Jump to content

Овде пријавите присуство ботова на форуму

Оцени ову тему


Recommended Posts

Izgleda da se ovim ne bavi niko od tehnicke podrske - ovi` dana botovi ulecu sa svi` strana, a sad su krenuli da salju i privatne poruke.

`Ajte malo regulisite to, jeri ovako forum izgleda bas busan i nezasticen.

...

https://pouke.org/forum/index.php?/profile/31404-sharonarnett/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 88
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Sad će da postane stvar prestiža kome bot šalje pp. Kome ne pošalje nije dovoljno kul...nije pozvan na žurku .

@obi-wan pa to je nepravda ja ni od bota da dobijem pisamce 

@sharonarnett Добро дошла на форум. Не обраћај пажњу на душмане, слободно пиши, има разних тема. Зашто мени ниси послала приватну поруку? П.С. Лепасиии... Поу!!!!

Постоване слике

@obi-wan  сумњив ник нејм, као и аватар...изгледа да није са ове планете . Аааааа ванземаљци на форуму. Молим администрацију да га добро прочешља .  

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@obi-wan ова тема не иде уз Поуке

ако ће вам бити лакше, ево нека мој аватар буде збирно место за све ботове

али немојте друге прозивати

ни у шали

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Једна жена је управо пријавила мужа ...добила сам дојаву  :smeh1:

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 4 минута, Биљана, два рече

@obi-wan ова тема не иде уз Поуке

ако ће вам бити лакше, ево нека мој аватар буде збирно место за све ботове

али немојте друге прозивати

ни у шали

Ова што је Оби линковао је већ гомили људи, укључујући и мене, послала скоро идентичну приватну поруку (баци поглед на статус што је ставила Сања Т.) да је контактирамо на неком њеном мејлу. При томе је "она" очигледно користила гугл транслејт. 

Значи ради се о стварном боту ( = софтверу који спамује све форуме редом где може да се региструје), а не о особи. Наравно да нико неће да прозива некога и да га назива ботом, али кад неки стварни бот повремено упадне корисно је да се има једна оваква тема да би се скренула пажња уредницима да реагују.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

:D 

 

STEAMCOMMUNITY.COM

I am the official VIP Bot for the Vatican City TF2 servers. VIP is 1 key per month. I accept all Pure as well as most items as long as they are worth at least 1 ref a piece. Please add me and send me a trade offer. I will...

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 26 минута, Биљана, два рече

@obi-wan ова тема не иде уз Поуке

ако ће вам бити лакше, ево нека мој аватар буде збирно место за све ботове

али немојте друге прозивати

ни у шали

Biljana, ovde se misli na TEHNICKE botove, male programcice koje hakeri prave da bi uhodili i krali tudje podatke na raznim internet mestima.
Rec "bot" (skraceno od "ro-bot") oznacavala je pre svega to, a tek mnogo kasnije je upotrebljena u politickim okruzenjima.

Tako da ova tema, naravno, nema nikakve ni najblaze veze sa politikom, nego sa tehnickom podrskom na samom forumu.

Kad racunarski bot, kao ovaj gore navedeni, udje neometano na forum, to znaci da je softver foruma postao "busan" i manje bezbedan.

Eto, nadam se da je jasnije.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 36 минута, Рапсоди рече

@obi-wan  сумњив ник нејм, као и аватар...изгледа да није са ове планете . Аааааа ванземаљци на форуму. Молим администрацију да га добро прочешља .  

Ovakve stvari nisu za zafrkanciju, jer pokazuju (krupne) rupe u bezbednosnoj strukturi softvera.

Softver ovog foruma nije besplatan, placa se, i vrlo je vazno da se autorima skrene paznja na ovakve propuste.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 21 минута, GeniusAtWork рече

Ова што је Оби линковао је већ гомили људи, укључујући и мене, послала скоро идентичну приватну поруку (баци поглед на статус што је ставила Сања Т.) да је контактирамо на неком њеном мејлу. При томе је "она" очигледно користила гугл транслејт. 

Значи ради се о стварном боту ( = софтверу који спамује све форуме редом где може да се региструје), а не о особи. Наравно да нико неће да прозива некога и да га назива ботом, али кад неки стварни бот повремено упадне корисно је да се има једна оваква тема да би се скренула пажња уредницима да реагују.

Osnovna tehnicka pismenost vecine ljudi koji koriste internet je otprilike na nivou renesanse, u to nema nikak`e sumnje... 0703_read

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@obi-wan ма јесте, само је поента да може и као обавештење форумашима, а не као тема, или, да се едукујемо о тим програмчићима евентуално, а мени звоне те детективске радње већ месецима кад се помене реч бот

па ето 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Биљана, два рече

@obi-wan ма јесте, само је поента да може и као обавештење форумашима, а не као тема, или, да се едукујемо о тим програмчићима евентуално, а мени звоне те детективске радње већ месецима кад се помене реч бот

па ето 

Ne moze kao obavestenje, jer se mnogo takvih zagubilo vremenom u moru tema i podataka.

Ovu temu sam otvorio da imamo jedno mesto za prijavu ovavkih pojava, a urednici bi bili razboriti ako je "zakace" (= "pinned"), da uvek bude na prvoj indeksnoj strani datog podforuma, i da tako svi clanovi mogu lako da je nadju i obaveste urednistvo i ostale clanove o nekom botu koji je usao na forum.

