ефекта. И тада би морали да имају исти извор фотона, јер фотони-светлост у суштини у природи не показује тај феномен ако није изведена из истог извора фотона.

Они нису у могућности да направе дистанцу између чипова већу од оне коју им нуди мрежа преко које фотони путују из истог извора. Само теоретски наводе да је раздаљина између чипова небитна.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 22 минута, Аристарх рече

Једино може да објасни начин да фотони "комуницирају" у различитим чиповима кроз неке коморе које би спречиле стварање ласер ефекта.

Коморе и ласер ефекат немају везе са тим (осим као помоћна средства можда) јер се "комуникација" одвија ван целе те приче тј. нити она утиче на окужење нити окружење утиче на њу.

пре 22 минута, Аристарх рече

Они нису у могућности да направе дистанцу између чипова већу од оне коју им нуди мрежа преко које фотони путују из истог извора.

Не знам шта ти значи та мрежа. Дистанца зависи од техничких могућности али им је њено повећавање небитно за даљу примену у самим чиповима. Поента експеримента је да се квантна спрегнутост искористи у израчунавањима и сигнализацију међу чиповима.

 

Извор светлост тј. фотона јесте исти али колико знам нема ту никаквог цепања фотона.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Аристарх рече

дал су то чипови који се користе и у програмбилне логичке контролере?

Да, за процесоре, меморије, сензоре (укључујући и мегапикселске сензоре фотоапарата на телефонима итд.)...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 6.1.2020. at 1:20, Vladan :::. рече

Коморе и ласер ефекат немају везе са тим (осим као помоћна средства можда) јер се "комуникација" одвија ван целе те приче тј. нити она утиче на окужење нити окружење утиче на њу.

On 6.1.2020. at 0:58, Аристарх рече

 

До душе нисам читао ни апстракт, сем чланак који је линкован у склопу текста. Нисам те овде схватио, како нема везе ако није лајт-фај тј. емитовање зрачења у отворени простор?

капирам да са техничке стране гледано, када замислим како су експеримент спровели.. Мора да буде комора која би спречила зрачење које имамо код лајт-фаја. Самим тим што није лајт-фај. Због спонтане или стимулисане емисије мора фотон да постане светлост у природи док год се емитује (све и да је фазон пулсирајућег ласера јер је наносекунда потребна да се податци пренесу). 

On 6.1.2020. at 1:20, Vladan :::. рече

Не знам шта ти значи та мрежа. Дистанца зависи од техничких могућности али им је њено повећавање небитно за даљу примену у самим чиповима. Поента експеримента је да се квантна спрегнутост искористи у израчунавањима и сигнализацију међу чиповима.

мислио сам на оптички кабал као мрежу, која ограничава теоретску константацију, да дистанца између чипова може бити неограничена! Јер у супротном би то морао да буде лајтфај како сам ја у почетку помислио. нешто мора да спречи зрачење фотона и каналише га на конкретни чип или чипове!

Значи овом методом се не може информисат фотон да пошаље фотографију другом чипу или неке кодове... само сигнали као у микроконтролере што имамо за опције, типа упали-угаси светло??? 

Цитат

Извор светлост тј. фотона јесте исти али колико знам нема ту никаквог цепања фотона.

Расцепљивач користиш нпр. кад правиш интерференцију за холограм.  Да не би користио два ласера, само се користи расцепљивач... Аовде сам ја другачије мислио, не на такве принципе. Већ да они користе 4 фотона, који су из истог потекли кроз стимулисану емислију. Тада рачунам да су подељени на две групе које се шаљу у чипове.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 17 часа, Аристарх рече

До душе нисам читао ни апстракт ... када замислим како су експеримент спровели... нешто мора да спречи зрачење фотона и каналише га на конкретни чип или чипове ... они користе 4 фотона, који су из истог потекли кроз стимулисану емислију

Па прочитај оригинални текст можда ће ти боље од мене разјаснити то што те буни.

пре 17 часа, Аристарх рече

Значи овом методом се не може информисат фотон да пошаље фотографију другом чипу или неке кодове... само сигнали као у микроконтролере што имамо за опције, типа упали-угаси светло??? 

