Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

Nisam pravoslavne vere, ali verujem u Boga. Ne pripadam ni jednoj religiji, molim se Bogu i treudim se da nikome ne cinim zlo. Pre tri nedelje mi je umro brat. Dobio je mozdani udar i poceo je sasvim polako da se oporavlja, ali onda su nam jednog jutra javili da je umro. Od onda ne mogu da nadjem ni svoj mir, ni utehu. Ne razumem zasto mu Bog nije pomogao da ostane ziv. Niko od nas u familiji nije ni 0110_hahaha ni zla osoba, trudimo se da zivimo svoj zivot kako znamo i umemo moleci se Boigu i ziveci posteno. Brat mi je bio mladji 6 godina od mene i ja se pitam zasto sam ja jos uvek ziva, kada sam i ja imala mozdani uda pre par godina, samo je bio mnogo laksi i danas nemam nikakvih posledica, a on je, jadan, morao da umre. Zasto je to moralo da se dogodi i da se cela familija baci u ocaj. Moj tata ima od tada problem sa Bogom, jer je ceo zivot govorio kako je jedino sto moli Boga da ni jedno njegovo dete ne umre pre njega, a sada se bas to desilo. Recite mi, ima li utehe za mene ili moram svaki dan da dozivljavam cepanje srca iznova, samo sto otvorim oci?

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

Добродошла Јестира и нека Бог Твога брата усели у Царство Небеско. Разумем Твоју бол јер је она показатељ љубави према брату али и показатељ страхоте смрти. Зар има веће страхоте од смрти? Нема. Смрт је највећи, најопаснији непријатељ.

Но драга сестро, има ли решења у свој тој страхоти за Тебе и за Твоје родитеље и за Твога упокојеног брата? По свакој људској логици нема. Не може нико твога брата повратити. Твога брата нема међу живима на овој земљи. Да ли има икакве наде? Има, и та нада је реална и потпуно остварива. Та нада и утеха и прибежиште је личност Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Твој брат није победио смрт сам за себе нити је ико могао да му помогне да победи смрт, зато што су људи смртна бића и нисмо смртни само у старости већ чим смо се родили. То је последица наше створености. Но, Христос је победио смрт, он је устао из мртвих и свакоме ко у Њега верује отвара пут у живот вечни. Ово је истина над истинама и једина утеха. Васкрсење Христово је утеха свима нама. Многима од нас су најдраже особе отишле са овога света и то је тешко и срце се цепа, али у дубини срца знам да тај мој пријатељ који је умро заправо је жив, сада као икона у Господу, а после другог доласка Христовог као целокупна личност са душом и телом преображеним за вечност. Сестро, нека Ти је Христос утеха који је рекао: Ако ко у мене верује и ако умре живеће. Надам се да је Твој брат полагао наде у Христа, а надам се да ћете и ви полагати наду у Христа. Зато је битна Света Литургија која је спој целокупне Божије творевине са Богом. Ако нисте крштени- крстите се и крените тешким путем литургијског живота где можете видети вашега брата у лику самога Господа Исуса Христа.

Наравно да за све људе има наде. Никако не очајавати. Ваш брат је отишао са овога света раније и ми не можемо из ове позиције гледати зашто је то тако. Нас све чека искуство смрти и тај дан нам је ближи и ближи. Ове године нису ништа наспрам вечности. Молите се да се заједно са вашим братом сретнете у вечности. Можда је баш смрт вашег брата преломан моменат да постанете православни хришћанин и да дође спасење дому Твоме. Бог не суди као људи, Бог није злочинац. Бог узима човека са овог светау најбољем тренутку за његово спасење.

Када кажете да не разумете зашто Бог није помогао вашем брату да остане жив, сетите се силних страдалника и мучениказа Христа. Зашто и њима Бог није дао да буду живи још коју годину него да баш умру и то у најгорим мукама? Зато што Бог жели да се људи спасу, али морамо проћи кроз страдање и ад. То је једини пут до васкрсења, јер је то пут Христов.

Желим Ти сваки благослов од Бога, мир и утеху у души Твојој.

