Jump to content

Kako mogu da nadjem lek preko interneta


Recommended Posts

 

 

trenutno trazim lek koji se tesko nalazi, pa sam dosla na ideju da otvorim temu gde mozemo postavljati linkove sajtova na internetu koji nam mogu pomoci u tome...

 

ja sam do skoro imala link super sajta o informacijama vezano za nalazenje lekova, sa imenima apoteka, brojevima telefona i tacnim nazivima lekova (miligraza, doza i sl) kao i koliko je stanje trazenih lekova ( na pr. 1 kutija od 50mg....i sl.), ali su ga ugasili...

 

eto, ako trenutno neko ima adresu nekog sajta, neka postavi ovde link...

takodje mozemo ovde razmenjivati razna iskustva vezano za nabavku lekova, apotekama, cenama itd...

lekovi_620x0.jpg

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Kakva tema. Da Bog da nikom ne zatrebala. 

Ljudi ne kupujte lekove preko Interneta, samo u apotekama. 

E Inace, da li u Srbiji mogu da se kupe svi lekovi bez recepta? 

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@JESSY фантастична тема! 

Скоро сам тражила Летрокс, била несташица ( не знам да ли је сада стигао) , једва сам га нашла. И то сам у вибер групи поуке молила ако неко зна где га још има....тако да ми је један брат нашао и купио. 

Одлична тема!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Ekatarina_mala рече

Ljudi ne kupujte lekove preko Interneta, samo u apotekama. 

nisi shvatila poentu teme, a i zbog jos nekih drugih koji eventualno nisu, samo da naglasim, NE KUPUJU SE LEKOVI ONLINE, VEC SE DOBIJAJU INFORMACIJE U KOJIM APOTEKAMA SE MOZE NACI LEK PRILIKOM NESTASICE...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Сања Т. рече

да погледам код нас у апотеци

hvala puno Sannjče, ali čekam da mi jave gde ga mogu trenutno naći...:bighug:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Ekatarina_mala рече

Da Bog da nikom ne zatrebala. 

tako je, ali ja ne poznajem nijednu osobu koja ne pije lekove...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

@JESSY јеси ли питала у апотеци "Игор" у Ресавској? Тамо увек може да се нађе што нема у осталим. Али, ићи лично, не преко телефона. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 16 минута, JESSY рече

tako je, ali ja ne poznajem nijednu osobu koja ne pije lekove...

Ima ih, znam više njih, popijem kafetin jedino kad malo više popijem, pa mi nekaj bude teško v glavi. :)

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 35 минута, JESSY рече

tako je, ali ja ne poznajem nijednu osobu koja ne pije lekove...

Ima ih dosta. Ali cim treba neki retki lek kojeg nema u apoteci, prvo covek ima sansu da ostane poneki dan bez terapije, a drugo, to su onda neki ne po pravilu skupi lekovi, za neke ne po pravilu redjih bilesti koje treba ili ne dodatno placati. Cesto novi, neispitani do kraja. Govorim iz svog iskustva. 

Sve u svemu samo nakladam... jer stvar no mislim da je bolje kad covek ne treba da pije lekove. 

 

 Nego, da li u Srbiji mogu da se kupuju svi lekovi bez recepta?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, Ekatarina_mala рече

Ali cim treba neki retki lek kojeg nema u apoteci, prvo covek ima sansu da ostane poneki dan bez terapije, a drugo, to su onda neki ne po pravilu skupi lekovi, za neke ne po pravilu redjih bilesti koje treba ili ne dodatno placati. Cesto novi, neispitani do kraja. Govorim iz svog iskustva. 

mozda moze da bude, ali nije svakako pravilo...na osnovu mog i i iskustva mnogih drugih...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

evo, nasla sam lek u apoteci OAZA ZDRAVLJA...

oni su jedan veliki lanac apoteka...ima ih dosta u gradu...

