Jump to content

Представио се у Господу геронда Јефрем Филотејски и Аризонски (1928-2019)


Препоручена порука

jefrem_arizonski1%2B%25282%2529.jpg
 
Јутрос око 6:00 часова по средњоевропском времену упокојио се у Господу познати изданак светогорског монаштва и велики делатник наше Цркве на тлу Северне Америке старац Јефрем Аризонски (Филотејски), саопштено је на порталу Ромфеа.гр
 
koimisi_geronta_efraim.jpg
 
Велики савремени подвижник, проигумaн светогорског манастира Филотеј, старац Јефрем Филотејски (у свету Јоанис Мораитис) се родио 24. јуна 1928. године у граду Волос (Грчка). Са 19 година се одрекао света и преселио на Свету Гору Атос, поставши послушник светог старца Јосифа Исихасте, безмолвника и пустињака.
 
Величина личности и дела Старца Јефрема достојна су његовог духовног оца. Обновио је обитељ Филотеј на Атосу, а после тога је за кратко време на Америчком континенту основао деветнаест манастира који су постали духовна оаза за Американце жедне благодати Божије. Преминуо је у обитељи Светог Антонија у Аризони (САД)  коју је сам основао вршећи непрестану молитву за своја духовна чеда и спасење целог света.
 
1960.године један од највећих православних богослова ХХ века, отац Јован Романидис (1927-2001) је у писму атонском монаху и црковном писцу Теоклиту Дионисијатском писао: ”Светогорци морају да одмах пошаљу своје представнике у САД и да оснују тамо монашке обитељи, у супротном случају Православље на Америчком континенту очекује неизбежна погибао”. Неколико година после тога, да оствари замишљено напорима тек једног човека, рекло би се немогуће.
 
Отац Јефрем (Мораитис) је први пут дошао у Канаду 1972. године на позив својих духовних чеда. После неколико година овакве посете у САД и Канаду су постале честе. Старац је разговарао са људима, учио их, тешио, проповедао... Постепено је све више постајала очигледна потреба Американаца за живу реч Јеванђеља и њихова потреба за правим духовним животом.
 
За основу своје мисионарске делатности старац Јефрем је поставио отварање мушких и женских манастира, који су постајали духовни центри, који су привлачили хиљаде неравнодушних људи, који су гледали на обитељ као на “делић Неба на земљи”.
 
Према речима познатог грчког историчара и богослова оца Георгија Металиноса, “православни манастири постају најефективнији мисионарски центри. Живот у обитељи, посматрање живота монаха и учествовање у богослужењима много ефективније делују на оне који пролазе кроз процес оглашења од сувопарних схоластичких речи. Инославни желе да упознају живо Православље и да га виде изнутра”.
 
Манастири старца Јефрема су се појавили у многим регионима САД и Канаде: Њујорку, Тексасу, Флориди, Вашингтону, Јужној Каролини, Пенсилванији, Илиноису, Калифорнији, Мичигену, Монтреалу и Торонту. Укупан број обитељи које је основао старац Јефрем у овом тренутку износи деветнаест, а још два манастира се налазе у изградњи. Тај број се може још повећати, пошто многи мирјани поклањају земљу и иступају са иницијативом да се оснује још више нових обитељи.
 
Сви манастири старца Јефрема су са конаком. Они се руководе атонским уставом и као основу свог живота изабрали су завете Јосифа Исихасте. Многи житељи америчких и канадских обитељи су више пута посећивали Свету Гору и чак су неко време живели у атонским манастирима, желећи да се упознају са монашким предањем на његовом извору.
 
У број људи који живе у обитељима које је основао Јефрем Филотејски убрајају се људи разних социјалних слојева и националности: поред грчких имиграната у САД, ту спадају и разни представници различитих народа и религија који су прешли у Православље (мормони, муслимани,индуси, будисти, јудејци, католици и протестанти).
 
Америчка Православна Црква се у тренутку пресељења старца Јефрема у САД налазила у дубокој кризи. Модернистичка новотарења архиепископа (касније Васељенског патријарха) Атинагоре(Спиру) довела су до лишавања Цркве њеног исихастичког и аскетског карактера. Америчко Православље је изгубило духовну дубину и васељенску перспективу, претворивши се тек у етнографски клуб за оне имигранте који жале за Отаџбином.
 
Старац Јефрем је спасао америчко Православље од растапања и асимилације према протестантском обрасцу. Његова делатност је омогућила да Црква изађе из своје националне затворености и да придобије себи нове људе.
 
