Jump to content

Ја, син усташа, кажем вам: Покајмо се и помиримо се

Оцени ову тему


Препоручена порука

Свјестан сам да ће многи пажљиво, можда и између редака, ишчитавати што сад овдје потписани Хрват и хришћанин, рођен и одрастао у крилу усташке емиграције у Аргентини, а који, замислите, кани докторирати на Православном богословском факултету у Београду, има елаборирати на страницама најважнијег дневног листа на Балкану
Аутор: Драго Пилсел  среда, 04.12.2019. у 13:40

Untitled-2.jpg

Јован Павле други у Аушвицу 1979. године (Фото www.auschwitz.org)

Мало људи у Хрватској зна, или се заборавља, да је у селу Кућанци, општина Магаденовац (недалеко од Доњег Михољца), рођен патријарх Павле и да је само због те чињенице у децембру 1991. до темеља минирана црква у којој је крштен. Знамо то добро, село Кућанци је било далеко од фронте, минирање православног храма је носило поруку Србима: „Ми вас овдје не желимо.” Кућанци су мало, али емблематично и важно мјесто када говоримо о суживоту Хрвата и Срба. За Кућанце, написао ми је ових дана мој пријатељ и мјесни западнославонски владика Јован Ћулибрк: „Најважније је да се надамо да они постану мјесто мира и сусрета.”

У суботу 16. новембра у Кућанцима се окупило силно мноштво, јер је патријарх српски Иринеј предводио архијерејску литургију и поновно посветио изнова саграђени храм. То је израван повод за тему коју сам одабрао за ово моје прво јављање у „Политици”, потреба да мало сагледамо ситуацију и сами себи одговоримо на питање: Како стојимо када је ријеч о кајању и о помирењу између нас Срба и Хрвата?

Елем, Иринеј је славио у заједништву с петнаестак епископа и неколико десетака свештеника. Храм, посвећен апостолима светом Петру и Павлу, а изграђен на темељима старе дрвене цркве светог Георгија, миниран је и до темеља уништен, понављам, у децембру 1991. а градња је трајала скоро десет година. Ово је прво што ваља истакнути: у обнови је у великој мјери судјеловала општина Магаденовац којом руководи Стјепан Живковић (из коалиције хрватских странака коју предводи у Хрватској владајући ХДЗ). Био је то начин да се прихвати одговорност, барем морална, за уништење цркве 1991.

Цитат

Само непрестано настојање на разумном и утемељеном изношењу чињеница, само коректан одгој и поштено образовање, само искрена молитва, само кајање, само дијалог и међусобни опрост могу нас довести до стварања претпоставке за нормално друштво

 

Обраћајући се вјерницима, патријарх Иринеј је казао: „Обновили смо храм и надамо се да ће се та обнова пренијети на све народе овог подручја. Жеља је да зла времена заувијек остану иза нас и да се не понове нигдје и никада. Обнова овог храма је и обнова међусобног повјерења и живота.” Могло се чути да ће бити саграђена истовјетна кућа у каквој је живио Павле, као и спомен-црква, музеј-задужбина и конак.

На позив домаћина, епископа Ћулибрка, стигли су и предсједник Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог пожешки бискуп Антун Шкворчевић, ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит Ђуро Хранић те београдски надбискуп и метрополит Станислав Хочевар. Ово је друго што желим истакнути: у Кућанцима су се братски и срдачно дружили католички (над)бискупи с патријархом и владикама (онкрај тешких ријечи упућених од стране хрватских бискупа патријарху Иринеју у писму потписаном прије годину дана). Тиме што је Иринеј нагласио како су Кућанци мјесто посебног значења, наиме, не само јер упућују на суживот Хрвата и Срба већ зато што тај суживот мора бити обележен карактеристикама које су красиле Павла: изузетна једноставност, смиреност, скромност и доброта, што су људи разумјели и поштовали, свима је са тог окупљања показан утабан пут којим морамо кренути: пут мира и дијалога.