https://www.oazazdravlja.rs/

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
    • Од JESSY,
      Roditelji čija deca su do početka pandemije išla na neki sport imaju dosta nedoumica. Sve je više onih koji decu ispisuju sa grupnih treninga jer se plaše da će se u gužvi, u salama zaraziti koronom. Proverili smo da li je bezbedno slati decu na treninge, ali i koliko je opasno to što se klinci manje kreću jer fizičko vaspitanje u školama danas funkcioniše dosta drugačije.
      Ceca Radović, nastavnica fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi Skadarlija u Beogradu, priča za portal Nova.rs kako danas izgledaju časovi fizičkog vaspitanja koji podležu preventivnim merama protiv širenja zaraze.
      “Deca su podeljena u grupe, u jednoj grupi ima najviše 15 đaka, kod mene konkretno trenutno je 12 đaka. I mi smo sada napolju jer je lepo vreme. Radimo na otvorenom terenu bez maski – deca ne mogu da dišu i rade s njima, ali vodimo računa o svim merama”, priča nastavnica koja predaje đacima od petog do osmog razreda.
      Deca sve manje aktivna
      Ona kaže i koje aktivnosti dolaze u obzir u doba korone.
      “Radimo individualne vežbe, trčanja, najviše atletiku, vežbe oblikovanja i elemente različitih sportova, npr. rukometa, košarke, odbojke. Dakle, samo elemente, bez igre jer u toj igri imate napad, odbranu, deca stupaju u kontakt licem u lice…”, priča naša sagovornica.
      Ona napominje i da se posle svakog časa radi dezinfekcija lopti, ruku, brava, posebno jer opasnost vreba u svlačionicama.
      “To funkcioniše, ali za ovih nekoliko meseci od marta, koliko deca nisu išla u školu, mnogo toga se promenilo. Sada ne mogu da istrče ni dva kruga oko školskog terena, oko par stotina metara. To je strašno. I iako su ta deca nešto trenirala, ti treninzi nisu kao što su bili. To je zaista tužna priča. Ne znam kako će deca ući u potrebnu formu. Mi sada imamo jedan čas fizičkog nedeljno, a ne, recimo, tri kao nekad. To je zdravstveni problem”, upozorava nastavnica Ceca.
      A šta nas onda čeka kad uskoro dođu hladni dani i deca budu morala da pređu u sale?
      “Mi imamo salu odgovarajućih dimenzija gde može da bude 15 đaka jer više od toga i ne sme u salu. Mi ćemo se toga pridržavati i moći ćemo da sve ovo što sada radimo napolju premestimo unutra. Uz to, imamo prirodnu ventilaciju za provetravanje, što je dodatni plus. Bićemo napolju sve dok ne bude kiše, a kada uđemo u salu, raštrkaćemo se po njoj, otvorićemo sve što možemo.”
      Međutim, ona napominje da se tim tempom ne ne može doći do zacrtanog cilja.
      “Onda šaljete deci neke linkove sa primerima vežbi koje mogu da rade kod kuće. Ali vi ne možete nikako da znate da li oni to zaista i rade”, priča nastavnica Ceca.
      Kaže da se posledice toga što tokom poslednjih meseci nisu radili kao pre već se vide.
      “Deca su stvarno oštećena zbog nekretanja i sedenja. To su stomaci, to su deformacije leđa, sve je otišlo k vragu. Ali trudimo se da im pomognemo i podignemo svest. I deca sve znaju – da ne smeju da mnogo sede, da treba da se kreću. Stalno im pričam i o ishrani. Oni su svesni, ali teško je sve to sprovesti u delo.”
      Posledice nekretanja
      Pedijatar Slavko Dušanov za portal Nova.rs takođe ističe koje sve posledice nosi to što se deca sve manje kreću, što previše sede, ne trče, ne igraju se, ne vežbaju dovoljno.
