Jump to content
Sign in to follow this  
Каирос

Kada je đavo zbačen s neba?!

Recommended Posts

Ко је Ђаво?

fr. dr Steven De Young

 

BLOGS.ANCIENTFAITH.COM

The figure of the Devil or Satan as a personal spiritual being appears at a few distinct points in the scriptures in which his origin and identity are described.  The Biblical picture of this entity, however, is very often...

Појава ђавола или сатане као духовног бића појављује се на неколико различитих места у Светом Писму на којима је описано његово порекло и идентитет. Библијска слика овог ентитета, међутим, веома често је искривљена под утицајем касније популарне хришћанске литературе и модерне популарне културе. Данашњи просечни хришћанин ђавола, његове циљеве и намере и како је постао такав какав је данас, доживљава више кроз Милтона него кроз Свето Писмо. Тема наредних неколико страница биће различити демони и ђаволи из Светог Писма, који се често сливају у једно или разврставају по некој хијерархији или у новије време бирократији на начин који није утемељен на Писму или делима раних црквених отаца. Свето Писмо, с друге стране, повезује ова створења у њиховом садашњем стању с хаосом и разарањем, а не са било каквим поретком. Ђаво, или сатана, први је од тих бунтовних духовних сила на које наилазимо у Светом Писму, мада се у почетку не појављује под овим именима који значе „клеветник и „противник.

Ђаво се први пут појављује у Светом писму у Едему у Постању 3. Међутим, постоје паралелни описи сатаниног пада код Исаије 14 и Језекиља 28, који се морају узети у обзир како би се у потпуности схватило шта се догађа. У ова два поменута одломка, расправа о ђавољевом паду повезана је с пророштвима против царева Вавилона, односно Тира. То је случај због две важне везе. Прва је та да древни Израиљци нису разликовали земаљске силе попут краљева и царева од мрачних духовних сила које су стајале иза њих. Друга је та да је ово што се овде пророкује пад са врхунца светске силе у гроб, за који нема већег примера од приче о томе што се догодило са ђаволом.

У већини енглеских превода Постања, лик ђавола назива се змијом. Због тога се понекад стиче погрешан утисак да је он био змија која буквално говори или да је проклетство које је касније бачено на њега нешто налик на бајку о томе зашто змије немају ноге. Хебрејска реч која се користи, међутим, не означава само змију или аспиду, већ се односи и на биће које је лажљиво или лукаво, што такође извире из контекста у којем се с њим упознајемо (Пос. 3:1). За њега се каже да је био лукавији од било којег копненог створења које је Бог створио шестог дана, међу којима су и људска бића. То се може боље разумети када се упознамо са описом сатане у Едему код Језекиља (Јез. 28:12-14). Овде је описан као анђеоско биће покривено драгим камењем, које је обитавало у присуству Божијем. На древном Блиском истоку, обитавалиште богова замишљано је као врт или као зборна гора, а овде су те слике спојене да опишу обитавалиште истинског Бога Израиљева.

Он је идентификован као „херувим који заклања“. Док се сатана често сматра арханђелом, треба имати на уму да анђеоски чинови не представљају различите врсте, већ пре означавају различита задужења. Ови чинови се разликују по функцији и по учешћу у Божјој благодати, која је сразмерна неопходности да би се омогућило да се њихова служба врши. Свети Дионисије Ареопагит директно упоређује небеску хијерархију са црквом. Хебрејски израз „херув“, а у множини „херувим, буквално означава, живо биће, а жива бића код пророка Данила и у Откривењу треба схватити као херувиме. Ова бића, према вавилонским схватањима, била су духовна бића налик на сфингу која су штитила престоле богова. У египатској митологији, паралелно створење био је „сераф“, а множина „серафим“. „Сераф“ је египатска реч за змију и он се сматрао змијским бићем које је штитило царски трон. Фараоново покривало за главу подсећа на капуљачу са кобром, а сама кобра која стоји истурена из чеоног дела покривача означава представу серафа. Дакле, идентификација ђавола као змије у Постанку 3 и херувима у Језекиљу 28, заправо су узајамно замењиви. У преводу са грчког језика, који је начињен након повратка из Вавилона, преводиоци су изабрали реч из вавилонске митологије која се користила за описивање примордијалних богова, „дракон“, и користили је да замене змијолике слике под утицајем Египта. Сатана као аждаја (дракон) идентификација је коју је Свети Јован користио у књизи Откривења.

Шта је онда опакост која се пројавила у ђаволу? У Исаији 14, његов грех је описан кроз Божије небеско веће (Ис. 14:13-14). Овде се помиње уобичајена слика анђеоских бића као звезда, док је сатана пре пада упоређен са звездом даницом (планета Венера) (Ис. 14:12). Име „Луцифер“ изведено је из латинског превода овог стиха. Ђаво је хтео да се уздигне изнад свих осталих анђеоских бића у ве́ћу и да замени, или бар да постави себе упоредо са Богом Свевишњим. У Постању 3 видимо аждају како убеђује прве људе да истрају у знању које им је у том тренутку Бог забранио ради њихове заштите. Јудаизам Другог храма и рани оци цркве схватили су то као описе истог догађаја и повезали су их у једно. Човек, иако је створен касније и то са зверима пољским, створен је за славну судбину у Христу (Пс. 8:4-8). Сатанина гордост попримила је карактер зависти и он је тежио да замени Бога у животу његових створења тако што би постао онај који их учи и даје им знање. Желео је да постане њихов бог. Пошто није могао да ствара, покушао је да их уништи. Ово ће постати образац који ћемо видети у деловању свих демонских сила. Није могуће да било које створено биће дословно свргне Тројединог Бога са власти над његовом творевином. Највише чему се ова зла духовна бића могу надати је да преузму улогу у животу Божјих створења која с правом припада само њему.