Ovakvih pojava je ranije bilo manje, sad su nesto ucestali, a to znaci da nove verzije softvera koji sad nosi forum nisu doterane i zavrsene kako treba.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Вјерници ће од понедјељка моћи да присуствују вјерским обредима уз поштовање дистанце, а Национално координационо тијело за борбу против вируса корона није дало одобрење да се 12. маја, поводом дана Светог Василија, у Никшићу организује традиционална литија, јер је свако јавно окупљање које укључује кретање забрањено.    Ректор Цетињске богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић казао је за “Дан” да ће 12. маја, на дан Светог Василија Острошког, у свим храмовима бити богослужења уз присуство вјерника, док ће централна света литургија бити у Манастиру Острог. Он је навео да му је драго да су почеле да попуштају мјере и потврдио да ће од понедјељка вјерници моћи да присуствују богослужењима у храмовима, уз поштовање дистанце, али је указао да ни усвојене мјере нијесу прецизне, те да отварају простор за злоупотребе и дискриминацију. Конкретно, оцијенио је да је ограничавање на 20 људи испред храма дискриминација јер, на примјер, испред Храма Христовог васкрсења у Подгорици и Светог Јована Владимира у Бару може да стане и 100 људи уз поштовање дистанце.   – Ми смо јуче имали састанак са представницима НКТ-а, као и представници Мешихата и Надбискупије, и речено је да ће од понедјељка бити могућа богослужења, уз присуство вјерника и поштовање мјера. Сагласили смо се да је ситуација са вирусом повољна и да је добро да мјере попуштају, али да је негативна ствар то што немамо чешће састанке јер се многе ствари које се тичу забране окупљања тичу вјерских објеката. Зато би требало да имамо чешће сусрете, јер нити љекари знају све о вјерским обредима, нити свештеници знају све о здравственим мјерама, те да се може доста тога урадити у договору, а када се договарамо нема простора за злоупотребу – навео је Перовић.   Он је указао да су неке мјере које су усвојене недефинисане и остављају простор за злоупотребу, због своје нејасноће.   – На примјер, мјера је да сахрани може да присуствује најужа породица, али је чињеница да сахрана не може да се обави без комуналних радника, а нигдје не пише да не може доћи свештеник. Као што посао комуналног радника представља јавну дјелатност, тако се, уз међусобне разлике, и свештенички посао може посматрати као посао од јавног значаја. Такође, преко 20 људи испред храма се никако не може тумачити као јавно окупљање, а што се тиче литија свештеници, ако их је мање од 20, имају право да уз поштовање дистанце спроведу литију казао је Перовић, додајући да се у мањку прецизности у мјерама оставља простор људима који командују да на терену врше лоупотребе и тумаче мјере да оне буду уперене против Цркве, а не против вируса.   Перовић је истакао да ће Црква испоштовати све прописе који су у складу са Уставом и законима, те спроводити оно што се спроводи на другим јавним мјестима, као што су продавнице, апотеке, градилишта…   НКТ је јуче саопштило да су вјерски обреди могући под условима да је у објекту највише једно лице на 10 квадрата, а изван највише 20, уз минимум два метра дистанце. На улазу у вјерске објекте треба да стоји информација колико лица највише може да стане, а сви у вјерском објекту, осим свештеника, морају носити маске. На улазу мора стајати средство за дезинфекцију, а Влада је у званичној објави посебно истакла “забрана окупљања је на снази!”.   Помоћник директора Института за јавно здравље Сенад Бегић навео је јуче да о литијама нијесу разговарали, али да је “забрана јавних окупљања још увијек на снази”, те да је она јако битна.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епархија ваљевска овим путем обавештава све своје епархиоте и целокупну јавност да је код Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Господина Милутина потврђено присуство вируса корона, као и код још двојице свештенослужитеља наше Епархије.      Епископ Милутин и двојица клирика тренутно се налазе у КБЦ „Др Драгиша Мишовић” у Београду. Овим путем позивамо све свештенство, монаштво и верни народ Епархије ваљевске и наше Мајке Цркве уопште да још усрдније узнесу своје молитве за оздрављење нашег Архипастира, оболелих свештенослужитеља и свих оболелих у нашој Отаџбини и у читавом свету. Епископ Милутин је коронавирус задобио тако што је као вредни пастир ходио и служио у својој Епархији, онако како већ више од пола века служи Богу и роду.   Насупрот овој непобитној чињеници, Епархија ваљевска са жаљењем констатује да су се појавиле неистините и злонамерне тврдње о узроку појаве вируса корона у граду Ваљеву, које на најсрамнији начин повезују и самог Епископа са том чињеницом. Наиме, најпре је са самог врха градске власти у Ваљеву послата нетачна информација о томе да је један од узрока појаве вируса корона у Ваљеву „скорашња посета једног свештеника из Италије Епархији ваљевској”. Ову неистиниту вест одмах су многи, брже-боље, без провере раширили по целом медијском простору Србије. Како то обично бива, свака лажна вест добија своје метастазе, тако да смо могли чути много тога — од тога да је ,,почетком марта дошла неколицина свештеника из Италије” до тога да је читава једна „делегација из Италије посетила Епархију ваљевску”. Поводом ових бескрупулозних неистина, Епархија ваљевска износи следеће чињенице:   1. Никаква делегација, никакви свештеници, ниједан верник или било која особа из Италије или било ког другог кризног подручја на свету није у последње време била у посети Епархији ваљевској.   2. Епископ Милутин, као и сви свештеници Епархије ваљевске, у последњих неколико месеци нису путовали ни у једно кризно подручје на свету које је заражено коронавирусом.   3. Све активности које је, као Архипастир своје епархије, епископ Милутин вршио, служећи и вршећи канонске посете у Епархији, везане су искључиво за период пре било каквих мера које је донела Влада Србије, а односе се на ограничено кретање, односно у исто време када су на пример, градски оци били веома активни у предизборној кампањи, пре појаве било каквих симптома болести.   4. Од тренутка проглашења ванредног стања, епископ Милутин ни за један метар није напустио седиште Епархије ваљевске и од почетка је поштовао правила самоизолације, одговорно дајући пример свим свештеницима и верницима.   5. Епископ Милутин је први у Српској Православној Цркви донео одлуку о прекиду освећења домова пред празник Васкрса (свећење васкршње водице), имајући у виду информацију да се у Ваљеву појавио вирус и старајући се и на тај начин да се спречи ширење заразе.   Из свега реченог јасне су две непобитне чињенице: прва да Епархија ваљевска и епископ Милутин немају никакве везе са појавом вируса корона у граду Ваљеву, а друга да је Епархија ваљевска благовремено и одговорно предузела све потребне мере за спречавање ширења вируса. Уосталом, наш Преосвећени епископ Милутин са двојицом својих клирика, спада међу прва оболела лица, за што не сноси никакву личну одговорност, како га поједини медији злонамерно клеветају, него је, напротив, угрожен због неодговорности неких других људи. Уколико се настави ова медијска хајка против Епархије ваљевске и њеног епархијског архијереја и свештенства, бићемо приморани да против свих клеветника поднесемо одговорајуће кривичне пријаве.    Из канцеларије Епископа ваљевског   Повезан садржај:    Обавештење Епархије ваљевске упућено верном народу     Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Светом Архијерејском Литургијом, служеном 15. марта 2020. године, којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, свечано је прослављена друга недеља Великог поста – Пачиста, у Цркви Светог архангела Гаврила на Дедињу у Београду.   Звучни запис беседе   „Друга недеља Часнога поста је веома садржајна недеља“ напоменуо је Патријарх Иринеј на почетку литургијске омилије на прочитано зачало. У њему се описује једно велико дело Господње у коме је Господ исцелио тешког болесника, а све по вери његовој и оних који су га донели. Видевши труд и веру оних који су га носили Господ му је рекао: „Опраштају ти се греси“, показујући тиме чудесно дело љубави и милости. Тиме је Господ показао да је заиста истовремено истинити Бог и истинити човек.  И то је света тајна љубави Божије, да је Бог изволео да приступи нама, људима који су одступили од Бога, од истине Божанске.   „Мало се људи баве тиме одкуда смо ми, одкуда све ово, откуда све што је под сводом небеским. Да ли је то само од себе настало? Све је то дело промисла и љубави Божије. Ништа нема у овоме свету што није створено по вољи Божијој. А човек је круна Божанског стварања“ рекао је Свјатјејши, закључујући да је узрок болести болесника из Јеванђеља био неки грех његов. Јер када га је Господ ослободио греха тада је и оздравио. Што нама даје пример и поуку да све оно што се нама дешава и лично и у свету, дешава се по заслузи људској.   „Данас је страх завладао у читавом свету од овог вируса“ рекао је Свјатјејши напомињући да је решење свега у томе да се вратимо Богу, јер наш пут је да се вратимо Цркви својој и вери својој. Када то будемо чинили отклониће Господ свако искушење.   „Људи су одбацили Бога. А када човек одбаци Бога, Бог га препусти самоме себи. А шта је човек без Бога? Ништа!  Тама, сен и смрт! Дакле све ово што се дешава  то је само Божија опомена, знак да нас је Бог препустио самима себи“ закључио је Патријарх Иринеј у својој беседи.   На крају Свете Литургије, Патријарх Иринеј је одслужио кратак спомен невино пострадалим у Сарајеву и на Косову и Метохији.   Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: протојереј – ставрофор Александар Средојевић, јереји Јован Бабић и Славко Папић и протођакон Милан Ковачевић.       Извор: Радио Слово љубве
    • Од Justin Waters,
      После четрдесет година проведених у иностранству, на три континента, од тога двадесет осам година у Јапану, вратили смо се назад у град нашег одрастања и младости.
       