      “Zdravstvena posledica usled manjka fizičke aktivnosti, i zbog korone i uopšte, pre svega je nepravilno držanje. Kad radimo sistematske preglede, veliki broj dece, čak preko 70 odsto njih, prema našim podacima, ima nepravilno držanje. To znači da im je kriva kičma, imaju krive noge, slabo razvijenu muskulaturu, ravne tabane, a kičmu i ceo taj kostur drže mišići. S obzirom na to da su deca fizički neaktivna, taj kostur nema šta da drži.”
      Doktor Dušanov priča i da su u posebnom riziku deca u pubertetu.
      “Desi se da u pubertetu deca naglo izrastu 10, pa i 15 centimetara u roku od par meseci i onda tek i roditelji i mi vidimo da na jednom sistematskom pregledu sve bude u redu, a već na sledećem je tu strašna skolioza ili kifoza, tj. pogrbljenost leđa. To onda mora da se rešava ili miderom ili nekad čak operacijom”, upozorava doktor.
      On izdvaja i drugu posledicu manjka fizičke aktivnosti – gojaznost.
      “Deca jedu to što jedu, često nezdravo, a te kalorije koje unesu ne mogu da potroše ako nisu aktivni jer za kompjuterom sigurno neće da ih potroše. Posledica toga bude da zbog gojaznosti već decu u 15, 16. godini imamo na terapiji za visok pritisak. Poznato je i da je među faktorima rizika koji dovode do kardiovaskularnih oboljenja na prvom mestu manjak fizičke aktivnosti”, napominje doktor.
      Dileme nema koliko je sport važan, ali izazovi su veliki ovih dana jer zaraza vreba.
      Atletika da, košarka za neke bolje dane
      Epidemiolog prof. dr Zoran Radovanović za portal Nova.rs priča o rizicima koje sport nosi, ali priča i koliko je važno da deca ne prestanu da treniraju zbog korone.
      “Vrlo je važno omogućiti deci i mladima da budu fizički aktivni. Problem su, međutim, kontaktni sportovi. Što su sportisti zbijeniji, opasnost je veća, utoliko pre što su zadihani, a duvaju jedni drugima u lice.”
      Doktor izdvaja koje discipline nose manji, a koje veći rizik od zaraze.
      “Najbezbednije su pojedinačne atletske discipline, recimo, skok u dalj ili u vis, bacanje koplja, i tenis, koji je bolji nego, na primer, badmington. Rizik je povišen kada su u pitanju borilački sportovi, naročito ako se smenjuju partneri, kao i kolektivni sportovi, uz određene razlike – bezbednija je, recimo, odbojka od košarke”, napominje epidemiolog Radovanović.
      On kaže i da bi za odlučivanje trebalo da budu ključni lokalni uslovi.
      “Krizni štab, nažalost, ne objavljuje brojeve novootrkivenih po opštinama i/ili gradovima, a takve informacije bi bile vrlo važne. Ukoliko bi neka sredina danima bila bez novootkrivenih slučajeva, mere opreza mogle bi malo da popuste. S druge strane, recimo, danas bi teniseri u Beogradu ili Kragujevcu pre i posle meča trebalo da izbegavaju srdačno i blisko pozdravljanje”, kaže prof. dr Radovanović i zaključuje da život mora dalje da teče, ali lako otklonjive rizike valja izbegavati.
      Dakle, uvek i svuda treba podržavati fizičku aktivnost, ali treba se prilagođavati i aktuelnoj epidemiološkoj situaciji.
      I kad se sve sagleda, jasno je da deca ne treba i ne smeju da se odreknu treninga. Samo treba mudro odabrati sport koji je najmanje rizičan u ovim okolnostima i čuvati i sebe i porodicu koliko je moguće.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/pitali-smo-strucnjake-smem-li-sad-da-upisem-dete-na-sport/
       
