Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Стаљиново унуче

мараме у цркви обавеза или не

Оцени ову тему

Recommended Posts

Нисам знао где ово да поставим па ставих овде. На фејс групи Русофили поведе се расправа око тога дал жене морају да носе мараме у  цркви, Ја не знам а видим  да је велико интересовање па бих молио да се неко од Вас укључи у дискусију и да појасни то.

https://www.facebook.com/groups/rusofili/permalink/2330295577075159/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pa, bratko Unuce, posto simpatises Rusiju,.... onda, bez maramce.... ni na tavance.... :D

Bez sale, ovaj, marame po svemu sudeci imaju jaku podlogu u tim recima ap.Pavla (koje se navode u tekstu).

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ja sam u sestrinstvu Ruske pravoslavne crkve i to, do nedavno zagranicne ( znaci jos cvrsca tradicija se pretpostavlja)....marama nikako nije obaveza. Jednostavno, ko oseca da treba da je nosi, ko ne -ne nosi je i nikakav problem.

Oni koji je ne stavljaju apsolutno to ne cine iz bahatosti. Moj razlog sto ne stavljam - mislim da je treba zasluziti..onim osecajem velikog smirenja kojeg nemam.

Neke parohijanke zele da budu iste u crkvi i van nje ( a ocrkovljene su iznutra za primer).

Sama protinica, matuska je nikad nije stavila (nekako to nismo ni primetili a nije ni bitno rekoh, niko te nece popreko pogledati zbog toga).

Crkva je puna, prepuna svake sluzbe, oseca se velika duhovnost kolektivna i nekako je to pitanje-sasvim periferno ako uopste i jeste pitanje.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

e sad , sto se tice lepih zena i dugih kosa, to mu dodje kao trening-podvig za muske da gledaju u plocice od poda a ne u kose......:D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 часа, emilija рече

Ja sam u sestrinstvu Ruske pravoslavne crkve i to, do nedavno zagranicne ( znaci jos cvrsca tradicija se pretpostavlja)....marama nikako nije obaveza. Jednostavno, ko oseca da treba da je nosi, ko ne -ne nosi je i nikakav problem.

Oni koji je ne stavljaju apsolutno to ne cine iz bahatosti. Moj razlog sto ne stavljam - mislim da je treba zasluziti..onim osecajem velikog smirenja kojeg nemam.

Neke parohijanke zele da budu iste u crkvi i van nje ( a ocrkovljene su iznutra za primer).

Sama protinica, matuska je nikad nije stavila (nekako to nismo ni primetili a nije ni bitno rekoh, niko te nece popreko pogledati zbog toga).

Crkva je puna, prepuna svake sluzbe, oseca se velika duhovnost kolektivna i nekako je to pitanje-sasvim periferno ako uopste i jeste pitanje.

 

Hvala puno na odgovoru  :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Bokisd рече

Pa, bratko Unuce, posto simpatises Rusiju,.... onda, bez maramce.... ni na tavance.... :D

Bez sale, ovaj, marame po svemu sudeci imaju jaku podlogu u tim recima ap.Pavla (koje se navode u tekstu).

Ne znam Bokside, zato i pitam,

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 18.12.2019. at 2:28, Стаљиново унуче рече

Hvala puno na odgovoru  :)

Ali pitacu ljude iz crkve , teologe sta misle, jer jednom sam cula da nosenje marame nije utemeljeno ni na kakvom  crvenom propisu, kanonu a ovo iz Poslanice Korincanima mi promaklo....

 

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ono sto ja vidim za ovih 15 godina suzivota s Rusima je totalno lezeran odnos prema spoljnim znacima ocrkovljenosti...

npr bilo mi cudno sto se svi svake nedelje pricescuju.....bez neki posebnih priprema ono 3 dana na vodi i slicno (kod njih nema "na vodi" nego suhojedenje)

 

kako sam ucila od njih i s njima shvatim da oni zive ocrkovljeno uvek...da im je nacin zivota postovanje bliznjega, evidentna vera kroz svakodnevna dela, svi postovi ali lagano i redovno i da isto zive i u crkvi i van nje , to su ljudi skromnog ponasanja puni postovanja za duge, puni zahvalnosti....nikad nisam cula da se npr.govori o nekom trecem, sem ako treba neka pomoc..