Корак је то конкретан након што су се у Пожеги, 17. јануара ове године, на позив домаћина бискупа Шкворчевића састали бискупи и све владике чије епархије имају сједиште у Хрватској изразивши увјерење „како ниједна стратегија, усмјерена против другог човјека, народа или Цркве не може бити успјешна, јер није у складу с Божјим наумом о човјеку и његовом побједом над злом и смрћу, оствареној у Исусовој љубави на крижу”. Штовише, бискупи и епископи су рекли да не желе остати заробљеници прошлости и губитници у садашњости јер су свјесни да нас у такво ропство води међусобно оптуживање, манипулирање повијесном истином, интерпретација ратних догађаја за дневно-политичке сврхе, вријеђања и понижавања због припадности одређеној нацији или вјери!

Свјестан сам да ће многи пажљиво, можда и између редака, ишчитавати што пак сад овдје потписани Хрват и хришћанин, рођен и одрастао у крилу усташке емиграције у Аргентини, а који, замислите, кани докторирати на Православном богословском факултету у Београду, има елаборирати на страницама најважнијег дневног листа на Балкану. А ствар је врло једноставна и неће бити скривених порука: морамо се осјећати судионицима, сукривцима (у смислу моралне кривње коју је Карл Јасперс описао 1946. након ужаса нацизма), особито ако шутимо пред неправдом и безакоњем, мржњом или нетолеранцијом.

Ја сам морао преузети кривњу оца (Павелићева тјелохранитеља у Буенос Аиресу) и дједова (један је био усташа, други је био сурадник Гестапоа), морао сам се преобразити, морао сам осјетити терет једне обитељи која је стала на страну усташтва и нацизма. Само непрестано настојање на разумном и утемељеном изношењу чињеница, само коректан одгој и поштено образовање, само искрена молитва, само кајање, само дијалог и међусобни опрост могу нас довести до стварања претпоставке за нормално друштво.

Сватко од нас, премда на различите начине, сасвим сигурно има повода да сам себе преиспита моралним увидом и не мора признавати никакву инстанцу осим властите савјести. Ако је свети папа Иван Павао Други могао клекнути у Аушвицу (7. јуна 1979) и ако се могао у име Цркве покајати за све страхоте учињене у њено име (пред Ускрс 2000), што чекају хрватски бискупи и зашто не напишу један цјеловити документ посвећен одговорности католика у страдању Срба под усташама? Браћо Срби, није ли вријеме за узвратну гесту? Није ли заиста наступило вријеме да се престанемо мрзити? Тај пут „јединства и мира”, сматрам, нитко не смије избјегавати!

******

Ко је Драго Пилсел, нови колумниста „Политике”

Drago-printskrin-Jutjub-N1.jpg

Драго Пилсел рођен је 21. септембра 1962. у Буенос Ајресу у породици послератних хрватских и немачких исељеника. Дипломирао је машинство, новинарство и теологију (студије који је започео у Буенос Ајресу 1986. где му је професор био и садашњи Папа Фрањо), а у Осијеку је магистрирао у области моралне и политичке теологије. Недавно је уписао докторске студије на Православном богословском факултету у Београду. У новинарству је пуних 40 година.

У Хрватску се преселио у мају 1989. као припадник фрањевачког реда. Фрањевце је напустио почетком 1991. године, потом је прешао  у ријечку богословију, коју је пак напустио крајем октобра исте године након погибије-нестанка млађега брата Бранка, припадника Хрватске војске, у близини острва Шипана (након размене ватре с патролним чамцем 178 Југословенске ратне морнарице), да би тада и сâм приступио Четвртој. бригади ХВ-а у Далмацији.