За сада да. Можда ће касније кроз модулисање фреквенције промене стања (или на друге начине) моћи да пошаљу и комплексније сигнале.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Постоје два различита приступа хришћанству. Један се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – „И Бог виде да је то добро“, Амин „И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки. Други је са краја тог истог Јеванђеља „И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом, и бејаху стално заједно, у храму, хвалећи и благосиљајући Бога – Амин.“
      Дакле с једне стране благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“.
      Вековима је Црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца и човеков разум и људи су почели да се опредељују или за пут Утопизма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света).
      Десило се то у 17. веку прво као реакција на средњовековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18. и 19. веку је откривен „историјски прогрес“ све већи и већи све бољи и бољи – идеја о „распеваном сутра“. Сви ти Хегели, Шелинзи и напокон Марксисти и остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја и даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост и правду, трећи као светски мир, четврти… Чинењица је да су сви они пројектовали своје утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“.
      Исто се може рећи и за грех. Из истих библијских хришћанских извора и увида долази извитоперено мишљење да је зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ће образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису првородног греха Адама и Еве и оличено у ђаволу. А ђаво ни у каквом случају није нека незналица јер он је Луцифер – носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже Богу: „Не“!
      Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може више да живи у друштву које је пало и зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се више са овим светом.
      Утопија и бекство од света су укорењени у нашој јудео-хришћанској култури тако да су многи хришћани капитулирали или пред утопијом (лажнога раја у свету) или пред бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али зашто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму?
      Реч „теологија“ изворнио значи „словљене о Богу“ али данас она може да значи и „словљење о сексу или контрацепцији“ и као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму.
      Истовремено сведоци смо праве најезде ескапизма (бекства од света) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леђа свету и одају се свему и свачему. То се дешава и у нашој Цркви , има њих који су открили „Икону“ или расправљају о литургијским праксама ране, средње и новије Цркве. Има њих који тврде „то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту…“ Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то не буде у Чикагу, Њујорку или Паризу.
      Прва је истина – све је добро. Грчки оци веле : “Да се ниси усудио рећи да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи.“ У супротном пашћеш у дуализам екстрема „добар Бог“ и „зао Бог“ – ђаво је створен као најсавршсеније створење Божије, и управо је зато павши постао, толико моћан у злу.
      Друга истина. Овај свет је „пали свет“. Не само због једног малог прекршаја – чувене Едемске јабуке (зашто баш јабуке – нико то не зна.) Свет ја пао зато што је одбацио божју доброту, зато што је пре свега одбацио Бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није на пример – ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави – пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајеза пало пиће него је – „Цели свет пали свет“. Брак је – пали брак, парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато што религија замењује радовање Богу капитулацијама: колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико? Колико? Све је пало, све је помрачено… И овде прави хришћани би рекли: „Да, свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, али он још увек пева о слави Божјој! Он је још увек кадар да прими Бога.“