Однос ка старцу Јефрему је у прво време у православној средини био уздржан. Хришћанство Јефрема Филотејског је на први поглед деловало сувише сурово и аскетично, али када би се сами људи упознали боље са старцем и његовим ученицима, топио би се лед неразумевања: Грци-имигранти су од све душе заволели обитељи старца Јефрема.
 
Данас хиљаде људи викендима и празницима са свих страна САД и Канаде долазе у манастире које је основао старац. Они вољно и са радошћу одстојавају многосатне манастирске службе и мењају своје ставове ка вери под утицајем виђеног.
 
Манастири Јефрема Филотејског су имали огроман утицај на православне јереје који су служили у САД и Канади. Мењање ставова свештенослужитеља је омогућило постепен повратак заборављеном Православном предању у многим америчким парохијама. Данас већина православних свештеника у трагањима за духовном подршком долази код оца Јефрема и у његове обитељи. Под утицајем учења и позива Јефрема Филотејског многи амерички православни свештеници су постали противници религиозног синкретизма и екуменизма, почели су да носе мантију не само за време богослужења, већ и у свакодневном животу.
 
Центар мисионерског служења оца Јефрема је био манастир светог Антонија у Аризони, који се налазио недалеко од главног града те америчке државе, града Феникс. Већина  локалних становника у тренутку доласка старца Јефрема су били мормони, а данас су неки од њих прихватили Православље.
 
Обитељ светог Антонија је основана 1995.године у безводној и сувој пустињи. Старац Јефрем је првобитно планирао да сагради манастир на другом месту, али је према промислу скренуо са пута и обрео се на пустињском месту између Феникса и Тусона. Очевидци говоре да су у том тренутку јасно чули звук звона, невероватно налик звону у родној обитељи оца Јефрема - манастиру Филотеју. “Овде ћемо саградити манастир”, рекао је тада старац. Владика Антоније, епископ Сан Францискански дуго није могао да поверује у ту причу, све док и сам једном, неколико година касније, није чуо сличан звук. Он се приближавао манастиру светог Антонија који је био у изградњи, када је чуо како звоне звона. Како су сазнали неколико минута касније, звук је био натприродног порекла, пошто сами монаси нису звонили.
 
Око манастира је, по благослову старца, купљено 1.200 јарди земље на којима је посађено 3.000 стабала маслина, поморанџи, лимуна, грејпфрура, пистаћа, грожђа и палми. Да се дрвеће не би осушило била је неопходна вода која је на чудесан начин пронађена током подземних ископавања. Старцу Јефрему се јавио Антоније Велики и показао му је место где треба да почну да копају бунар. На дубини од 980 м пронађена је вода које је било довољно да околину из пустиње преобрати у цветну оазу.
 
Сада се у манастирском врту налази више од две хиљаде врста биљака, без обзира на то што летње температуре у Аризони достижу 40-45 степени Целзијусових. По свој околини братија манастира је подигла фонтане, поставила  уличне сијалице  и изградила путеве.
 
Данас посматрајући величанствени рајски врт и велелепне храмове, које је подигла братија обитељи светог Антонија, тешко можемо поверовати да када је овде први пут дошло шест атонских монаха, да ту није било ни воде, ни путева, ни струје. Као првобитни смештај за старца Јефрема и његове ученике су послужиле четири приколице. Монаси су били принуђени да раде у околини која је обиловала отровним змијама и опасним крволочним животињама. Старца Јефрема, који је пожелео да сагради манастир у пустињи, је локално становништво сматрало лудим. Чак су у успех његове делатности сумњали и православни људи.
 
Али прошло је време и на месту малених приколица појавили су се храмови и главне грађевине, а број братије се повећао са седам на четрдесет пет људи. Главни саборни храм манастира посвећен је преподобному Антонију Великом и светитељу Нектарију Егинском. Још шест храмова је посвећено преподобном Серафиму Саровском, пророку Илији, великомученику Пантелејмону, великомученику Георгију, великомученику Димитрију, светом Николи и Јовану Предтечи.
 
При обитељи се налази и конак, са пространим, светлим собама у којима се истовремено може сместити 500 ходочасника. У складу са традицијама атонског монаштва, преноћиште и храна се гостима манастира дају бесплатно. У конаку је гостима у неограниченој количини доступно воће, освежавајући напици, чај, кафа.
 
Према броју посетилаца обитељ светог Антонија  се налази на другом месту у држави Аризона, само нешто мало заостајући за Великим Кањоном (Гранд Кањоном) - једној од главних атракција у САД.
 