свешт. Иван

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala vam na lepim i toplim recima utehe. I ja i moj brat smo krsteni u pravoslavnoj crkvi, ali nismo ziveli zivot pravoslavnog vernika. Kazete da se setim stradanja mucenika, ali meni tudja nevolja ne moze da bude uteha. Ja znam da nisam jedina koja je dozivela gubitak, ima i strasnijih nacina da se neko izgubi, ali to nije moja uteha. Zelim da razumem Boga i njegove postupke u mom slucaju. Ja ne mogu da prihvatim nicije posrednistvo izmedju mene i Boga, ali mogu da prihvatim savet i misljenje nekoga ko moze da mi ukaze na nove impulse u razmisljanju i pokusaju razumevanja. Ja ne zelim da pripadam ni jednoj veri, ali zelim da razgovaram sa ljudima koji pripadaju nekoj veri, jer razumevajuci njih i njihov pogled na svet, pokusavam da razumem Bozije postupke. Nemojte se uvrediti ovakvim mojim stavom, ne mozemo svi na isti nacin verovati i meni ljudski rituali nista ne znace, jer znam da je Bog iznad svega toga i da on zna moje srce i bez da slavim rituale, on zna moje postenje i poslusnost bez da to demonstriram pred svetom. Zog toga ja ne pripadam nekoj religiji, ali verujem u Boga, jer znam da ga ima, osecam njegovo prisustvo i znam da ni jednom coveku na svetu nije moguce da Njega razume, ali ja ipak imam potrebu za time.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne ocajavaj draga Jestira.Evo,i meni je umrla sestra od 32 godine,mladja od mene,ali meni da nije Vere u Boga,ja ko zna kako bih to prezivela,a kada je ona umrla,ja sam i trudna bila,pa 40-ti dan od njene smrti ,ja prvi dan posle porodjaja,ali nisam ocajavala,nisam plakala,ne znam da li sam za godinu dana dva ili tri puta zaplakala.Ja smrt ne dozivljavam kao kraj,za mene je sestra ziva i dalje,samo sto je ne vidim,a ono sto znam da za nju mogu da ucinim je da se molim,da dajme milostinju i da ne tugujem i ne ocajavam,jer time njoj necu pomoci,a sebi cu sigurno nauditi.

Da tvom bratu Bog da Carstvo Nebesko,a tebi snagu da prevazidjes tugu i da se izdignes iznad svega i da se molis za dusu svog brata.Svi cemo mi jednog dana Bogu  na istinu,i kao sto mi sada prolazimo na groblju pored nekih spomenika od pre sto godina i ne misleci na to da je neko nad njima tugovao,tako se ni nas ljudi nece secati,ali je bitno da nas se Gospod seti.

Pozdrav!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

Kazete da se setim stradanja mucenika, ali meni tudja nevolja ne moze da bude uteha.

Христос да Ти буде утеха. Мученици су пример да је њима Христос био утеха и када су им секли комад по комад тела. Молим Те, ако имаш времена прочитај још једном мој одговор. Опрости што не знам боље да Ти одговорим, јер речи свакако не могу пуно помоћи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Draga Jadranka, strasno je to sto ti se dogodilo, jako mi je zao za tebe. Tako je moj deda umro dok je moja mama bila u drugom stanju sa mojim bratom. Po dedi je onda moj brat dobio ime. Znam kako je mama pricala koliko joj je bilo tesko trudnoj u toj situaciji i mogu da zamislim koliko si prepatila. Zavidim ti na snazi koju imas. vidim da ti znas gde je tvoja sestra sada, ali ja ne znam gde je moj brat... Bio je dobar covek, posten i blag i jedino sto sam sigurna je to da mu sada nije losije nego pre. Kada bih samo znala sta je sa njim sada, da li spava ili je negde, da li nas sve vidi... Ja sam u mom govoru na sahrani rekla sledece: "Otisao sam od vas samo mali korak dalje i nisam uopste daleko. Kada vi budete dosli tamo gdes sam ja sada, zapitacete se zasto ste toliko plakali."

Savo, Knjiga o Jovu nije dobar primer za moj slucaj. Jov je dobio zamenu za sve sto je izgubio, a ja mog brata nikada vise necu da dobijem natrag, pa iako imam jos jednog brata, isto mladjeg, on nikada nece moci da me utesi za ovim koga sam izgubila.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван

Ja sam u mom govoru na sahrani rekla sledece: "Otisao sam od vas samo mali korak dalje i nisam uopste daleko. Kada vi budete dosli tamo gdes sam ja sada, zapitacete se zasto ste toliko plakali."