 

i onda je logicna posledica svega da se dugi ne analiziraju, sta nosi, pantalone, suknje, pa imamo devojke na horu koje se oblace super moderno a ne propustaju ni jednu sluzbu, probu hora, vecernje sluzbe...pa hajde sad jos kome bi palo na pamet da kaze "Auuuu vidi mini suknje??,"

 

tako nekako, valjda objasnih:)))))))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 3 минута, emilija рече

Ono sto ja vidim za ovih 15 godina suzivota s Rusima je totalno lezeran odnos prema spoljnim znacima ocrkovljenosti...

npr bilo mi cudno sto se svi svake nedelje pricescuju.....bez neki posebnih priprema ono 3 dana na vodi i slicno (kod njih nema "na vodi" nego suhojedenje)

 

kako sam ucila od njih i s njima shvatim da oni zive ocrkovljeno uvek...da im je nacin zivota postovanje bliznjega, evidentna vera kroz svakodnevna dela, svi postovi ali lagano i redovno i da isto zive i u crkvi i van nje , to su ljudi skromnog ponasanja puni postovanja za duge, puni zahvalnosti....nikad nisam cula da se npr.govori o nekom trecem, sem ako treba neka pomoc..

 

i onda je logicna posledica svega da se dugi ne analiziraju, sta nosi, pantalone, suknje, pa imamo devojke na horu koje se oblace super moderno a ne propustaju ni jednu sluzbu, probu hora, vecernje sluzbe...pa hajde sad jos kome bi palo na pamet da kaze "Auuuu vidi mini suknje??,"

 

tako nekako, valjda objasnih:)))))))

тако сам и јато схватио као анахронизам неких старих времена а Црква је жива и она мора да прати време

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 5 часа, Стаљиново унуче рече

тако сам и јато схватио као анахронизам неких старих времена а Црква је жива и она мора да прати време

pa i ja:))

ako je otkrivena glava zene bila sramota u apostolsko vreme, danas......

naravno tanka je ta linija snishodjenja, ali npr, ovde na severu je zimi stvarno frka doci do crkve kad odvali severni vetar i ne verujem da ijedna zena nosi pantalone da bi se utegla , nego..;zima brate:)))

 

ali to nekako se zamotamo, natrontamo i jesmo i nismo , i u pantalonama smo i nismo....i s maramama i nismo....ne znam...dok staresina crkve ne predlozi nesto konkretno, "muljacemo" ovako...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Требало би носити мараме, ако желимо да по врлинама и чистоћи  достигнемо Богородицу. Такође се боримо и против нашег егоизма да морамо да имамо лепе фризуре. Није то због срамоте било у апсотолско време, а данашње или апостолско време је за Цркву исто, нема ту разлике јер Црква је ван времена, долази из вечности.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Света_Матрона рече

Такође се боримо и против нашег егоизма да морамо да имамо лепе фризуре.

То је већ психологија која не мора да има везе са духовним животом. Знаш да бријача зову берберин зато што тај занат потиче од Бербера или Барбара из египта и африке. Нпр. са северо-запада и истока Африке, жене одреда носе перике данас јер немају косу, тј. морају да брију главу да не би имале болове јер им је коса много другачија од наше... Кад сваки дан брију косу, онда морају и да носе мараме да се не инфицирају у те крајеве. Тек мешањем са блискоисточним народима и европљанима долази до тога да африканке почињу да имају колко толко нормалну косу, а та коса је као да их је струја ударила. 

Мени некако делује да је свеједно дал жена брине о фризури или не брине. Није лепо ако не води рачуна а опет има ових млађих које су мени смеште, направе фризуру да изгледа као шлем античког Илирског или Грчког војника. нпр. по мени је плетенице увек лепо видет на неку жену:dedica:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 6 часа, Света_Матрона рече

Требало би носити мараме, ако желимо да по врлинама и чистоћи  достигнемо Богородицу. Такође се боримо и против нашег егоизма да морамо да имамо лепе фризуре. Није то због срамоте било у апсотолско време, а данашње или апостолско време је за Цркву исто, нема ту разлике јер Црква је ван времена, долази из вечности.