Манастир светог Антонија води огромну добротворну делатност. Монаси обезбеђују смештај скитницама и пружају помоћ свима који је траже. У граду Тусону који се налази нешто јужније од обитељи, по благослову старца Јефрема је саграђен центар помоћи за сиромашне и неудате жене.
 
Игуман светоантонијевског манастира је атонски јеромонах Пајсије - један од првих пет досељеника у обитељи, који је дошао у САД са Свете Горе заједно са Јефремом Филотејским. Сам старац Јефрем се у манастиру не бави питањима вођења манастира, већ је духовних свих манастира које су основали. Такође, отац Јефрем је и духовни наставник за хиљаде мирјана који долазе у Аризону са свих старана планете.
 
Свети старац Јосиф Исихаста - духовни учитељ Јефрема Филотејског
 
286914.p.jpg
 
Значај мисије старца Јефрема се тешко може преценити. „Ми, амерички архијереји и јереји, током седамдесет година смо хтели да привучемо народ у Цркву организовањем фестивала. То јесте ми смо организовали празнике и прославе, угошћавали  смо људе пићима, храном и забавом. Заборавили смо молитву, исповест, постове, бројанице - све оно што чини Предање наше Цркве. Чак смо били против изградње манастира, пошто смо мислили да нема апотребе за њима и да они ништа не могу да дају нашој Цркви. И ево, дошао нам је најмањи човек, без светског образовања и богословских диплома, без новаторских и смелих идеја (које смо ми у изобиљу имали) и подсетио нас на најважније - на наше Православно Предање.
 
Он није позивао на игре и забаве, већ је позивао на пост и учешће у многочасовним бдењима. И људи су се одазвали на његов позив, дошли су код старца и подржали га. Број оних који долазе код оца Јефрема се не може избројати. Америка, која се спремила за излаз из ћорсокака потрошачке културе и робовања материјалним вредностима помоћу различитих друштвених покрета (на пример хипи) и источњачких религија, је открила за себе истинско неупрљано хришћанство - Православље“- ово су речи оца Антонија (Мосхонаса), који се упокојио као многогодишњи настојник православног храма у граду Тусан.
 
Према речима оца Јефрема, дикеја скита светог Андреја Првозваног на Атону, “старац Јефрем се подвргао прекомерним и најтежим клеветама и нападима”. Али, без обзира на сталне наручене критичке репортаже на америчкој телевизији и у штампи, он није спуштао руке већ је наставио своје мисионерско служење. Јефрем Филотејски је живи пример великог подвижника, који је својим животом доказао исправност речи преподобног Серафима Саровског “Спаси се сам и око тебе ће се спасти хиљаде”. (текст преузет са интернет странице Православна породица)
 
Вечан ти спомен, достојан блаженства и вечног спомена, приснопамјатни старче и оче наш Јефреме!
 
efraim_arizona_koimisi4.jpg
 
54567.jpg
 
 
Целокупан прилог поводом упокојења старца Јефрема прочитајте ОВДЕ

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pokojni otac Luka Anic opisujuci susret sa starcem Jefremom u Filoteju kaze kako je imao osjecaj da se susreo sa bezazlenim djetetom koje se tu u manastirskom dvoristu igra... Kao jagnje dobrodusan starac 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протођакон Драгиша Ђокић уснуо у Господу 5. маја 2021. године у Београду.

      Рођен је 6. августа 1954. године у селу Свођу код Власотинца. Основну школу је завршио у Ћуприји. Богословију Светог Саве у Београду завршио је 1974. године, а на Богословском факултету у Београду је дипломирао 2004. године. За службеника Светог Архијерејског Синода при администрацији службеног листа Гласник постављен је 1980. године, да би идуће године био постављен за службеника Кабинета Патријарха српског. 
      Године 1982. венчао се са Славицом, рођ. Ћосић, у Пачиру, у Епархији бачкој. У браку имају две кћерке Милицу (1985) и Душицу (1987). Рукоположен је 1982. године у чин ђакона у храму Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу и постављен за хонорарног ђакона при храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Београду. Чином протођакона одликован је 2000. године. Од 1990. године запослен је најпре у Доброчиству при Штампарији Патријаршијског управног одбора, а од 2006. године у Издавачкој фондацији Архиепископије београдско-карловачке, одакле је отишао у пензију 2019. године.
       
      Опело ће бити служено 8. маја 2021. године са почетком у 13,30 часова испред цркве Вазнесења Господњег у Болечу.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. 