Све сте рекли, зато не очајавајте. Проживите ово. Сећаш се Патријархових речи? Када се дете роди, сви се радују а само оно плаче; када хришчанин умире сви плачу само се он радује.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Savo, Knjiga o Jovu nije dobar primer za moj slucaj. Jov je dobio zamenu za sve sto je izgubio, a ja mog brata nikada vise necu da dobijem natrag, pa iako imam jos jednog brata, isto mladjeg, on nikada nece moci da me utesi za ovim koga sam izgubila.

Једину праву утеху кад се изгубе блиске особе (доста сам их изгубио лично) једино може да пружи време. Мој приступ је екстреман и не верујем да Вам драга Јестиро може бити од неке нарочите користи, али, рећи ћу Вам, за случај да можда ипак грешим. Моја нада је управо у смрти - наравно, не кроз акт у који бих самовољно ушао, него као једина извесност свих наших живота. Ако, као што ми православни верујемо, смрт није крај него нови и васкрсни почетак, верујемо да ћемо се сусрести са свим драгим особама које смо надживели. Такође, верујемо да су у Божјем присуству и да су сви живи у наручју Очевом. Тај наш отац јесте Једини који Јесте, Јахве, Бог Живи и Бог Живих. Мртви су у том стању само за нас и привремено у току трајања ових наших живота који ће се неминовно окончати, у мањим или већим мукама. Грешите ако мислите да у православном хришћанству нема личног односа с Богом у кога на неки Ваш начин изгледа и сами верујете. Црквена побожност је много више од пуког ритуала, што једино можете да разумете управо личним учешћем на светој Евхаристији, за коју су многи рекли да им је донела утеху у неиздрживом болу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala Ivane, i sama sebi govorim da treba da poslusam to sto govorim, ali to je lakse reci, nego primeniti…

Andrej, razumem te sta mislis, ali i Lazar i Isus su se vratili iz mrtvih i niko od njih nam nije ostavio izvestaj kako je bilo tamo gde su bili. Da je bilo bolje nego na ovoj Zemlji, Bog nam to ne bi otkrio, jer ko bi onda od nas ostao ziv, svi bismo potrcali tamo, a da je gore tamo, niko vise ne bi radjao decu, kada bi znao da ce im biti gore nego ovde sada. I to je moja muka, jer Bog to nije hteo da nam kaze, a ja zelim da znam gde je moj brat sada. Lazar je "spavao", a Isus je posle smrti vaskrsnuo i setao ovom zemljom. Mislim da bi mi bilo lakse kada bih znala gde je on sada i sta radi. Nije to ljudska radoznalost, to je i briga za njega i zelja za sopstvenim mirom.

Share this post


Link to post
Share on other sites

У спиритистичким сеансама само могу да се јаве духови преваре. Срећом, већина медија су преваранти и њихове инвокације не дају никакве реалне резултате - само ново опсенарство. Такође, у самом православљу постоје потпуно антихришћанске представе о тзв. "митарствима" где се наводно "муче" душе преминулих. Наравно, светоотачко предање не пружа никакву подршку оваквим пројекцијама. Православно схватање не допушта увођење Бога у било какав просторни или временски континуум. Дакле, колико год нама то било тешко да замислимо, из перспективе Бога и "пре" оног тренутка који би ми сматрали стварањем, читав процес је већ био завршен - дакле, само из наше материјалне перспективе ми чекамо неки последњи суд - из Божије перспективе, тај суд је већ окончан. Један од савремених светих стараца (можда Клеопа или Порфирије) је рекао да је свако ко је макар једном у животу искрено рекао Господе Помилуј спасен - али, већи подвиг и чистота мисли и дела значи и већу сличност нашег духовног стања Божијем стању. Што смо сличнији Богу (по својим мислима и делима) то више можемо да поднесемо његову близину. На крају, Христос није дошао да спасе праведнике (којих међу људима реално ни нема), него баш грешнике.