Пилсел је дуго активан на цивилној и политичкој сцени Хрватске и међу првима је проговорио о злочинима хрватских снага над преосталим Србима након „Олује”. Због тога је и постао члан Колације за РЕКОМ. Уредник је портала аутограф.хр где наставља да пише седмичну колумну „Демокроација”, која излази без паузе од 1995. када је покренута у ријечком „Новом листу”. Уређује и теолошку библиотеку „Знакови времена” у издавачкој кући „Сyнопсис” (Сарајево-Загреб). Води емисију „Вријеме суодговорности” на Фејс ТВ у Сарајеву. Аутор је више књига међу којима је аутобиографски бестселер „Аргентински роман”. Живи и ради у Загребу.

 

WWW.POLITIKA.RS

Мало људи у Хрватској зна, или се заборавља, да је у селу Кућанци, општина Магаденовац (недалеко од Доњег Михољца), рођен патријарх Павле и да је само због те чињенице у децембру 1991. до темеља минирана црква у којој је крштен. Знамо то добро, село Кућанци је било далеко...

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У препуној цркви манастира Савине молитвено и саборно било је на Четврту недјељу по празнику Педесетнице у недјељу 18. јула 2021. године. Свету литургију служили су игуман ове свете обитељи јеромонах Макарије и свештеници: протојереј Данило Радмиловић из Диселдорфа и протојереј Небојша Стојадинов из Врања.