      Трећа истина: „Свет је спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала „распевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овде! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада.
      Чувена француска изрека „Метро – посао – кревет“ јесте управо оно што је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени и постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици : „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота; и Живот нам се јави…“. И то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју „религијицу“ прошлости, садашњости и будућности, религијицу заповести и рецепата која тврди да Бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у Цркву, који дају прилоге (мада то чине и порески обвезници). Напротив, спасење значи да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас.
      Ово искуство Царства Божјег држи скупа оно што бих назвао „троједном интуицијом“ о томе да је свет „створен, пали и спасен“.
      Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане и томе слично а ја им одговарам: „Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту.“ А апостол Павле је рекао: „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.“ Чак и читати Wall Street Journal у славу Божију? Да, наравно да можете. Слава Божија је где год човек жели да она буде.
      Ми хришћани не треба да правимо избор између утопије (у свету – благословен је наш свет) или бекства од света, и није да продајемо религију као валијум, као „Свету Валијумску пилулу“. Прави изазов пред нама је да обновимо оно што се називаискуством фундаменталне хришћанске есхатологије.
      Какав год да је онај свет (Царство небеско, рај, а ми не знамо ништа о њему), тај „онај свет“ се пре свега открива већ овде и већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу и другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ћете га наћи у Трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог „тамо“ и овог „овде“ нема никакве разлике.
      Социолог Питер Бергер је, критикујући модерну идеју да је рај увек негде далеко од Менхетена, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао: „Извините даме и господо, али када Бог говори о симболу свога Царства, то је увек – град, а не мала сеоска фарма у Вермонту.“ „И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса“. А Јерусалим је наравно град.
      Наша вера је заснована на два основна откривења: Бог је толико заволео свет и пали свет је на тајанствен, мистички начин спасен.
      Ми смо људи хришћанске традиције и културе и ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, Шекспира или Достојевског, о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин. Постоји стварно зло и постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави и постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална и хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче и томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ и о искуству спасења које се збива овде и сада. А та вера и то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако и ескапизам.
      Није на Цркви Христовој да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити и ескапизам – бежање од света, као издају према Богу који је толико заволео свет.
      Човек је постао човек не зато што је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато што је homo sapiens, нити зато што је открио аристотеловску логику. Човек је постао оно што јесте – човек, када је постао homo adoratus, човек који благодари, а то је човек који не говори Богу: „Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно“ , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кличе; „Небеса и земља су препуни славе Твоје!“
      О, када бисмо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру и контекст нашег истинског битовања, који преображава оно чувено „метро – посао – кревет!“ Онда бисмо могли то у себи да обновимо. Па све је ту и ништа нам зато не недостаје! Када бисмо то обновили ми тада, више небисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији утопизма и ескапизма, већ бисмо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао и света који је спасен кроз Христа и оне који верују у спасење.
    • Од Иван Ивковић,
      Постоје два различита приступа хришћанству. Један се састоји у нашем непрестаном „Амин“ Богу – „И Бог виде да је то добро“, Амин „И ево јављам вам радост велику“ са почетка Јеванђеља по Луки. Други је са краја тог истог Јеванђеља „И они се вратише у Јерусалим са радошћу великом, и бејаху стално заједно, у храму, хвалећи и благосиљајући Бога – Амин.“
      Дакле с једне стране благодарење а са друге ту је оно непрестано; „не падај у искушење“.
      Вековима је Црква чувала нераздвојно ова два суштинска аспекта исте стварности али када је ова дводелна стварност почела да пуца, почео је да пуца и човеков разум и људи су почели да се опредељују или за пут Утопизма (лажног раја у свету) или пут ескапизма (бекства од света).
