Jump to content
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у недељу, 20. септембра 2020. године, Свету архијерејску Литургију у Храму Светог Пантелејмона у београдском насељу Миријево, а Црква Христова постала је овога дана богатија за новог посленика на Њиви Господњој - Свјатјејши Патријарх је овом приликом у чин свештеника рукоположио ђакона Николу Мићаковића.
      Звучни запис беседе
      Након Великог входа, отац Никола је положио свештеничку заклетву у којој се поред осталог истиче да ће делима сведочити Јеванђеље из кога ће поучавати своју заједницу, и сам учити. "Aксиос!" – клицала је многобројна парохијска заједница оцу Николи који њој служи дуже од године, потврђујући да је достојан примљеног чина.
      Његова Светост Патријарх Иринеј је у беседи на Јеванђелску причу поучио да је сваки недељни дан слика Васкрсења, темеља наше вере, за који су пострадали апостоли и многобројни хришћани кроз време.
      Патријарху су саслуживали свештеници Јован Јефтeнић, Боривоје Петрић, Вукашин Теофиловић и Стеван Вукић, протођакон Стевица Рапајић који је читао Јеванђеље, новорукоположени отац Никола Мићаковић, ђакон Милојко Топаловић, у молитвеном присуству свештеника Зорана Радојевића старешине храма, као и ђакона Драгана Симикића, уз појање храмовног мешовитог и дечјег хора и певнице, за којом су били дипломирани теолози г. Томислав Крчмар, г. Миодраг Ото, појци г. Војислав Ћирковић и г. Драган Јанковић, као и одговарање многобројног верујућег народа.
      После Свете архијерејске Литургије уприличена је, у крипти овога светог храма у изградњи, трпеза љубави, припремљена заслугом братства и благочестиве заједнице коју красе чланови свих узраста, међу којима су многобројне младе породице са пуно деце.
      За трпезом је Патријарх српски Иринеј пожелео новорукоположеном свештенику Николи да му благодат Божја, коју је добио чином рукоположења, буде на помоћ да испуни све оно што Господ и Црква Божја желе од њега. Подсетивши да је свештеничка служба одговорна пред Богом и народом, али и да "имамо велике узоре", као и да је "тешко следити примере" али и да је то "једини начин и пут да наставимо мисију", Патријарх је додао: "Поље је велико, посла је много, нас има колико нас има, али смо сви дужни да учинимо потребно да испунимо своју службу" (део обраћања је на крају).
      Отац Никола Мићаковић је заблагодарио Господу, Његовој Светости Патријарху, потом свештеном братству на љубави, као и монахињама Манастира Враћевшница крај којих је растао, сетивши се блажене успомене игуманије Евдокије, као и садашње игуманије Ксеније, потом је заблагодарио на подршци и љубави пријатељима и породици, супрузи Јовани са којом има два сина, Петра и Лазара. Отац Никола је казао да ће се трудити да узраста у најважнијем, пребивању у Љубави, са Богом и ближњима, по речима Апостола, да "буде свима све" (део обраћања је на крају).
      * * *
      Свештеник Никола Мићаковић саслужитељ је Олтара храма Светог Пантелејмона од 2019. године. Тог лета Господњег, на Благовести, 7. априла, рукоположен у ђаконски чин од руке Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја  током Свете архијерејске Литургије у београдском катедралном храму Светог архангела Михаила – Саборној цркви, где је службовао од 2010. године као помоћник свештеника, а од 2014. као појац, препознатљивог, ванредног гласа. Завршио је Богословију у Крагујевцу (генерација уписана 2004. године) и Православни Богословски факултет Универзитета у Београду. Родом је из Шумадије, село Коњуша код Горњег Милановца, околина Манастира Враћевшнице, уз чије је сестринство духовно узрастао. У свету тајну брака са Јованом, у којој је 2018. године добио сина Петра, а две године касније сина Лазара, увео га је 2016. године у београдској Саборној цркви Преосвећени Епископ нишки Г. Арсеније, тадашњи викар Његове Светости. Као што је у парохијској заједници Саборне цркве отац Никола био веома цењен од стране братства и верног народа, тако је и сада поштован од свештенства и многобројних парохијана миријевског Храма Светог Пантелејмона.