       
      Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца...
      Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. 
      После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња.  
      О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих.
      Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен!
      Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби  Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни.
       
      протопрезвитер Дејан Крстић, 
      професор Богословије у Нишу
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се у вечерњим сатима, на празник Благовијести,  7. априла 2021. године на Цетињу упокојио у Господу протосинђел Исак (Симић), сабрат Цетињског манастира, после дугогодишње срчане болести, причестивши се претходно Светим даровима.
      Повезана вест: 
      Владика Јоаникије: Отац Исак, тихи монах и свештенослужитељ Христов, поживио је међу нама ненаметљиво и скромно

       
      Отац Исак је сахрањен данас, 8. априла на монашком гробљу у Манастиру Ћелија Добрска, метоху Цетињског манастира. Опијело је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, уз учешће братства Цетињског манастира и цетињских пароха.
      Отац Исак је рођен 21. априла 1961. године у Адашевцима код Шида, од оца Славка и мајке Добриле. На рођењу је добио име Зоран, а доцније је на крштењу добио име Симеон. Дипломирао је на катедри Историје умјетности на Философском факултету у Београду гдје је студирао и психологију. У Цетињски манастир је дошао 1993. године за Васкрс. Замонашен је руком блаженопочившег Митрополита Амфилохија, заједно са садашњим Епископом полошко-кумановским Јоакимом и игуманом Манастира Стањевићи архимандритом Јефремом, на празник Светог Исака и Јефрема Сирина, 10. фебуара 1996. године. Обављао је послушање манастирског ризничара више година. Рукоположен је у ђаконски чин 26. јула исте године у Манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци. Јеромонах је постао на Велику Суботу 1999. године у Цетињском манастиру.
      Одлуком и благословом Митрополита Амфилохија, отац Исак је постављен за настојатеља Манастира Дајбабе 1999. године. У том звању, написаће књигу „Живот и дјело Преподобног оца нашег Симеона Дајбабског“ (2004) која је објављена са сабраним списима Светог Симеона према коме је гајио посебну љубав.
      Због здравствених проблема, отац Исак се враћа 2007. године на Цетиње, у манастир свог пострига. Као један од аутора, учествовао је у изради капиталног дјела „Ризница Цетињског манастира“ (2013), а написао је и неколико радова из области историје црквене умјетности који су објављени у издањима Митрополије. На празник Светог Николаја Жичког и Јоасафа Српског, 3. маја 2013. године, Митрополит Амфилохије му је додијелио чин протосинђела. До свог упокојења, поред многих здравствених проблема, ревносно је обављао дужност манастирског свештенослужитеља. Био је познат по својој благој нарави и омиљен међу вјерницима.
       
      Молимо се Господу да га у насељима праведних настани и да му учини вјечан спомен!
       
      Митрополија црногорско-приморска и Управа Цетињског манастира
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У понедељак, 5. априла 2021. године, у јутaрњим часовима уснуо је у Господу протојереј-ставрофор Милан Т. Остојић, умировљени парох темерински.

       
      Прота Милан је рођен у Госпођинцима, 29. августа 1954. године, у побожној и благочестивој породици, а у временима која многи памте као изузетно тешка за Цркву Божју изабрао је позив да служи Олтару Божјем. По завршетку Богословије „Света Три Јерарха” у манастиру Крки, рукоположен је у чин презвитера руком блажене успомене епископа новосадског и бачког Никанора (Иличића). Службовао је у Бајши, потом дуги низ година у Бачкој Тополи, а активну свештеничку службу је окончао као парох при храму Светога великомученика Георгија у Темерину. Током активне свештеничке службе био је постављен на дужност архијерејског намесника суботичког и архијерејског намесника новосадског другог. На предлог Епископа новосадског и бачког господина Иринеја, одликован је на празник Преноса моштију Светога Саве, 19. маја 2019. године, орденом Светога Саве другог степена, за истрајну љубав према Цркви, посведочену вишедеценијским искреним служењем и пожртвованим радом у Винограду Господњем. По упокојењу своје троје деце, Александре, Јоване и Станислава, са сваким смирењем и молитвеним усрђем са својом супругом Наташом носио је животни крст, по примеру праведнога Јова.
      Oпело новопрестављеном протојереју-ставрофору Милану Остојићу биће служено у уторак, 6. априла текуће године, у 12 часова, у храму Светог великомученика Георгија у Темерину.
       
      Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш оче Милане!
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Danijela,
      Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године.
      Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину.
×
×
  • Креирај ново...