      Десило се то у 17. веку прво као реакција на средњовековну песимистичку идеју хришћанства а после у 18. и 19. веку је откривен „историјски прогрес“ све већи и већи све бољи и бољи – идеја о „распеваном сутра“. Сви ти Хегели, Шелинзи и напокон Марксисти и остали били су заправо а да то нису ни знали унутар круга хришћанског виђења света. Премда су негирали Бога, за њих је историја и даље била не само пуко кретање већ кретање ка Апсолуту. За једне је Апсолут био одсуство зубобоље, други су га видели као једнакост и правду, трећи као светски мир, четврти… Чинењица је да су сви они пројектовали своје утопије у будућност, а то је уствари (пореклом) хришћанска идеја која је „сишла са ума“.
      Исто се може рећи и за грех. Из истих библијских хришћанских извора и увида долази извитоперено мишљење да је зло последица незнања. И до дана данашњег погледајте митологију америчког државног образовања о томе да ће образовање искоренити свако зло. Ако причате о сексу са трогодишњом девојчицом онда она после неће имати страховите трауме кроз које смо ми прошли. Образовањем ће се наводно човек ослободити од греха. Но хришћанско схватање греха је изложено у опису првородног греха Адама и Еве и оличено у ђаволу. А ђаво ни у каквом случају није нека незналица јер он је Луцифер – носилац лажне светлости. Он је онај који, и ако поседује све сазнање о Богу, ипак каже Богу: „Не“!
      Са друге стране имамо бекство од света које лежи у идеји да је зло апсолутно. Са таквим стањем ума човек схвата да не може више да живи у друштву које је пало и зло. И једноставно мора се ослободити од њега – побећи, не мешати се више са овим светом.
      Утопија и бекство од света су укорењени у нашој јудео-хришћанској култури тако да су многи хришћани капитулирали или пред утопијом (лажнога раја у свету) или пред бекством од света. И управо ту долазимо до праве трагедије. Потребан нам је утопизам? Морамо да се покајемо, али зашто? Требамо се мобилисати у сваком могућем активизму?
      Реч „теологија“ изворнио значи „словљене о Богу“ али данас она може да значи и „словљење о сексу или контрацепцији“ и као реакција на такав развој догађаја многи су хришћани капитулирали у утопизму.
      Истовремено сведоци смо праве најезде ескапизма (бекства од света) који се данас јавља на многе начине – људи окрећу леђа свету и одају се свему и свачему. То се дешава и у нашој Цркви , има њих који су открили „Икону“ или расправљају о литургијским праксама ране, средње и новије Цркве. Има њих који тврде „то није правилно јер се у трећем веку у источном Египту…“ Трећи век у источном Египту у Месапотамији било другде само да то не буде у Чикагу, Њујорку или Паризу.
      Прва је истина – све је добро. Грчки оци веле : “ Да се ниси усудио да је ђаво зао по себи. Он је зао по своме понашању, али је био добар по својој првоствореној природи.“ У супротном пашћеш у дуализам екстрема „добар Бог“ и „зао Бог“ – ђаво је створен као најсавршсеније створење Божије, и управо је зато павши постао, толико моћан у злу.
      Друга истина. Овај свет је „пали свет“. Не само због једног малог прекршаја – чувене Едемске јабуке (зашто баш јабуке – нико то не зна.) Свет ја пао зато што је одбацио божју доброту, зато што је пре свега одбацио Бога који је доброта. Према томе нису пале само неке ствари него је пао у целини. Није на пример – ванбрачна љубав пала гледано према брачној љубави – пала љубав нити је коњак гледано према соку од парадајеза пало пиће него је – „Цели свет пали свет“. Брак је – пали брак, парадајз сок је пао а не само коњак! Све је пало. Најбоља религија јесте палија од свих палих ствари!!! А то је зато што религија замењује радовање Богу капитулацијама: колико свећа, колико новца, колико правила, колико заповести, колико светих тајни, колико? Колико? Све је пало, све је помрачено… И овде прави хришћани би рекли: „Да, свет је оболео, свет је извитоперен, суштински унакажен грехом, али он још увек пева о слави Божјој! Он је још увек кадар да прими Бога.“
      Трећа истина: „Свет је спасен“, али он је спасен не да би се њему гарантовао успех да би се гарантовала „распевана будућност“. Спасење се дешава сада, управо овде! То је хришћанска есхатологија да свакога дана понављамо: „да дође Царство Твоје“. А и оно долази сада.