       
      Извор: Радио Слово љубве
    • Од Поуке.орг - инфо,
      ”Устани Господе, нека се не осили човјек, Нека буду суђени народи пред Тобом, Постави Господе законодавца над њима, Нека познају народи да су само људи” (Псалам 9, 20-21)   У данима великогоспојинског поста и ишчекивања завршетка црквеног годишњег круга, молимо се Богу и Пресветој Богородици за мир, љубав, слогу, напредак и спасење православних хришћана у Црној Гори, и свеукупног црногорског грађанства, али и свих људи и земаљских народа.   Пред нама су такође дани избора нове законодавне и извршне политичке власти, па предизборна страначка кампања заокупља пажњу и нас хришћана који смо истовремено грађани ове државе.   Као никада до сада, ови политички избори су повезани и са животом Цркве Христове у Црној Гори, јер за нама имамо више од годину дана велике друштвене полемике око проблематичног Закона о слободи вјероисповјести који је изгласала досадашња скупштинска већина. Ми у Цркви смо довољно свјесни и писмени па знамо да тако лош законски текст није случајно изгласан, него су му претходила јавно и упорно исказана настојања предсједника државе и саме владајуће партије на њеним конгресима. А она су у својој суштини антиуставна и антисекуларна. По свему је јасно да се досадашња политичка власт одлучила, не за сарадњу и цивилизовано (европско) уређење односа државе и Цркве, него за недемократско уплитање државе у само уређење и организацију Цркве. Поистовјећујући државу са собом и својом влашћу, а не знајући шта је Црква, изједначују је са собом и својом партијом.   Они, пак, који припадају Цркви Божјој, знају да сама ријеч ”црква” значи ”сабрани народ” око светог имена Божјег, око Тијела и Крви Христа Бога, који је дошао у свијет, рођен од Дјеве, не да му служе, него да служи и да живот свој положи за људе, за човјечанство. Владика и поп служе у том Божјем народу, као његови чланови, они нијесу Црква, а сви чланови Цркве су ”царско свештенство”, без обзира коју службу у њој имају, они су прије свега и изнад свега ”грађани Царства Божјег” без обзира којим језиком говоре и којој земаљској нацији припадају. Том и таквом народу, крштеном, припадају Светиње и црквена имовина – и то је тако свуда од памтивијека, па и у Црној Гори. Оптуживати, дакле, Цркву да се бави антидржавном и партијском политиком пред изборе, са разлога што су њени чланови устали против безаконог и дискриминаторног закона, којим се негира и угрожава само биће Цркве, представља лаж и обману и незапамћено насиље секуларне партије на власти, која себе проглашава за Бога и хтјела би да јој Црква Бога живога и истинитога буде слушкиња. Управо такву ”цркву” заговарају у својим изборним програмима и промоцијама премијер и предсједник Црне Горе и други, заборављајући да Црква као народ Божји не припада никаквим коалицијама и партијама. Она јесте дужна да цару даје царево (цару пару), а Богу душу, све што јесте и што има.   Наслиједивши власт и приватни капитал од оних који су власт задобили убијањем ”кулака”, капиталиста и свештенства (=покушај убијања Бога), та господа данас себе проглашавају за носиоце модерних европских вриједности, својим опредјељењем за ”либерални капитализам”, не само невраћањем отете црквене имовине, него и отимањем (наводно законским) Светиња Божјих. Побуну народа против тога проглашавају за бунт Цркве против државе, партијашење и служење туђим интересима! Злоупотребом свенародног тринаестојулског устанка и независности Црне Горе, уствари повампирују дух фашистичке независне дванаестојулске Црне Горе из 1941. и оне из априла 1945. из Старе Градишке, покушавајући да на том духу граде њену будућност. Оне који то не прихватају проглашавају антицрногорцима и заговорницима окупације Црне Горе!   Међутим, и поред ове, јасно препознате антицрквене идеологије владајуће партије, ми се, као Црква, не желимо уплитати у политичка странчарења, нити у актуелну предизборну кампању. У том смислу смо обуставили и наше молитвене и протестне молебане и литије широм Црне Горе. Први разлог ове обуставе био је повратак епидемије злоћудног вируса у Црну Гору, а овоме се придружио и разлог започете политичке кампање. Кад су у питању поворке аутомобила и барки – ми нијесмо њихови организатори. Народ је навикао на племениту литијску форму кретања и заволио је – и нека му је то Богом благословено!   Црква нема своју странку нити своју изборну листу, али је природно да се радује онима који су против безаконог Закона и који бране Светиње, без обзира којој странци припадају. Црква не навија ни за једну партију и самим тим, у духу секуларизма, она политичке процесе препушта политичарима. Са друге стране, она је слободна да позове грађане да предстојећим изборима приступе растерећени било каквог страха и поткупљивања, користећи своја грађанска права.   Како су неуставним законом погажена вјерска права и слободе хришћана и Цркве, и како су одбијене све наше молитве и молбе да се нађе договор на минимуму наших захтјева, сматрамо, као пуноправни грађани ове државе, легитимним да позовемо вјернике и све правдољубиве људе да не дају глас политици која још увјек истрајава на духу овог антизакона. Оној политици која мимо сваког правила, протјерује свештенике из земље, руши црквене објекте, а хапси и приводи владике, свештенике и вјернике. Такви се политички фактори, баш током ове кампање, сами од себе препознају, па нема ни потребе, нити би имало смисла, да их ми, са црквеног амвона, именујемо.   Сматрамо да у овом позиву нема политичке пропаганде, него се ради о нашој пастирској бризи за душе вјерника, који слушају глас Цркве, кроз који говори правда Божја и људска. Напротив, не би било нормално, у овом моменту, не скренути пажњу на то духовно питање. Колико је душепогубно да хришћанин, вјерујући човјек уопште, на било који начин подржава такво политикантство, а камоли да му даје повјерење да оно било гдје у свијету буде изабрана демократска власт?! Овдје се ради о људској части, одговорности и достојанству.   