       
      Поучним словом пастирске поуке, коју преносимо интегрално, вјерном народу обратио се игуман Макарије.
      “У име Оца и Сина и Светога Духа.
      Браћо и сестре, проповед Јеванђеља или благе вести о спасењу рода људског, јесте тајна која се открива само онима који заиста иду за Христом и који свим срцем и целим својим бићем, умом и душом воле истинитог Бога. Дакле та тајна је сакривена од људи и оних који живе у овоме свету на телесни начин.
      Чујемо данас у Светом јеванђељу како су за Христом ишли многи, а прилази му неки капетан из редова служења војске, вероватно из незнабожачких кругова, али је, чувши да Христос може да му помогне дошао да затражи помоћ. И наравно, било му је по вери његовој. Но поред чуда што је учинио, Христос се тада окрете и рече онима који су ишли за Њим: Оволике вере ни у Израиљу не нађох. За Христом су ишли многи, пратећи Га и гледајући шта ради, као што ми данас идемо за Њим, долазећи у Цркву где видимо или не видимо разна чудеса која Бог чини. То мноштво народа који Га је пратио и ишао за Њим, је у ствари и данашња Црква Христова, односно ми који смо овде сабрани. Када се Христу обратио човек који у том тренутку није припадао Цркви, Он се окрену својим следбеницима сабраним у цркви рекавши: ,,Видите ли колико вере има човек који још није у цркви. Исто тако ни апостол Павле није био у Цркви, био је гонитељ хришћана, а затим постао апостол народа. Тако и овај човек, и многи други који тренутно нису у Цркви могу имати много више вере него они који јесу. Зато се Христос и окреће народу у цркви и каже: ,,Видите колико вере има овај човек? Ни у Израиљу, ни међу онима који верују и који су у Цркви често нисам нашао толико вере”.
      Зато ми, који смо у Цркви, треба да се запитамо какву ми то веру имамо и имамо ли уопште веру, и да се запитамо зашто смо ми у Цркви. И ако већ јесмо у Цркви запитајмо се, колико се трудимо да испуњавамо речи Јеванђеља, и поред свег тог труда, колико успевамо да променимо себе у том смислу.
      У овим речима и овом размишљању је тајна нашег спасења. Не значи да ћемо се спасити ако долазимо у цркву. Овај одговор је потребан човеку. Ако човек не буде имао дужну пажњу, посебно у Цркви, он ће, како каже Јеванђеље, бити изгнан напоље. Многи ће са Истока и Запада, из разних крајева овог видљивог света, ући у Царство небеско док ће синови Царства бити изгнани напоље. Зато свако од нас треба да се запита: Да нисам управо ја тај који ће бити изгнан напоље? Ако се то не будемо питали читавога свог живота, може нам се десити да све што смо радили буде узалуд. Да смо промашили читав свој живот испуњавајући све, али само споља, имајући један лажан осећај сладуњаве љубави док Христа никада, у ствари, нисмо ни упознали. Из тог разлога Христос упозорава: Пазите ви који сте у Цркви да можда нисте промашили. Добро пазите! Ви чак треба да пазите много више него они који још нису ушли у Цркву, у коју Христос позива све.
      Ако не будемо имали дужну пажњу, ако не будемо имали дужно покајање као апостол Павле онда нећемо бити са Богом и схватити шта је истински подвиг у Цркви. То је подвиг да останемо у заједници са Христом, а то значи да ћемо стално, у сваком тренутку, имати такозвано покајничко расположење. Онај који иде ка Христу не може себе видети као доброг. Онај који себе види добрим иде кроз живот умом овога света. Овде је таква математика, овосветска. Дух овога света је некакво сабирање и одузимање. Љубав Божија није сабирање и одузимање, и можемо се преварити ако нам се учини да постајемо све бољи. Није тако. Свети оци упоређују приближавање Христу са приближавањем светлости. Што те више светлост буде обасјавала ти ћеш боље видети своје грехе. Ту је одговор. Зато се добро замислимо, да ли ја живим тако? Да ли ја себе видим све горим? Ако видим, то би значило да се приближавам Христу имајући, самим тим, све дубље и дубље покајање. Ми се ужасавамо када треба да учинимо било какав напор ка покајању падајући одмах у очај и депресију, мислећи: Па нисам ја најгрешнији. То је погрешна мисао. Ја јесам најгрешнији. То читамо сваки пут када се причешћујемо у молитвама пред Свето причешће: “Грешнике од којих сам први ја”. Човек заиста то треба тако да види у свом животу. То се може видити благодаћу Духа Светога, а никако телесним умом и очима. Значи тек кад видите себе као највећег од свих грешника, кад схватите да нема других грешника него ја сам, тек онда заиста стојите у истини и у заједници сте са Христом.
