Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
JESSY

Дивни примери добре комуникације на Поукама

Оцени ову тему

Recommended Posts

МОДЕРАТОР

Сведоци смо честе лоше комуникације међу форумашима која се понекад јако ружно заврши...

Зато је следећи пример заслужио да добије тему...

Наиме, два наша форумаша су јуче имала један оштар судар ружних речи на  теми на којој је најмање било потребе да се то деси....

Али Богу хвала, обојица су то препознали и искрено се покајавши, извинули се један другом...

Ево њихових извињења...

111.thumb.PNG.6a32ec9e316d1d8c59be31ea1724be1a.PNGCapture.thumb.PNG.db600908c4bb008408e74e22b1f143ed.PNG

Ово су стварно лепи гестови на форуму, и надајмо се да ће их све више бити уколико то буде потребно...

:slavaaa:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
АДМИН

Очекујемо @Zoran Đurović и @RYLAH да се нађу овде што пре 😂

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 10 минута, Поуке.орг инфо рече

Очекујемо @Zoran Đurović и @RYLAH да се нађу овде што пре 😂

Још само да позовете Атанасија Великог да се извине Арију... 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Kako stvari stoje ova pesma može biti himna ovog Foruma :)

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      Драги пријатељи, чланови сајта Поуке и форума Живе Речи Утехе,
      Овде можете давати идеје за "Тему дана". Дакле, предлог за тему која може бити истакнута и коментарисана. Тема може да буде богословска, мисионарска, политичка (што мање), нови догађају у нашој Цркви итд...
       
      Изволите.
       