Ипак, забринути смо, за стабилност друштва и безбједност грађана, да се не би предстојећи избори усмјерили у правцу продубљивања старих и изазивања нових подјела или, не дај Боже, немира на црногорским улицама. Ово говоримо и због непријатног искуства када је сама Црква, на претходним изборима, била злоупотребљена, лажним дојавама и изазивањем панике, па је у изборном дану, прије четири године, и она сама народу скретала пажњу на пријетњу тзв. никада доказаног државног удара! Зато позивамо све учеснике политичког надметања да поштују Божије и земаљске законе, и да изборни процес, укључујући бројање гласова и саопштавање резултата, спроводе људски и демократски. При томе скрећемо пажњу свим вјерницима и часним грађанима да било из страха или било каквог интереса не продају своју душу и савјест, гласове и личне карте за јефтине паре, било чије да су.   При томе, разумијемо бојазан многих у погледу могућности да неко свјесно планира изборне неправилности, али апелујемо на савјест и одговорност оних којима је повјерено вођење ових поступака, да се држе правила и правде. Слободно исказана воља грађана је светиња и пред Богом и пред људима, и не смије се дозволити њено омаловажавање, ни на који начин.   Ипак, макар што се вјерујућих људи тиче, брига за ову светињу и борба за њено очување мора се одвијати под утврђеном лозинком ”Не дамо светиње”! А то значи, мирно, стрпљиво, у духу братске љубави, и на вјери у Божију помоћ и Христову побједу. Никад и никако другачије! Празник Успенија Пресвете Богородице који празнујемо и коме су посвећене наше многобројне Светиње, свједочи како Бог награђује, не само своју мајку Пресвету Богородицу, него и све оне међу људима и земаљским народима, који су му вјерни, који бране и жртвују се за његове светиње: светињу творевине Божје, светињу сваког људског бића, светиње посвећене Христу Богу, прије свега Тројици Богу Љубави, Мајци Божјој и Божјим угодницима. Све те светиње припадају првјенствено Богу, Божјој Љубави, Божјој држави – вјечном Царству небеском. Егоистичко, саможиво својатање и одузимање ових светиња од стране било какве земаљске власти или идеологије, псевдорелигијске или приземно-грађанске, представља обесвећење свих светиња, сатанизовање неба и земље, обоготворење онога што је пролазно, земним грађанством и имовином рашчовјечење човјека лишавањем његовог вјечног грађанства, бесмртног достојанства и смисла. За такве гонитеље Божје и људске правде – отимаче светиња, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и правдољубац је давно рекао: ”закон му је што му срце жуди, што не жуди у Коран не пише”. Додавши, између осталог и ону богонадахнуту ријеч: ”Питагоре и ти Епикуре, зли тирјани душе бесамртне… Ви сте људско име унизили и званије пред Богом човјека једначећ га са бесловесношћу, небу грабећ искру божествену, с којега је скочила огњишта, у скотско је селећи мртвило.”   Благослов Мајке Божије и празника Њеног Успења, нека буде на свакој људској души, и свакоме Божијем створењу. Амин!   Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +АМФИЛОХИЈЕ     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пре тачно десет година, у освит великог празника Преображења Господњег 2010. године у Господу је уснуо уважени архијереј Српске Православне Цркве, митрополит Христофор (Ковачевић). Поред животописа преносимо интервју митрополита Христофора који је дао за Српске народне новине из Будимпеште, на Бадњи дан 2000. године. Разговор је водио новинар Драган Јаковљевић.     Повезан садржај:    Десет година од упокојења знаменитог и незаборавног митрополита Христофора (Ковачевића)   У част знаменитог јерарха - Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића)   Изабране проповеди митрополита Христофора     Наше цркве су пуне верника   Када се зачињао српски духовни живот у Америци, најпре је основа једна епархија. Године 1921. Владика жички Николај боравио је у Америци и обишао све парохије које су тада постојале. До тада су руски свештеници опслуживали Српску цркву, али је те године формирана епархија Српске православне цркве за Америку и Канаду с невеликим бројем парохија. Најпре је епархија била у надлежности патријарха Димитрија, а администратор је био владика жички Николај. Пет година касније изабран је први епископ. То је био владика Мардарије Ускоковић. Епархија је наставила да живи и развијала се, а бројчано је ојачала приликом нових емиграната после Другог светског рата. Са њима су дошли и свештеници који су такође морали да избегну из тада новостворене Југославије.   *Када је и како дошло до формирања нових епархија у САД и Канади?   Реорганизација Цркве извршена је 1963.године и од тадашње једне епархије створене су три. Пошто је седиште првобитне епархије било у Либертивилу, она је претворена у централну, а придодате су јој две нове епархије – Западноамеричка и Источноамеричка и канадска. У то време је, на несрећу српског народа, избио раскол, подела међу Србима у Америци. То је трајало све до 1991.године када су се под окриље Српске православне цркве вратили они који су се од ње одвојили. Те године је централна епархија, као историјски значајна, уздигнута на степен митрополије. Ја сам до тада био епископ за Источну Америку и Канаду и предложио сам да се Канада издвоји као посебна епархија у саставу Српске цркве у Америци. Био сам годину дана администратор те епархије док није изабран њен епископ, па смо тако добили четири епархије. У међувремену су долазили нови имигранти из српских земаља, па су на америчком континенту никле и многе српске православне цркве. Са повратком наше браће који су се били одвојили од наше Цркве, број епархија на територији Америке и Канаде повећао се на пет. Сада је у току усвајање једног заједничког устава, па ће се наша Црква тамо убудуће звати Српска православна црква у Северној и Јужној Америци. На јужноамеричком континенту имамо неколико парохија, па ће зато назив обухватати оба континента.   *У међувремену сте у САД основали Богословски факултет. Како делује та институција?   Пре више од педесет година постојала је Богословија у манастиру Светог Саве у Америци, али је доласком бројних свештеника из Србије после Другог светског рата та школа затворена после прве генерације одшколованих ђака. Богословски факултет је поново отворен  1985.године и већ десет година делује као самостална школа у оквиру Српске православне цркве. Наш факултет је био најпре огранак београдског Богословског факултета, а пре десет година добили смо повељу Светог архијерејског сабора да школа постаје самостална. Она је такође удовољила и стандардима и критеријумима америчког високошколског система. Сада је у току комплетирање библиотеке, да бисмо могли да уписујемо свршене студенте на постдипломатске студије.   *Српска црква на америчком континенту обавља своју мисију у специфичним условима, који се донекле разликују од оних који владају у матици, па и у осталим европским земљама.   Наша црква у Америци је саставни део Српске православне цркве и за њу важе сва правила која владају у оквиру целе Српске цркве. Једино што због специфичних прилика имамо самоуправу у материјалном погледу, али епископе бира Архијерејски сабор. Српска црква у Америци и Канади је од почетка имала свој устав који је благословио и Свети архијерејски сабор, тако да је та такозвана спољашња администрација аутономна. Црква у Америци делује у складу са тамошњим приликама. Ми имамо већ четврту, пету генерацију Срба који су тамо рођени. Црква мора да опслужује не само имигранте, који повремено долазе, већ и људе који су се тамо одомаћили и који више и нису дијаспора. Они су тамо рођени, баш као и ја. Ја себе не сматрам припадником дијаспоре, јер сам рођен у Америци, то је моја земља. Црква зато мора да опслужује своје вернике на оба језика. Поред сваке наших цркава постоје културни центри, дворане у којима се одржавају предавања из веронауке, свака парохија има свој хор, а на нивоу земље постоји певачки савез. То је дивна активност којом се гаји српска духовна и народна музика. Многи не разумеју све речи које изговарају, али се види да осећају оно што певају. На први поглед некоме може да изгледа чудно како неко ко не говори српски језик или потиче из мешовитог брака може да се осећа Србином. Али, сви они су верници Српске православне цркве и још у детињству су заволели свето богослужење, певање у цркви... Они знају све богослужбене песме и молитве, тако да језик и историју уче кроз призму црквеног искуства. То је најбоља гаранција за опстанак нашег народа, његове културе и језика.   *У епархијама Српске цркве у Америци је последњих година све више нових досељеника из Србије. Колико они остају верни својој Цркви и традицијама предака?   У Србији се, нажалост, често догађају разноразне катастрофе које нам аутоматски доносе таласе нових имиграната. Захваљујући њима, парохије у Америци и Канади могу да јачају. Ми имамо прелепе свете храмове, зидане у српском стилу. На почетку Срби нису имали новца да зидају нове храмове, па су куповали старе цркве разних вероисповести, обично у близини великих фабрика, стављали иконостасе и у њима обављали богослужења. После Другог светског рата, када је ојачала америчка економија, Срби су почели да зидају нове, прелепе цркве у српско-византијском стилу. Код нас нема парохије која нема уређену богомољу са пратећим просторијама, а често се купују и имања са шумом ван града за излете и дружења. Око цркве стално има неких активности. Ту су забаве, игранке, славе црквених општина, приредбе Кола српских сестара, концерти певачких друштава, школе веронауке за малишане... Тамо се више ''србује'' него било где, јер су деца заволела да певају и играју наше песме и игре, без обзира да ли су Срби по рођењу, да ли потичу из мешовитих бракова, или су пак у нашу веру прешли из других вероисповести.   *Колико Српска црква у Америци може да утиче да тамошњи Срби и њихови потомци сачувају свој матерњи језик?   У томе нам помажу нови имигранти и њихова деца. Јер, већ после прве генерације рођене у Америци, опасност од ишчезавања матерњег језика је много већа. Све зависи од тога где родитељи раде, с ким се друже, у каквом окружењу живе. Ако се нема с ким разговарати, језик се не може ни научити. Једино кад су у цркви могу да чују свој језик, своје песме, али се не може добро научити језик, ако га не говоре у кући. Учитељи језика треба да буду, пре свега, родитељи. Новији имигранти то и чине, али је двоструко више родитеља који не знају језик, па га самим тим не знају ни њихова деца. Они углавном потичу из мешовитих бракова, али редовно иду у цркву. Сваке недеље су у цркви, од почетка до краја богослужења, ту певају и причешћују се. Тако се чува вера. Сада је у Америци нова мода да се живи на периферији великих градова, али многи путују колима по више сати да би недељом дошли у цркву.   *У многим земљама света, међу којима су и Сједињене Америчке Државе, имиџ Срба и Србије је у последњој деценији пао на најнижи могући ниво. Колико је наша Црква у могућности да утиче на мењање негативне слике?   Српска црква је много учинила да сачува част, образ и српско име. Када је ова несрећа почела, ми смо веома испаштали и извукли најдебљи крај. Деца су била малтретирана и од стране својих вршњака, па чак и од неких учитеља, јер Американци на телевизији свакога дана гледају и слушају исту причу, Срби су направили ово или оно. Зато смо морали често да реагујемо код школских власти, јер њихови учитељи не знају шта говоре, као ни председник Америке, који је обрукао целу земљу. До јуче није знао ни где је Југославија, а већ држи предавања да су Срби до сада започињали све светске ратове. Ми много труда улажемо да објаснимо Американцима суштину проблема на Балкану и да им приближимо и садашње прилике и историјске чињенице. Већина потом бива изненађена, јер су о Србији и њеном народу имали друкчију слику, формирану у медијима последњих година. Многи чак признају да не виде или нису видели разлику између речи Србин и Сибир.    