Као што је већ споменуто, проклетство бачено на ђавола у Постању 3 није прича о томе како су змије изгубиле ноге (Пос. 3:14-15). Упућивање на „звијери пољске“ у стиху 14 има своју паралелу на први помен аждаје у стиху 1. Био је супериорнији у својој лукавости над свим Божјим створењима на земљи и у тој гордости је тежио да се уздигне још више, а уместо тога он је бачен испод њих. Не само да лежи на земљи као што су то чинили људи, већ испод земље и у подземљу. Људи су у старини били итекако свесни да змије не једу прашину дословно (стих 15). Оне гутају ствари целе. Овде реч прашина упућује на прах из којег је човек створен и прах у који ће се вратити (Пос. 3:19). Ђаво постаје владар, али владар мртвих.

Тежина овог пада је надаље описана у паралелним одломцима код пророка. Исаија 14:13-15 каже: „А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну. Стих 11 каже: Спусти се у ад понос твој, звека псалтира твојих; прострти су пода те мољци, а црви су ти покривач. Ад, на хебрејском „шеол“ дословно значигроб, али је у раним семитским језицима то уједно била реч за подземље, царство мртвих. Језекиљ 28 описује његов пад као да га прождире ватра која је потекла из Божје светости, остављајући му само хрпу пепела (Јез. 28:16-18).

Ђаволу је додељено царство пепела и прашине у Постању 3, док људска бића постају смртна, подложна пропадљивости и смрти. Кроз човечанство, целокупна творевина постаје подвргнута смрти и узалудности којима и даље робује (Рим. 8:19-21). Коначно решење за то, за творевину и за човечанство, наћи ће се у васкрсењу по Христовом славном доласку, као што то види свети апостол Павле (Рим. 8:22-25). То је, међутим, већ започело васкрсењем Исуса Христа, преко којег је сатана лишен свог царства. У Јеванђељу по Марку Христос говори о крају сатаниног царства, указујући да се снажан човек прво мора везати да би му се одузела имовина (Мк 3:23-27). У посланици Јеврејима каже да је Христос узео учешће у људском телу и крви како би могао „да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола“ (Јев. 2:14).

Из тог разлога је прослава Пасхе одувек била фокусирана на пленидбу ада или шеола. Кроз смрт и васкрсење Христос је везао сатану и његово царство оставио пустим и разрушеним. Ово схватање стоји иза многих литургијских текстова Пасхе, да у шеолу није остао нико од умрлих, да је Христос васкрснуо све мртве и да је испразнио гробнице. Нису ово речи о „универзалном спасењу“, већ о уништењу царства смрти, којим председава ђаво. Овакво разумевање ђавола такође лежи у основи знатног дела других православних литургичких текстова, од васкрсних, недељних тропара до текста у молитви за упокојене, каоја каже да је Христоссатро смрт и победио ђавола.“ Христос ће се вратити да суди и мртвима и живима, јер су и једни и други сада део његовог царства, јер је он повратио и то мало власти које је био препустио ђаволу оставивши га без ичега. Сатана неће, убудуће, владати над злима који су осуђени на огњено језеро, него ће тамо трпети исту осуду као и сви други зли, и анђели и људи.

То што је сатана већ поражен и његово царство је његово царство разрушено у прошлом времену, како кажу новозаветни аутори, направило је од њега бесну звер. Будући да је гладан јер су му ускраћени чак и мртви које је прождирао, он „као лав ричући ходи и тражи кога да прождере.“ (1 Пет 5, 8) Његов пораз довео је до великог гнева према земљи у жељи да уништи човечанство, јер зна да му је остало још само мало времена до коначне пресуде и осуде (Отк. 12:12). Упркос свом бесу, ђаво нема моћ или власт и зато може само да планира, да поставља заседе и замке за људе, у нади да ће постати судеоници у његовој евентуалној осуди (2 Кор. 2:11, Еф. 4:27). Убрзано долази време када ће бити напокон, и заувек, згажен ногама светих (Рим. 16:20).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ко је сатана?

fr. dr Steven De Young

 

BLOGS.ANCIENTFAITH.COM

In the post which began the current series, the figure of the Devil and his fall from membership in God’s divine council was discussed.  Having served as a cherub or seraph, a guardian of God’s throne, he sought to supplant God...

У чланку који је започео ову серију разматрана је фигура ђавола и његов пад из чланства у Божјем небеском већу. Иако је служио као херувим или серафим, чувар Божјег престола, покушао је из зависти да замени Бога у животима новостворених људских бића, што је резултирало тиме да је бачен у шеол (ад) како би царевао над мртвима у царству прашине и пепела у Постању 3. Ово биће, иако је јасно представљено у схватању смрти и Христове победе над њом у Новом завету и литургијској традицији Православне цркве, нема много заједничких обележја и карактеристика сатане. Он сам по себи није арханђео, сигурно није један од седморице. Свети арханђео Михаил није био директно умешан у његов пад. Јов представља фигуру „сатане“, који остаје члан небеског већа дуго након Постања 3. У Новом Завету се јасно спомиње пад сатане који се, изгледа, не односи на догађаје из Постања 3.

Разлог ове недоследности је тај што су се у најранијем слоју јеврејског предања ови елементи односили на различита демонска бића, две различите ђаволске фигуре. Први чланак у овој серији разматрао је једну од тих фигура, ђавола или аждаје. У овом чланку ће се расправљати о другом. Иако се ове фигуре међусобно разликују у јеврејским изворима из периода Другог храма и код многих раних отаца цркве, како је време одмицало, почели су да се спајају код неких каснијијих отаца. Крајем 6. и почетком 7. века, оци попут св. Андреја Кесаријског отворено говоре о противречним доказима које су добили од претходних отаца о томе да ли су ова бића два или једно и коментаришући, на пример, чињеницу да изгледа да постоје два различита сатанина пада описана у Писму. Куран, написан након овог периода, свесно обједињује ове две фигуре заједничким именом.