      Питање које најчешће чујем у последњих осам месеци је:„Да ли сте се навикли?” На лепо се не морамо навикавати; то спонтано прихватамо, не размишљамо о томе јер сви сматрамо да је „Богом дато”. На оно, не тако лепо или много другачије од свега на што смо већ навикнути, потребно је време, добра воља, потпуна предаја или како многи овде кажу, сналажљивост. 
      После четрдесет година проведених у иностранству, на три континента, од тога читавих двадесет осам година у Јапану, вратили смо се назад у град нашег одрастања и младости. Последњи пут сам била у Србији 2014. године. Разлике у последњих пет година су веома видљиве, фасаде су још оронулије, ишкрабане којекаквим паролама и порукама, тротоари нису сређивани деценијама, много ђубрета на све стране.
      С друге стране, кафићи, ресторани и места за забаву који су крцати у свако доба дана су раширени по целом граду. Делује да Срби проводе много више времена по таквим местима него било где. 
      Ово је омањи списак онога што се много разликује од навикнутог: 
      1. Избацивање ђубрета и рециклажа су на врло неразвијеном нивоу. У Новом Саду постоје (чак не у свим деловима града) само две врсте контејнера за ђубре, за комунално и амбалажно. У амбалажне убацује се све заједно, неразврстано: метал, стакло, пластика, папир, текстил итд. Стално налазим и избачене велике делове намештаја који данима стоје на улици.
      Србија је рај за пластичне кесе које се немилице троше на пијаци, у пекарама, продавницама. Част изузецима и добровољцима који чисте и скупљају разбацано. 
      Поглед на новосадску цркву (Фото А. Васиљевић) 2. Овде сада има далеко више паса него раније. Пси су свуда присутни и махом се добро понашају. Не могу ни реч против њих да кажем. Међутим, власници паса углавном не покупе природне остатке својих љубимаца после обављања свакодневних потреба. Кад шетам морам добро да гледам где корачам. Част изузецима али чини ми се да је Нови Сад све прљавији град.
      3. Превише мириса и превише музике. Људи су превише напарфемисани. Кад се сви ти мириси помешају, свакако не одају осећај чистоће. На многим местима музика је прегласна. Тржни центри су загађени прегласном музиком која извире из свих продавница, као да се сви надмећу ко ће пустити гласније. Тако је и многим кафићима и ресторанима. Немамо сви исти укус и нека врсте музике је атак на наша чула и стрпљење.
      4. Мобилни телефони имају овде статус божанства. Заиста ме не интересује шта ко нема у фрижидеру, где је ко оставио чарапе и остале приватне стварчице. Сваки разговор и посао се прекида ако се телефон огласи. Људи причају свашта и свуда, прегласно не обазирући се на место и остале око себе.
      5. У Јапану сам годинама радила као просветни радник. Никада нисам видела да баке, деке или родитељи носе ђачке торбе својим унуцима и деци. Тамо се од малих ногу учи и спрема на разне врсте терета. Како се изборити са животним теретом кад одрасту, ако не могу сами да носе свој школски терет?
      6. Заменица Ви нестаје из српског језика. Многи које уопште не познајем, продавци, поштари, радници у разним делатностима обраћају ми се са ти. Уместо довиђења често ме испрати ћао, а уместо шта желите је шта хоћеш. Није да ми посебно смета, чудно је и оставља утисак недостатка кућног и школског васпитања.
      Јутро у Новом Саду (Фото Танјуг - Ј.Пап) 7. Вози се хазардно. У једној руци је волан, у другој мобилни или цигарета, поглед ко зна где, а брзина потпуно неприлагођена. Кочи се на буквално десетак центиметара од пешака, многи нервозно јуре као да их на крају пута чека вечна срећа, обилазе на раскрсницама на условно, а стрпљење је овде непознаница. Затоје трубљење главни начин комуникације међу возачима.
      8. Постоји посебна група коју овде називају „шалтеруше”. Опет част малобројним изузецима, моје искуство са њима је поражавајуће. У свим установама где постоје правила облачења за посетиоце (која ја подржавам) запањујуће је да многе запослене изгледају као да су стигле на посао директно из лудог, ноћног провода.
      Почев од неприкладне гардеробе, изреза до струка, предебелих вештачких трепавица које им вуку капке према доле и онемогућавају скроз отворене очи, до офарбаних и окићених канџи које им не дозвољавају да правилни користе тастатуру на компјутеру. Није ни чудо да су документи које добијам често са грешкама.
      Шалтеруше обавезно раде „мултитаскинг”: приватно телефонирање, испијање кафе или јогурта, жвакање нечег, ћаскање са колегама и то све у исто време док сређују неки докуменат. Ако су боље расположене одвалиће неку шалу која је потпуно непримерна месту или дати неки дубокоумни савет који нисте ни тражили, а оно због чега сте дошли није урађено добро и потпуно.
      9. Оно што је посебно другачије овде и што је постојало и пре четрдесет година кад сам отишла у иностранство, а што је сад још више присутно је магична реч „веза”. Оно што мени није успело да решим регуларним путем, уз сва прибављена и исправна документа и све урађено на време, други су решили под одмах преко везе.
      Веза је јача од свих закона, прописаних и моралних. Срећом, ја могу да преживим без веза, али се питам како је свим оним људима којима је живот у питању, а немају везе, нити оне невидљиве, а челичне, нити оне које се стављају у коверте.
      Новосађанка на клупи са цигаретом (Фото Бета - Д.Г.) 10. Оно што посебно смета неком ко долази из земље где се поштују закон, ред и неузнемиравање околине је пушење. Чак и у кафићима где где је забрањено пушење, многи користе електронске цигарете и убеђују ме да се не осете и да нису штетне. Бити непушач у Србији није нимало лако. Предност се увек даје пушачима који никако не могу да схвате колико дим смета онима који не пуше.
      Списак површних ствари би могао да се још протегне, а о дубинским разликама је потребно далеко више времена, места, стрпљења и озбиљних анализа.
      Ово није напад на мој град и људе у њему, већ опажања неког ко је био дуго изван града и коме је жао да гледа како град расте, а стагнира и чак иде уназад у неким аспектима. Што се тиче навикавања, на многе ствари не да не могу да се навикнем, заправо не желим да се навикнем и трудим се да се не навикнем, јер навикавање често може да буде део притајане предаје.
      Весна Белушевић,  Нови Сад, Србија
      Izvor: Politika
    • Од александар живаљев,
      Часлав Д. Копривица: Одлука за повратак присуство – историјска етнофанија црногорских Срба
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 24. ЈАНУАРА 2020. • 
      Црногорска црквено-државна криза на површину историје неопозиво је вратила културно-политички идентитет који су Дукљани, уз помоћ Запада, 20 година покушавали да угуше – црногорске Србе
      Часлав Д. Копривица (Фото: Прес центар УНС-а)
       