Животопис   Рођен је 25. децембра 1928. године у Галвестону oд оца Петра и мајке Ристе. На крштењу је добио име Велимир. Оба родитеља су, као емигранти, дошли из Црне Горе. Отац је у Америку дошао млад. Након што се снашао, послао је оцу писмо у коме га моли да му пронађе брачног друга и бродом упути за Америку. Отац одабира и шаље Ристу, кћер из угледне куће од Никшића. Она је, само неколико дана пре него што је Гаврило Принцип извршио атентат на Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године, бродом из барске луке испловила пут Америке. Њен брод је последњи испловио. Због новонастале ситуације све је убрзо било обустављено. Младост и цели живот Риста је провела у Америци и само једном се вратила у отаџбину. Посетила је Србију 1978. године, када је њен син Велимир ”постао владика”.   Велимир је био седмо дете од њих дванаесторо. Одрастао је уз цркву и у цркви Св. Константина и Јелене у Галвестону. Црква у Галевестону је један од најстаријих српских храмова у Америци. Од малих ногу Велимир је помагао у олтару. На школским распустима радио је у пекари и разносио је новине.    Након основног образовања, 1945. године  упутио се у Либертивил, где је тек била отворена богословија при манастиру Светог Саве. Шест од седам уписаних ђака студије је привело крају. Двојица су примила монашки постриг, док су остали рукоположени у свештенички чин. Један од њих био је Велимир Ковачевић из Галевестона, потоњи митрополит Христофор. Имао је част да му један од професора буде владика Николај Велимировић који је предавао Нови завет и Омилитику, епископ Иринеј Ђорђевић је предавао Патрологију и Апологетику, епископ Дионисије Милојевић предавао је Канонско право и Литургику, архимандрит Фирмилијан Оцокољић предавао је Црквену историју и Догматику. Остале предмете, Српску историју, Српски језик, Стари завет, Црквенословенски језик, предавали су свештеници Милан Бркић и Јован Марчетић, јеромонах Димитрије Балаћ, Војислав Дошеновић, конзул Божидар Стојановић…   Богословију у Либертивилу Велимир Ковачевић завршио је 1949. године када се преселио у град Акрон, Охајо. По благослову надлежног архијереја, епископа Дионисија, на Спасовдан 1949. године Велимира је у чин чтеца постригао епископ Николај Велимировић. Своје даље научно усавршавање Велимир наставља на државном универзитету.    За време студија упознаје Милку Раичевић са којом ступа у свету тајну брака 20. септембра 1951. године. Исте године, 25. новембра, рукоположен је у чин ђакона, а 2. децембра у чин свештеника. Оба рукоположења извршио је Епископ америчко-канадски Дионисије.    Од 1951. до 1954. године био је парох у храму Светог Николе у Џонстауну, Пенсилванија. У овом периоду добија два сина, Петра и Павла. И поред својих парохијских обавеза, отац Велимир завршава студије философије и магистрира из области историје на државном универзитету у Питсбургу. За пароха при храму Светог Саве у Питсбургу бива постављен 1954. године, где остаје са службом до 1962. године. Ускоро добија још двоје деце, кћерку Валерију и сина Велимира. За време своје свештеничке службе у Питсбургу вршио је дужност духовника на четири локална универзитета. Обављао је дужност секретара Централног савета, био је директор Комисије за верско образовање и директор летњег дечјег кампа. Такође је био уредник два црквена журнала. На парохију Светог архангела Михаила у Јужном Чикагу прелази 1962. године и на њој остаје до избора за Епископа источноамеричког и канадског. Епископ средњезападноамерички Фирмилијан одликовао га је чином протојереја на Божић 1964. године.   Када је настао раскол у Српској цркви у Америци и Канади 1963. године, протојереј Велимир Ковачевић остао је са својом парохијом уз Мајку Цркву и Патријарха српског. За време раскола био је ангажован од стране Светог Архијерејског Синода и Сабора као главни преводилац пред државним судом. Велики број докумената из тог периода он је превео на српски језик. Као парох јужночикашки, завршио је мастер студије на факултету Часног крста у Бостону. Докторске студије на Богословском факултету Универзитета у Чикагу привео је крају положивши све испите. Одбрану тезе спречиле су многобројне обавезе. Почасни докторат уручен му је 1997. године на свечаној церемонији Англиканске семинарије ”Нeшот хаус”. Након деветнаест година брака и четворо рођене деце, 1970. године протиница Милка уснула је у Господу.   На редовном мајском заседању, а на предлог Епископа средњезападноамеричког Фирмилијана Оцокољића, Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве изабрао је 1978. године протојереја Велимира Ковачевића за Епископа источноамеричког и канадског. Исте године на, Духове 18. јуна, хиротонисан је од стране патријарха Германа, добивши име Христофор, по Светом Христофору. Христофор је био други српски епископ који је рођен у Америци. Први је Епископ хвостански Варнава Настић.   Као Епископ источноамерички и канадски развио је епархијски програм за верско образовање. Комплетно је компјутеризовао епархијску администрацију, по чијем систему се и данас ради. Представљао је Српску Цркву при конференцији православних епископа. Учествовао је у раду заједничке комисије православних  и римокатоличких епископа, као и у православно-лутеранском дијалогу. Такође је представљао Српску Православну Цркву при Светском савету цркава. Предлаже Светом архијерејском Сабору 1983. године да се изврши арондација поверене му Епархије и да се оснују две: Епархија источноамеричка, са седиштем у Еџворту, и Епархија канадска, са седиштем у Торонту. Наставио је да управља Епархијом источноамеричком до 1991. године.   На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора 1991. године изабран је за првог Митрополита средњезападноамеричког са седиштем у манастру Светог Саве у Либертивилу. Од његовог доласка за митрополита вршио је и дужност декана Богословског факултета у Либертивилу. Издејствовао је код државних власти да факултет буде признат на свим високообразовним установама у Америци и Канади, као и у Еропи.   