Многи свети оци и многи православни дубоко верују да ће свако ко жели да буде с Христом и бити с њим. Христос има начин да се сваком човеку на свету, у свим периодима историје, реално јави у животу - и сигурно свако има шансу и да га прихвати. Ми који смо рођени у православној вери имамо међутим посебан позив и одговорност да му се одазовемо кроз учешће у светој тајни Евхаристије. Али, због комунизма и свих друштвених околности које нас оптерећују ми не знамо да ли ће се и у коликој мери његова милост проширити и на оне који су се крстили само формално и који су, неком разлогом и сопственом слабошћу, били саблажњени да не приме свету тајну Христове искупљујуће жртве (а неке су, сасвим сигурно, затровали и разни "духовници" таквим погрешним идејама). На крају, ко то зна осим самог Христа, нико није достојан његове жртве, али могуће је и да је неко за живота пришао светом путиру а да му је причешће било "на суд или на осуду, а не на исцелење душе и тела." Зато се, управо на овакав начин, трудимо да се од срца и искрено помолимо пред свако причешћивање "страшним и животворним Христовим тајнама."

Дакле, до поновног сусрета с вашим братом, из перспективе православне побожности (пошто сте Ваше питање ипак поставили нама који смо православни, иако Ви кажете да то нисте, па не бих желео да ни у ком смислу стекнете утисак да Вам можда намећемо наше ставове) остаје вам пре свега да се уздате у Свемилост Господа Христа који није пострадао и васкрсао да би било ког човека препустио пропасти душе и тела, него ће, као пастир добри примити сваку овчицу која жели да му приђе. Ви сте познавали Вашег брата и само Ви знате у коликој мери би он био расположен да приђе Христу и да га препозна као свог Спаситеља. Свакако у мери Ваше вере и сами можете да се помолите за поновни сусрет са Вашим братом у Царству Пресвете Тројице, које зато и благосиљамо на почетку сваке евхаристијске службе. Ми с наше стране можемо да се надамо да ће Вам у Вашем болу помоћи и Господ који је био и остао једини прави човекољубац у читавој људској историји.

Коначно, био бих слободан да Вас упутим на други пост. где смо већ разменили нека размислања о могућностима спасења оних који нису православни:

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,6537.msg182064.html#msg182064

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jestira,ni sama ne zivim baš crkvenim i Liturgijskim zivotom,ne zato što ne zelim naprotiv,ali ne mogu se opravdavati nego se uzdam bicu bolje(zdravstveno) i bice bolje pa ce mi se zelje ostvarivati.

Zelim ti reci da ti rituali crkvenog i liturgijskog zivota su neophodni kao u svakodnevnom zivotu sto je

pranje ruku i licna higijena i sve ostalo što moramo obavljati da bismo zivjeli.

Tako je i sa ovim ritalima kako kazeš,samo što ovim ritualima obavljamo higijenu za najvaznije sto imamo-dusu

i najvaznije moguce-zivot vjecni u Carstvu Nj

Ti ziviš krajnje pošteno i cisto (i tvoja porodica)ali treba ti pečat na tvoje poštenje i čistotu.moraš to ovjeriti

Onim Koji Jedini može da da utjehu svakom koje trazi,a On ce naći načina kako "nacina je u Tebe mnogo"

Mi moramo slijediti uobicajene zakone da bismo zivjeli,tako moramo i ove zakone kojim duša zivi i tješi se i spašava

Ja sam procitala odgovor prvi Oca Ivana i molim te i sam ti kaze procitaj ga još koji put,a sigurna sam

da ce svešt Ivan imati Svjetlosti da ti odgovori još utjehonosnije  confused1

i nadam se da ce  confused  confused1 ispuniti tvoj zivot

i oprosti mi se svi trudimoja ne umijem bolje ali me dirnula tvoja patnja pa sam rekla idem pisati pa nek i vjetar odnese

Share this post


Link to post
Share on other sites

Spiritisticke seanse me ne interesuju, jer nemam nameru da razgovaram sa djavolom i njegovim slugama.

Ja sam piostavila ovaj post na pravoslavnom forumu da bih cula vase misljenje i vidjenje stvari. Zbog toga nema potrebe da mi se "izvinjavate" ili mi obajsnjavate da je to vase vidjenje stvari, jer sam to upravo i trazila. Da li vi znate gde prestaje Bozija rec, a gde pocinje ljudska u vasoj veri? Vidite, to je moj najveci problem zasto ne zivim zivotom pravoslavke, jer covek previse toga govori u ime Boga i svako misli da ima pravo na to. Pa i "vicarius filii dei" uzima sebi za pravo da to radi, a znamo koliko stete je svaki od njih naneo ovom svetu.