      Зашто је то потребно? Зато што би човек пао у очајање кад то не би осећао. То је тај осећај наше бесконачне немоћи да било шта учинимо за своје спасење. Дакле, ми ћемо у том тренутку схватити да је спасење дар Божији, а не наш труд. Иако ми прилажемо том труду видећемо да је то ипак дар Божији и видећемо своју бесконачну немоћ да се сами спасемо. У тој бесконачној немоћи, док се бесконачно смиравамо видећи своју немоћ телесну, душевну или био коју другу коју као људи имамо, отвара се димензија бесконачне свемоћи Божије. То је тај сусрет између човека и Бога. О томе Христос говори и све ово чини да би човек познао управо тај и такав сусрет. И то је почетак нашег духовног живота. И то је улазак у Царство небеско. Ко још није доживео тај сусрет није ни почео да иде истинским путем духовног живота и још увек није осетио шта то значи Царство Божије које је унутра у нама, у нашим срцима, у нашим бићима.
      Зато ми у Цркви управо то треба да постигнемо. Зато се Христос окреће Својим следбеницима, људима у Цркви и каже: Пазите ви који сте у Цркви да не промашите циљ, да не промашите Мене, Христа. На крају, тада је ту поред Христа и био ученик који га је издао. Све је видео, као што видимо и ми који долазимо у цркву, где користимо све тајне Цркве и благодат Божију, али запитајмо се: Да нисам управо ја тај који ће Христа издати? Да нисам ја онај који Те издаје, Христе? То се дешава стално и ми изнова, и изнова морамо да чинимо напоре воље да се предајемо Христу тражећи помоћ од Њега да бисмо се одржали на том путу. Иначе владаћемо се као и људи овога света који живе у свету потпуно га користећи и уживајући у њему. Упитно је како ће Бог такве спасавати и на који ће начин призвати сваког од њих. Није наше да о томе судимо. Наше је да видимо где се ми налазимо и шта ми радимо у свом животу. Како се ми односимо управо према онима који нису у Цркви. Ако се будемо односили лоше према њима, не показујући истинско Јеванђеље у своме срцу, ми смо лицемерни. Никоме не треба то лицемерје и наша маска коју ћемо ставити па бити фини и сладуњави према свима док у ствари ,,прождиремо камилу и, како каже Јеванђеље, оцеђујемо комарца.
      Човек треба да буде постојан у тој истини да буде оно што јесте пред Богом, исповедајући своју немоћ стојећи пред Њим и очекујући помоћ од Њега. Тек ће се тада кроз човека пројавити сила благодати Божије, а ми тек тада постати истински хришћани и истински радосни људи који живе Васкрсењем. Тада ће се Бог пројављивати кроз нас без наше велике приче о томе, јер ће се сила изливати их нашег бића, сила благодати Духа Светога коју добијамо управо у Цркви.
      Потрудимо се зато да не будемо спољашњи хришћани, који само споља испуњавају заповести Божије јер нам то неће донети спасење већ нас још више гурнути у промашај и обману. Само ако се чврсто будемо држали путева Христових ћемо осетити истинску радост и шта то значи истински служити Богу, шта значи волети друге. Тако ћемо стећи силу да можемо да волимо сваког човека, најпре у својој породици.
      Решимо прво оно што имамо око себе, а онда ћемо решавати светска или која већ питања. Ми најпре решавамо светска питања, сву околину и све комшије око нас, док нам се распадају породице, распадају нам се заједнице…То није хришћанство! Очисти прво своју кућу, а онда ћеш видети да помогнеш и неком другом, али истински и у љубави, у Христу. Извади, како каже Јеванђеље, брвно из ока свога па ћеш онда видети да извадиш и трун из ока брата свога. Док најпре себи не помогнеш нећеш знати, умети нити успети да помогнеш било коме а понајмање себи.
      Зато, браћо, имајмо дужну пажњу како живимо и каква су наша јеванђелска дела. Покајмо се за своје грехе, поправљајући себе и не губећи наду да ће нам Христос увек помоћи. Господ ће нам помоћи сваки пут кад год Му затражимо помоћ свим срцем својим, нелицемерно, не са пола срца или неким благим покретом. Бог хоће читаво наше срце како и каже у Светом писму: Сине дај ми срце своје. Дакле, ономе коме дате срце томе ћете и служити. То је одговор. Ономе коме дате своје унутарње биће ту ће бити усмерена ваша душа и ваш читав живот.
      Богу нашем нека је слава у векове векова. Амин.
       