Након арондације српских епархија у Сједињеним Америчким Државама, а на општу корист Цркве, 2009. године Ммитрополит Христофор добија нову титулу: постаје Митрополит либертивилско-чикашки, а поверену Митрополију средњезападноамеричку предаје Епископу новограчаничком Лонгину.     Митрополит Христофор се упокојио у навечерје празника Преображења Господњег 2010. године у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Патријарха српског Иринеја вест о упокојењу затекла је на светој Литургији коју је служио на празник Преображења Господњег. У своме телеграму саучешћа, између осталог, је написао: "Митрополит Христофор се упокојио и отишао Господу коме је верно служио од студентских дана. Он је имао ту част да му учитељ буде Свети Владика Николај, коме је био од велике користи приликом припреме књига за штампу... Надамо се да ће наш добри Митрополит из области у којима нема туге, нити жалости, већ само радости и блаженства у заједници са Господом и Његовим Светитељима, бринути о Цркви и о својој пастви..."   Своје последње дане живота митрополит Христофор провео је у манастиру Светог Саве у Либертивилу. У том манастиру живео је преко двадесет година. Ако се неко може назвати неприкосновеним сведоком и делатником епохе у српској дијаспори на северноамеричком континенту, онда је то свакако митрополит Христофор. Беседник, преводилац, свештенослужитељ, отац и архијереј. Он је, уистину, одговорио своме времену у коме га је послао Бог, као и своме позиву. Епископ који је обележио историјске токове у преломним тренуцима по Српску Цркву у Сједињеним Америчким Државама и Канади. То је човек који је узео директног учешћа у одбрани једнства Цркве Христове, борећи се против цепања омофора Светог Саве и поделе међу браћом. Био је високо моралан човек. Неуморно је подучавао и беседио. Није се либио да укаже на неправду. Био је изузетан организатор црквено-административног поретка. Био је отац у правом смислу те речи. Строг, а истовремено необично благ, пун искрене љубави и разумевања. Са свега седамнаест година митрополит Христофор, тада богослов Велимир,  упознао је Светог владику Николаја у манастиру Светог Саве у Либертивилу. Може се рећи да је његов сусрет са овим светим човеком у основи одредио његов младалачки профил, као и целокупну његову животну путању. Био је и остао до краја свог овоземљског живота водећи бранилац реда и поретка у Цркви. Дочекао је да види, што му је и била жеља, остварење црквеног јединства на северноамеричком континенту, што је делом била и његова заслуга.     Нека свемогући Господ Спаситељ, Прволик, подари покој души Митрополита Христофора, неуморног прегаоца на њиви Господњој.   Вечан ти покој, ђедо!   Протођакон Дамјан Божић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Преображењем је Христос дао снагу Својим ученицима, уверио их је да је Он заиста Христос, Син Божји и Спаситељ, Који ће ускоро страдати, бити понижен, издан, продан, распет и усмрћен, али ипак Бог, па је тако Апостоле, и нас, охрабрио да се не поколебамо у страшном голготском часу. О Празнику Преображења Господњег и о његовим богослужбеним особеностима, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, аутором специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ.   
          Извор:    Богослужбене особености празника Преображења Господњег – Епархија бачка
      EPARHIJABACKA.INFO О богослужбеним особеностима празника Преображења Господњег, као и о смислу и значају овог Господњег празника, говорили смо у емисији...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Овог 2020. Лета доброте Господње, 18. августа, навршава се десет година од блаженог упокојења Његовог Високопреосвештенства Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића), првог српског митрополита рођеног у САД, непоколебљивог чувара православне вере и српског националног идентитета на тлу Америке, проповедника и преводиоца који је много учинио на пољу јединства наше цркве и њене администрације, развоја школства и укупног духовног живота бројне пастве током шездесетогодишњег пастирског рада. У част незаборавног Митрополита Христофора доносмо овај скромни прилог, као вид усрдног молитвеног сећања на овог знаменитог јерарха.    Повезан садржај:    У част знаменитог јерарха - Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (Ковачевића)   Изабране проповеди митрополита Христофора   Животопис Митрополита либертивилско-чикашког Христофора (1928–2010)     Блаженопочивши Митрополит либертивилско-чикашки Христофор родио се у Галвестону, у Тексасу, као девето од дванаесторо деце у породици српских емиграната.    На крштењу добија име Велимир. После завршене средње школе, завршио je Српску Православну Богословију Светог Саве у Либеритвилу, у Илиноису, САД. После венчања рукоположен је за ђакона, а затим и за свештеника. Наставио је школовање и дипломирао на одсецима философије и историје Универзитета у Питсбургу. Магистрирао је богословље у Грчкој Правословној Богословији Часног Крста у Бруклину, Масачусетс, САД. Завршио докторске студије на Богословској семинарији у Чикагу.     Отац Велимир је био парох у Пенсилванији и у Чикагу. у свом пастирском раду истицао се жељом да уведе двојезично богослужење и да се у оквиру његових парохија установи ваљан образовни програм. У исто време је био активан у одбрани јединства и канонског поретка у Цркви током периода раскола. Био је духовни отац, саветник, омладински радник, управник, наставник, и, изнад свега, свештенослужитељ у Светом Олтару. Постао је удовац 1970. године. Отац је четворо деце, и деда деветоро унука.     