Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Изида

Изидина најновија прича

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Добила сам инспирацију и не могу да чекам Осми март. Тачно је да сам се ја као локал патриота и као жена увек дивила једној Ерцовки. Зато што је у прошлом веку као млад правник ставила главу у торбу и каријеру на коцку. Ја сам та, која студентарији пре више од деценије није дозвољавала да је зову Никол Кидман. Ја сам та, која је тада говорила с гнушањем да није фер што јој новине сликају целу фигуру с посебним осњвртом на ноге, а њеним колегама мушкарцима само главу. Ја сам та, која није дозвољавала колегама да професорке старе гарде називају мушкобањастима. Ја сам их звала хајдук женама. Зато што су се пробијале у науци када је женама у целом свету, па и на брдовитом Балкану било тешко. Ја сам та, која сматра Божијим благословом то што јој је прва жена кривичар у нашој земљи пружила руку и одвојила време за њу. Зато што је она та, за коју су колеге и представници народа утврдили да неће плакати и повраћати због кривичних дела против полних слобода и због насиља у породици. Али, мили моји, ја вам се сад не обраћам као она, којој су професионални политичари док јој је младост обећавала да ће променити свет, наденули има Анђелија, јер су сматрали да је Ангелина исувише нежно за мене. Ја вам се обраћам као она за чији псеудоним су прогонитељи хришћана прикачили синтагму верски фанатик. И као проста жена из народа, којој су лепо васпитани вршњаци наденули епитет филозофа, а они малициозни лудака. А заправо хоћу давам кажем да је на мој шашави ум нешто пало. Највећа, најважнија и наравно најсветија особа од кад се пише историја људског друштва није мушкарац већ ЖЕНА. Она је та, која је родила Бога. Она је та, која је женама пре више од два миленијума вратила достојанство, које је Ева пољуљала. Слажем се да треба болесну децу водити у Тумане и у Острог. Али исто тако мислим да се за њих морамо молити Богородици. Она је та, која нас као Мајка, која је гледала патње јединца, која нас је толико волео да је умро за нас, разуме. Оријана Фалачи је још у прошлом веку писала о томе да Исус није само Син Бога Оца, већ и Син Жене, која Га је родила. И знам да ће ме кукољ вербално линчовати. Али ће ме жито разумети. Не тангирам се. Са житом ћу провести вечност, а са кукољом само понеке делове овоземаљског битисања.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Хе, како жене воле да глуме жртве, то им представља посебан ужитак, али нека, лакше је ваљда кад се искукаш.

Може, евентуално, да се прокоментарише овај део о светости:

пре 2 часа, Изида рече

Највећа, најважнија и наравно најсветија особа од кад се пише историја људског друштва није мушкарац већ ЖЕНА. Она је та, која је родила Бога. Она је та, која је женама пре више од два миленијума вратила достојанство, које је Ева пољуљала.

Не, него је најсветији икада Мушкарац кога је она родила. Тиме не желим да величам улогу мушкараца у свету, јер мислим да смо створени једнаки, само у овом случају је то чињеница.

Ако хоћеш и да изузмеш Њега, зато што је и Бог, опет је питање светости међу ''обичним смртницима'' нешто што не може да се измери.

Зашто би Богородица била ''светија'' од Мојсија и пророка и апостола?

пре 3 часа, Изида рече

И знам да ће ме кукољ вербално линчовати. Али ће ме жито разумети. Не тангирам се. Са житом ћу провести вечност, а са кукољом само понеке делове овоземаљског битисања.

О, па наравно да смо кукољ сви који се не слажемо са вашим најсветијим женским мислима, али зато је жито ту да ћути, слуша и да вас разуме.

Него, добро, ту смо са вама привремено, док је простора и времена, па издржите још мало. Поууу1!!  

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 7 минута, Натан рече

Зашто би Богородица била ''светија'' од Мојсија и пророка и апостола?

Pitanje je, nadam se, postavljeno u afektu. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 3 часа, Изида рече

Добила сам инспирацију и не могу да чекам Осми март. Тачно је да сам се ја као локал патриота и као жена увек дивила једној Ерцовки. Зато што је у прошлом веку као млад правник ставила главу у торбу и каријеру на коцку. Ја сам та, која студентарији пре више од деценије није дозвољавала да је зову Никол Кидман. Ја сам та, која је тада говорила с гнушањем да није фер што јој новине сликају целу фигуру с посебним осњвртом на ноге, а њеним колегама мушкарцима само главу. Ја сам та, која није дозвољавала колегама да професорке старе гарде називају мушкобањастима. Ја сам их звала хајдук женама. Зато што су се пробијале у науци када је женама у целом свету, па и на брдовитом Балкану било тешко. Ја сам та, која сматра Божијим благословом то што јој је прва жена кривичар у нашој земљи пружила руку и одвојила време за њу. Зато што је она та, за коју су колеге и представници народа утврдили да неће плакати и повраћати због кривичних дела против полних слобода и због насиља у породици. Али, мили моји, ја вам се сад не обраћам као она, којој су професионални политичари док јој је младост обећавала да ће променити свет, наденули има Анђелија, јер су сматрали да је Ангелина исувише нежно за мене. Ја вам се обраћам као она за чији псеудоним су прогонитељи хришћана прикачили синтагму верски фанатик. И као проста жена из народа, којој су лепо васпитани вршњаци наденули епитет филозофа, а они малициозни лудака. А заправо хоћу давам кажем да је на мој шашави ум нешто пало. Највећа, најважнија и наравно најсветија особа од кад се пише историја људског друштва није мушкарац већ ЖЕНА. Она је та, која је родила Бога. Она је та, која је женама пре више од два миленијума вратила достојанство, које је Ева пољуљала. Слажем се да треба болесну децу водити у Тумане и у Острог. Али исто тако мислим да се за њих морамо молити Богородици. Она је та, која нас као Мајка, која је гледала патње јединца, која нас је толико волео да је умро за нас, разуме. Оријана Фалачи је још у прошлом веку писала о томе да Исус није само Син Бога Оца, већ и Син Жене, која Га је родила. И знам да ће ме кукољ вербално линчовати. Али ће ме жито разумети. Не тангирам се. Са житом ћу провести вечност, а са кукољом само понеке делове овоземаљског битисања.