      Чувена француска изрека „Метро – посао – кревет“ јесте управо оно што је спасено јер спасење не значи замену свих тих неизбежних ствари некаквим смисленим пословима јер сваки посао који има два понедељка у животу је бесмислени и постаје угњетачки. Спасење значи управо оно што је апостол Свети Јован написао у својој посланици: „Што смо чули, што смо видели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу живота; и Живот нам се јави…“. И то је порука коју многи хришћани нису могли да поднесу ни да схвате јер је била претешка за њих. Много је лакше имати своју „религијицу“ прошлости, садашњости и будућности, религијицу заповести и рецепата која тврди да Бог није заволео свет већ све добре ствари у њему. Да је заволео људе који иду у Цркву, који дају прилоге (мада то чине и порески обвезници). Напротив, спасење значи да је Царство Божије које ће доћи већ дошло, да је посреди нас.
      Ово искуство Царства Божјег држи скупа оно што бих назвао „троједном интуицијом“ о томе да је свет „створен, пали и спасен“.
      Има људи који кажу да не могу да поднесу бесмислени живот, вожње метроом, спавање, доручке, ресторане и томе слично а ја им одговарам: „Није могао ни Христос. Зато је умро на Крсту.“ А апостол Павле је рекао: „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините.“ Чак и читати Wall Street Journal у славу Божију? Да, наравно да можете. Слава Божија је где год човек жели да она буде.
      Ми хришћани не треба да правимо избор између утопије (у свету – благословен је наш свет) или бекства од света, и није да продајемо религију као валијум, као „Свету Валијумску пилулу“. Прави изазов пред нама је да обновимо оно што се називаискуством фундаменталне хришћанске есхатологије.
      Какав год да је онај свет (Царство небеско, рај, а ми не знамо ништа о њему), тај „онај свет“ се пре свега открива већ овде и већ сада. Нигде другде, већ управо овде. Ако то не схватимо данас, нећемо схватити то никада. Ако нисмо у стању да откријемо Царство Божије у Чикагу, на Тајмс скверу, Паризу и другде, нећемо бити у стању да га откријемо нигде другде. Ако мислите да ћете га наћи у Трансилванији, идите тамо под условом да сте довољно богати. И схватићете да између тог „тамо“ и овог „овде“ нема никакве разлике.
      Социолог Питер Бергер је, критикујући модерну идеју да је рај увек негде далеко од Менхетена, далеко од фабрика, свагда негде далеко у сеоским заједницама Северног Вермонта, тамо где се још увек меси хлеб, рекао: „Извините даме и господо, али када Бог говори о симболу свога Царства, то је увек – град, а не мала сеоска фарма у Вермонту.“ „И видех свети град, Нови Јерусалим, како силази са небеса“. А Јерусалим је наравно град.
      Наша вера је заснована на два основна откривења: Бог је толико заволео свет и пали свет је на тајанствен, мистички начин спасен.
      Ми смо људи хришћанске традиције и културе и ту не говорим о катедрали у Шартру или Нотрдаму нити о узвишеној религијској поезији. Говорим о јединственој култури која је дала као свој плод људе попут Дантеа, Шекспира или Достојевског, о вери у којој је све што покушавам да кажем изражено на савршен начин. Постоји стварно зло и постоји стварно добро. Постоји свет који је достојан љубави и постоји свет који је достојан мржње. Постоји вертикална и хоризонтална димензија живота човековог. Ништа у том животу није половично. Када је ту радост онда је радост потпуна. Када је туга онда је туга потпуна. Живот човеков се не може свести на психолошке приче и томе сличне ствари. Сведочим вам не само о ономе у шта верујем, већ и о искуству спасења које се збива овде и сада. А та вера и то искуство ће раскринкати као јереси како утопизам тако и ескапизам.
      Није на Цркви Христовој да гарантује да ће све бити боље јер је то утопизам а са друге стране морамо искључити и ескапизам – бежање од света, као издају према Богу који је толико заволео свет.
      Човек је постао човек не зато што је измислио точак, ма колико тај точак био битан. Ни зато што је homo sapiens, нити зато што је открио аристотеловску логику. Човек је постао оно што јесте – човек, када је постао homo adoratus, човек који благодари, а то је човек који не говори Богу: „Ја имам право на то. Моје уставно право је да увек имам ово или оно“ , већ је то човек који благодарећи Богу изненада кличе; „Небеса и земља су препуни славе Твоје!“
      О, када бисмо се само вратили из нашега посрнућа, из наше палости, из наше духовне оболелости, из јефтиног оптимизма на ширину духовног кисеоника оног космичког благодарења које представља нашу меру и контекст нашег истинског битовања, који преображава оно чувено „метро – посао – кревет !“ Онда бисмо могли то у себи да обновимо. Па све је ту и ништа нам зато не недостаје! Када бисмо то обновили ми тада, више небисмо били само пасивни следбеници у нарастајућој поларизацији утопизма и ескапизма, већ бисмо постали активни учесници у непрестаном процесу спасења света, света који је Бог створио, света који је пао и света који је спасен кроз Христа и оне који верују у спасење.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У ниски православних бисера Митрополије црногорско-приморске, Храм Светих мученика Макавеја у Толошима – Подгорици заузима посебно мјесто.  