      Судећи по никада виђеној бројности протестā која не оставља мјеста сумњи у погледу природе текућег процеса, који има карактер мирне, али одлучне, за власт делегитимишуће побуне, у Црној Гори је дошло до радикалне промјене видљиве народне воље, или, боље рећи – до изразите пројаве његове, досад невидљиве воље. Она је, наравно, латентно све вријеме била негдје ту, али као потиснута, прећутана, суспрегнута, будући да је изнудом спољње присиле држана у изолованости и у приватном простору – или домаћем или оном властите душе, а све то због система терора који је онемогућавао испољавања заједничке српске воље Црногораца. Једва да се памти да је у модерној европској историји и у једној држави толики постотак становништва излазио на улице да протестује против власти, и то у земљи гдје је, управо захваљујући вишедеценијском деструктивном раду баш те власти, на дјелу оно што се у теорији назива подијељеним друштвом.
      Док је, примјера ради, подијељеност друштва у Украјини посљедица претходног, вишестољетног „рада“ на томе спољњих чинилаца (Света столица, Пољска, Аустроугарска), дотле је у Црној Гори то дјело домаћих власти, додуше директно инструисаних и/или индиректно инфицираних од стране истих или сличних актера као и украјински „самобитници“. Наравно, не треба мислити да су свакодневним изливањима народног јединства укинуте све подјеле, од којих су неке произвођене и гајене још од прије Другог свјетског рата. Најзагриженије присталице црногорске посувраћености, Дукљани, из тренутне дефанзиве сада се вјероватно надају „свом тренутку“, један дио њих чека да види шта ће бити и ко ће надјачати, а извјесни број досадашњих опортунистичких подржавалаца власти већ је стао уз Цркву, мада то не значи нужно да ће свој глас дати и антидукљанској политичкој опозицији.
      Литија у Подгорици за Богојављање (Фото: Владо Павићевић)
      Како је до овога дошло и шта се готово мјесец дана у Црној Гори заправо збива? Да ли је ово изненађење? Отпор, и то одлучан – свакако није, али зато масовност и полет с којим је побијеђен деценијама утјеривани страх од стране „антинародног режима“ – ипак јесте. Тринаестог децембра, дакле тачно двије седмице прије онога што би могло у историји бити записано као Црногорска црквено-државна криза, аутор ових редова је у предавању у подгоричком центру „Свети Сава“ Ђукановићев приступ Цркви и црногорским Србима упоредио са Синан-пашиним неславним спаљивањем моштију Светог Саве, у увјерењу да ће уништавањем Свечевих физичких остатака разорити и његову духовну заоставштину, која је Србе тих, а видимо и данашњих времена надахњивала на отпор мрском азијатском завојевачу, односно НАТО-дукљанском тамничару српског идентитета. И његов данашњи насљедник из Подгорице, Деспот дукљански, такође вјерује – или је макар до 27. децембра могао вјеровати – да ће конфисковањем имовине СПЦ, тј. њеним физичким истискивањем из црногорског друштва, уништити и дух право-славности, односно дух српске националности. Светиње, разумије се, нијесу равне „некретнинама“ – иако за дукљанске безбожне светињоодступнике манастири и цркве јесу само то. Да није тако, не би мислили да ће плијенидбом здањā моћи да „приведу“ и оно што у њима борави.
      Чак и када би успио покушај физичког отимања грађевина гдје је тварно-земаљски заступљена светост, светост светиња не би могла бити конфискована, већ би наставила да буде дјелотворна, поред осталога и путем духа одупирања њеним скрнавитељима.  Нијесу ли се у то увјерили – додуше посредно и касно – налогодавци, извршитељи и саучесници доношења „Закона“ достојног нацистичко-бољшевичког законодавства? Тада, 13. децембра, наговијестили смо да ће Ђукановићев покушај, као и четири стољећа раније Синан-пашин, доживјети суштински неуспјех, јер дух се не може потиснути тварју, тј. ни на каквом духу заснованом физичком силом, будући да у духовној борби каква је ова, у борби духа против не-духа (или боље злодуха) – духовнō увијек има предност над својом супротношћу. Сада се то показује, али на начин и са снагом и брзином која је, руку на срце, морала изненадити свакога.
      Зато се без икакве задршке може рећи да ових дана присуствујемо изузетно ријетком историјском феномену поновног израњања на површину свијета и јавне свијести заборављеног, порекнутог, потиснутог духовно-политичког ентитета – црногорских Срба. Порекнути Дух је самом себи отворио пут у оно што се понекад зове историја садашњости. То  се дешава након што су још од Ђукановићевог заокрета у велеиздају 1997. – најприје вољом дукљанских срботлачитеља, а затим неопростиво површним, не чак ни неисторијским, већ антиисторијским, дневнополитичким утиском главнине Срба, они били „закопани“ у дубоке слојеве историјског небића и „похрањени“ као историјски археореликт. Сада су опет ту у историји, заједно, у стању повишеног, безмало екстатичког Присуства, показујући како се у свакодневном времену може појавити нешто мјерна јединица чијег трајања јесу вјекови. А, не заборавимо, вјекови изразите, самосвјесне повијесне присутности наталожени су у кости и у плоти црногорских Срба.
      Ипак, путем врло вјешто вођене дукљанске државнополитичке репресије, манипулисања незнањем и подстицањем неврлине, тај дух је био растјериван, потискиван, али је претрајао по рубовима друштва, скривницама памћења и у пригушеном шапату, да би данас, нашавши се пред пријетњом потпуног уништења – коју је собом донио дукљански раз-Закон, еруптивно, премоћно избио на површину, преплављујући чемерни крајолик дотадашње пусте земље дукљанске. То што је сада хрупило у присутност – поставши тако прејасно види тако да га више никако и нико не може порећи – осјећа се не само по црногорским улицама, по равницама и превојима него и по свим дукљанским србомрзачким јазбинама, западњачким амбасадама у Подгорици, али и у Кнез-Михаиловој, на Андрићевом венцу, па и у Патријаршији. Поново се је изникло оно што се повијало под диктатом тренутка, оно чији су јединица трајања и онтолошка мјера – стољећа. Калкулацију, шибицарење, страшљивост, гријех и срам напокон су побијеђени Духом и Образом.
      Литија у Подгорици, 23. 1. (Фото: Владимир Павићевић)
      А актуалним тренутком дукљански паранационални меки тоталитаризам суверено је владао од Државоотмице 2006, потискујући беспримјерним мирнодопским насиљем црногорске Србе у изнуђено одсуство унутар идентитетске казнионице зване „независна Црна Гора“, гдје се нијесу могли ни видјети ни чути, а камоли до-гледати и по-слушати. Тако је више од двадесет година то суморно разисторијско од-данас-до-сјутра препуњено  просташтвима, подлостима, свим врста нитковлука, одагнавало светињама почивајућу Историју – оно једино што је Црна Гора и имала. Црна Гора је морала да увијек изнова заборавља све што је била или, још горе, да учи да памти оно што се никада није збило, а што изумијевају откривачи нових начина сјећања на старе догађаје – да би издржала под ђуканизмом или ђукановштином, односно да би се одржавала државна политика застиђа без преседана.