Daj neke fotke da vidimo

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 2 минута, Smaragdni kamičak рече

Pitanje je, nadam se, postavljeno u afektu. 

Не, то стање је мени непознато, скроз сам смирен.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 4 часа, Изида рече

Добила сам инспирацију и не могу да чекам Осми март. Тачно је да сам се ја као локал патриота и као жена увек дивила једној Ерцовки. Зато што је у прошлом веку као млад правник ставила главу у торбу и каријеру на коцку. Ја сам та, која студентарији пре више од деценије није дозвољавала да је зову Никол Кидман. Ја сам та, која је тада говорила с гнушањем да није фер што јој новине сликају целу фигуру с посебним осњвртом на ноге, а њеним колегама мушкарцима само главу. Ја сам та, која није дозвољавала колегама да професорке старе гарде називају мушкобањастима. Ја сам их звала хајдук женама. Зато што су се пробијале у науци када је женама у целом свету, па и на брдовитом Балкану било тешко. Ја сам та, која сматра Божијим благословом то што јој је прва жена кривичар у нашој земљи пружила руку и одвојила време за њу. Зато што је она та, за коју су колеге и представници народа утврдили да неће плакати и повраћати због кривичних дела против полних слобода и због насиља у породици. Али, мили моји, ја вам се сад не обраћам као она, којој су професионални политичари док јој је младост обећавала да ће променити свет, наденули има Анђелија, јер су сматрали да је Ангелина исувише нежно за мене. Ја вам се обраћам као она за чији псеудоним су прогонитељи хришћана прикачили синтагму верски фанатик. И као проста жена из народа, којој су лепо васпитани вршњаци наденули епитет филозофа, а они малициозни лудака. А заправо хоћу давам кажем да је на мој шашави ум нешто пало. Највећа, најважнија и наравно најсветија особа од кад се пише историја људског друштва није мушкарац већ ЖЕНА. Она је та, која је родила Бога. Она је та, која је женама пре више од два миленијума вратила достојанство, које је Ева пољуљала. Слажем се да треба болесну децу водити у Тумане и у Острог. Али исто тако мислим да се за њих морамо молити Богородици. Она је та, која нас као Мајка, која је гледала патње јединца, која нас је толико волео да је умро за нас, разуме. Оријана Фалачи је још у прошлом веку писала о томе да Исус није само Син Бога Оца, већ и Син Жене, која Га је родила. И знам да ће ме кукољ вербално линчовати. Али ће ме жито разумети. Не тангирам се. Са житом ћу провести вечност, а са кукољом само понеке делове овоземаљског битисања.

Da, Bogorodica se uzidigla iznad svih serafima i andjela. 🙂 I ona je najbrza pomocnica, kao i S. Ksenija, Matrona itd, ali se ne pominju mnogo. 

Ali Bogorodica se pominje samo na tri mesta u Bibliji i uzdigla se na takve velicine, kolika je blagodat data zenama, blagodat darivanja zivota majcinstva. A ove savremene zene koliko se ugledaju na nju? 😔

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 12 минута, Flojd рече

blagodat darivanja zivota majcinstva. A ove savremene zene koliko se ugledaju na nju

( Bog da mi oprosti :babuska:, al lanuću)

Kako se nisu ugledale?! Pa dobra većina je rodila  jedno dete. :945729: 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 2 часа, Натан рече

Зашто би Богородица била ''светија'' од Мојсија и пророка и апостола?

Bogorodica nije nikoga ubila, niti bilo koga progonila.

Mojsije je ubio čoveka i prekršio zapovest "ne ubij".

"I kad Mojsije beše velik, izadje k braći svojoj, i gledaše nevolju njihovu. I vide gde nekakav Misirac bije čoveka Jevrejina između braće njegove.

I obazrev se i tamo i amo, kad vide da nema nikoga, ubi Misirca, i zakopa ga u pesak.

I sutradan izadje opet, a to se dva Jevrejina svađahu, i reče onomu koji činjaše krivo: zašto biješ bližnjega svojega?

A on reče: Ko je tebe postavio knezom i sudijom nad nama? Hoćeš li da me ubiješ kao što si ubio Misirca? Tada se Mojsije uplaši i reče: Zaista se doznalo."

 

Apostol Pavle je progonio hrišćane.

"Tako i ja mišljah da mi valja mnoga zla činiti protiv imena Isusa Nazarećanina,

Kao što i učinih u Jerusalimu; i mnoge od svetih ja zatvorah u tamnice, primivši vlast od glavara svešteničkih; i kad ih ubijahu, pristajah na sud.

I po svim zbornicama mučeći ih često, nagonjah da hule na Isusa; i odviše mrzeći na njih gonjah ih tja i do tuđih gradova."

 

Takodje, pominje se sa onima koji ubijaju Stefana.

"A Stefan budući pun Duha svetoga pogleda na nebo i vide slavu Božiu i Isusa gde stoji s desne strane Bogu.

I reče: Evo vidim nebesa otvorena i Sina čovečijeg gde stoji s desne strane Bogu.

A oni povikavši glasno zatiskivahu uši svoje, i navališe jednodušno na nj.

I izvedavši ga iz grada stadoše ga zasipati kamenjem, i svedoci haljine svoje metnuše kod nogu mladića po imenu Savla.

I zasipahu kamenjem Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse! Primi duh moj."