Ja se s ovim apsolutno slazem, trebalo je da je stavim cim sam krocila u crkvu....ali moj pocetak je bio takav da, recimo nisam predstavu imala sta se tamo radi. 

Nisam imala tu srecu da poticem iz ocrkovljene porodice. Jednostavno me "nesto vuklo".

I sad, petnaestak godina posle, kako je taj narod navikao na mene, odjednom da stavim maramu , sebi bih licila na nekog ko stavlja do znanja da se , preko noci

uprepodobio:)))))

 

Neka ostane to tako kao vidljiv znak da sam prilicno okasnila.

iskreno, to ja tako nekako gledam na to, sto se mene tice. Ne verujem da cu sedom glavom ikog da fasciniram:))))))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

I jos da dodam, smatram da je zivo cudo sto se onaj oltar ne srusi na tu moju glavu svaki put kad mu pridjem

ne zbog marame nego....'nako:))))))

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

to cisto da znate kako se oseca poneko "bez marame" da mu ne skacete zavrat....sto kaze moja kuma "celom povrsinom mozga" sam pokusala da docaram osecanja nas gologlavih, ponekih

ne znam za druge................;

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      ”Искупљење које је извршио Христос не представља повратак из времена назад, на рајско стање пре пада, него, напротив, пролазак кроз време – напред; зато је то више стање јер представља откривање духовне природе у човеку – то је, дакле, у извесној мери, нови моменат стварања; тачније, то је – усавршавање.” (Николај Берђајев)     Кроз Свету тајну крштења човек се рађа у Цркви и постаје жива ћелија тог чудесног богочовечанског организма да би у њему бесконачно растао и развијао се. Сама реч ”тајна” односи се на тајну Христову која је истинити начин постојања човека и космоса као воља Бога Оца (по Светом Максиму Исповеднику) да се све сједини са Христом у есхатону, што свој почетак има већ сада у тајни Цркве. Крштењем се човек облачи у Христа; по речима Светог апостола Павла које се певају за време док крштавани обилази око крстионице: ”Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27).  Рађање за нови живот могуће је само у Крштењу, јер «ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјег» (Јн 3,3).   После Педесетнице и своје надахнуте проповеди, Св. Петар се окупљеном народу обратио речима: «Покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, те ћете примити дар Духа Светога» (Дап 2,37-38). Крштење значи умирање старог човека и рађање новог у Христу, о чему сведочи Свети апостол Павле у посланици чији се одељак чита на крштењу: «Или зар не знате да сви ми који смо крштени у Христа Исуса, у његову смрт смо крштени? Тако смо ми крштењем у смрт заједно с њим сахрањени, да бисмо, као што је Христос васкрснут из мртвих Очевом славом, и ми на исти начин живели новим животом. Јер кад смо срасли са сликом његове смрти, онда ћемо срасти и са сликом његовог васкрсења» (Рим 6,3-5).   У епохи цара Константина (IV век) била је пракса да се крштавају одрасли катихумени, будући да се велики значај придавао свесном примању Свете тајне крштења. Има примера да су неки одлагали крштење до последњих дана свога живота, као на пример сам цар Константин који се крстио пред смрт. Свети Григорије Богослов је крштен када је одрастао, као и Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст. Међутим, ни пракса крштавања деце није новијег датума. Апостоли су крштавали читаве породице, где је, без сумње, било и доста деце. Затим, Свети Иринеј Лионски пише да је ”Христос дошао да спасе оне који се кроз Њега поново рађају у Богу: децу, младиће, момке, девојке, старце”.   Вероватно се питате зашто пишем о Светој тајни крштења. Зато што ме је недавно запањио један наслов из новина: ”Срби се масовно одричу Бога: узимају раскрштенице и некрштенице”. Да ли тај документ може да побије Божју реч? У неверици почињем да читам текст. Атеисти Србије одлучили су да парирају ”највећем непријатељу”, црквама и верским организацијама у Србији и на симболичан начин – издавањем некрштеница и раскрштеница. Документи те врсте, стоји даље у тексту, немају правну снагу и бесплатни су, а више служе као симбол отпора према томе што СПЦ одбија да поништи крштење за оне који то желе, каже се из Удружења атеиста Србије. Из тог удружења кажу да се број оних који су одлучили да се ”раскрсте”, односно ”формално” потврде да нису крштени, мери стотинама. Међу регистрованим верницима који желе да буду избрисани из списка верника има оних из римокатоличке и протестантске, али и исламске заједнице. Међу њима најбројнији су, ипак, православни. Како наводе из Удружења атеиста Србије, њихови документи немају правну снагу, већ служе као симбол отпора према томе што СПЦ експлицитно одбија да раскрсти људе који то желе.    Наш документ, каже саговорник, јесте симбол за онога који га узме да тиме показује свој бунт према принципу ”једном си крштен, сада нема назад”.   