Jadranka, sta je to "akatist"? Ja se trudim da ne cinim nikome zlo, da zivim svoj zivot kako znam i umem, da budem postena i da analiziram sebe i svoje postupke kako ne bih ucinila nesto sto Bogu nije po volji. Ali, kada vidim da molitve cele moje porodice za zivot mog brata nisu uslisene, pitam se kakvu nadu ja jos mogu da imam u ovom zivotu, kakav oslonac… Jako je tesko tako ziveti, jer smo se mi molili samo da mu spase zivot, svejedno kakve posledice ce da ima, mi smo svi bili spremni da idemo taj put sa njim do oporavka ili makar do poboljsanja, a ovako nije samo moj brat umro, umrli smo svi sa njim, samo sto mi hodamo iznad zemlje…       

Share this post


Link to post
Share on other sites

Guscije pero, lepo si to rekla za duhovnu higijenu, ali za mene je ona nesto mnogo vise od obavljanja rituala. Citala sam ove odgovore sve po nekoliko puta, ali onu dubinu koju sam trazila nisam nasla, iako su to sve tople, iskrene i blagoslovene reci koje su mi upucene. Meni treba nesto vise, nesto sto ce da dodirne moje srce Duhm Svetim i ja sam sigurna da to mogu ovde da nadjem. Razumela sam da si bolesna i jako mi je zao ako je tako, zelim ti da se sto pre oporavis i da mozes da zivis svoju veru onako kako zelis i kako mislis da treba.Sve najbolje ti zelim.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Ljudske ličnosti individualne su kao i otisci prstiju. Temperamenti, prošlosti i vrednosti veoma se razlikuju, kao i uticaji roditelja na decu i reakcije dece na uticaje roditelja. Svaki roditelj treba da nađe vaspitni stil koji odgovara njegovoj/njenoj ličnosti i moći će fino da podešava i usklađuje taj stil, pod uslovom da znaju koji pristupi će najverovatnije da vode njihovu decu ka tome da postanu srećne i odgovorne odrasle osobe.
    • Од Драгана Милошевић,
      - Prolazimo kroz dvogodišnji pakao. Sin je bio reprezentativac u tekvondou i američkom fudbalu, vanserijski talenat za harmoniku i gitaru, odličan đak, preinteligentno dete... Odjednom je počeo čudno da se ponaša. Počeo je da puši marihuanu sa društvom iz kraja i eto sada se vrtimo u krug njegove zavisnosti i agresivnosti i naše nemoći da mu pomognemo.
      Ovim rečima Kosana Bulatović (39) iz Kragujevca počinje svoju ispovest o problemima koje ima sa sinom pošto je upao u kandže droge.
      Njen sin V.B. ima svega 16 godina. Drogu konzumira, kako majka sumnja već treću godinu. Dolazio je u početku kući zamišljen, svetlucavih očiju, usporen… Kada su uradili test, on je bio pozitivan na marihuanu. Kosana je sa suprugom krenula odmah da obija pragove ordinacija psihijatra i psihologa, Centra za socijalni rad… Međutim, sve je gore i gore…
      - Postao je zavisnik. Priznao nam je da je koristio ekstazi, mislim da puši opijum, postaje agresivan. U kući imam šestogodišnju kćerkicu, poslednji put sam morala da ga prijavim policiji. Jednom je sve polomio po kući, čak i televizor i samopovredio se.. Prošle nedelje je uhapšen sa drogom. Trenutno je u “Lazi Lazareviću”…- priča nam Kosana, lomeći ruke, uverena da svom detetu, ipak, može da pomogne. A ona i suprug su svoj život podredili toj misiji.
      Suprug je otišao u inostranstvo da bi mogao da finansira dodatna lečenja, ona je sa ovdašnjim psiholozima pokušavala da prodre u srž problema. Puna je reči hvale za posvećenost doktorke Ružice iz ovdašnjeg Kliničkog centra “Kragujevac” i uopšte lekare ove ustanove…
      - Sa doktorkom Ružicom smo dosta vremena proveli da bi smo utvrdili korene bolesti, da li ima psihičkih poremećaja, preduslova da počne da se drogira. I ništa. Čista obest. Sada smo u fazi da mu je neophodna izolovanost, ali nemam podršku Centra za socijalni rad... Niko ne može da razume dok Vas ne snađe. Pa zar ja koja sam ga nosila u stomaku devet meseci želim mu loše i kako je mojoj duši kada moram da ga smestim u psihijatrijsku ustanovu ili prijavim policiji - priča u dahu Kosana, kako se našla u začaranom krugu administracije i teške roditeljske uloge kojoj je život namenio.
      Ni slutila nije da će sa bivšim suprugom po kragujevačkim ulicama vijati sa dilerima droge, da će stražariti ispred škole, dovodeći u opasnost i sebe i svoju porodicu. Ni to nije pomoglo. Kada se zatvori jedan izvor, droga se nađe na drugom mestu.
      - Sve je prodao iz kuće. Dukseve, čak i čarape… Mi svoje stvari krijemo. Živim sa bolesnom kćerkicom kojoj je neophodna svakodnevna terapija. Počeo je u mom prisustvu da naručuje drogu. Zavisnik je. Plašim se da je počeo da diluje, da bi zadovoljio svoju zavisnost. Ja i suprug mu ne dajemo novac, pošto otvoreno kaže zašta mu treba. U školu ne ide. Ostala nam je jedino potpuna izolacija. Stručnjaci kažu da imamo šansi još godinu dana - kaže naša sagovornica u ispovesti kojom želi da objasni i sebi i drugima kako je došla u situaciju da je nemoćna da pomogne svom detetu.
      U očima joj je strah. Sinovljeva verbalna agresivnost može olako da preraste i u fizičku. A tada će već biti kasno…
      “Moj sin je preinteligentan manipulator”
      - On je preinteligentan manipulator, sa tim se svi slažu. Kada mu je otac uradio test na drogu I video da je uzima, prijavio ga je za nasilje u porodici. Pred nama je jedna priča, a čim stupi u kontakt sa drugima prilagođava se situaciji da nekad niko ne bi ni pomislio da je ikada probao drogu. Umesto da odgajam genija, da se na vreme i agresivnije krenulo u njegovo lečenje, sada se vijam sa dilerima, prijavljujem ga policiji i obijam pragove bolnica - priča nam u svojoj ispovesti majka.