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 54 минута, Сања Т. рече

( Bog da mi oprosti :babuska:, al lanuću)

Kako se nisu ugledale?! Pa dobra većina je rodila  jedno dete. :945729: 

Haha da znas da je tako. 😄

Cus mene i ja svasta pricam. Ccc

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

@Изида баш ти је лепа прича. Тако како ми саме себе поштујемо, тако ћемо и једна другу и све око нас гледати као мајку, сестру, брата. Ми прве саме себи морамо опростити прародитењски грех и избавити се из окова недостатка поуздања, слабости и сл.

Неким мушкарцима ће површно заличити на феминизам, али погрешно. Да је среће да заиста овим путем идемо, и они би много више уживали уз нас.

Уосталом, зар се не молимо Господу - Богородице ради, помилуј нас?

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Цео дан чекам слободно време да вам се обратим. Када сам добила старачку далековидост схватила сам да имам право да мислим другачије, будем или не будем у праву и да се због тога никоме не морам правдати. Али сам свесна да се иза сваког ника овде крије људско биће. Зато ћу покушати да оправдам своју причицу, коју нисам умела ни насловити. Како нисам довољно интилигентна и писмена вероватно у томе нећу успети..."Све су Дрине овог света криве и ми никада нећемо успети да их исправимо. Али то није разлог да престанемо да покушавамо". Андрић

Никако не ниподаштавам светитеље мушкарце. Кад год се мој првенац суочио с неком тешком и озбиљном дијагнозом ја сам се молила Светом Јакову Туманском. Увек би му помогао. Једно од три наша крсна имена је Илиндан. Наиме, мом сину је када је напунио два месеца ургентно за 4.август заказана операција плућне артерије у Тиршовој. Не дао вам Господ Бог да на улици прођете поред детета, које се као новорођенче лечило на кардиологији у УДК "Тиршова". Зато што нећете моћи да контролишете сузе када чујете са чиме су се све суочиле храбре мајке пратиље. Господ и Свети Илија су нас погледали. Тог Илиндана је мом сину УЗ урадио професор Милан Ђукић, Бог му свако добро дао, који међу дечијим кардиолозима на Балкану има најбоље референце и љубичасто срце преко целих груди да у њега свако балканско чедо стане. Погледао ме и рекао да се стеноза спонтано повукла, да се операција отказује, да сутра идемо кући и да малецки има рупицу у срцу...Његов колега, који се "случајно" ту нашао ми је у императиву саопштио да обавезно славим тај дан. И ми смо се договорили с нашим парохом, који кад смо први пут славили није хтео да узме сићу за прекађиваење тврдећи да не мора...ја сам му рекла да мора узети. Али сам се уз дужно поштовање поменутих светитеља молила и Богородици.

Појаснићу и зашто. Док сам чекала да индукција почне деловати гледала сам младу жену, која је рађала близнакиње, од којих је једна била карлично окренута. Ја сам то својим очима гледала уживо и својим ушима слушала њене крике,  грдње бабица и смирене инструкције лекара. Ја сам прва видела како се у делићу секунде смирила, почела плакати и смејати се симултано кад су јој показали њене девојчице...Чим су јој узели муштулук моја мама, неки одавде су је упознали уживо, ме позвала. Са осмехом ми честитала и рекла да је чула да сам била јунак. А нисам била. Кад су ме сколили болови здушно сам прихватила епидурал. Ја сам мајци тада рекла да је много волим, да је она моја најбоља другарица и извинили јој се. Рекла сам јој да сам свесна да сам је ја својим несташлуцима довела до шлога, да знам да је цео живот доводим на ивицу лудила, али да сам се ја по њеним речима метнула на оца, кога ми је сама одабрала. А знате шта ми је она рекла? Није плакала. Рекла ми је да то више никада не смемо ни помислити, а камоли гласно рећи. Да је она кад се шлогирала целу ноћ била будна и мислила како је М. пред дипломом доктора медицине и чека друго дете, да ће се Т.запослити у ЕПС и да једино брине шта ће јој бити с макањом. Рекла ми је да кад сам ја ујутру побегла из школе, дошла код ње заплакала се и рекла да ме не оставља да ми је потребна, она сву своју снагу упрла у то да оздрави да мене изведе на пут. Такве су мајке. Зато је мој фаворит Богородица. Иако сам једном послала папирно писмо у Смоленски храм где почивају мошти Свете Ксеније Петроградске. Тражила сам од њих молитвену подршку.

Свака жена сад разуме. И сваки отац, који није колац, већ тата.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ksenija pomaze, dosta je svedocanstava i kod nas u crkvi. Poceli smo da ih zapisujemo.

A majci Bozijoj se mole i na Hilandaru i celoj S. Gori. Mozete onda zamisliti kolika je njena velicina pred Bogom i koliko je ona brza pomocnica u svim nevoljama. I svake majke, zene, i nase Hriscanke koliko su one samo borci za svoju decu i kolike su samo njihove duse. Ali se ne treba za boraviti da je ipak Bog taj koji iznad svih nas i njih. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Нисам желела да пишем наредне редове, јер су они сувише лични, али морам. Желим да истина о Изидином нестанку из света уметности угледа светло дана. И желим да правдам своје скорашње шкработине...То је зато што су ми неки од вас више, неки мање драги, али вас све одреда у Христу волим и поштујем време, које издвајати за писање у мом омиљеном форуму. Зато што кажу да мајка највише воли прво дете, а ово је први форум у чијим расправама сам учествовала.