Друга фигура је арханђео Самаил. Његово име, на хебрејском, значи „Божји отров“. Самаил се редовно појављује у списковима седам (првобитних) арханђела, укључујући и листу светог Григорија Двојеслова на крају 6. века. У јеврејском предању Самаил игра неколико улога и ниједна од њих није баш позитивна. Он је пре свега идентификован као анђео смрти. Ово није у смислу у којем је аждаја, када је бачена у Шеол, постала господар мртвих. Уместо тога, Самаил је анђео кога је Бог слао да узиме животе и тражи душе. Иако се у тексту Изласка то директно не спомиње, по традицији, он је био одговоран за убиство египатских првенаца на Пасху. Такође се традиционално сматрало да је анђео виђен у II Самуиловој (II Царства) књизи (2 Сам. 24:15) и паралелном месту у, I књизи Дневника, како убија народ Јерусалима (1 дне. 21:15-16). Такође је идентификован као анђео у II књизи Царевима (IV Царства) који је за једну ноћ убио 185.000 припадника асирске војске током њихове опсаде Јерусалима (2 Цар. 19:35).

Као што је већ поменуто, Самаилове дужности укључују не само често доношење физичке смрти, већ и тражење душа и њихову испоруку у шеол, подземни свет (ад). Када је Бог чувао душе праведника од шеола то је имало вид чувања тих душа од Самаилових руку. Овде почиње да се сагледава улога Самаила као противника (на хебрејском, сатана). Свети апостол Јуда говори о надметању између светог арханђела Михајла и сатане поводом Мојсијевог тела (Јуд 1:9). Овде се чини да је референца св. апостола Јуде очигледно утемељена у традицији апокрифног списа Вазнесење Мојсијево који описује Мојсијево узношење на небо. У том тексту, баш Самаил игра улогу оног који захтева да одузме Мојсију живот, док Бог шаље светог арханђела Михајла да тражи његову душу и тело да би могао да учествује у васкрсењу. Ова се традиција суптилно огледа и у опису Преображења Христовог када се васкрсли Мојсије појављује заједно с пророком Илијом који никада није физички умро, без икакве разлике у погледу телесног стања ове двојице.

У књизи о Јову представљена нам је фигура сатане (the satan). Одређени члан „the“ је овде важан, јер хебрејски језик не користи одређени члан испред властитих именица. У грчком језику члан током библијског периода још увек није био одређени члан као такав, већ пре у функцији показне заменице и зато се често налази испред властитих именица. То у хебрејском или арамејском језику није био случај. Ово биће која је идентификовано као противник стога представља опис функцију или улогу коју то анђеоско биће игра, а не његово име. Када се први пут појављује у Јову, долази заједно са осталима пред Yhwh, са небеским већем Бога Израиљевог да се представи и тиме започне дијалог између са Богом (Јов. 1:6-8). Када Бог говори о верности и праведности Јова, сатана је тај који га оптужује и жели да га искуша (Јов. 1:9-11). Тада је овом анђеоском бићу дозвољено да убије сву Јовову децу, слуге и стоку (Јов 1:13-19). У другом поглављу је дозвољено сатани да још више повреди Јова, али не и да га убије. Иако нам никад није речено које му је име, ово се уклапа у профил јеврејске традиције Самаила.

Свети арханђео Михаил је у писму представљен као анђеоско биће коме је додељена брига и заштита Божјег народа Израиља (Дан. 10:20-21 и Дан. 12:1). Сматра се да се ово схватање развило из улоге светог арханђела Михајла као личног анђела чувара Израиља патријарха Јакова. Као њиховом заштитнику, светом арханђелу Михаилу је дужност да брани душе праведника из Божјег народа од Самаила. Вероватно због овог противничког односа двају арханђела, неке јеврејске традиције Самаила сматрају Исавовим анђелом чуваром, Јаковљевог брата и раног супарника, а потом и његових потомака у едомском народу. То ствара одређену драму унутар јеврејске литературе о Самаилу, сатани, који оптужује Израиљев народ, док их свети арханђео Михаил брани пред Божјим престолом. То је и разлог зашто се у древној и каснијој рабинској јеврејској литератури лик сатане види као морално амбивалентан. Он је и анђеоски члан Божјег небеског већа и онај који клевеће браћу и обавља друге мрачне задатке.

Међутим, и Нови Завет описује пад овог бића са небеских висина. Нови Завет описује овај пад као да се десио због Христовог оваплоћења, а нарочито услед његове смрти на крсту. У Јеванђељу по Луки, Христос каже да је кроз службу својих ученика видео сатану како пада са неба (Лк. 10:18). Ова кратка фраза је даље развијена у учењу Јеванђеља по Јовану, у којем га називају кнезом овог света“ (Лк. 10:18) у поређењу са Даниловом идентификацијом светог арханђела Михајла са твојим кнезом. У Јовану 14:30, Христос изјављује да овај арханђеоски кнез долази по њега, али нема ништа у њему, што значи да не може клеветати Христа. У Јовану 12:31 и 16:11, Христос каже да ће на крсту бити суђено овом кнезу. Откривење 12:7-12 приповеда овај догађај, стављајући га у време после Христова рођења (Отк. 12:5). То се види, на пример, код светог Андреја Кесаријског у коментару овог одломка као другог пада, где каже: „Нека се, међутим, зна и то да је после стварања видљивог света, како сматрају Св. Оци, он био збачен због зависти и гордости(12.34). Свети арханђео Михаил је описан као анђео овог пада, који је коначно победио свог противника (Отк. 12:7). Иако због интерпункције није видљиво у модерним енглеским преводима, Отк. 12:9 гласи: „И збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво. И сатана који заводи сву васељену, и збачен би на земљу. И с њим збачени бише анђели његови. Глас с неба описује сатану овде као „клеветника наше браће ... који их оптужује дан и ноћ пред нашим Богом“ (Отк 12:7-12). Коначно поразиле су га две ствари. Прво, крв закланог Јагањета, јер због његове крви која их је очистила, сатана више не може да их клевеће. Друго, зато што су отишли у смрт не одрекавши се Христа и тако попут Јова прошли сва његова искушења (Отк. 12:11). Због тога му на небеским местима није преостала никаква улога. и након пораза кроз Христов живот, његов пад и сазнање да ће и сам на суду бити осуђен на Гејену, он више није морално амбивалентан, већ је постао отворени богохулитељ. Свети Јустин Мученик сведочи о томе у складу са светом Иринејем (Адв. Хаер. 5.26.2.) и Јевсевијем (Ист. 4.18.9).