За епископа је изабран 1978. године на заседању Светог Архијерејског Сабора у Београду. Добивши монашко име Христофор, он је постао први епископ рођен у Америци који служи у Епархији своје Цркве на овом континенту. Као Епископ Источне Америке и Канаде, он је брзо развио програм црквеног образовања широм Епархије. Учествовао је у раду заједничке комисије Православних  и Римокатоличких епископа, као и у Православно-лутеранском дијалогу, а такође је представљао Српску Цркву и у Светском Савету Цркава. За Митрополита је изабран 1991. године. Уснуо је у Господу у освит великог Христовог празника - Преображења Господњег, 2010. године.   Протођакон др Дамјан Божић: Митрополит Христофор је био човек Богочовека Христа!     У емисији "Реч пастира" на таласима Радија "Слово љубве", Архиепископије београдско-карловачке, о лику и делу Митрополита Христофора говорио је протођакон др Дамјан С. Божић, дугогодишњи  сарадник овог незаборавног архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике.    Као сарадник архијереја који је обележио дугу епоху развоја мисије Српске Цркве на тлу Амрике, о. Дамјан је годинама вредно сакупљао и систематизовао надахнуте беседе Митрополита Христофора, сабравши их под наслов књиге „Митрополит Христофор – Изабране проповеди – Неизмењена српска душа“.    Звучни запис емисије     Протођакон др Сава Милин: Митрополит Христофор - верни наследник српског златоуста!     По благослову Његове Светости Патријарха српског Иринеја, а уз помоћ Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке понудила је јавности прави духовни бисер.   Године су биле потребне како би христоносно проповедништво митрополита Христофора задобило материјално рухо. Али дочекали смо једно грандиозно дело, које има вишеструку вредност. С једне стране, имајући у виду биографију митрополита Христофора и живописне пригодне проповеди, књига има историографске вредности, будући да се прати развој духовности Срба на северноамеричком континенту. А опет, књига има још већи омилитички значај, пошто садржи различите облике проповеди.   Како Патријарх српски Иринеј у предговору наглашава – проповеди на недељна јеванђелска зачала обилују библијско-егзегетским промишљањем, док су пригодне проповеди произнете са много пастирске љубави и бриге да се очува српски идентитет и у том мултинационалном и мултирелигијском друштву. Проповедништво митрополита Христофора описује и протојереј-ставрофор др Милош Весин префињеним, поетским стилом, који у поговору похваљује не само ораторски дар, ревност да се беседнички талант умножи, већ снагу вере као и духовну проницљивост да се у тешким временима одржи Христов крсно-васкрсни пут.     Наравно, највеће заслуге за то што је књига „Изабране проповеди“ митрополита Христофора (Ковачевића) обрадовала наша срца има протођакон др Дамјан Божић, који је ревношћу пчелице, педантношћу историчара, а све стилом потврђеног научног радника, не само сабрао проповеди, већ је приложио обимну биографију обогаћену фотографијама које још боље дочаравају личност и дело блаженопочившег митрополита Христофора.   Књига „Изабране проповеди“, поред биографије на првих 30 страна, садржи три целине. Први део обухвата омилије на јеванђеља која се читају недељом и ово је најобимнији део. Затим следе проповеди произнете приликом великих празника Цркве, а у трећем поглављу сабране су пригодне проповеди произнете у различитим приликама. Управо оваква подела истакла је разноврсност проповедништва блаженопоч. митрополита Христофора (Ковачевића), будући да имамо и омилије, затим хеортолошки надахнуте проповеди, да би се на крају истакла пастирска брига у пригодним проповедима произнетим у разним приликама.    Стилски посматрано, омилије умногоме подсећају на проповеди Светог Николаја Жичког. Та утемељеност на Светоме Писму исијава из сваке омилије. Уживљавање у сваки догађај, исцељење, пластично приказивање околности, све то сведочи да је митрополит Христофор био под јаким утиском владике Николаја. Ово не чуди, будући да је Митрополит био не само ученик (Владика Николај је предавао Нови Завет и Омилитику), него и лични возач, лектор и коректор Светог Николаја Жичког. Несумњиво је да су богата ерудиција, лепршавост стила, научна доследност, као и свети, страдалнички живот владике Николаја умногоме утицали на личност тадашњег младог студента Велимира Ковачевића.   У другоме делу такође увиђамо познавање основних омилитичких принципа. Иако постоји искушење да проповедници на хеортолошке теме пажњу усмере само на историјске чињенице и подсећање шта се на тај празник догодило или препричају житије светитеља, митрополит Христофор надилази ову праксу и не пропушта прилику да укаже на светле примере којим су светитељи ишли, те да их покаже као узоре којима треба стремити.   Пригодне проповеди пуне су брижне топлине и искрености. Када је тужан повод у питању (имајући у виду поруку на Видовдан у којој се обједињују прошла и савремена страдања Срба), непоколебљива вера снажи аудиторијум. Када су друге свечаности у питању, узвишен и достојанствен стил радује присутне.   Да би се најбоље дочарао дух и стил проповедништва митрополита Христофора (Ковачевића), навешћемо само одељак посвећен Светоме Сави, који је заправо писан у стилу Светог Владике Николаја:   „Светитељу, оче Саво, моли Бога за нас! Сада, сада више него икад, ходатај за свој страдални народ, и помоли се Свевишњем Господу: Да нас Господ по милости својој прости, помилује и спасе; да сав твој народ обожи, сложи и умножи!“   Имајући све ово у виду, још једном изражавамо велику захвалност протођакону др Дамјану Божићу на уложеном труду. Наша Црква вечито оскудева збиркама проповеди које би обогатиле Омилитику. Зато су „Изабране проповеди“ блаженопочившег митрополита Христофора (Ковачевића) не само узвишено духовно штиво, већ и значајан допринос Омилитици као науци.     Подсећање: Представљање збирке проповеди митрополита Христофора у крипти спомен храма Светог Саве на Врачару, (19. фебруара 2017. године)       У препуној крипти храма Светог Саве на Врачару у недељу, 19. фебруара 2017. године, свечано је представљена збирка изабраних недељних и празничних проповеди блаженопочившег Митрополита чикашко-либертивилског Христофора под називом „Неизмењена српска душа“, аутора протођакона др Дамјана Божића.   