Најпре не мислим да кукољ залази овде. Зато што то Брат Господњи, чије је име овај сајт носио након оснивања не би дозволио. Нека вам доказ тога буде чињеница да сам у осмој недељи трудноће одлучила да ако буде дечак носи име Јаков. Зато што сам овде и писмено и уживо упознала много дивних људи. Пет жена су музе мог писања и оне су обележиле мој живот. Две су из овог форума. Наиме, добила сам налет делића некадашње инспирације, мало слободног времена и потрчала да то испишем на једном другом сајту. Отуда последње реченице. Зато што сам се током вишегодишњег експонирања замерила одређеним структурама људи. Зато што сам добијала поруке понижавајуће, увредљиве, претеће често и ласцивне садржине. Наивно сам веровала да ће причица бити и вама интересантна. Зато сам је само копипастовала и нисам обрисала задње редове.

И да. Итекако сам свесна факта да више нисам кристално јасна. Имам ситно, болешљиво и несташно дете. Имам мужа с којим волим да испијам кафе, обедујем и што не рећи држим се за руке док шетамо, љубим се и грлим и с којим време брзо пролази. Имам старе и болесне родитеље. Радим два посла. Свесна чињенице да кућа није операциона сала не могу да дозволим да ми дете склоно респираторним инфекцијама спава у прашини и игра се на неусисаном тепиху. Знам да велика већина жена све то има и ради. Покушавам да кажем да заиста немам времена да се коректно распишем. Немам некадашњу инспирацију, јер кад сам срећна нисам креативна. Зато не могу сваку написану реч темељно да образложим без иједне граматичке или правописне грешке. И сматрам да би било екстремно болесно да наследник кад тражи ношу или њам њам кажем да ме пусти да морам да пишем. И ја свог мужа нисам упознала због писања. Он није ни чуо за форуме у којима се појављивала Изида, никада није налетео на моје блогове, нисмо чак били ни виртуелни пријатељи. Никада га нисам виделе у Цркви, библиотеци или позоришту. Ја сам њега упознала захваљујући његовом бритком уму, чистом срцу и што се не нашалити и рећи добром укусу.

Искрено жалим што ретко обављам интелектуалну размену с неким људима. Детету у мени је жао што сам потиснула Изиду. Професорци, која је открила мој назови таленат не смем у очи да погледам. Неким писцима, који су ме прво читали, па тек онда упознали не смем да назовем Бога.

Али...Ја сам била довољно вредна и заслужна да ми Господ повери на чување два драга камена! Ја сам то поверење стицала више од три деценије. Ја сам њих двојицу од Бога испросила. И као жена мислим да је боље да ретко и лоше пишем, да на друштвеним мрежама будем ко фатаморгана, час ме има час јок, него да њих запостављам. И исто тако се тешим сопственом мишљу да ми на Страшном суду неће причати библијску причу о талентима, да ме неће питати како и колико сам писала. Већ ће ме питати јесам ли волела и поштовала своја два дуката и своје сребрњаке. Јер се ми за Христа не везујемо пискарајући под ником. Ми се за Христа везујемо тако што се везујемо једни за друге.

Праштајте и помените!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Пажљиво сам читала ваше постове. Два коментара су ми убола очи и на неки начин ујела за срце.

Први је да су неке жене родиле бар једно дете. Пре него на њих баците камен попричајте са неким свештеником или лекаром. Наиме, постоје жене, које су гранично фертилно способне, тј. могу да остану трудне само једном у животу. Зато гинеколози, свештеници, мудре старине и чланови наша четири Етичка одбора буквално на коленима преклињу младе девојке да не прекидају намерно прву трудноћу. Познајем жену, која није каријериста, која је имућна и која воли децу. Жарко је желела али није добила више од једног детета. Слава Господу то једно је сјајно васпитала. Познајем жену, којој је током одрастања еталон породице био брачни пар са најмање троје деце. Она је толико успешна и има толико добру репутацију да зарађује довољно да туце деце носи брендирану гардеробу и обућу. Али не лези враже до зелене траве. Бог је на њена плећа ставио више него тежак крст. Дао јој је тешку, озбиљну и неизлечиву болест. Али она је подноси са стоичким миром. Захвална је Богу што јој је дозволио да подари свету два здрава, права, златна, више него успешна детета, способна да поднесу мајчино страдање. Захвална је Богу што су генерисани лекови захваљујући којима може да ради три посла и да хлебом храни и школује децу. Она и материјално и морално помаже и потомство жена, које су имале мање среће од ње.

За други коментрар ћу поставити други пост, зато што тражи дубљу анализу. Надам се да се не љутите. А и да се љутите шта ћу кад сам повучена за језик.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Други коментар је био да је најлакше изигравати жртву. Уз дужно поштовање саговорника, то није тачно. 

Најпре, захваљујући зрелом и искреном односу, који имам са својим оцем и који сам имала са покојним дедом ја никада нисам била жртва. Чак сам у 15. години вешто избегла да будем жртва бруталног злочина, на коме Нечастиви завиди мушкарцима, од стране једног странца. Када је један свештеник то прочитао у једној мојој причи рекао је да га не мрзим, јер међу њима има 80 000 православаца. Рекла сам му да сам га одавно престала мрзети, да га не презирем због националности већ зато што је педофил. Тог дана сам дрхтала и плакала у теткином наручју. Мили моји, нисам ја оплакивала себе и женски род, ја сам жалила човека, који је насрнуо на дете. Позвала сам оца и извинила се што сам више пута док ми је делио мудре савете говорила да је школски пример параноје...

Дао слатки Господ никада није било разлога да манипулишем људима својим ожиљцима, којих је моја душа препуна. Ја сам своје патње преточила у нешто лепо, у уметност. Тачно је да сам се више пута нашла на погрешном месту у погрешно време са погрешним људима. Неколико тих ситуација су наместили други. Господ је то дозволио да бих ја постала ако не мудра као змија, а оно макар за нијансу мудрија него што сам била. Неке од тих ситуација су последице мојих погрешних корака. Али младост је варљива и мора бити бар упола опроштена. Тачно је да сам галопирала трновитим путем у тесним ципелама, које су пропуштале воду. Али је исто тако тачно да ме је на том путу раширених руку чекао неко ко заслужује да корача са мном.