      izvor
    • Од Volim_Sina_Bozjeg,
      Ko po vama, od svetskih lidera zaslužuje Crkveni orden i zašto?
       
    • Од Kafanski amater,
      HRVATSKI ISTORIČAR UZNEMIRIO SRBIJU: ZNA LI VUČIĆ ZAŠTO CAR LAZAR I OBILIĆ NISU MURATU PONUDILI PODELU KOSOVA? | srpskidnevnik.com
      SRPSKIDNEVNIK.COM Jedan od prvih i najljepših opisa Kosovskog zavjeta donosi Dubrovčanin Ludovik Crijević Tuberon, povjesničar iz 15. stoljeća.  
    • Од Милан Ракић,
      Proteklog vikenda otvoren je Muzej žrtvama stravičnog masovnog zločina iz Drugog svjetskog rata. U Starom Brodu, kod Višegrada, iz hladne rijeke Drine izranjaju ljudske figure čija lica odražavaju sav užas njihovog stradanja.  

      Razgovarali smo sa Bojanom Mikulićem, umjetnikom koji je izradio ovo monumentalno djelo od preko 30 skulptura, za šta mu je bilo potrebno osam mjeseci intenzivnog rada.    
      Najveći izazov bio je napraviti nekoliko desetina različitih izraza lica i tijela, koji bi dočarali svu strahotu koju su ovi nesrećni ljudi proživljavali u posljednjim trenucima svog života. 

      „Pokušao sam da pretpostavim kako su se ljudi osećali u tim momentima stradanja. Pokušao sam da prođem kroz osećanja kroz koja su oni prolazili,  osećanja straha, bola, nade, beznađa, patnje, smrti. Tako da sam kroz te različite likove i grimase  pokušao to da dočaram. Anatomija je bila zahtevna, morao sam pokazati taj grč, a jednu ruku koja pokazuje emocije nije ništa lakše uraditi od grimase na licu. Sve je podjednako bilo zahtevno kao i lice“, priča nam Bojan. 
      Mikulić kaže da nije znao za ovaj strašni zločin prije nego što se prijavio na poziv koji su investitori Daka Davidović i Spasoje Albijanić uputili za izradu skulptura za spomen kompleks u Starom Brodu.