      Приредила: Слободанка Грдинић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      ПОРУКА АРХИЕПИСКОПА ЦЕТИЊСКОГ МИТРОПОЛИТА ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ Г. АМФИЛОХИЈА ОД ЋИВОТА СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ     За празник Светог Василија Острошког, слава му и милост, обратио сам се народу од ћивота Светог Василија, обратио сам се истог дана и из саборног храма Светог Василија у Никшићу позивајући  сав народ да у духу и у име Светог Василија заједнички прославимо тог великог светитеља Божијега, да се једним срцем и једном душом загрлимо код његовог ћивота. Данас поздрављам народ у Црној Гори од ћивота Светог Петра Цетињског, а јуче смо у име Епископског савјета упутили саопштење за јавност гдје смо замолили државне власти да невино затворене Владику Јоаникија и свештенике под хитно ослободе из затвора. И рачунали смо да ће се то догодити. Међутим, то се, нажалост, није догодило и то је изазвало реакцију народа, иако смо ми у том саопштењу позвали народ да остане својим домовима, да се мирно и спокојно помоле Богу, да се саборно помоле Богу за здравље и спасење свих људи који болују од тог и других вируса и да би се избјегли било какви грађански сукоби и неспоразуми у Црној Гори.   Нажалост, власт то није испоштовала и зато је дошло до синоћњих збивања у Црној Гори гдје су настрадали вјерници, она дјеца која су пребијена у Пљевљима и у исто вријеме чувари реда, што је трагично за све нас, трагично за Црну Гору, трагично пред свијетом и Европом. Зато се обраћам од ћивота Светог Петра Цетињског да се вратимо Богу Љубави, да се вратимо једни другима у љубави, без обзира каквих опредељења били у Црној Гори: вјерских, националних, политичких и других. Да се вратимо узајамности, братској слози и слободи. То је оно што је суштинско, што и данас поручујем и молим оне који су на власти да под хитно ослободе невиног Епископа Јоаникија и његове свештенике који су у затвору и да се прекину ове диобе и ова сукобљавања која су у Црној Гори присутна не од јуче него још од времена Светог Петра Цетињског, а нарочито након 1945. године, од времена оног савременог братоубилаштва и богоубилаштва.   Осјећам као његов наследник обавезу у име његово, цјеливајући његове мошти, да позовем на братску љубав све колико нас има, како би завладала љубав у Црној Гори, она за коју се жртвовао Свети Петар Цетињски, Свети Јован Владимир зетски краљ мученик а исто тако Свети Јован Крститељ, чију руку овдје цјеливамо, а и сам Господ Христос, чији дио Часног крста овдје имамо, који је распет из љубави према сваком људском бићу и према сваком створењу. То је оно што је насушна потреба у овом тренутку.   Ако неко има да да одговара за нешто, ја молим оне који су на власти – ја ћу то и написати у писму господи предсједнику и премијеру ових дана – да одговарам ја. И ако треба неко да буде хапшен и суђен, нека то да буде Митрополит црногорско-приморски, наследник Светог Петра Цетињског. И ако је крив, нека буде суђен.   Уосталом, нећу бити први митрополит који је суђен. И онај 1945. са стотину двадесет свештеника је убијен, и његов наследник је 11 година осуђен, оптуживан да је против државе, да сарађује са непријатељима државе, са Западом и са Европом… И њихов наследник Данило, такође је гоњен, због тога што је бранио да се не руши црква на Ловћену и да се тиме обурдава и Ловћен и Црна Гора. И каменован је овдје 1991. године зато што је мене изабрао и предложио за свога наследника.   Митрополити црногорски су, дакле, то носили, нарочито у ово последње вријеме. Ја молим све, ако неко треба да буде суђен за то што се догађа у Црној Гори и за збивање народа у Црној Гори, онда треба прије свега мене да суде. Ја сам спреман да изађем на суд и да, ако треба, будем и осуђен и пет, и десет година, и колико год треба…   Уосталом, и када сам овдје устоличен, ја сам бесједећи одавде, и пред српским Патријархом, и пред ондашњим представницима који су и садашњи представници државе Црне Горе, рекао да сам дошао да мирим, не само живе међу собом него и да мирим живе са мртвима и мртве да мирим међу собом. И трудио сам се колико имам моћи и снаге ових тридесет година управо у том правцу: да призивам тај мир Божији, братски мир, међу Црногорце, међу сав овај народ да би се пребродиле те несрећне наше диобе, које су нам својствене и које се настављају оваквим понашањем.   Зато молим и садашњу власт у Црној Гори да престане да злоупотребљава саму себе и органе власти против народа. А у исто вријеме, молимо и народ да својим понашањем не изазива власт него да се заједнички сви потрудимо, цјеливајући мошти Светога Петра, помиритеља и исцјелитеља, и Светога Василија Острошкога, да се објединимо у братској љубави и заједници, са свим разликама које су нам својствене. То је моја молба, да не кажем и мој захтјев и потреба.   Тиме се обраћам и народу да зна да је Црква била и остала са њим. И зато су и ове литије које су биле код нас, које неки проглашавају да су политичке. Оне немају везе са политиканством, већ су то литије народа који се догодио, који се вратио и хоће да се врати ћивоту Светога Петра и моштима Светога Василија Острошкога и да ходи њиховим путем. То је оно што је најбитније у свему овоме и зато је неопходно да се и ми сви, без обзира гдје се налазимо и коме припадамо, вратимо том Божијем путу – путу Светога Петра Цетињскога и Светога Василија Острошкога. То је моја молитва, мој захтјев, мој благослов свима у Црној Гори. А увјерен сам да је то и благослов Светога Петра Цетињскога.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић казао је за наш портал да је синоћ саслушан у станици полиције у Котору, због како каже наводног кршења прописа Института за јавно здравље.
      Такође, демантовао је наводе режимских медија да хапшен, већ да је само ријеч о информативном разговору.
        „Истина је да смо синоћ ја и мој син позвани на саслушање у станицу полиције. Нису нам конкретно рекли шта и како, али отприлике јер смо служили молебан. Објаснио сам да смо служили редовну службу и да је било присутно, свега 15-16″, каже отац Момо.
        Међутим, наглашава да је читаву причу дигао на тај ниво новинар радио Скала, Славко Мандић.
      „Наиме, кад је радио интервју са предсједником Општине Котор Жељком Апрцовићем, он је поставио питање шта ће се учинити против Српске цркве која не поштује мјере и препоруке Института за јавно здравље. Апрцовић је уљудно одговорио. Треба отворити сајт Скала радија. Синоћ је изашао чланак „СПЦ у Црној Гори отворено крши забрану јавних окупљања“,  који објашњава све. Тако да би све ово могло просто насловити – Скала радио против Српске цркве а посебно против Момчила Кривокапића, каже он.
        Такође, додаје да у поступцима овог новинара има елемената за кривично гоњење.
      „Ово је страшно шта Славко Мандић ради. И планирам да поднесем тужбу против њега, изричит је отац Момо.
       