Ово дело објавила је Издавачка фондација Архиепископије београдско-карловачке. Сабрање у величанственој крипти Светосавског храма отпочело је молитвом - поменом којим је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, уз саслужење, молитвено учешће и појање Преосвећеног Епископа топличког г. Арсенија, бројних свештеника и ђакона и Камерног мешовитог хора „Свети Василије Острошки“ под управом Катарине Божић.   Кроз филигранско ткање живота блаженопочившег митрополита Христофора, осветљавано речима истакнутих личности српске науке и теологије, присутне је водила драмска уметница Биљана Ђуровић, која је и сама учествовала у конципирању ове вечери. Са пуно љубави и поштовања, позивала је еминентне говорнике да са свима поделе своја сећања, утиске, сазнања и погледе на живот и рад првог српског Епископа рођеног на америчком тлу. Колико је митрополит Христофор био храбар и одлучан, сведочио је уважени академик проф. др Димитрије Стефановић.   Осврт на проповеди митрополита Христофора сачинио је један од предавача на Катедри за омилитику и методику наставе Православног богословског факултета Универзитета у Београду, протођакон др Сава Милин. Протођакон др Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве, покушао је да сагледа библијско-егзегетску поруку проповедника, блаженопочившег митрополита Христофора. Протојереју-ставрофору др Милошу Весину, пароху јужночикашком и ленсиншком и професору Православног богословског факултета СПЦ у Либертивилу, припала је завршна реч у књизи „Неизмењена српска душа“. Уважени прота др Весин, духовно чедо блаженопочившег Митрополита, теолог, психолог, реторичар, професор црквеног појања и диригент, произнео је као и увек надахнуту и упечатљиву, беседу под називом „Реч издалека, а тако близу“, упознавши сабране и на три животне беседе које се не налазе у овом зборнику. Прота Весин је такође прочитао дивно и потресно писмо захвалности митрополитове породице и потомака.   Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, главни и одговорни уредник Издавачке фондације Археипископије београдско-карловачке и професор на Катедри за Литургику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, истакао је избор неких од најбитнијих тема и најважнијих теолошких, пастирских и духовних карактеристика проповедништва митрополита Христофора. Прота др Вукашиновић представио је сабранима три битне одлике Митрополитове беседничке речи: аутентичну црквеност, дубоку укорењеност у богословљу Цркве и личну доживљеност. Аутор и приређивач књиге „Неизмењена српска душа“, протођакон др Дамјан Божић из Саборне цркве у Београду, брижљиво чува и негује успомену на свога духовнога оца, под чијим је будним оком стасавао и духовно и интелектуално. Заблагодаривши Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју, свим дотадашњим беседницама, али и др Милети Радојевићу, директору Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Министарству правде Владе Републике Србије, протођакон др Божић је из угла једног од најближих сарадника Митрополитових подцртао љубав, несебично даривану свима у Митрополитовом окружењу и дао потресно сведоћење.   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, „први међу једнакима чија реч увек остаје за крај“, дао је уводну реч овој књизи изабраних проповеди митрополита Христофора. Дајући завршну реч вечери у крипти Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Свјатјејши Патријарх г. Иринеј произнео је надахнуто слово о митрополиту Христофору, великом архијереју наше помесне Цркве. „Свој живот је почео у Цркви и свој живот је и завршио у Цркви знајући ко је и шта је, што је и потврдио тиме што је неговао и никада није заборавио свој матерњи језик“ истакао је Свјатјејши. „Добро је што су ове беседе, веома лепе, садржајне и корисне издате, јер ће оне по свом садржају користити не само свештеницима наше Цркве у Америци него и нама овде“, рекао је између осталог Првојерејарх Српске Православне Цркве у обраћању на крају ове вечери.    Посебно треба издвојити и уметнике који су употпунили ово изузетно вече речју, музиком и песмом. Миленко Павлов, првак Народног позоришта у Београду, интерпретирао је најпре Митрополитову проповед под називом „Пред причешћем“ из 2003. године, а затим и одломке из проповеди „Неизмењена српска душа“ изговорене у Филаделфији поводом 600-годишњице Косовске битке.   Првак Опере Народног позоришта у Београду, тенор Дејан Максимовић, уз клавирску сарадњу Невене Живковић, извео је прво чувену композицију Франца Шуберта „Аве Марија“, а после ње и једну од најпознатијих оперских тенорских арија у чијим финим нијансама је својевремено уживао и митрополит Христофор - арију Ленског из опере „Евгеније Оњегин“ Петра Иљича Чајковског.   Камерни мешовити хор „Свети Василије Острошки“ из храма на Бежанијској Коси посвећеног овом Божјем угоднику, где је управо последњу овоземаљску Литургију служио митрополит Христофор, на најузвишенији начин је дао завршну уметничку ноту овој вечери. Под управом диригенткиње Катарине Божић, предани појци су најпре, уз сарадњу проте др Милоша Весина, извели композицију „Господи спаси благочестивија“ Миодрага Говедарице, а потом и један од бисера руске духовне литературе - ефектни „Буди Имја Господње“ Дмитрија  Бортњанског.   Посебна захвалност упућена је Управи храма Светог Саве на Врачару на челу са Његовим Преосвештенством Епископом топличким г. Арсенијем, Радију „Слово љубве“ и Телевизији „Храм“, поштованој породици уваженог митрополита Христофора и свима који су, не штедећи средства и ресурсе, помогли да се ова изузетна књига објави и буде на спасење како нашем народу, тако и свима другима.   Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена незаборавни служитељу Божји Митрополите и оче наш Христофоре!     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...