Као што је поменуто на почетку овог чланка, овај серијал покушава да изнесе засебне традиције у вези са ђаволом и демонским силама које су у основи описа ових духовних бића у Светом Писму. Међу црквеним оцима неки јасно разликују ова бића, док се код других елементи различитих бића наизглед спајају. Већ у своје доба, свети Андреј Кесаријски, могао је да чита претходне оце, укључујући дела која нам више нису доступна, и да примети да неки виде ђавола и сатану као засебне личности, док их други изгледа виде као једну. Касније у историји цркве, чак и елементи Азазела, Мастема и других традиција о којима је било речи спојиће се у ту јединствену појаву. Прецизни детаљи, иако могу постати предмет морбидне радозналости, мање су важни од свести хришћана о врстама демонских активности, искушења, клевета и противљења којима смо изложени у духовном животу у Христу. Разумевањем ових традиција такође постаје јасније у којој је мери сваки аспект спасења, представљен у Светим писмима, заснован на Христовом поразу ових сила. Људска бића су спасена од побуне у коју су их те силе водиле њиховим поразом, очишћењем и исцељењем личности и њиховим сједињењем с Богом у Христу, кроз којег људи замењују и долазе на место палих сила као небески Синови Божји који учествују у владавини Господа Исуса Христа над целокупном творевином.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Колико сам схватио, реч је о два различита догађаја и о два различита ентитета.

Први, који је осуђен да влада адом након Адамовог пада, а други је био анђео који је убио египатске првенце и који је кушао Јова. Међутим, Христовом смрћу и васкрсењем, коначно се одузима власт нечастивог над мртвима. Тако некако.

Отац Стивен Де Јанг има још чланака у којима говори о палим анђелима и демонима. покушаћу да их преведем наредних дана. Ја сам, авај, само знатижељни поштовалац његовог опуса и не могу да тврдим ништа из своје главе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Smaragdni kamičak
      Koje osobine pojedinih članova foruma biste voleli da imate?
      Da su mi @Ayla -ini živci, @Bokisd-ovo smirenje (uglavnom ), @Milica Bajic-ina toplina... Ima ih još, naravno, ali ovo mi (trenutno) najviše nedostaje kod sebe. 
      Izvol'te. 
    • By JESSY
      ovde se misli na popularne ličnosti iz svih sfera društvenog života....
    • By JESSY
      ABAVNA LOLA Šta se dogodi kada se svi horoskopski znaci nađu na autobuskoj stanici?
       
      Ovan: „Šta je sa ovim prevoznicima, do sada sam mogao kupiti autobus, rastaviti ga, sastaviti i dovesti na ovu stanicu..“
        Jarac: „Rastavljanje bi možda išlo malo teže. Za to vam je potreban ekspert.“
      Lav: „Ko me je zvao? Mogu ja da vam pokažem, ali neko drugi će to morati odraditi.“
      Djevica: „Ako nešto ne možeš uraditi sam do kraja, odustani!“
      Ovan: „Ko kaže da mi treba ičija pomoć?“
      Vaga: „Molim vas, smirite tenzije, ovo i ne mora biti neprijatno vrijeme ako zabavimo jedni druge.
      Blizanci: „Neko je spomenuo zabavu? Hajde da premjestimo brojeve perona, tako da vozač ne zna tačno gdje da zaustavi autobus?
      Strijelac: „Napokon neko sa vizijom!“
      Jarac: „Molim vas da se uozbiljite, nije to privatna imovina da je dirate. Poštujete li vi ikad ijedno pravilo?“
      Bik: „Da je bar privatna imovina pa da ne izgleda ovako socijalno..i ova stanica i ovaj peron i autobusi…nema čovjek gdje ni sendvič da kupi.“
      Vaga: „Ako vas išta tješi, bar nismo sami.“
      Škorpija: „Samoća je pola zdravlja.“
      Vodolija: „Ne može da me utješi činjenica da sam u grupi sa jedanaest ljudi sa kojima nemam apsolutno ništa zajedničko. Ooovo je gubljenje vremena.
      Ribe: „Od svakoga se može ponešto naučiti.“
      Vaga i Djevica: „Kakvi su to maniri?“
      Rak: „Sve je to do kućnog vaspitanja. U moje vrijeme se tako nije razgovaralo sa ljudima.“
      Ovan: „Da vam ja kažem, tu pomažu samo batine!“
       
      Blizanci i Strijelac: „Pretvara li se ovaj dan u nešto zanimljivo?“
      Djevica i Jarac: „Zanimljivo bi bilo jedino to da se poštuju neka pravila u ovoj državi i da autobusi ne kasne.“
      Vodolija: „Ako je neko zainteresovan da uradi konkretnu stvar, a ne samo da laprda, znam ja neke ljude koji to mogu da riješe. Nazvaću ih i završiti stvar.“
      Lav: „Kladim se da znam bitnije ljude“
      Škorpija: „Džaba vam je sto znate ljude kad ne znate sebe.“
      Rak: „Plašim se da ćemo ovdje ostati do noći. Onda ćemo biti prisiljeni da spavamo na klupama. To nije sigurno.“
      Bik: „To neće da biva. Ja da spavam na toj daščuri?“
      Ovan, Jarac, Strijelac: „Ah gdje sam ja sve dosad spavao…“
      Ribe: „Ako nekome bude trebala prostirka, ja mogu dati i svoju.“
      Djevica: „Kako mislite da spavam na tuđoj prostirci?“
      Blizanac: „Neće niko nigdje spavati, to je čisto gubljenje vremena. Do večeri smo ko zna gdje.“
      Vaga i Vodolija: „Dok smo ovdje, možda da obiđemo stanicu, upoznamo neke zanimljive ljude?“
      Škorpija: „Ako me neko traži, ja sam u kafani.“
      Ribe: „Molim te, sačekaj idem i ja…“
      Rak: „Uh popio bih i ja rado, ali imam nekih problema sa gastritisom, nije mi lako…“
      Djevica: „Sad ću ja to da riješim“ (vadi apoteku iz torbe)
      Jarac: „Mislim da je trenutno najvažnije pronaći osobu odgovornu za sav ovaj haos i ozbiljno popričati sa njom.“
      Ovan i Lav: „Dok se ovi bave gastritisima, kafanama, prostirkama i ostalim trivijalnostima, mi ćemo učiniti nešto značajno. Pridružujemo ti se u potrazi!
       