      Мој предлог за тему дана је ова тема
       
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je 6. децембра 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Александра Невског на Дорћолу.   Звучни запис беседе   Поводом храмовне преславе, дана престављења великог руског кнеза, вернима су на поклоњење изнете мошти тог Божјег угодника. Саслуживали су протојереји-ставрофори Вајо Јовић и Видан Томанић, протојереји Жарко Барац, Душан Јовановић и Јован Гардовић и ђакон Александар Секулић.   -Свети Александар Невски је био Божји човек који је прослављао Бога својим животом. Данас славимо молитвеника, светог човека, који је био савременик Светог Саве. Наше Немањиће народ је поштовао јер су они поштовали Бога. А такав је био и Александар Невски. Зато је то време, и наше и руско, било свето време. Тада су владари били свети људи. Молили се Богу, подизали цркве и манастире, остављали народу оно што је вредно.    На том темељу стварала се и руска и српска историја. Славећи светитеље ми треба и да се угледамо на њих. Јер пред лицем Божјим нећемо имати изговора да нисмо имали на кога се се угледамо. И нашем и руском народу Бог је дао велике примере који су светила не само нама већ свим народима. Они су живи пример свима нама. Зато нам остаје само да их у животу следимо и Бога славимо, беседио је патријарх Иринеј.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, у петак, 8. новембра 2019. године, на празник Светог великомученика Димитрија – Митровдан. Владици су саслуживали свештеници при наведеном храму, као и новосадски ђакони.   Звучни запис беседе   У свом архипастирском обраћању Епископ мохачки је нагласио да нас светитељ Димитрије учи да веру треба да држимо изнад свих осталих вредности. Нема ситуације, нема сталежа, нема географског места где човек не може да буде хришћанин, само је питање његове одважности, његове одлуке да ту свој – на дар задобијену – веру исповеда и да по њој живи, да буде спреман и на страдања и на одрицања за своју веру. Тако и ми, браћо и сестре, у ова времена када секуларизација напада са свих страна и на разне начине – и критиком и омаловажавањем, а негде у свету и реалним прогонима, а пре свега неким изобиљем које се са свих страна излива на вернике – када смо под том огромном стихијом свих могућих лажних вредности које нас одвајају од своје вере, да нас укрепљује благодат Божја и примери великих исповедника вере, а међу њима и великомученика Димитрија, казао је владика Исихије.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог апостола Јакова, Јаковљеву литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, уз саслужење свештенства и молитвено учешће Преосвећеног Епископа буеносаиреског и јужно-централноамеричког г. Кирила и вјерног народа.   Звучни запис беседе     У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Свети апостол Јаков, брат Господњи – први епископ светога града Јерусалима, мученички пострадао у Јерусалиму гдје се на земљи сабрало све што се догађало од настанка свијета и добило свој прави истински смисао, док  је у небески Јерусалим сабрано све што се догађа, што ће се догађати, и што се сабира у непролазно Царство Божије.   „Свети град Јерусалим је живо свједочанство Христовога распећа и васкрсења, Његовога боравка са нама и Његовога вазнесења на небеса и сједења са десне стране Бога и Оца. Једини град земаљски који се кроз Христа и Његово вазнесење вазноси на небеса. Отуда је Јерусалим град који је на земљи, али кроз који се ми узносимо на небеса и постајемо становници небескога града Јерусалима.“   Говорећи о животу Светог Јакова, владика је казао да је он послије Христовог васкресења и вазнесења остао у Јерусалиму гдје је свједочио живога Господа, што је остало записано у Дјелима апостолским. Митрополит је подсјетио да је у вријеме Св. апостола Јакова одржан Први апостолски сабор (51. године ), када су се сабрали апостоли, презвитери са читавом Црквом да посвједоче учење Цркве у вријеме сукобљавања оних који су се држали Мојсијевих заповјести, и оних који су те заповјести тумачили и обасјавали свјетлошћу Христове науке.   „То је оно што је Црква Божија решавала на том Првом сабору у светоме граду Јерусалиму. Том Сабору је пресједавао апостол Јаков, брат Господњи, и остало је записано да се Изволи Духу Светоме и нама и та одлука је мјера свих црквених сабора кроз вјекове до наших времена.“   Високопреосвећени се осврнуо на одлуке донијете у ово наше вријеме везане за цркву у Украјини, коју је основао садашњи Патријарх цариградски, што је створило раскол унутар Православне цркве, истичући да такве одлуке може доносити само сабор свеукупне Цркве Христове:   „Зато је наша Црква (Сабор), упутила писмо цариградском патријарху у коме је констатовано да је завршена констатиновска епоха у историји Цркве, која је била од времена цара Констатина (4. вијека) и која је постојала док је постојао Цариград (453. године), и све до мученичке смрти руске царске породице Романов.“   Појаснио је Високопреосвећени да се царски период заједништва између Цркве и државе, док су државе и владари били хришћански, завршио и да се у наше вријеме, када владари постају безбожни, а државе секуларне, Црква мора вратити том изворном начину понашања:   „И једино су они васељенски, помјесни сабори Цркве Божије који могу и имају право да рјешавају та велика питања са којим се Црква суочавала у прошлим временима и са којим се данас суочава и са којима ће се суочавати и у будућа времена.“   Зато је ту Апостол Јаков брат Господњи дивни свједок управо те саборности Цркве Божије, поручио је Митрополит и додао да је он и својом мученичком крвљу посвједочио ту вјерност Господу и Цркви Божијој и њеном изворном духу.   Архиепископ цетињски Амфилохије, говорећи о Јаковљевој литургији, казао је да је, иако се не служи често, она једна од најстаријих. Литургија Светог апостола Јакова, првог епископа јерусалимског, служи се два пута годишње, на његов празник и Недјељу Богоотаца, док се у наше вријеме у Цркви нарочито служе двије литургије: Светога Василија Великога, за вријеме Великог поста, и Светога Јована Златоустога, која се служи преко читаве године.   „Нека би Господ молитвама Светог апостола Јакова, брата Господњега, његовом науком и учењем, свједочењем, и нама показао пут којим треба да ходимо и начин на који треба да живимо овдје на земљи, у овом земаљском граду кроз земаљски Јерусалим, и кроз поклоњење светињама Свете земље, усходећи небеском Јерусалиму у коме је јагње Божје заклано за живот свијета – сам Господ који нас чека и благосиља и води и приводи Себи и нашем вјечном људском достојанству. Њему Господу нашем јагњету закланом за живот свијета, дивноме у светима Својим, предивноме у Светом Јакову, нека је слава и хвала у вијекове вјекова, амин“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Проблем отуђења у свету електронских комуникација је нераскидиво повезан са начелним темама бића и личности. С тим у вези, за овај број Православног мисионара разговарамо са Епископом браничевским др Игнатијем (Мидићем), професором догматике на Православном богословском факултету у Београду и једним од савремених православних теолога који хришћанским кључем црквеног предања успева да откључа најсложеније проблеме који муче човека данашњице.     