Текст из новина нисам прочитао до краја. Посетио сам интернет страницу Удружења атеиста Србије и одмах сам се уверио да је све горе написано тачно. Наиме, на њиховом сајту стоји: Желите своју раскрштеницу или некрштеницу? Пошаљите нам изјаву да ли желите раскрштеницу или некрштеницу, име и презиме, датум и место рођења, име родитеља...   Крштење и миропомазање су увођење у Евхаристију, тај предукус Царства Божјег. То је улазак у заједницу са Богом како би се у њој остало и заувек живело. Сама одлука да човек буде крштен је већ есхатолошка ствар. Миропомазањем се добија Свети Дух који уједињује и присаједињује Христу, заједни- ци, додељујући литургијску службу новокрштеном.   Не крштавамо ради крштења као таквог, јер оно није само себи циљ, пише свештеник А. Михаиловић, него ради утеловљења у Тело Христово, Цркву и будући век. Генерације деце и људи су крштене, а да нису (нажалост) окусиле плодове Светог Причешћа и сама та чињеница није ништа друго до раскрштени, тј. мртворођени верник. Грешењем човек спира са себе благодат Духа Светога, раскрштава се, и није му потрена формална потврда његовог грешног стања.   Иако човек често злоупотребљава даровану слободу у Богу, он није лишен лика и подобија Божјег. Он је и даље сличан Њему, иако је слика помало нејасна, замућена. Зато човек, како је говорио проф. Калезић, биолошки (у овом случају духовно) умире, али његов надбиолошки живот не прекраћује своју егзистенцију јер је човек, свакако још пре пада, намењен вечности (1. Тим. 6, 12). Стога, овакав чин, тј. атак на Божју благодат, јесте накнадно лишавање себе радости у Царству небеском, тј. нехтење да човек постигне своје назначење и заједницу са ближњим у загрљају свога Творца.   Протођакон Дамјан С. Божић, главни и одговорни уредник "Православља"   *Из уредничког уводника објављеног у 1246. Броју "Православља" - новинама Српске Патријаршије, од 15. Фебруара 2019. Лета Господњег.      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг инфо,
      Nakon pisanja Kurira o neposlušnosti trojice episkopa SPC u SAD, Longina (Krča), Maksima (Vasiljevića) i Irineja (Dobrijevića), koji su se oglušili o odluku Sinoda da ponište ustav koji su, prema tvrdnjama naših izvora, doneli bez saglasnosti Sabora, vladika zapadnoamerički Maksim u intervjuu za Kurir poručio je da nije bilo „oglušivanja, nego sinergije, kao i da su verni majci crkvi“.
      Zašto ste se oglušili o odluku Sinoda SPC da se poništi reogranizacija Crkve u SAD?
        - Saradnja Episkopskog saveta u Americi sa Svetim arhijerejskim sinodom je uvek bila dobra, a takva je i danas. Upravo u saglasnosti sa Sinodom doneta je odgovarajuća odluka o sazivanju vanrednog sabora 29. februara. Dakle, nije bilo „oglušivanja“, nego sinergije, jer mi smo svi jedno u Gospodu i verni smo majci crkvi.
      SA VLADIKAMA I PATRIJARHOM... VLADIKA MAKSIMFOTO: PRIVATNA ARHIVA
      Zašto su eparhije novogračaničko-srednjezapadnoamerička, zapadnoamerička i istočnoamerička promenile ime u Srpske pravoslavne eparhije u SAD i donele ustav?
      - Episkopi iz SAD svojim crkvenim jedinicama nikada nisu uputile neki zvaničan dopis u kome se proglašava, tj. javno obznanjuje, da je donet neki novi ustav. Nasuprot tome, urađena je ažurirana i nezvanična verzija ustava, ona je radnog karaktera, o čemu svedoči činjenica da u tom tekstu nigde ne stoji da je to novi ustav koji zamenjuje onaj važeći ustav koji je Sveti arhijerejski sabor odobrio 2007, a koji čeka svoju reviziju. Što se tiče pitanja imena, tu episkopi ništa nisu radili na svoju ruku. Sabor nam je još 2018. u posebnoj odluci tražio da „teritorijalno ograničimo Ustav SPC u Americi isključivo na srpske pravoslavne eparhije u SAD“. Pošto smo verni Crkvi, ostavljamo arhijerejskom saboru da ovaj naš rad oceni i po potrebi ga koriguje. U samom pak tekstu predloženog ustava i dalje neizmenjene stoje sve one odredbe koje jasno definišu da su srpske eparhije u Americi neraskidivo povezane sa SPC kao njen sastavni i neotuđivi deo.
      Kako komentarišete stavove sveštenstva SPC u Srbiji da na ovaj način želite da se odmetnete od SPC?
      - Kritika te vrste od sveštenstva SPC u Srbiji nikada nije dospela na adresu Episkopskog saveta srpske crkve u Americi. Uživamo podršku apsolutne većine našeg naroda i sveštenstva. Odgovorno tvrdim da su članovi Episkopskog saveta u SAD postupili u skladu sa ovlašćenjima, dužnostima i nadležnostima eparhijskih arhijereja, kako je to propisano Ustavom SPC, kao i Ustavom SPC u Severnoj i Južnoj Americi. Da zaključim, promena naziva iz „crkva“ u „eparhije“ doslovno je preuzeta iz odluke Svetog arhijerejskog sabora koju sam naveo. Ta promena je predložena iz želje da se pokaže da srpske eparhije nisu lokalna crkva za sebe, nego su upravo „eparhije“ SPC - što će reći konstitutivni, celoviti deo jedne i jedinstvene SPC.
      Kurir.rs/ M. B.  Foto: Privatna arhiva
       