      Autobus nakon nekog vremena pristiže na stanicu…Ovan, Lav i Jarac se svađaju sa vozačem zbog kašnjenja, Strijelac i Blizanac su našli privatan prevoz i nestali sa lica mjesta, Škorpija iznosi pijanu Ribu iz kafane, slijedi ih Rak zamotan u omiljeno ćebe jer je zahladjelo, Vaga i Vodolija su pronašle tri osobe kod kojih mogu da prenoće kada odu na put, dva životna prijatelja, simpatiju i biznis partnera. Bik je ostao sjediti u mjestu od početka i ne namjerava da se pomjeri.
      Djevica je potrošila paket vlažnih maramica na brisanje kofera i sebi u bradu psuje vozača, prevoznika, državno uređenje i sistem.
      Svi osim Blizanca i Strijelca kojih nema ulaze u autobus i lagano napuštaju polaznu stanicu.
      https://lolamagazin.com/2019/09/08/sta-se-dogodi-kada-se-svi-horoskopski-znaci-nadju-na-autobuskoj-stanici/
       
    • By Милан Ракић
      Film redateljice Dane Budisavljević ”Dnevnik Diane Budisavljević” pomeo je Vrdoljakovu papazjaniju o generalu Gotovini i trijumfirao je na 66. filmskom festivalu u Puli. Osvojio je tri najvažnije nagrade: Zlatnu arenu za najbolji film Festivala, nagradu Zlatna vrata Pule za najbolji film po izboru publike koja mu je dala gotovo maksimalnu ocjenu od 4,9. Uz to je Budisavljević dobila i Zlatnu arenu za režiju.