      Повезан садржај:    Свети мученици Макавеји   Изношење Часног Крста   Поред тога што овај древни храм у себи чува два миленијума бурне историје ових простора, јединстен је и по томе јер је за сада једини у Српској православној цркви а и шире који је посвећен старозавјетним мученицима Макавејима. Ријетке су цркве посвећене седморици браће Макавеја (Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел) који су око 180 год. прије Христа, заједно са мајком Соломонијом и Елеазаром свештеником пострадали за чистоту вjере израиљске од цара Антиоха који је хтио да наметне Јеврејима идолопоклонство.   Макавејска црква у Толошима настала је у првим вјековима хришћанства када су на простору овог данашњег подгоричког насеља живјели Шпањи и Лужани, становници несловенског поријекла.   По ријечима протојереја Предрага Шћепановића, пароха толошког, овај храм памти многе вјекове и промјене, добре и зле владаре, ратове и револуције, бомбардовања…   – Поред свих распећа, остао је вјечно млад ширећи поруке људима ових простора да је Васкрсење квасац и смисао живота и свеколике твари – истиче отац Предраг.   Рушен и обнављан  много пута на вишевјековном дугом и трновитом историјском путу кроз вријеме, последњи пут храм бива васпостављен и наново подигнут за вријеме књаза и господара Црне Горе Николе I Петровића 1896-1897. године.   На основу података Архива Митрополије црногорско-приморске сазнајемо да је обновљена црква подигнута на старохришћанским темељима и да је захтјев за обнову поднијет 1894. године од мјештана села Толоши, Лужане и Вранићи: „Обраћамо се Вашем Високопреосвештенству.. да нам дозволите саградити једну малу цркву ђе бисмо могли склонити наше умрле у вријеме непогода. Другог мјеста нема осим развалина старог храма.“   Након Другог свјетског рата, Макавејска црква је дијелила судбину других цркава у Црној Гори, девастирана и коришћена за сметлиште и затварање животиња.   Деведесетих година прошлог вијека поново бива обновљена, а ове године њена је обнова потпуно завршена.   Урађен је нови иконостас, фрескопис, под, стазе око цркве, говори нам старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима и истиче да с обзиром да увијек има заинтересованих приложника у плану је да се ураде још двери и евентуално промјени кров.   Што се тиче Литургијског – црквеног живота обнова интезивно почиње 2004. године, уочи празника Св. Макавеја.   Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије тог 13. августа, даје послушање свештенику Драгану Митровићу и Предрагу Шћепановићу, који ће неколико година касније постати парох толошки, да нађу кључ од толошке цркве и обаве припреме како би се на празник служила Света литургија. Тако је и било.   – Тада сам био лаик, нијесам ни сањао да ћу бити свештеник а камоли свештеник у тој цркви. Почели смо претрагу по Толошима, обишли многе куће и на сто јада смо отворили врата, ушли у цркву и мало је припремили. И већ је то био знак да ће нешто да се деси – присјећа се отац Предраг.   Истиче да је Митрополит одслужио прву Литургију на празник Св. Макавеја (14. августа) а већ децембра мјесеца исте године поставио је младог свештеника Јовицу Ћетковића који је био парох момишићки, да поред Храма Св. Георгија – Момишићких мученика опслужује и 16. подгоричку парохију са гробљанским Храмом Св. Макавеја у Толошима.   Осим молитвене, Митрополит пружа и сваки вид подршке да се овај Божји храм, као и осталих 650 у Црној Гори, открије, обнови и стави у службу и Богу и роду.   Од те 2004. године службе у Макавејској цркви постају редовне, број учесника у Литургији и причасника је из дана у дан, из године у годину све већи.   Високопреовећени Митрополит Амфилохије често зна да нас подсјети да оно што је Божије не може да ишчезне и да се увијек нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Тако је и храм Св. Макавеја кроз историју опстајао Божјим Промислом кроз прилоге богобојажљивих и честитих људи.   Часна старина Илија Бољевић 1978. прилаже за своју и душу своје супруге Јоше метална врата и прозоре чиме „спречава даље скрнављење светиње у селу Толоши“, које је периферији тадашњег Титограда.   Славица Ћеранић 2007. године прилаже Цркви Св. Макавеја 1297 квадрата земљишта.   Кошаркаш Никола Миротић прилаже 20.000 евра за обнову овог храма…   И тако све до данашњег дана. Списак приложника је све дужи, много је оних који су се према својим могућности уградили у овај храм.   Данас, Макавејска црква у подгоричком насељу Толоши, покрај магистралног пута ка водоизворишту Мареза, личи на уобичајене гробљанске цркве подигнуте за вријеме велике обнове, али оно што видимо сад само је одбљесак некадашњег „сјаја и господства“, као и већина подгоричких, па и многих других цркава подигнутих кроз богату, али мало проучавану прошлост ових крајева.   – Толошка црква је први каменчић у мозаику цркава подигнутих у родном граду Симеона Миротичивог, тј. Стефана Немање, а основаних трудом различитих господара – каже мр Смиља Влаовић, професорица српског језика којој је ова црква била и инспирација за књигу „Макавејска црква у Толошима кроз вјекове“ која ће светлост дана угледати управо на дан Светих Макавеја, 14. августа а посвећена је невино пострадалом подгоричком становништву у савезничком бомбардовању 1944. године које „проговара“ и кроз фрескопис толошке цркве.   Како у самој књизи пише протосинђел Исак Симић, фреске Свети Мученици Макавеји, Свети Мученици Момишићки и Свети Мученици Подгорички, аутора читавог фрескописа у овом храму Дејана Јовановића, су врло оригинално урађене, са јасно испрофилисаним програмом који се својим мартиролошким учењем о свједочењу Христа кроз страдање невине дјеце-мученика, потпуно и сликарским одликама стила уклопио у хиљадама година провјерену византијско-православну традицију.   – Као личносне одлике стила самог аутора могу истаћи врло сигуран и снажан цртеж и осебујан колорит који својом свјежином преноси на посматрача један тихи оптимизам и радост Царства Небеског садржане у бојама које прелазе у химну –  истиче протосинђел Исак, сабрат Цетињског манастира.   Протопрезвитер мр Предраг Шћепановић који је старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима од марта 2009. године каже да је све већи број вјерника на Богослужењима, да расте и број оних који посте и који се причешћују. Наводи податак да је 29. априла 2012. на служби било 75 вјерника, 31. децембра 2017. близу 250, док је на прошлогодишњој слави било 300 особа, а на недељним Литургијама увијек буде 150-200 вјерника.   Отац Предраг са посебном радошћу истиче школу вјерноуке при овоме храму, коју води вјероучитељица Стојанка Радуловић, која сваке године окупи велики број дјеце. Ове године је било 60-70 дјеце која су похађала школу вјеронауке.   У складу са дугогодишњом традицијом, Црква Св. Макавеја 2009. љета Господњег обнавља славске прославе а празничну Литургију кад год му обавезе дозволе служи Митрополит Амфилохије.   У архипастирској бесједи 2016. године владика Амфилохије подсјећа да је страдањем Макавеја, првосвештеника Елеазара, његове жене и њихове дјеце спасен изабрани Божји народ:   „На такав начин је јеврејски народ сачувао своју вјеру коју су онда у Христово вријеме примили хришћани, наравно још проширену, продубљену, обогаћену личношћу Христовом и Његовом науком. Хришћански мученици од апостолских времена надахњивали су се подвигом браће Макавеја.   Тај њихов дух ми назвамо духом Косовског завјета. Уствари, то је исти тај дух чији су носиоци били Макавеји. Зато је добро да се подсјетимо и у ово наше вријеме на Макавеје, као што је добро да се кроз њих и преко њих подсјетимо и на косовске Макавеје, страдалнике, носиоце и чуваре Косовског завјета. Макавеји су научили и наше претке да себе жртвују за вјеру, за крст часни и слободу златну.“   О значају овог храма за житеље Толоша и околине свједочи и Борислав Мирановић, који је 2017. године био домаћин славе у име старосједелаца братства Мирановић, а поводом 120 година од обнове храма.   – Овај Божији храм је 50 година стајао сам као „сирак тужни без иђе икога“ и својим нијемим трајањем без звука звона чувао своју духовност и призивао нас смртнике отуђене од Бога да се придружимо молитвенику и да свој спас и духовни мир, нађемо у молитви за спасење и спознамо Васкрсење. Овај свети храм за нас потомке његових градитеља је наук и опомена да никад не заборавимо наше коријене, да учимо да праштамо, као што је Он опростио наша непочинства и кроз своје Васкрсење под његовим сводом данас се поново чује духовни пој и цвркут малих анђела – ријечи су благодарног слова које на најбољи начин одсликавају стање те мале толошке, али духовно велике пастве о којој данас брине отац Предраг Шћепановић.     По казивањима парохијана, Васкрсење Макавејске цркве потомци његових градитеља дугују и свом пароху Предрагу, његовом раду и љубави јер је успио да међу браћом обнови духовну љубав и толеранцију, да сабере и духовно повеже неколико хиљада људских душа од Марезе до Момишића које се данас сабирају око ове старохришћанске светиње у славу Бога и част Светих Макавеја.     Извор: Радио Светигора
    • Од Иван Ивковић,
      Оно што човека ражалује није грех него разврат.
      Понајвише она врста разврата коју закон не познаје, и за коју не постоји законска казна. Из грешака, и серије грешака, које човек свакодневно учини, не мора обавезно да следи грех. Човек некако постаје попустљив према ситним брљотинама, почиње да их опрашта и другима и себи, почиње да се навикава на исприке и објашњења, шта више, на теорије, а на концу – на психологију. Простачка, неумивена уста не представљају злочин, већ највероватније од тога нешто много теже. Јер је злочин потресно дело које мора бити примећено, крвава рана која захтева исцељење. Оно полагано загађивање, што је разврат, у већини случајева остаје непримећено. Зато оно што човека разобличава и чини га нечовечним, првенствено није злочин него разврат. Грех из људског бивања није могуће уклонити, оно што треба ликвидирати јесте разврат.