Е, сад поента. Нису успешне жене жртве. Али јесу неправедно запостављене. Колико пута сте у новинама видели слику жене, која гледа у микроскоп? Будите људи па признајте да је та жена битнија за здравље и опстанак наше деце од масе голих певачица. И које занимање би радије подржали да изабере ваше женско чедо. 

Ево два пластична примера. За моју професорку криминологије сви су питали је ли жена оног архитекте. Да бар питаше је ли кћерка оца, који се хлеба одрекао и дроб у рукама носио док је школовао, па ни по јада. Нико није говорио да се она најлепших година одрекла и провела их над књигом. Нико није говорио да је толико храбра да се прихватила функције декана у једној тешкој ситуацији. Нико није говорио да је она прелепа и права дама.

Други пример је личан, али поучан. У месту из кога потиче мој отац стоји камена, који се зове Лазарева столица. Лазар је био мој прадеда, који се на том камену одмарао враћајући се с посла. Пре онога рата је обављао доста у то време часних функција. Али његова жена Даринка је та, која га је свако јутро пратила ситог, чистог и опшегланог. Она је та, која је ноћу остајала сама са троје деце кад њега зовну на увиђај. Она се молила да преживи рану из Првог светског рата. Она је плакала кад су га једне кобне ноћи ухапсили комунисти и однели сав намештај из куће због реченице на слави. Кажу да је робију добро поднео. Са њим је био његов најбољи пријатељ свештеник. То је било оно време кад поп није морао ништа да каже или уради. Било је довољно да обуче мантију, прекрсти се па да буде ухапшен, често и стрељан. А нико не прича о њеним сузама и тајним молитвама. Иначе, тај мој прадеда је кад су му комунисти дошли на ноге и због његовог угледа молили да промени страну. Он им је рекао да је дао заклетву краљу и да то не може у себи да преломи. Често сам се питала колико би било мојењ материјално богатсво да он није био идеалиста. А онда бих се прекорела рекавши себи да Бог не би његовим потомцима дао толико среће да је он продао веру за вечеру. Тачно је да сам од њега наследила доста способности. Веровали или не некада сам умела да их користим. Али ја нисам само изданак његове лозе. Ја сам потомак жене, која је девет месеци испод срца носила мајку мога оца.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У Јеванђељу по Луки има једна прича о десеторици губаваца, који су молили Христа да их излечи. Христос је услишио њихову молбу, излечио их је и они су отишли пресрећни. Само се један од њих вратио да се захвали Господу.     Исус упита: „Зар се не очистише сви? А гдје су деветорица? „ Сетимо се само колико смо се пута ми понели као она деветорица губаваца?   Овоме нас учи и једна мала прича: Анђелима Господ даје различита послушања. Један анђелчић је стално летео између неба и земље, а други је беспослен седео на облаку. Пролазећи поред њега анђео упита: „Зашто ти брате ништа не радиш?“   „Моје је послушање да Господу доносим поруке захвалности:    „Слава теби Боже! Хвала Ти Боже! Благодарим ти Господе! Таквих порука је мало или ни мало, па седим и чекам. А које је твоје послушање?“   „Ја преносим Господу молбе: Помози Боже! Спаси Боже! Дај ми Боже! Сачувај ме Боже… и тако редом. Молбе стижу сваког трена, па једва стижем да их пренесем Господу.“   Да ли се сећамо Господа кад нам је добро? Сетимо ли се да прославимо Бога и да се захвалимо за здравље, оздрављење, породицу, успех у животу и школи; за децу, и приходе, или је због нас онај анђео још увек беспослен.   Незахвалност је велики грех и то према Богу, и према људима. Најчешће се ни Богу ни људима не захваљујемо. Лепа реч, свако добро дело учињено из љубави, заслужују захвалност; најпре Господу на милости, а потом и човеку који нам је неко добро учинио. Малу реч: хвала, тешко нам је да изустимо, па се она данас скоро и не чује.     Преузето из: ''Светосавског звонца'' бр. 8/2019.
    • Од АлександраВ,
      Иза наше привидне спољашње побожности пречесто се крије незаитересованост, отупелост и неосетљивост за друге људе. Пречесто нисмо кадри да у њима препознамо самога Христа, те тако пропуштамо прилику да у малим доброчинствима учињеним малим људима, остваримо јеванђелску заповест. Стајање на Литургији и читање из молитвеника није довољно да би се Христос вером уселио у наша срца.