      U izjavi za portal Telegram redateljica je kazala i ovo: ”Moj film ne izaziva podjele. Upravo suprotno, on poziva na humanost, on je spomenik Diani i preživjeloj djeci, on govori o najboljim ljudima u najgorim vremenima. Dianina priča daje nam snagu da odbijemo revizionistička podmetanja i da budemo ponosni na nju, njene suradnike, na tisuće hrvatskih obitelji koje su udomljavale srpsku djecu. Osim partizana koji su pružili oružani otpor fašizmu postojala je i građanska klasa koja je pružala otpor na drugi način.
      Komunisti su jako pogriješili kada su zatajili te ljude pripisavši sebi sve zasluge za humanitarnu akciju koju je inicirala Diana. Bila je to vjerojatno najveća akcija spašavanja djece u Drugom svjetskom ratu i svaka normalna država bi to ugradila u nacionalni identitet, a ne bi se sramotila ustašama koji su ideju o nezavisnosti hrvatskog naroda sprovodili tako da unište druge narode s kojima stoljećima dijele životni prostor. Mislim da zaslužujemo bolje. Diana i njezini suradnici, kao i svjedočanstva spašene djece, velika su inspiracija da krenemo biti ponosni na prave stvari”.
      Tema filma – spašavanje djece od ustaškog terora i dvije važne poruke koje su se čule u proteklom tjednu novi su poziv da se obratimo hrvatskom episkopatu koji kasni, debelo kasni s molbom za oprost upućenom svim žrtvama ustaškog divljanja koje se dogodilo i zbog aktivnog sudjelovanja u tome sinova i kćeri Katoličke crkve, ali i katoličkih prvaka: neki su od njih žestoko zagovarali ustaše i Poglavnika (nadbiskup Ivan Šarić u Sarajevu), neki su oklijevali, ili bili nedorečeni ili često prešućivali i eskivirali nužni sukob s ustašama i Pavelićem (nadbiskup Alojzije Stepinac u Zagrebu).
      Prvo o dva meni važna događaja.
      Japanska biskupska konferencija je pismom zamolila oboljele od Hansenove bolesti (gube,lepre) i njihove obitelji za oproštenje što u prošlosti nisu ”na odgovarajući način osudili izoliranje i eliminaciju tih pacijenata”. Pojasnimo, Zakon o prevenciji gube (lepre) je u Japanu ukinut tek 1996. Godine, te je odlučeno da je država odgovorna za odštetu pacijentima. Godine 2001. ta je odšteta i zajamčena. Kada je godine 2005. državni odjel za Hansenovu bolest objavio zaključno izvješće s konkretnim uvjetima i uzrocima štete te mjere za njihovu buduću prevenciju, biskupi nisu zamolili gubavce i njihove obitelji za oproštenje, obrazložili su u pismu isprike japanski biskupi.
      ”Danas izražavamo duboko žaljenje što nam je tako dugo trebalo da zamolimo za oproštenje”, istaknuli su japanski biskupi. Godine 1943. razvijen je lijek pomoću kojega je Hansenova bolest postala lako izlječiva. Premda je još 1956. u Izjavi iz Rima o zaštiti oboljelih i njihovu ponovnom uključivanju u društvo zatraženo ukidanje svih diskriminirajućih zakona, kao što je Zakon o prevenciji gube u Japanu, tamošnja se politika promijenila tek 2001. Dotad su gubavci doživotno bili izolirani, podsjećaju biskupi u pismu.
      Također priznaju da se nisu dovoljno zauzimali za prava pacijenata na odštetu i ponovno uključivanje u društvo, te ”nisu uvidjeli koliko je taj njihov propust povećao patnju”. Nisu podržali one čija su prava trebali štititi, ističu japanski biskupi i poručuju da ”riječi nisu dovoljne da iskažu njihovo duboko žaljenje zbog toga”. Na kraju pisma obećaju da taj grijeh nikada više neće ponoviti nego će kao Kristovi sljedbenici cijeniti sve ljude i nikada više neće zanemariti zaštitu ljudskih prava, prenosi Vatican News, odnosno IKA.
      Navodim ovaj najnoviji primjer katoličkog kajanja da se vidi koliko Crkva zna i može biti ”konkretna”.
      Druga važna poruka koja nam je stigla je vezana uz 75. godišnjicu neuspjelog atentata na Hitlera. Kancelarka Angela Merkel poručila je u Berlinu, u sjedištu Ministarstva obrane, da ”postoje trenuci u kojima je neposluh obveza i da treba izvući pouke iz prošlosti”. Ona je u Berlinu nedvojbeno odala počast počiniteljima. ”Protivili su se nečovječnom sustavu, svjesni posljedica koje bi mogli snositi oni i njihove obitelji. Bili su spremni podnijeti najveću žrtvu i dati život za domovinu. Odlučnost i odgovornost pokazuju se na velikim djelima, ali i u malim gestama. To vrijedi i za nas danas. Moramo održavati sjećanje i odavati počast. Moramo se pobrinuti za to da pouke iz prošlosti ne izblijede”, rekla je kancelarka Angela Merkel u povijesnom bloku Bendler, u kojem su strijeljani izvršitelji neuspjelog atentata na Adolfa Hitlera okupljeni oko časnika Clausa Schenka Grafa von Stauffenberga.
      Dana 20. srpnja 1944. na tom su mjestu pogubljeni organizatori atentata. Inače, nikako slučajno, tradicionalno tu svake godine na ovaj dan ročnici Bundeswerha (njemačke vojske) polažu prisegu. Nova ministrica obrane i predsjednica CDU-a Annegret Kramp-Karrenbauer je prije toga ročnike podsjetila na to da Bundeswehr njeguje tradiciju časnika koji su izgubili život u likvidacijama nakon neuspjelog atentata. ”Ovi vojnici bili su uzor jer su ustali protiv nepravde, barbarstva i prezira prema ljudima”, rekla je Kramp-Karrenbauer kojoj je to bio prvi javni nastup na dužnosti ministrice obrane.
      Elem, više su to nego poticajne poruke da svi mi, kako je to učinila nagrađena ekipa predvođena Danom Budisavljević, ”krenemo biti ponosni na prave stvari”, odnosno shvatimo kako se ”odlučnost i odgovornost pokazuju na velikim djelima, ali i u malim gestama” i da to vrijedi i za nas danas, dakle i za hrvatske katoličke (nad)biskupe.
      Gospoda iz episkopata u Republici Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini duguju to pokajanje. Ta njihova gromoglasna šutnja više nema nikakvo opravdanje.
      Papa Franjo je u više navrata javno molio za oprost: recimo u pismu Crkvi u Čileu zbog vlastitih pogrešnih zaključaka (branio je biskupa grada Osorno i kada je već bilo jasno da isti zataškava pedofilske skandale) ili, recimo, za mnogo teže stvari, za užasne grijehove Crkve prema domorodcima u vremenima kolonizacije američkih zemalja. Nedavno je, tijekom posjete Rumunjskoj, molio oprost romske zajednice zbog grijehove Crkve tijekom povijesti, osobito zbog češćih slučajeva nove diskriminacije.