      Демонски сковани и насилно одржавани привид одсутности и непостојања црногорских Срба дјеловао је према механизму самоиспуњавајућег пророчанства, јер да је потрајао још неко вријеме црногорски Срби би заиста били исцурјели из Црне Горе или би били претопљени у некакав, историји до најновијих времена непознати, западњачком србофобијом споља инспирисани конструкт Црногораца-несрба (тзв. „Дукљана“). Тада би и дукљанске власти и западњачки, геополитички мотивисани надахњивачи њихове стратегије однарођовања црногорских Срба могли цинично показивати, као на неспорну политичку, историјску, културну чињеницу, на оно на чему су дуго предано радили – да у Црној Гори (више) нема Срба.
      Двадесет седмог децембра 2019. тај малигни, тихи процес величанствено је прекинут покретом свакодневне реалне самоинсценације Народа који је више од 20 година био порицан и свакодневно протјериван у одсуство. Вјекови историје – и то је у свему ово овоме врло значајан мигродогађај – поново су саставили с политичким тренутком, као што то бијаше сваки пут када је „Црна Гора кретала у бој“ – од свог нововјековног васкрсења крајем XVI стољећа, па све до завјетног поласка на Скадар и у Стару Србију 1912, те судбинске објаве рата Аустроугарској 1914. Захваљујући овом догађају у Догађају, ових дана се показује нешто што се ријетко када може видјети, односно увидјети, да је за разоружавајући утисак масовности – не заборавимо, Црна Гора је једна од најмалољуднијих држава Европе – није потребна објективно велика бројност становништва. Довољно је „само“ да се јавно и заједно појави сам Народ, малтене цијели Народ, да покаже да у овом тренутку – а зато баш овај и јесте историјски – нико од њих нема никаквих прешнијих брига и заокупљености од (поновног) бивања српским народом. Притом, то није никаква безглава „пучина грдна“, каква маса често умије бити, већ множина људи радосних што су напокон досегли своје слободу, лично и грађанско достојанство, а снажних зато што им силу даје више неспутана национална самосвијест, која се показало јачом од дукљанског пендрека и дукљанских лажи.
      Молитвено окупљање у Бару, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића)
      На ово се чекало још од 1997, или чак од интервенције црногорске милиције против српског покрета народа Црне Горе још на Жутој греди, ако занемаримо масован одзив Црногораца на мобилизацију 1991, која се такође могла тумачити у терминима општенародног, родољубивог покрета, иако изведеног у институционалном оквиру југословенске државе, без изричитог, иако све вријеме подразумијеваног српства, још недовољно разлучено од идеалистичког, од реалности никада даљег југословенства. Послије 1997. увјерили смо се како то подразумијевање као модалитет „исповиједања“ властите националне свијести и није довољно. Ако се српски национални покрет народа Црне Горе 1988/89. и могао описивати као споља инспирисан промјенама у Србији, а свакако није искључено да је било и неки организационих веза између њега и тадашњег „републичког“ Београда, то је овај најновији покрет – већ сада је, иако догађаји још трају, а крај му се још не назире, могуће тврдити – покрет црногорских Срба из 2020. аутентичан историјски феномен. То је вјероватно и први случај у историји Црне Горе масовне грађанске побуне коју су извели самостално и без ичије спољње помоћи сами њени грађани. Ако је дуго времена сматрано да Црногорци имају личну смјелост и ратничке врлине, али не и грађанску храброст, то мнијење је неопозиво оповргнуто. Тиме су црногорски Срби уједно и прекинули са стањем своје националне коме досегли су ниво грађанског пунољетства.
      Силовитост процеса изненадила је готово све из разлога што се дводеценијско, свакодневно, споља, нарочито изван Црне Горе – за неупућене или оне који се чињаху „невјештима“ – „невидиљиво“ насиље и гажење достојанства преокренуло у противодговор (макар) сразмјерног интензитета, који је, међутим, провалио само у року од неколико дана, због чега је толико моћан и изворан, неподложан било каквој полит-технолошкој „режији“. Зато су комични позиви-пријетње званичном Београду од стране Апела 88 (повампирених србофобних титоиста – „свих боја, националности“ и узраста) да престане с „мијешањем у унутрашње ствари Црне Горе“. Нити је тај Београд дотад хтио да ради ишта озбиљно за ствар црногорских Срба (нажалост), нити је то заиста радио („Српска кућа“ је у том смислу само једно алиби-здање за прање руку због континуиране неодговорности Београда послије 2000. према црногорским Србима) нити је, најпослије, све и да је хтио, уопште  имао када да било шта организује. Вјероватно су баш због тог континуитета неактивности и занемаривања – иако је положај црногорских Срба у правном смислу далеко најгори од свих српских скупина у бившој Југославији, ако не рачунамо Косово и Метохију – владајући Дукљани и њихови натистички надзорници процијенили да је куцнуо час за колективноидентитску егзекуцију и Српске православне цркве и црногорског српства. Ријечју, реакција на дукљанско светињохулно противзакоње била је спонтана, тренутна и дословно не-организована, будући да је једини „организатор“ првих дана мирног грађанског устанка црногорских Срба био сам Мило Ђукановић.
      Мило Ђукановић и Душко Марковић (Извор: ИН4С)
      Спонтана елементарност црногорскосрпске реакције само наизглед надмашује кумулативни интензитет тихог антисрпског терора дукљанске државе којем бијаху излагани. Ако се историја дешава свакодневно, а већ 20 година у Црној Гори бијаше на дјелу је била (свако)дневна историја тихог потискивања и/или одрођивања црногорских Срба, тада је реакција с краја децембра 2019. и јануара 2020. представљала компримовани реактивни историјски одговор оних који бијаху објекти директног или индиректног, актуалног или виртуалног, физичког или симболичког дукљанског антисрпског терора. Иронично, да парафразирамо крилатицу јединственог ДПС с првих вишестраначких избора 1990. – Година (опет) почиње јануаром, што је тада била алузија на долазак Булатовића и Ђукановића на власт јануара 1989.