      VLADIKA MAKSIM ZA KURIR: Verni smo majci crkvi
      WWW.KURIR.RS Nije bilo oglušivanja o odluku Sinoda, nego sinergije, ostavljamo arhijerejskom saboru da naš rad oceni i po potrebi ga koriguje  
    • Од Небитан Лик,
      Сајт "Борба за веру" објавио је измишљени интервју са непостојећим. "др Србољубом Петровићем из САД" - пљување по епископима, СА Синоду и Патријаршији са циљем прављења раскола. Фотографија "др Србољуба" је заправо фотографија неког америчког професора. Ко год да стоји иза сајта "Борба за веру", није много промишљен - гуглање по задатој фотографији је могуће и овакве ствари се лако провале.
      Ширење лажних вести је кривично дело по КЗ Републике Србије, а о крађи туђег идентитета да и не говорим.




    • Од Justin Waters,
      „Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима
       
      Филм „Турци долазе. Сабља правде“ је потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром За хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“, вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности. У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи. Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600. (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе. Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“
      Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог. Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…
      ВАНИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ
      Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси. Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.
      После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“. Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо. Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.
      Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу). У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо. Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“. То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су приказане Османлије
      Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар. А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?
      Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха. О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо? Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…
      ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ
      Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420.000 гледалаца. Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде, Чилеа, Мексика, Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана. Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше необичне предилекције, ко зна?
      Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла „Освајање 1453“ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје. „Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.
      Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају. У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба. Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.
      Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара! У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.
      Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима. Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од шест до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације. Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?
      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су српски војник води заробљене Турке (Фото: Промо) Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама. Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача? Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…
      Izvor: standard.rs
×
×
  • Креирај ново...