      Kako pak zaboraviti možda najveću gestu u inače impresivnom pontifikatu sv. Ivana Pavla II. tijekom mise za čišćenja pamćenja 12. ožujka 2000. kada je, na simboličan način, sedam puta molio oprost za grijehe Crkve tijekom povijesti? ”Priznati devijacije u prošlosti služi nam kako bismo probudili savjest pred obavezama sadašnjosti, otvarajući svakome od nas ponaosob put obraćenja”, rekao je tada Papa tijekom homilije. Ta velika gesta Ivana Pavla II. bila je početak niza povijesnih kajanja koja su nastavljana i u pontifikatima Benedikta XVI. i Franje.
      No, ovdje ću navesti i par konkretnih primjera poziva na kajanje od strane Ivana Pavla II koji se tiču nas (a ima ih more).
      U Sarajevu, na stadionu Koševu, na misi održanoj 13. travnja 1997. (bio sam) rekao je i ovo:
      ”Draga braćo i sestre! Kada sam 1994. tako žarko želio doći k vama, u pameti mi je bila misao koja se očitovala izvanredno znakovitom u sudbonosnome trenutku europske povijesti: ‘Oprostimo i zatražimo oproštenje’. Rečeno mi je tada da ono nije pravo vrijeme za to. Zar sada nije došlo vrijeme za to? Vraćam se danas k toj misli i k tim riječima. Želim ih ponoviti kako bi ušle u svijest onih koje je ujedinilo bolno iskustvo ovoga grada i ovoga kraja, svih naroda i zemalja razdiranih ratom: ‘Oprostimo i zatražimo oproštenje’. Ako je Krist naš zagovornik kod Oca, onda ne možemo ne izgovoriti te riječi. I onda ne možemo ne krenuti tim teškim, ali nužnim putem oproštenja, koji vodi k duboku pomirenju”.
      Na misi (i na njoj sam bio) na kojoj je proglasio blaženim Ivana Merza, 22. lipnja 2003. u Banja luci, nadomak mjestu na kojem su ustaše izvršile svirepe zločine nad Srbima, priznajući odgovornost katolika kod ustaških zločina rekao je ovako:
      ”Iz ovoga grada, koji je tijekom povijesti obilježen tolikom patnjom i tolikom krvlju, molim Svemogućega Gospodina da bude milosrdan za krivnje počinjene protiv čovjeka, njegova dostojanstva i njegove slobode, pa i sa strane nekih sinova Katoličke Crkve. Neka On u svima pobudi želju za uzajamnim oprostom. Jedino u ozračju istinske pomirbe spomen na tolike nevine žrtve i njihove patnje ne će biti uzaludan i poticat će nas graditi nove odnose bratstva i razumijevanja”.
      Podsjetimo još jednom da je delegacija hrvatskih biskupa, predvođena predsjednikom HBK Želimirom Puljićem, u Požegi 17 siječnja 2019., na susretu s vladikama koje imaju sjedišta na teritoriju RH u zajedničkom priopćenju izjavila i ovo:
      ”Spomenuli smo se teških stradanja srpskog i hrvatskog naroda te drugih građana Hrvatske tijekom nedavne prošlosti u ratnim sukobima, progonima i ubijanjima, uzrokovanima mržnjom (…) Duboko žalimo svaku nedužnu žrtvu bilo kojeg naroda, vjere ili političkog nazora iz naše nedavne prošlosti, te svjedočimo da sve zlo i nepravde nanesene prema njima ‘nadmoćno pobjeđujemo u Onome koji nas uzljubi’ (Rim 8,37) (…) Stoga molimo da se na nama ostvari Isusova riječ: ‘Budite milosrdni kao što je Otac vaš milosrdan’ (Lk 6,36), da svojim praštanjem budemo veći od počinjenog zla koje nas je ponizilo, te bez osvetničkih misli i osjećaja mržnje u čistom pamćenju čuvamo spomen na naše nedužne žrtve, liječimo ranjene duše, promičemo povjerenje i razumijevanje među pojedincima i narodima i na taj način evanđeoskim putem postavljamo čvrste temelje boljoj i pravednijoj budućnosti u našoj domovini za svakog čovjeka...”.
      Te riječi, i one kazane u Pismu HBK u povodu 50. godišnjice završetka Drugog svjetskog rata i one obećane na prošlom plenarnom zasjedanju HBK (kada su se bavili ”čišćenjem pamćenja”), hitan su poziv da oba episkopata objave dokument u kojem će se, u ime, Crkve, pokajati za strahote ustaša (članovi HBK se jako distanciraju od partizana, jer da su bili ”komunisti”, premda je i u partizanima bilo mnogo katolika, svećenika, redovnika i laika i drugih vjernika, ali bi se isto trebali ispričati i pokajati zbog grijehova katolika i na strani NOB-a).
      Jasno je – količina trostrukog genocida ustaša: protiv Židova, Srba i Roma je tolika da se episkopat ne smije nikako o tom pitanju izraziti u nekoj općenitom formi, nikako ne osuđujući ”grijehe totalitarizama”, već jako konkretno i precizno, kako pokazuju rimski biskupi ili japanski, već navedeno u ovoj kolumni.
      Crkva je ta koja mora učiniti prvi korak i ne čekati da je drugi potaknu na kajanje. Pojasnio je to dubrovački biskup na otvorenju Teološke ljetne škole. Citiram ga: ”Prema sv. Pavlu VI., Crkva ne treba čekati da je drugi pozovu, nego je, pokrenuta ljubavlju prema drugome, prva pozvana povesti dijalog, uvažavajući slobodu drugoga, bez obzira na njegove zasluge i bez obzira na to koliko će uspješan biti taj susret s drugim.
      Takav dijalog treba biti obilježen temeljnom Kristovom značajkom, a to je blagost (usp. Mt 11,29), što znači da crkveni dijalog sa suvremenim svijetom ne smije biti ohol, zajedljiv i uvredljiv. Ne smije biti zapovjednički i nije nametljiv. Oslanja se na nutarnji autoritet koji mu daje istina koju naviješta, ljubav koju razlijeva i primjer kojim je potvrđen. Takvu, blagom dijalogu svojstveno je da bude miroljubiv, izbjegava žestinu, strpljiv i velikodušan (usp. ES 83)”.
      Eto, to sam vam danas želio kazati.
      Čestitam Dani Budisavljević i cijelom njenom timu: dala je našoj omladini važan film koji obavezno svi moraju pogledati kako bismo se kao društvo učvrstili na putu pravde i mira.
      Predlažem i da članovi episkopata prije sastavljanja tog važnog dokumenta koje od njih očekujemo pogledaju ”Dnevnik Diane Budisavljević”. Vjerujem da neće ostati hladni kada osvijeste koliko je sućuti i ljubavi bilo potrebno da se spase toliki maleni, a oni su Kristu najdraži. Rekao nam je to.