      Заједничко изливање порекнутог народа у јавни простор рођене државе, уједно и њиховог највећег непријатеља, може се схватити као, у пракси раритетан, а можда и никада невиђени, реални, а не виртуални, свакодневни плебисцит, у смислу теореме француског учењака Ернеста Ренана. Према његовој теорији народа, стварни политички плебисцити одржавају се када на нивоу свакодневног прећутног изјашњавања већина људи једне политичке заједнице видљиво промијени своју вољу, тако да државно-институцонална стварност престане да одговора новој стварности тренутне народне воље. Како је плебисцит о статусу Црне Горе 2006. – путем разбојничке крађе гласова навелико – донио „независност Црне Горе“, то се и догађај историјско-политичког препо-рођења црногорских Срба може схватити и као узвратни плебисцит, иако, наравно, неинституционални, којим се, са закашњењем од 15 година испуњених свакодневним понижавањима, пријетњама и страхом – али овога пута аутентично, без кривотворења под надзором ЕУ, изнова и заправо изјављује народна воља.
      Институционална реалност Црне Горе као „самосталне“ несрпске, односно антисрпске државе – сада је свима јасно – у најеклатантнијем је нескладу с реалношћу живе, присутне воље црногорских маса, које су себе овим Догађајем само(препо)рођења недвосмислено исказали као црногорске Србе. Или ће се држава Црна Гора радикално промијенити – или у њој више нема опстанка Србима. То заправо значи да се Црна Гора промијенити, отклонити антисрпске премисе из својих основа, да би имала изгледа да опстане. Друга је ствар да ли би наручиоци „црногорске независности“ из 2006. уопште видјели икаквог „смисла“ у постојању нормализоване Црне Горе.
      Литија у Херцег Новом, 23. 1. 2020. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића)
      Оно што би било природно да услиједи у овом историјском тренутку – што не значи да је нужно и вјероватно, због низа околних, ближих и даљих чинилаца – јесте уподобљавање институционалне, државноправне реалности актуалној стварности народне воље, будући да прва, како рекосмо, макар приближа треба бити усклађена с потоњом – наравно, под условом да говоримо о демократском друштву у којем воља народа има тежину и учинак. А ако се покаже темељно разилажење међу њима, тада ова друга, без даљњега, мора имати предност. Наиме, у овом тренутку воља народа Црне Горе јесте то да они не само не дају светиње – будући да их је Црногорска црквено-државна криза и покренула на побуну – него и то да они прије свега другога јесу Срби, и да је Србија братска држава властитог, српског народа, поред осталога и са Косовом и Метохијом у својем саставу.
      Бројност литија и протестā, која им даје карактер и снагу покрета народа Црне Горе који потврђује сопствени српски идентитет, укључио је и не мало оних који су се већ били „кренули“ пут друге, дукљанске стране (не само политичке – ДПС, него и идентитетске – [полу]расрбљени Црногорци). Они су пробуђени одлучношћу оних никада непосусталих, крајем децембра прошле године не-организованих, које је инстинкт историјског опстанка и најстрашнија угроженост и личног и породичног и предачког образа – натјерала да устану, без обзира на посљедица и на цијену. Притом нијесу могли знати да ће испасти овако – да ће сила власти без врлине пред масовним мирним устанком народа постати немоћна. Ти људи нијесу могли да се помире с тиме да их државно дукљанство или без даљњега повуче за собом у своје заумно ништавило или неповратно избрише.
      Врло брзо придружиле су им се хиљаде и хиљаде. Управо то „усисавање“ неодлучних или оних који су већ готово били прешли на другу (идентитетску) страну доказ је не само снаге покрета црногорских Срба него и увјерљиво свједочи о томе да је на његовој страни историјски тренутак, да он оличава истинску историјску реалност Црне Горе. Наравно, то још ни изблиза не значи да ће та нова историјска реалност Црне Горе у догледно вријеме бити преточена и у институционалну реалност. Зато не треба хитати са закључком – којем бисмо, иначе, да нема трезвености, лично били најсклонији – да су овим самородним, само на себе саме ослоњеним повратком у историјско присуству црногорских Срба они поново постали неповратна историјска чињеница. Тако ће бити само ако овога пута истрају до краја и ако буде довољно мудрости и тактичности да се њихова истрајност крунише побједом. Само њихова чиста, неповратна и неопозива побједа може одлучити о томе да ли ће њихова повијесна етнопарусија једном када се све ово буде прошло –бити „заведена“ као историјска фуснота, или пак историјски преокрет.
      Тробојка истакнута на Зеленики, изнад Херцег Новог, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта)
      А побједа би значила уклањање система дукљанског терора који је предуго успјешно дјеловао као утјеривачница Срба у одсуство, али и у (лични и колективни) стид – због изостанка властите побуне против дукљанског разљуђивања. Ако се то овога пута не деси, ако само буду одбрањене светиње, које су посљедњи темељ и задња идентитетска одбрана црногорског српства – што објашњава њихов масовни мирни устанак – те уколико опстане систем антисрпске репресије, бојим се да ће бити питање времена када ће он поново ударити на Србе и Цркву, на све они који су се „дрзнули“ да се побуне против дукљанског фашизма, и да под за себе погоднијим околностима, а уз припомоћ НАТО-савезника („натиста“), за себе исходују коначну побједу и постигну оно што им је циљ – нестанак СПЦ, а тиме и црногорских Срба из Црне Горе.
      Помоћни, али ипак врло важан предуслов за тако нешто јесте буђење званичне Србије из постпетооктобарског дријемежа „немијешања у унутрашње ствари“ постјугословенских држава, узгред насталих на основу кршења у тренутку осамостаљења релевантних правних аката. Овај постпетоктобарски пакт (са Западом), који су уз изузетак Коштунице прихватале све гарнитуре власти прве деценије XXI стољећа, у пракси је поред осталога значио кард-бланш и за ћутање Србије због кршења личних и колективних права Срба од стране нових политичких елита. Званична Србија мора заузети знатно одрешитији став заштите права црногорских Срба, на линији онога што су – како се то често овдје говори – „највиши европски стандарди“, тим прије што су се у Црној Гори досад махом држали оних најнижих, латентно фашистичких из Прибалтика и (од 2014) Украјине. Надамо се да ће се то промијенити, а то се мора промијенити, ако никако другачије, притиском грађана Србије да се учини све могуће да се СПЦ и црногорски Срби заштите. Само поуздан ослонац у Србији може бити одлучујућа препрека Ђукановићевом режиму да покуша насилни обрачун са црногорским Србима и њиховом Црквом.
      Додатак 1: Србија и побуна црногорских Срба