      Веровати значи добро чинити, бар тако би требало да буде, иако није увек баш тако. Вера није само питање неког другачијег уверења у односу на оне који не верују, то је стално бдење у себи, над собом и животом уопште. Ту нема малих, небитних ствари, све је важно, тако да вера није сводива на деклеративно изјашњавање, номиналну припадност и беспоговорно извршавање заповести. Вера је непрестани доброделатни живот. Међутим, догађа се да то често заборавимо понесени „великим“ стварима, па „мале“ ствари не примећујемо. Христос је јасно рекао да је мера свега управо тај однос према „малим“, и то мера вечног живота. То осликавају његове речи: „Када учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт. 25). Ми, нажалост у свом свакодневном животу све ово заборављамо, што се да видети у нашем свакидашњем животу. Много је примера за ово, навео бих овде један са жељом да се сви мало тргнемо из своје самодовољности и саможивости.
      Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници.
      На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“
      Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни  сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој.
      Шта би било да је свако од нас дао том човеку и најмању могућу новчаницу? А тек да смо дали колико можемо? Гладног би нахранили. И онда би имали право да га питамо ко је? Шта ради? Како живи? Овако, остали смо странци једни другима. Да, али би се он можда и напио, приговориће неко. Не би се сигурно напио са том свотом новца коју би од нас добио, али зашто  тако судимо инсистирајући на најгорој могућој варијанти? Па због тога што немамо у себи довољно љубави. Опет ће неко рећи да пише у Библији: „Ако неко неће да ради, тај нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Да пише, али чему пребрзо закључивање о непознатом човеку? Апостол Павле опомиње конкретне људе, а на намеће нам закључак унапред, тако да ове речи не треба на пречац примењивати, јер библијски текст није збирка парола и прописа које себи и својој тренутној потреби прилагођавамо. То је посебно опасно онда кад у потреби да се за нешто изговарамо наводимо речи истргнуте из контекста. На тај начин показујемо нестваралаштво које покушавамо да оправдамо самовољним тумачењем библијске благовести.
      Било како било, човек је прошао поред нас, нисмо га примили. Ми смо били на литургијском сабрању, сакупили „позитивну енергију“ и нисмо дозволили да тај наш унутрашњи склад било ко наруши. А тај човек? Па нек ради нешто? Да, тако је али само у површном посматрању. Да смо бар испунили минимум библијског предлога: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“, учинили бисмо хуман гест људског разумевања. Не, нико њега не мрзи, само смо се показали сви као себични, и то у име само нама познате вере. На Христа смо заборавили, иако тврдимо дугачије. Поступак нас је показао као неделатне хришћане, људе који мисле само на себе и своје потребе.
      Такав став нас је затворио до обневида, и тако не само да нисмо видели потребу једног човека, него нисмо препознали Христа у њему. Можда је неко и препознао, али тек кад је отишао својим путем да тражи нове и боље људе,  сигурно је да је нашао неког доброг човека, а можда и много добрих људи, преживео је дан и дочекао нови дан. А ми? Остали смо да чекамо нови сусрет, сигурно спремни да препознамо, а Бог зна колико ћемо пута опет поновити данашњи превид и не препознати Христа Који пролази поред нас, умишљајући да је довољно то што смо одстојали неко време у храму на молитви. Не, није довољно то да би се Христос „уселио вером у срца наша“, и да би свако од нас узрастао, „док не дорастемо у човека савршена по мери раста висине Христове“ (уп. Еф. 4, 13).
      Дакле, реч је о непрестаном процесу узрастања на личном и саборном плану у стварности христоликог крстоношења. Одрицање себе и узимање крста Христовог најбољи је начин остварења у вери, неоптерећеност пореклом и припадношћу је гарант сигурног идења путем вере. Тако и тада ћемо у сваком човеку видети икону Божију, у богочовечанској стварности вере, и препознати оно најбоље у њему. Ми често грешимо, па у другоме тражимо најгоре како би нашли оправдање за своје погрешне ставове или радње, а не треба чинити тако, треба видети оно што је најбоље у њему.
      Ми то поступамо према онима који су нам драги, и не треба другачије радити, али је потребно то примењивати и према другима, а не само према њима. То смо превидели ми поред којих је прошао човек који нас је молио за помоћ, његова рука остала је празна, јер су наша срца била испражњена, иако смо ишли са литургије где смо: „видели истиниту светлост, примили духа небеског...“
      И сад, уместо самоосуђивања или самооправдања, отворимо срца једни за друге и наше очи ће препознати Христа у себи и око себе...
       