    • By Милан Ракић
      Horde pobesnele dece izašle su na ulice, otišle do minitarstva, gađale jajima i ministarstvo i policiju, pokšali da upadnu unutra, napravivši pravi mali rat na ulicama - rat dece protiv matorih pokvarenih zlikovaca

      Početak završnog ispita za skoro sedamdeset hiljada srpskih osmaka delovao je idilično. Test iz srpskog, tvrdila su deca, bio je „baš lak“, a Informer je u opširnoj reportaži primetio kako je jedini problem nastao kod pesme Boj na Kosovu izvesnog Ljubomira Simovića, jer klinci nisu razumeli pitanje koje se odnosilo na dijalog Lazara i Milice. Količina teksta posvećena ovoj marginaliji valjda treba da nas podseti kako je pitanje Kosova toliko komplikovano da se, eto, i budućnost nemačkih medicinskih centara, to jest srpski mali maturanti, o njega sapliću i na svom poslednjem koraku u osnovnoj školi.
      To bi bilo to kad je reč o idili, pošto je već sledećeg dana, kada je trebalo polagati matematiku, pukla bruka, jer se ispostavilo da je fejsbukom kružio test iz matiša, koji je prema strogim prosvetnim pravilima do početka ispita morao ostati tajna. Verovatno je namera nekog dobronamernog naprednjačkog prosvetara bila da sinu svog stranačkog kolege malo pomogne prilikom upisa u srednju, budući da je tokom cele osnovne bio jedva dobar, pa mu je doturio ispit iz matematike, ne bi li ovome malo skočili izgledi za upis u srednju medicinsku.
      I tako ko zna koliko njih, ko zna koliko puta, u proteklih ko zna koliko dana, a deca kao deca, nekima od njih je drugarstvo važnije od svega, pa su podelili ispit iz matiša na društvenim mrežama, naivno pretpostavivši kako će to proći neprimećeno u društvu u kom je predsednik ludak, lažov i prevarant, premijerka bahata uličarka i profesionalni uterivač Dina kartica roditeljima učenika, ministar policije vlasnik sumnjivog doktorata, ministar finansija vlasnik dokazano plagiranog doktorata, predsednik opštine Novi Beograd isto, o guvernerki narodne banke da ne govorimo, a naročito je ova akcija deci delovala nekažnjivo pokraj ministra prosvete, kvarcovanog  nakurčenog privatnika, vlasnika srednje škole u koju idu izdanci onih sa vrha piramide, poput aktuelnog selektora fudbalske reprezentacije Srbije, Danila Vučića.
      Ministar šoferskog senzibiliteta, sklon bahatim javnim nastupima (kao kad se onomad opušteno popišao po profesorima i asistenatima koji su podržali građanske proteste), pre neki dan je demonstrativno napustio emisiju na N1 u kojoj su ga pitali šta će nam ostati od društva ako se ukida poslednje odeljenje društvenog smera u Prvoj beogradskoj. Preplanuo poput Tita na Brionima, odeven u laku belu košuljicu, bahati kočijaš skočio je sa stolice i neko vreme gunđajući mrdao buljom ispred kamere, u potrazi za izlazom iz studija, da bi napokon nestao iz programa, ostavivši gošći koja je bila direktno uključena iz Mostara otvoren prostor za rečenicu: „Svako od nas koji gostujemo u ovoj emisiji predstavlja svoju zemlju na pravi način“.
      Bilo je raznih ministara prosvete, koji su, svaki u nekom delu karijere, imali protiv sebe manji ili veći deo javnosti. Setite se Danila Ž Markovića, protesta maturanata 1994 zbog uvođenja maturskog ispita, onda Žarka Obradovića, koji je 2013. podneo ostavku na mesto ministra kad se desilo nešto slično ovome od juče, pa zatim one kako se zvaše iz DSS, koja je htela da ukine Darvinovu teoriju evolucije u školama, pa Gaše Kneževića, koji je iskorak u odnosu na Miloševićevo gotovo nepostojeće školstvo napravio tako što je u škole uveo veronauku. Svi redom, osim sa nerealnim zahtevima roditelja i učenika da u ovoj zemlji školstvo liči na nešto, borili su se i sa večito nezadovoljnim prosvetnim radnicima, ali niko kao kvarcovani Šarčević nije na sebe navukao ovoliki gnev za tako kratko vreme za samo jedan dan.
      Realno, mi nemamo pojma kakva su današnja deca. Šta su oni? Ovo neznanje je posledica sistemske nebrige društva za mlade, pa se oni stoga razvijaju anarhično, delom pod uticajem svojih roditelja, delom pod uticajem druge dece, a delom pod uticajem Jale Brata i Bube Korelija. Ono što može da se zaključi o mladima jeste da su studenti gola govna, od kojih se nikakva promena ne može očekivati. Da li se starosna granica onih koji su svesni svojih kapaciteta za promene snizila? Pre nekoliko nedelja, oko podneva, slušao sam jezive životinjske krike preživelih sa maturske večeri. Došli su kolima sa aftera na obližnji parking i jaukali uz džiberska autotjunovana sranja, razbijajuću flaše. Ali, već sledećeg dana za njih je počeo novi život. Neko na faks, neko u stranku, neko u kriminal, neko u prostituciju, neko preko. Dakle, svršeni srednjoškolci mu dođu isto što i studenti – društvenopolitičke propalice.
      Ako odemo ka malo mlađima, naletećemo na učenice i učenike Druge beogradske, koji su u jednom danu svojom odlučnošću i energijom posramili sve učesnike protesta „Jedan od pet miliona“, kada su stali u odbranu svog uhapšenog druga. Šaka srednjoškolki načela je tih dana sistem više nego svi mi koji smo šetali mesecima. Da li su srednjoškolci novi nosioci društvenih promena? Ili možda treba otići među još malo mlađe? Vest da su mali maturanti sa Karaburme, u znak slavlja zbog kraja škole, izmlatili školskog policajca, brzo je demantovana. Premlatili su ga navodno neki za nijansu stariji. Javnost nije ni stigla da poveruje u taj providni demanti, kada se desio test iz matematike.
      Odnosno nije se desio test, desili su se mali maturanti. Za samo nekoliko sati otkako je pukla bruka, horde pobesnele dece izašle su na ulice, otišle do minitarstva, gađale jajima i ministarstvo i policiju, pokšali da upadnu unutra, napravivši pravi mali rat na ulicama - rat dece (i pokojeg roditelja) protiv matorih pokvarenih zlikovaca, prema kojem štrajkovi ozloglašenih beogradskih taksista deluju kao gej parada, a o našim protestima bolje i da ne govorim. Deca traže da ne polažu maturu, deca traže ostavku Šarčevića i šta god sutra da bude, a najverovatnije će ipak biti novog maturskog, treba zapamtiti ovaj dan, kada su se deca, makar na kratko, naejebala majke pokvarenim drtinama, koji ih jebu otkako su se rodili.
      Šarčević ne mora ni da podnosi ostavku, njega su mali maturanti juče poništili i kao političara i kao ljudsko biće, a mi smo svojim očima videli kako je naprednjački sistem moguće razjebati u samo jednom danu. Potrebno je samo dovoljno besan, dovoljno mlad i da imaš dovoljno jaja.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...