      Славко Мандић (Фото: Скала радио)
      Уједно, објаснио је да се у Котору молебан Пресветој Богородици служи од 17. вијека.
      „У току ускршњег поста свако вече. Управо у знак захвалности Богородици што је сачувала не само Боку него и Црну Гору од куге. Како тај молебан и даље служимо, ја кажем пошто нас је пресвета Богородица заштитила од куге давно, сад се молимо да нас сачува од куге овог новог времена. Ја сам чак рекао начелнику, ако буде потребно прекинућемо са тим служењем, али само у глави Славка Мандића је служба и молебани  инкриминисани. То је просто човјек који не зна ништа а злобан је до бола. Мрзитељ је свега што је српско, бивши члан Народне странке и од његовог србовања се некад није могло живјети“, закључио је отац Момо.
      Подсјетимо, јеромонах Сава Вукајловић демантовао је синоћ у разговору са новинаром портала ИН4С писања Стандарда да је ухапшен и приведен код тужиоца.
      „Није ријеч о хапшењу нити сам приведен код тужиоца“, рекао је синоћ отац Сава из полицијске станице.
      Портал Стандард објавио информацију да је јеромонах Сава ухапшен и спроведен код тужиоца у Бијелом Пољу због илегалног преласка границе како би избјегао самоизолацију. У истом тексту, стандардно, одмах је направљена конструкција и поменуто име владике Јоаникија.
       