      “Nakon što sam odabran za ovaj posao, više sam se uputio u dešavanja na ovim prostorima iz 1942. godine. Investitori su krenuli čistog srca u to i uložili toliko sredstava, energije i ljubavi. Drago mi je što sam na neki način doprineo obelodanjivanju zločina za koje se dugo nije znalo”, kaže Mikulić. 
      Naime, više od 6 000 Srba Sarajevsko-romanijske regije u Starom Brodu i Miloševićima ubile su ustaške jedinice, predvođene Jurom Francetićem. U proljeće 1942. godine krenula je ofanziva sa namjerom da se protjera i pobije srpsko stanovništvo iz istočnog dijela BiH kako bi ostvarili svoj cilj - granicu Nezavisne Države Hrvatske na Drini. Nesrećni ljudi pokušali su da pređu rijeku Drinu i potraže spas u Srbiji. 
      Muzej u Starom Brodu rađen je prema projektu arhitekte Novice Motike, a Bojan ističe značaj i drugih ljudi koji su učestvovali na izradi i postavljanju skulptura u rijeku Drinu, a koji su to najviše činili iz entuzijazma. 

      „Završni deo vajarskog rada uradila je Livnica „Janković“ iz Smedereva, gde je Zoran Janković vodio celi posao. Uzeli su kalupe i odneli u svoju livnicu, gde su njihovi radnici kao i ja imali radno vreme i po 14 sati dnevno u tom periodu. To su neverovatno vredni ljudi, što je neuobičajeno u današnje vreme na ovim prostorima. Ljudi iz Gorske službe spasavanja koji su postavljali ove teške skulpture u hladnu vodu rijeke Drine su divni ljudi. To su radili iz čistog entuzijazma. Cela ekipa je radila iz čistog entuzijazma, više nego iz bilo kojeg drugog razloga.“ 
      Sve skulpture Mikulić je izradio u ateljeu Narodnog pozorišta Republike Srpske, gdje je stalno zaposlen.

      “Posebno sam zahvalan upravi Pozorišta na podršci i razumevanju, imam tu atelje gde mogu slobodno da radim. Doprinosim pozorištu i ono doprinosi mom radu, u dobroj smo simbiozi.”
      Iako veliki umjetnik, Bojan je po prirodi skroman i kaže da nikada nije promovisao svoj rad, niti je imao ambicije da se pojavljuje u medijima, ali da bi zbog svoje djece volio da oni nekada vide trag o djelima koja je stvarao. Interesovanje javnosti za njegov rad poraslo je zbog skulptura u Starom Brodu, ali Mikulić iza sebe ima još mnogo značajnih radova. 

      Rođen je u Novom Sadu, a slikarstvo je diplomirao na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Magistrirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti Sarajevo, a samostalne izložbe imao je u Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD-u. Njegove skulpture trajno su postavljene u Turskoj, SAD, Srbiji i Bosni i Hercegovini. 
      U Banjaluci živi sa suprugom i troje djece i kaže da se tu ukorijenio i da tu planira i ostati.
      „Ja bih voleo da ostanem ovde. Tragično mi je kad vidim koliko divnu zemlju imamo, a koliko bežimo iz nje. Nije toliko ni ekonomski faktor uzrok tome, koliko međuljudski odnosi. Neka ogorčenost nas tera jedne od drugih. Ali ja verujem da se stvari mogu promeniti nabolje, da ćemo steći svest o tome da živimo u jednoj od najlepših zemalja na svetu. Putovao sam po Rusiji, Evropi, Americi, i mogu da kažem da imamo lepše predele od Švajcarske. Švajcarci su to kultivisali, ljudska ruka je to još ulepšala, ali naša geografija je po meni mnogo lepša i raznovrsnija. Strašno je što mi zaista ne znamo da živimo u njoj, ali nadam se da će se svest o tome promeniti i da ćemo naučiti da živimo.“ 
      Milica PLAVŠIĆ

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...