      Протојереј др Љубивоје Стојановић
      Извор: Пријатељ Божији
      link
    • Од Логос,
      Ученици осмог разреда Основне школе „Милован Глишић“ Иван Томић, Ђурђина Павловић и Јована Јевтић, заједно са својим вероучитељем Миланом Јанковићем, обрадили су тему „Седмице Великог поста“ и слушаоце емисије „Кад анђели проговоре“ поучили о томе шта је важно за овај подвиг у хришћанском животу. Како се у овој школи кроз рад фолклорне секције много пажње посвећује традицији нашег народа, Иван Томић, који уједно похађа и музичку школу, емисију је украсио извођењем на виолини песама из Великог рата „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Утиске о раду са децом поделио је вероучитељ Милан Јанковић, који однедавно предаје у овој школи. 
       
       
    • Од Логос,
      Једном приликом су неки простосрдачни сељаци, који су дошли на поклоничко путовање на Свету Гору, јадиковали над стањем у коме се налази данашња омладина: одала се рђавом животу, проводи своје време по кафићима, дрогира се… Али, један од њих је на следећи начин прокоментарисао ствар: „Наравно да је све то веома лоше, да је то грех, да је то ужасно. Али, најгоре од свега јесте то што млади не верују да могу да се врате (на прави пут) и што не знају коме да се обрате у тешким тренуцима“. Овај једноставни православни сељак је изрекао дубоки увид – ми треба да знамо где можемо и коме би требало да се обратимо у тешким тренуцима.     Цветови се не отварају на леденом зимском ветру, већ на топлом даху пролећа. Човек не отвара своје срце под притиском претњи, већ у окружењу љубави, где влада атмосфера поверења. А љубав није сентименталност, већ жртва. Светитељи воле и пројављују да Бог јесте наш Отац, да је Он екстатичка (из/ступљенска) љубав (према нама). У причи о блудном сину видимо да је Бог Отац, у Својој екстатичкој љубави, изашао изван Свог дома да би дочекао блуднога (млађега) сина који се враћао кући. Он је, потом, изван куће молио старијега сина да уђе (на гозбу). Блудни син се вратио и постао средишња личност на свечаној гозби, јер је схватио једну суштинску ствар. Он се, још пре него што је отишао од куће, своме оцу обратио као Оцу, заискавши: „Оче, дај ми мој део наслеђа“. И његов Отац му је показао Своју очинску и штедру љубав. Он га није обавезао наредбама – јер у том тренутку оне не би имале никаквог смисла – али га није ни одбацио. Дао је тражени део наслеђа Свом сину и син је отишао. Али, где год да је ишао, Очева љубав је ишла са њим и још даље, ишла је преко разарања и смрти у коју га је водила његова побуна. На крају, „он је дошао к себи“ и схватио шта се догодило: „Ја сам недостојни син великога оца. Вратићу се и затражићу његов опроштај. Рећи ћу: Оче сагреших небу и теби, таквоме Оцу који ме воли толиком љубављу и који ми даје толику слободу. Оче, ја сам ништарија“.   Син се враћа и исповеда Оцу, а Отац не приговора ништа: Он једноставно воли сина. То је свети тренутак у светом чину љубави, и све се збива у тишини. Отац се обраћа једино слугама. Он им заповеда да закољу теле и припреме велику гозбу. Син улази у дом Оца свога. Он схвата да је његов велики грех био у томе што је увредио оца као Оца. Зато му он није рекао: „Оче, потрошио сам твоје богатство, али сада ћу да радим и да зарадим новац, и да ти вратим потрошено, и све ће доћи на своје место“. Јер ту није ствар финансијске, већ онтолошке природе. Због тога син и исповеда да није достојан да се назове сином свога Оца Који је толико штедар у Својој љубави (Лк. 15, 11–12).   Међутим, у случају старијега сина ствари нису ишле баш добро. Он не говори породичним језиком којим говори млађи син. Он себе не види као сина свога оца, већ пре као запосленога код послодавца. А када човек који је створен да говори језиком сина своме оцу, говори језиком запосленог своме послодавцу, тада ствари стоје рђаво. Јер таквим језиком бисмо могли говорити да смо роботи који су произведени у фабрици…   У Цркви говоримо језиком личних односа. Ово је мој отац а ја сам његов син, и ја сам недостојан свог оца. Али, старији син се понаша као да се ту ради о неком економском питању: „Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим“. То јест, ја сам све радио добро, а ти си све радио лоше. И шта се даље збива? Старији син наставља да критикује: „Твој син је проћердао твоје богатство…“. „Не“, прекида га отац, „није он ‘мој син’, већ је он твој брат који беше изгубљен а сада се нађе, који беше мртав а сада је жив“. Старији син је, уствари, „Морал(изам)“. Он живи у кући оца свога, али говори језиком који није језик Православља, тј. језик покајања, и зато он неће да уђе на велику гозбу за коју је отац заклао теле угојено. О, каква се неочекивана ствар догодила!   У овој јеванђелској причи нам се открива истина да Бог јесте љубав. Бог из љубави ствара човека и даје му способност да, ако то жели, може слободно да одговори на Његову љубав. Бог је сав љубав и не може да мрзи, већ једино да воли.   Ако се вратимо у то истинско и природно стање слободнога вољења Бога, тада почињемо да осећамо да је Бог наш Отац. А Отац говори старијем сину: „Све моје је твоје“. То значи: све што имам је ваше, па зашто онда од Мене тражите јаре? Али, када „говоримо језиком нељубави“ онда иста та љубав Божија за нас постаје пакао! Баш као што је то случај и са сунчевом светлошћу: она је благослов за живе организме, али у лешевима подстиче труљење. И обрнуто: одсуство сунчеве топлоте узрок је престанка животних процеса код живих организама али је зато и узрок нетруљења лешева. Другим речима, одсуство сунчеве светлости и топлоте значи – смрт.   Бог јесте Љубав. Он је у преобиљу Своје љубави све увео из небића у биће. „Да би умножио примаоце Свога доброчињења“, Бог је створио човека по Своме образу и подобију. Човек живи у складу са природним функционисањем свога бића искључиво онда када одговара на слободни дар Божије љубави. А та љубав јесте Рај. Али, та љубав јесте и пакао за оне који су се отуђили од екстатичке љубави, од вољења по подобију Божијем, и који су се затворили у загушљиву тамницу самољубља (егоизма).     Архимандрит Василије Гондикакис     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Милан Ракић,
      "Politika"
      5. septembar 1940.
      Pogreb vazduhoplovnog kapetana Antona Ercigoja