      Када неко учини злочин, он поредак света јавно и брутално оскрвњује. У разврату је страховито то да га је могуће сакрити, и да се одвија у тајности. Она суптилна аморалност о којој Толстој говори, а која је током векова преплавила Европу, и која је постала увежбани и рефлексно прихваћени ред живота – није грех. То је оно полагано упрљање пред којим смо већ више од пола хиљаде година научили да зажмуримо, шта више, то је оно што смо назвали цивилизацијом. Унутрашњи ред људскога живота бива олабављена и осакаћена и почиње да се распада; не поседује више чврстину и доследност.
      Нека чудна подлост се обликује из мешавине лажи, жмиркања и церекања. И чини се да је не карактерише запостављена спољашњост, пробушена обућа, крчмарење, иметак у залагаоници, или опсцене псовке. Застрашујући разврат, који Chamfort приписује Mirabeau-у, јесте то да је зарад новца спреман на све, чак и за добро. Наравно, знамо да неки за добро ни зарад новца нису спремни. За разврат не постоји разрешење. Може се ликвидирати само на један начин, ако човек прекине са његовим чињењем и врати се у нормално бивство. Злочин је једнократан и изузетан акт, разврат је трајан процес, и то онај у ком човек људски ниво живота без престанка снижава, одећом, музиком, навикама, речима, плесом, све ниже и ниже…
    • Од Поуке.орг - инфо,
      О рођењу највећег између рођених од жена, Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег.     Долазак Светог славног пророка, претече и крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило Свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а Свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и евангелист Новог Завета. На шест месеци пре оваплоћења логоса Божјег, Господа нашег Исуса Христа, рођен је највећи између рођених од жене, свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. Рођен је пре Спаситеља како би припремио пут за долазак Богочовека у овај свет.  Све је у животу Јовановом било једно велико чудо, почев од промисла Божјег да он буде рођен од бездетних и светих родитеља Захарије и Јелисавете, па све до његове мученичке кончине, све је у његовом животу било свештено и благословено. Пре рођења Христовог од Дјеве Марије, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од бездетне Јелисавете, поверовали рођењу које се имало догодити од преблагословене дјеве Марије. Претечино рођење по речима преподобног оца Јустина ћелијског јесте рођење највећег човека, Човека – али више Пророка, више Ангела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Светим Јованом се завршава Стари Завет и њиме почиње Нови Завет. Он је васцелим својим бићем послужио тајни спасења крстивши Господа у реци Јордану. У богослужбеном животу наше свете цркве у само три случаја прослављамо све догађаје из живота: У празницима Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богомајке, као и у част Светог Јована.   Рођење Јованово је детаљно описао Свети евангелист који је међу еванђелистима био и поуздани историчар. Име Јован значи благодат и милост. Празник је установљен у четвртом веку након одређења дана празновања Рождества Христова. Сведочанства из четрвтог века имамо у виду богате химнографије, али и у беседама Светог Јована Златоуста у овај празнични дан. Јован је одрастао у јудејској пустињи у којој је живео до своје тридесете године. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела. (Детаљније о празнику рођења Светог Јована послушате у разговору вероучитељице Мирјане Бановић са аутором овог прилога, који је реализован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа 4. јула ове године).   Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Госпдњег   Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа…   Преглед празникâ и Свети Јован у богослужењу наше Свете Цркве   У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Светог Јована Крститеља (11. септембра).   У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније).   Химнографија у част Светог Јована   У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова  проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком.  О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа.   Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар Рођења Светог Јована)   Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована)   Заамвона молитва на Сабор Светог Јована Крститеља   Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.     Катихета Бранислав Илић   Ризница литургијског богословља и живота: Катихета Бранислав Илић: Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28)
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM  
×
×
  • Креирај ново...