    • Од JESSY,
      Svi znamo da slonče neće u lonče, grom u koprive, da je Sveti Petar poprilično platio kajganu, a iguman je otišao na putovanje - i ne misli na manastir.
      Ali kako to objasniti nekome ko nije sa ovih prostora?
      Pa, prilično teško.
      Zato je tu Maja Stojanović - na Instagramu poznata i kao Zmaja - koja ilustracijama strancima objašnjava domaće izreke.
      „Izreke na stranu, sećam se da je, dok sam živela u Americi, drugaricama bilo vrlo nezgodno objasniti pojam promaje", kaže Stojanović u intervjuu za BBC na srpskom.
      „Konstantno sam ih u šali opominjala da ne izlaze napolje sa mokrom kosom i da zatvore prozore - jer vuče promaja".
       
    • Од Danijela,
      Piše:Velimir Grgić 26.02.2016. ‘Ladno, standard i samoća – čudna je ta Švedska… Polovinu zemlje čine samci, svaki četvrti čovjek umire potpuno osamljen, a zemlja usto ima i najduže vrijeme prilagodbe za autsajdere – čak je sedam godina potrebno prosječnom imigrantu da pronađe posao i krene se uključivati u život zajednice.
      Ne nužno zato što je zajednica toliko zatvorena, nego dobrim dijelom zato što je zajednica samo privid, izgrađen na strukturalnom umrežavanju hiperindividua, štovanju kulta pojedinca do te mjere da čak i obiteljski odnosi utihnu jednom kad se napuni čarobna brojka punoljetnosti.
      Čudna je ta zemlja blagostanja, ali uopće nije čudno to da je jedna od najpopularnijih društvenih aktivnosti – volontiranje u traganju za nestalim osobama.
      Samoća kao nuspojava modernog življenja i nesretne, izgubljene atomizirane jedinke koje su individualnu slobodu poistovjetile s međuljudskim driftingom predmet su nove fascinacije Erika Gandinija, talijansko-švedske dokumentarne superzvijezde, autora nezaboravne “Videokracije” / “Videocracy” (2009).
      Iako osvjedočeni ljevičar, Gandini svojim novim uratkom “Švedska teorija ljubavi” / “The Swedish Theory of Love” (2015) u neku ruku brani strahove i tradicionalne desnice, koja “preorganiziran, učinkoviti sustav temeljen na radu, socijalnoj pomoći i osobnoj autonomiji” vidi kao opasnost, a dezintegraciju obiteljskih struktura kao posljedicu.
      Kada je švedska lijeva vladajuća politika prije četrdesetak godina oblikovala stil nordijskog življenja, utabala je put slobode i lagodnog življenja, koji su, eto, rezultirali – samoćom i stravičnom dosadom, društvom u kojem možeš dvije godine ležati mrtav prije nego netko primijeti da te nema.
      Gandinijev narativni pristup standardno je sjajan, taman toliko meditativan i stylish da vas uvuče u sliku modernog svijeta, a opet s taman doziranom razinom emotivne krhkosti; atmosferičan i na trenutke spooky.
      I pri tome je svašta-nešta pospajao: neizostavne sirijske izbjeglice na učenju novog mentaliteta tu su zajedno s montažom lica muškaraca u masturbacijskoj poluekstazi; prizori umjetne oplodnje kao izišli iz medicinske video propagande susreću osobne ispovijesti i filozofske analize… Rezultat je dobar, intrigantan koktel doku-kronike, sociološke analize i eseja.
       
       
    • Од Vasilije.,
      Poslednjih nekoliko nedelja sam drastično skresao svoje prisustvo na internetu. Obrisao sam nalog na Reddit-u i na Facebook-u (drugi po redu). Ostali su mi je još samo Instagram (uglavnom zbog powerlifting drugara i još nekih bitnih kontakata) i Linkedin zbog ponuda za posao.
      Mreža koju sam napustio prvu, pre ove dve pomenute bila je Twitter. Nedavno sam bacio pogled šta se tamo radi i sada vidim koliko je to dobra odluka. U pitanju je mreža na kojoj se ljudi banuju zbog misgendering-a trans osoba, a promocija pedofilije se odobrava (MAPs - minor attracted people, paedosexuals...).
      Od javnih ličnosti se zahteva da kao kakvu mantru ponavljaju odobrene, propisane BLM slogane i kada zbog toga izgube na stotine ili čak hiljade pratilaca, kreće pljuvačina po ljudima koji su ih tiho kliknuli na unfollow.
      Obesne rulje samozvanih antifašista maltretiraju ljude čiji im se postovi ne sviđaju i histerišu njihovim poslodavcima da ih zbog pomenutih postova otpuste. Balavci od 20 i nešto godina, bez dana radnog staža, našli su način kako da unište ljude sa karijerama, koji su nešto postigli.
      Među pomenutima se najviše ističu trans aktivisti kojima su meta svi koji se ne slažu sa njihovim suludim doktrinama.
      Facebook je kudikamo bolji, ali sam shvatio da više nije vredan moje pažnje, niti vremena.
      Shvatio sam da dosta toga kod sebe moram da promenim da ne bih bio digitalni zombi. Da prestanem da posežem za internetom kada mi je dosadno, da mi slušalice u ušima ne budu pravilo, nego da ih stavim ako baš želim nešto da slušam i da tome nečemu posvetim pažnju i da se prilikom vožnje u prevozu malo više bavim svojim okruženjem, a ne nasumičnim rovarenjem po internetu.
      Da li ste i vi osetili potrebu da obnovite svoju pažnju da bude kakva je bila u vreme pre društvenih mreža?
×
×
  • Креирај ново...