Преосвећени владико, да ли можете да нам кажете шта подразумевамо под појмом „комуникација" из православне перспективе и како научна и технолошка открића утичу на савременог човека и његову комуникацију?   - Појам „комуникација", протумачен из православне перспективе, означава заједништво или причешће, тј. однос једне личности са другом ради јединства, при чему ниједна не губи свој лични идентитет. У комуникацији две личности се крије жеђ сваког бића за превазилажењем смрти и вечним постојањем, јер, уопштено говорећи, смрт је просторно и временско разједињење, раздељење, престанак заједништва и престанак сваке комуникације између два бића. Имајући за циљ нераздељиво јединство два бића, комуникација укључује и физички однос са другим: видети га, додирнути га, разговарати и пребивати са њим, због чега и природа која нас окружује, и коју користимо у комуникацији, има наш лични печат и треба да буде дар другом бићу. Истовремено циљ комуникације је и несливеност, тј. да бића остану што јесу, да остану конкретна једно у односу на друго.    По учењу православних отаца Цркве, овакву комуникацију можемо постићи личним заједништвом бића које подразумева љубав једног бића према другом. Љубав се преноси преко наше природе, односно преко тела и душе. Преноси се и преко природе која нас окружује, при чему, као плод личног стваралаштва, настаје култура која је опредељена као дар другом, јер има за циљ остварење заједнице с другим. Услов љубави је, пак, очување потпуне слободе другог, укључујући и очување границе између наших природа. Управо се овакво постојање збива у литургијском догађају Православне Цркве, где, користећи уметност и природу, остварујемо личну комуникацију с Богом и другим људима.   Савремена технолошка средства комуникације поричу истинити однос бића. Будући да су виртуелне природе, човекову комуникацију своде на чување сопствене индивидуалности у односу на другог, поричући остварење стварног јединства. Савремени вид технолошке комуникације међу људима одаје утисак тежње човека за јединством са другим, док је, у својој суштини, учвршћивање бедема којим се чувамо од других, односно продубљивање јаза у односу на дугог, а не тежња да се сјединимо с другим, у смислу предавања вољи другог.   Да ли можемо да говоримо о негативним и позитивним аспектима комуникације у оквиру cyber-света, и ако да, који су то аспекти?   - Негативне стране савременог типа комуникације су у томе што она искључује природно, телесно и присно присуство другог с којим комуницирамо, као и слободу другог у односу на нас. Узрок лежи у жељи да будемо сами, тј. да будемо индивидуе. Искључујемо, тако, све што нам смета код другога, а користимо само оно што нам причињава задовољство, које може бити ометено присуством другог поред нас у свој његовој целовитости. Овај вид комуникације одаје утисак постојања другога у односу на нас, док, у суштини, постојимо само ми. На пример: ако волимо музику једног човека, или волимо да чујемо његово певање, довољно нам је да снимимо његов глас, што потом преслушавамо, немајући потребе за његовим живим присуством. Реч је о претварању другога од живе личности у чисту енергију, тј. искоришћавање другог, тачније, његове енергије, за наше задовољство, а искључење самог његовог бића.    Овде је суштина наше савремене цивилизације, самим тим и наше савремене комуникације. У крајњој линији, оваква ситуација негира потребу за васкрсењем мртвих, што је у суштини саме хришћанске комуникације. Задовољни смо, данас, енергијом других, коју акумулирамо и трошимо за наше потребе. Немамо носталгију за присуством поред нас других као живих бића и слободних личности.    Позитивна страна савременог вида комуникације је у томе што показује да је човек биће односа, или комуникације, с другим и да без тога не може постојати. Ништа више од тога...   Како видите улогу Православне Цркве пред изазовима комуникације коју јој са једне стране налаже православно црквено предање, а са друге стране коју јој намеће савремена секуларизована култура и цивилизација?   - Црква би требало да промовише личне односе међу људима, као и однос човека са природом, у циљу остварења најприснијег јединства. Говоримо о тежњи за јединством с другим, које подразумева буквално присуство другога поред нас и његово слободно постојање у односу на нас. На тај начин, изражавамо веру у васкрсење мртвих, као и онтолошку потребу да се то догоди. Признаћете да је ово суштина хришћанске вере. Остварење јединства с другим, како са нашим савременицима, тако и са онима из прошлости и будућности, ствара један специфичан вид комуникације бићā. Комуникација, на тај начин, преображава простор и време, стварајући од безличне природе личности. На сву срећу, овај вид још увек постоји у православној Цркви. Пројављује се у њеној уметности, у подвижништву, у књижевности, а пре свега у Литургији. Тако настаје култура која у свим њеним сегментима за основно обележје има лични однос са другим, утемељен на љубави према другом, очувању његове слободе и непоновљивости његове личности. Ближе објашњено, уколико је наша комуникација с другим утемељена на љубави и слободи, други постаје за нас непоновљива личност, постајући део саме наше личности. Користећи, пак, ради комуникације природу која нас окружује, и то у виду дарова који су упућени другом, стварамо уметничка дела са печатом наше личности, која су упућена у виду љубавног позива другом за остварење заједнице с њим, уз остављање простора да се изрази и његова непоновљива личност, тј. уз чување слободе другог. На овај начин човек се пројављује као икона Бога у свим сегментима свога постојања: као стваралац који дела са својим личним печатом упућује другом као дар (Бог ствара свет и дарује га човеку ради остварења заједнице љубави с њим), као онај који се брине за другог, али пре свега, као биће заједнице, односно комуникације са другим, тј. да је личност (као што је Бог биће заједнице Оца са Сином и Светим Духом).    Наравно, не мора овакво гледиште одмах преобразити свет и савремену комуникацију у хришћански вид односа, и аутоматски начинити Цркву од света, али може послужити као залог и квасац који ће поступно да укисели тесто и поступно преобрази од безличног и виртуелног у лични и стварни свет. Довољно је да хришћани буду свесни предања које поседују чувајући га у односу с другим.   Свет ће морати да се врати хришћанском моделу комуникације, ако жели да живи. Уколико не би имао где да се врати, ни парадигму коју ће следити, била би то катастрофа која се лако може збити ако заборавимо, или погрешно интерпретирамо православно Предање и православни вид комуникације међу људима.   Разговор водила:  теолог Милана Ивковић     Извор: Српска Православна Црква / Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...