      У НАСТАВКУ ЈЕ СТАРА ВЕСТ ОД СИНОЋ:

      Како су пренели бројни медији, полиција Црне Горе привела је претходне вечери протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намесника бококоторског и његовог сина протопрезвитера Немању Кривокапића, парох которског и професора Богословије Светог Петра Цетињског. Свештеници су приведени непосредног по завршетку вечерњег богослужења у Саборном храму у Котору, а због наводног кршења забране окупљања које је увела Влада Црне Горе, а поводом епидемије вируса корона.

      Ово је само још један од доказа непрестаног напада на Цркву Божју, свештенство, монаштво и верни народ Митрополије црногорско-приморске, која се већ више деценија налази на једном виду распећа. Подсећамо прота Момчило Кривокапић, један од најугледнијих свештеника Српске Православне Цркве, прославио је прошле године велики јубилеј - пола века свештеничке службе. У наставку доносимо протино гостовање на таласима васељенског Радија Светигора, а поводом пола века неуморног служења Богу и роду.

      У наведеној емисији имаћете прилику да чујете сведочанства овог неуморног служитеља олтара Божјег који је казивао о крсто-васкрсном путу којим је храбро и са вером и љубављу ходио, а ето и данас ходи:  
       
       
      Приредило уредништво портала ПОУКЕ.ОРГ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У петак 3. јануара 2020. године у Епископском двору у Пријепољу Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је уприличио конференцију за медије на којој је упутио Божићну поруку свим људима добре воље.   Звучни запис обраћања   У сусрет великом празнику пуном радости и љубави Епископ је тим речима и почео своје обраћање: – Љубав и радост су најлепша људска осећања. Долазе нам из општења са спољашњим светом. Треба се отварати према споља, општити, бити способан да чујемо песму славуја, приметити врапчића који се игра, нарочито зими, на хладноћи, испред наших прозора, желећи да завити унутра, да уђе. Може се са сигурношћу тврдити да животност неког бића можемо мерити по томе колико је оно способно да се отвара за спољашњи свет. Пред нама је догађај који је сваке године у стању да нас обрадује, али, треба га приметити, да будемо способни да у њему учествујемо. Не иде то лако, посебно онима притиснутим разним тешкоћама живота, сиромашнима, усамљенима, остављенима. Њима је тешко да се отварају према спољашњем свету, што значи да би тешко могли и да се обрадују, и да воле. Јер љубав и радост су два осећања која се преплићу.   – Божић је догађај када нам Бог, сваке године, показује Себе. О Божићу Бог отвара небеса и показује нам лице своје. Он нам шаље Сина Свога у облику детета које се рађа и које има такав изглед да у Њему сунце видите. Свако ко погледа у лице тога детета може да се обрадује, само нека покуша. Нека се загледа у овај дан који се зове Божић, да се сети шта се тога дана догодило, како нас је Бог погледао, како је дошао да нам посведочи да има неко ко увек мисли о нама, да нас подсети да имамо Пријатеља, да нисмо сами, нисмо остављени. То је Божић, то се догађа на Божић. Долази Син Божији као пријатељ, као лекар, као Цар.   Осим свих лепота које можемо добити и доживети доживљавањем и сагледавањем Божића, владика се накратко осврнуо и на оне којима Божић није на срцу, на непријатеље Бога и Божића: – На жалост, многи се и намерно, срачунато, боре против Божића, желећи да га истисну и да погазе све оно што нам је Бог дао на Божић. Христос има конкуренцију у грешним, ограниченим људима. Многи желе да замене Њега, да заузму Његово место, да себе ставе у центар пажње. Оно што они раде да то буде централни догађај историје. Људи пролазни, смртни, трошни, желе да замене вечног Бога. И Његову науку, и све оно што је Он дао, желе да замене својом плитком назови мудрошћу.   – Ево пред нашим очима шта се догађа на простору Црне Горе. Правда је погажена. Доноси се неправедни Закон. Пазите, закон пун неправде који претендује да се зове Закон, озакоњење незаконитости и безакоња. Гази се људско достојанство, отима се оно што припада Цркви, отимају се светиње, и та отмица се озакоњује, приметио је, поред осталог, Епископ Атанасије у свом обраћању и поздраву пред наступајући празник радости и љубави, Божић.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци).   Звучни запис беседе   Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић.   Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
×
×
  • Креирај ново...