      Зашто је Србија толико изненађена – национална, пријатно, а „космополитска“ и антинационална, баш и не – Догађајем историјског повратка црногорских Срба? Усред фаза постпетооктобарског трауматичног „пијанства“ које је означило прогресивно западање Србије у стање најозбиљније историјске декаденције, због чега су Србима из Србије („Србијанцима“) махом била тешко отупјела историјска чула и историјски инстинкти, што се добрим дијелом прелило и на остатак Срба (не само црногорских) у виду дефанзивне помућености и историјске дезоријентисаности, није се најбоље осјетило да је губитак Црне Горе прворазредни историјски пораз – у неким аспектима чак и тежи од привременог губитка Косова и Метохије. До њега је дошло упркос несумњивој вољи већине православних Црногораца да остану у државној заједници са Србијом. Нажалост, политичка класа Србије у томе вријеме није имала ни духовне снаге нити полит-технолошке спретности да очува државноправни status quo Црне Горе.
      Молитвено окупљање у Подгорици, 23. 1, са истакнутим транспарентима из Љешанске нахије (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта)
      Послије Референдума 2006. црногорски Срби су „заборављени“ безмало преко ноћи – ако се, истини за вољу, за њих у Србији као такве икада и знало. Наиме, сви њени, макар по поријеклу, православни становници – ваљда због своје „специфичне“, „одударајуће“ ијекавице и због унеколико различитог менталитета (укратко, због културне различитости у односу на Србе из Србије) – били су без разлике називани и сматрани „Црногорцима“, и то независно од својих већ оштро завађених „националних деноминација“, које су почеле да се оштро и убрзано диференцирају, нарочито од Ђукановићевог заокрета у никада виђену велеиздају 1997. Када то дифернцирање у Црној Гори и свет тежи положај црногорских Срба нијесу разумјели – нијесу могли или хтјели да разумију Београд и Србија – није ни чудо што су се и странци (прије свих надлежни западњачки чиновници) праве невјешти затварајући очи пред горућим српским питањем отвореним с кривотвореним референдумом 2006. који је изњедрио накарадну државу, чији је систем све више ишао у смјеру паранациоцентричног фашизма – према узору етноцентричног фашизма Летоније и Естоније.
      Посљедица такве ин-диферентне типологије, која је препознавала само „Црногорце“, јесте преовлађујући унутарсрбијански утисак да су се с противправним, путем референдумске крађе изведеним отцијепљењем „отцепили Црногорци“ – без улажења у то који „Црногорци“, те какви све „типови“ Црногораца обитавају у „независној Црној Гори“. Послије историјског шока 1999, петооктобарског државног удара 2000, Референдум 2006. био је трећи у низу озбиљних историјских удараца који су Срби истрпјели (послије чега је услиједила и „независност“ Косова). Након тога, Србијанци су се махом нашли се у стању ошамућене, несвјесне помирености, које понајвише наликује боксеру који је због већ истрпљених батина и престао да придаје значај новима, који су и даље пристизале…
      Међутим, послије најновијих дешавања, из тмуша безимености и непостојања поново су изронили црногорски Срби, историјски су се поново појавили за своју браћу из Србије и Српске – и то као црногорски Срби, што је језички економичније, а номенклатурно прецизније од израза „Срба из Црне Горе“, јер би се то могло тумачити као да су то тобоже неки Срби који су случајно нашли у Црној Гори, иако су они њено једино изворно становништво. Тиме су се они и на нивоу рецепције остатка Срба коначно издвојили од осталих „Црногораца“. Наравно, постоје и други (православни) Црногорци, они који се не сматрају црногорским Србима – иако су им свима, без изузетка, то били сви преци до 1945. Како њих назвати? То нијесу црногорски несрби, јер би се то прије свега односило на црногорске Албанце, а по инерцији другојугословенског, смишљено гајеног етнонимског галиматијаса, и црногорски муслимани/„Бошњаци“, односно црногорски „Хрвати“ такође се данас сматрају црногорским несрбима, иако су по етничком поријеклу само и искључиво Срби.
      Молебан у Цетињском манастиру, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Јована Маркуша)
      Називати антисрпске или макар наглашено несрпске Црногорце „Црногорцима“, као што понекад чине црногорски Срби, није добро, јер се тиме потоњи „расцрногорчују“, а несрпство првих се легитимише као једна морално допуштена, слободна историјска „опција“. Притом им се још препушта монопол на црногорско име и, посљедично, на црногорски идентититет. Семантичко-историјски најпрецизније било би их назвати црногорским раз-Србима, или једноставно црногорским расрбицама. Строго узевши, то су били Срби свих прошлих стољећа који су промјеном вјере временом мијењали и народносно самоосјећање. Новина овог случаја је у томе што однарођивање није обављено путем вјерске конверзије, већ је, напротив, било посредовано отуђењем од вјере, што је отворило простор за атеистичку пропаганду која је дала идеолошки простор за планско усађивање националног „црногорства“.
      Израз црногорске расрбице до сада у пракси није био познат, будући да су коришћени изрази „Дукљани“, односно „милогорци“. Потоњи је прилично прозаичан, а притом и неприхватљиво еуфемистичан, као да је проблем само у томе што неки Црногорци политички подржавају Мила Ђукановића – будући да је овдје ријеч о процесу можда далекосежне културноидентитетске мијене – и као да ће тај тип људи преко ноћи нестати када поменута особа једном коначно оде с политичке сцене. Ознака „Дукљани“ вредносно је негативно набијена, и њу користе црногорски Срби за своје расрбичке земљаке. А то, узгред, није равно гласачима ДПС и, рецимо, СДП, будући да међу првима, не и другима, има оних  који се не одликују србофобијом, што јесте differentia specifica Дукљана. Овај израз је, додуше у мањој мјери, ситутиван, као и претходно поменути, будући да се везује за оснивање тзв. „Дукљанске академија наука и уметности“ (ДАНУ), што је временом постало државни пројект усмјерен на преузимању Црногорске академије наука и умјетности, као што је и тзв. „ЦПЦ“ алтернативни пројект, који је у једном тренутку касније постао и државни – усмјерен на отимању, односно протјеривање СПЦ из Црне Горе. По обичајним нормама административног „образовања“ нације из времена СФРЈ, сматра се да су национална Црква и Академија наука незаобилазни атрибути државе-нације.
      Молитвено окупљање у Никшићу (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта)
      Упадљива је бизарност назива „Дукљанин“, који је најприје био инцидентни, „алтернативни“ аутоним шарлатанских „етногенетичара“ Црногораца који су, на трагу сличних покушаја у Македонији, инсистирали на својем тобожњем античком, дакле несловенском, па тиме и несрпском поријеклу, што је и једини смисао овакве „интерпретације“. Убрзо, управо не само због било какве научне незаснованости него и комичности овакве тезе, то је постало најприје поспрдни назив, а затим и нешто што се уобичајило као назив за црногорске србофобе, губећи тиме своју изворну ироничну оштрицу.
      Додатак 2: „Уписивање“ црногорских Срба у историју
      Црногорски Срби су се као историјско име и колективни назив могли појавити тек пошто су Црногорци, почевши од 1945/8. – најприје декретом, а онда и васпитавањем – престали да се(бе) саморазумљиво сматрају специфичним (унутар)српским варијететом, као што је то било вјековима од почетака Зете, мајке српске државности. Зато се они смогу сматрати традиционално-резидуалном изведбом црногорства која је остала у завјетном додиру, свêзу са некадашњим, у Кнежевини/Краљевини Црној Гори једино познатим самоосјећањем и самоизјашњењем Црногораца, као Црногораца-Срба. Притом „Црногорац“ тада ни на који начин није био национално име, већ регионални назив за један историјски и културно-менталитетски релативно специфичан тип српскога народа. Дакле, културно-политички-идеолошки посматрано, црногорски Срби директни су и једини легитимни насљедници некадашњих Црногораца-Срба, док су пак црногорске расрбице настали отпадањем од национално-културног узора предака, па се као такви могу и имају сматрати историјски нелегитимним параидентитетом. Уколико добар дио црногорских расрбица не само што пориче овакву, другојугословенско-коминтерновско-ватиканску генезу својег идентитета – на шта имају „право“, иако је ријеч о очигледној заблуди – него и у црногорским Србима виде своје противнике, утолико се и овај параидентитет може сматрати латентно или актуално непријатељским спрам Срба и српства, за шта, нажалост, имамо и превише потврда из праксе.
      Тробојка у Никшићу (Фото: ИН4С)
      Од свргавања титоистичке гарнитуре у Црној Гори и доласка Булатовића и Ђукановића на власт 1989, црногорско српство је добило право грађанства, из културног и јавног поља готово да су биле нестале црногорске расрбице, које су, узгред, у то вријеме биле прилично ријетке, те нијесу диктирале културно-образовану политику Црне Горе као у данашње вријеме. Највећи број православних Црногораца у то вријеме сматрао је да су „Црногорци“, али да је то „исто“ што и Србин. Ипак, Ђукановићевим велеиздајничким заокретом 1997/8, они који су с његовим доласком на власт били фактички маргинализовани – не због било какве (непостојеће) репресије, већ због своје реалне малобројности – постаје опција која добија повлашћен статус унутар нове културноидентитетске и политичкоидентитетске политике. Са врха власти стално се недвосмислено „емитовало“ очекивање – или инсистирање – на повезивању опционалних модалитета с различитих нивоа, тако да се очекивало да грађанин Црне Горе, који, „нормално“; гласа за ДПС, себе националноидентитетски треба сматрати Црногорцем-несрбином, или, у нашој номенклатури – расрбицом. Отад, што због државне пропаганде, што због притиска државне репресије, вишеструко се увећава број расрбица до нивоа који је увелико надмашио њихов маргинални број из доба социјализма, односно СРЈ. Отад се устаљује грађанско-(пара)национална подјела између (црногорских) Срба и Дукљана, тј. на готово свим нивоима свакодневног живота показује се јаз, до непомирљивости и непријатељства између црногорских припадника српске нације и припадника „црногорске“ паранације. То је била једна од покретачких снага и легитимационих основа дукљанске власти – не само према унутрашњости него и (због геополитичке, споља индуковане позадине дукљанства) и према спољашњости, нарочито када је ријеч о антисрпским земљама и територијама Југоисточне Европе и о западњачким, антисрпски расположеним силама. Геополитички „легитимитет“ дукљанског фашизма, односно његова „системска прихватљивост“ (за Запад), непосредно даје и објашњење за то што је он, што ћутке гледао, што директно инструисао и подржавао системско кршење појединачних и колективних права црногорских Срба и мање-више свих правних субјеката и друштвених ентитета везаних за српски идентитет Црне Горе.
      Додатак 3: Перспектива
      Шта се може очекивати у будућности? То је немогуће предвидјети, независно од тога што смо идентификовали оно што би требало бити исход овог Догађаја. Засад је друга страна, дукљанске власти, не рачунајући сам чин усвајања сулудог „Закона“, била махом пасивна – свакако не због добронамјерности или разумности, које су им, много пута је показано, стране, већ због муњевито показане снаге народног одговора. Шта може предузети друга страна? Поузданост репресивног апарата, прије свега полиције, колико се може начути, под знаком је питања. На Цетињу је изведен покушај нечега што је, претпостављамо, требало да буде контрамитинг присталица „дављења“ СПЦ, односно радикалног обрачуна са црногорским српством, да би се показало постојање и „друге Црне Горе“, а евентуално и изазвао сукоб с вјерништвом прогоњене СПЦ и свим грађанима који је подржавају. Но и тај покушај се завршио фијаском, будући да је већ голим оком било јасно да није било присутно ни 500 људи (понајприје око 300), од којих су неки дошли/доведени из других дијелова Црне Горе.
      Бакљада код манастира Шудикова недалеко од Берана, 18. 1. 2020. (Фото: Лука Нововић)
      Није искључено да ће бити изведен још неки сличан покушај, уколико и даље одани дио репресивног апарата успије да изврши мобилизацију елемената међу грађанством које подржава отворени фашистички преображај дукљанства. Први покушај им ништа добро не ставља у изглед, али се тешко могу искључити даљи деструктивни напори власти да инсценирају сукобе, да би мирним протестима против „Закона“ вјештачки прибавили насилни предзнак. То би затим био претекст за насилну интервенцију – уколико се поврати довољан степен оданости властима у свим дијеловима репресивног апарата. Засад нема сумње да се дукљански претполитички охлос, па ни грађански пристојнији, такође дукљански паранационални елементи, не може ни по једном релевантном показатељу мјерити са самоосвијешћеним и самосвијешћу самоознаженим Етносом. Но власт, барем јавно, засад одбија уклањање повода за побуну, рачунајући на изнуривање шетача – што је досад била лоша рачуница, на страну помоћ или на неки неочекивани/изрежирани развој догађаја који би јој ишао у прилог. Шта се од тога може десити и најпослије од свега тога произаћи – то је у овом тренуту немогуће предвидјети.
           

×
×
  • Креирај ново...