      OPROŠTAJ SA HEROJEM NAŠEG NEBA
      Na pomenu i impozantnom ispraćaju do beogradske železničke stanice učestvovali su komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Mirković i mnogobrojni avijatičari.
      Za sve rodove oružja i oružane sile, borba i životna opasnost nastaje tek od trenutka stupanja u rat. U vazduhoplovstvu se ratna borba, igra između života i smrti, vodi uvek – i u doba mira.
      U jednoj od zaraćenih zemalja, za godinu dana pred početak današnjeg rata, sedam stotina pilota palo je na polju časti.
      I naše vazduhoplovstvo činilo je i čini – uz najviše požrtvovanje naših najboljih mladih ljudi, najvećih idealista i rodoljuba, oficira i podoficira – ovakve žrtve, bez kojih ratna snaga jednog vazduhoplovstva ne može da bude na potrebnoj visini. Surova, najsurovija borba koju čovek može da zamisli, vodi se u vazduhu u savremenom ratu. Samo prekaljeni borci, oni koji su kadri hladno i sa prezirom da gledaju smrti u oči – samo su oni u mogućnosti da prebrode sve teškoće i da se izlože svima opasnostima pri izvršenju teških zadataka modernog vazduhoplovstva. Umeti gledati smrti u oči postaje prva vrlina, prvi uslov svakog vojnog vazduhoplovca.
      Naši avijatičari svesni su toga prvoga i najvažnijeg uslova, i sa onim istinskim, pravim herojstvom koje je vodilo pre 30-40 godina njihove očeve u surove i opasne borbe za oslobođenje i ujedinjenje – oni su gotovi da poginu za snagu jugoslovenskog vazduhoplovstva, svesni ida od te snage zavisi i sloboda zemlje.
      Mnogi naši vazduhoplovci dali su, od ujedinjenja do sada, svoje živote za taj uzvišeni zadatak. I prekjuče je pala još jedna žrtva, jedna od najvećih i žaleiših. Pao je, kako smo juče doneli, vazduhoplovni kapetan prve klase pilot-lovac Anton Ercigoj, perjanica našeg vazduhoplovstva, jedan od najhrabrijih, najsmelijih, najlepših vitezova našega neba.
      Cela javnost treba da zna da ovakvi primeri podižu duh našeg naroda, kao što su ga uvek u istoriji podizali. Stotine mladih mišica pružiće se da čvrstom rukom prihvate ispuštenu palicu palog junaka vazduha. Pružiće se zato što je u našem narodu junaštvo i požrtvovanje za narod bilo uvek jače od straha pred smrću. A kapetan Ercigoj bio je junak.
      *
      Juče po podne, posmrtni ostaci kapetana Ercigoja otpraćeni su, u pogrebnoj povorci, iz kapele Vojne bolnice do železničke stanice. Pred kapelom se iskupio, iskreno ožalošćen, veoma veliki broj vazduhoplovaca, aktivnih i rezervnih. Jer Ercigoj, virtuoz u vazduhoplovstvu, otmena i plemenita duha, veliki drug i idealista, bio je omiljena ličnost u našem vazduhoplovstvu. Natpisi na trakama mnogobrojnih venaca koji su priloženi na odar palog heroja govorili su o njegovom značaju u vazduhoplovstvu; na njima se čitalo: "Svome neustrašivom drugu", "Asu kapetanu Ercigoju", "Heroju vazduha", "Heroju jugoslovenskog neba", "Svome hrabrom i neustrašivom komandiru" i tako dalje.
      Bili su prisutni i komandant Beograda general g. Kostić, komandant vazduhoplovstva general g. Borivoje Mirković sa najvišim oficirima Štaba vazduhoplovstva vojske, pretstavnici vojske i ratne mornarice, pretstavnici našeg civilnog vazduhoplovstva na čelu sa zamenikom pretsednika Kraljevskog aero-kluba g. Tadijom Sondermajerom, i mnoge druge ličnosti. Među rodbinom palog heroja vazduha bio je njegov rođeni brat vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Božidar Ercigoj, slomljen bolom.
      Katolički sveštenik otslužio je pomen pred kapelom, dok su nad Vojnom bolnicom, kao i docnije, za vreme puta do železničke stanice, kružile nebom grupe aviona vojnog vazduhoplovstva. U krugu je bila postrojena i počasna četa šestog vazduhoplovnog puka sa muzikom.
      Kovčeg je zatim položen na lafet, i kroz grad, Deligradskom i Nemanjinom ulicom do železničke stanice, prošla je duga i impozantna povorka.
      Oproštajni govor u ime drugova
      Na peronu železničke stanice, pre no što je kovčeg unesen u vagon koji će posmrtne ostatke palog junaka odneti u rodni Split, održao je govor u ime drugova, vazduhoplovni kapetan pilot-lovac g. Kiril Sabadoš, koji je rekao između ostalog:

      Anton Ercigoj, stoji drugi sleva
      "Nestalo je Antona Ercigoja, nestalo je obljubljenog i popularnog Tončija.
      Rođen je u Dalmaciji, čija se kršnost ogledala u njegovoj sportskoj figuri, čija je toplina našla odraz u njegovom druželjubivom srcu, čija je vedrina zračila iz njegovog divnog karaktera i čija se vetrovitost manifestivala u njegovom bujnom, lovačkom temperamentu. Po završenoj srednjoj školi i Vojnoj akademiji, kao pravo dete svoga vremena, stupio je u vazduhoplovstvo, svršio sve škole potrebne za formiranje jednog letača i kao priznati naš as, kao najbolji među najboljima, položio je život u trideset trećoj godini u vršenju svoje službe.
      Govoriti o Tončiju vrlo je lako. Sve što može krasiti jednoga čoveka, jednog oficira, jednog letača – imao je u punoj meri. Ako se može neko biće nazvati modelom čoveka, oficira i letača, svakako bi se zvalo Tonči Ercigoj. To je bio čovek za koga niko i nikada nije rekao nijednu ružnu reč. To je bio pilot čiji je svaki let bio bravura.
      Godine 1937. reprezentovao je naše mlado vazduhoplovstvo pred grofom Ćanom. Grof Ćano formirao se kao letač u italijanskom vazduhoplovstvu, jednom od najboljih na svetu, dobio je ratno krštenje u Abisiniji i dobro je poznavao letenje čuvene italijanske "eskadrile smrti". Tonči mu je pokazao ne letenje, nego jezivu igru sa životom, pokazao mu je da srce može u letenju više dati nego ruka. Pokazao mu je rasnu našu odliku: našu hrabrost, naš prezir života i naše puno zalaganje u službi koju vršimo. Zadivljeni grof Ćano nije ostao samo pri čestitanju nego je preduzeo potrebno da kapetan Ercigoj dobije za svoj let Italijansku krunu kao priznanje italijanskog vazduhoplovstva, a naše starešine nagradile su ga Jugoslovenskom krunom.
      Godine 1938. na internacionalnom mitingu, ponovo je zastupao naše vazduhoplovstvo. Opet je Tonči ponovio svoju igru sa životom, opet je za stručnjake pokazao više no svi stranci, opet je dokazao da smo srcem ispred svih nacija. Ali sudbina ovaj put nije bila naklonjena kao godinu dana ranije. Hiljadu srca je zadrhtalo, hiljadu očiju zasuzilo kada su ga ambulantska kola odvezla u bolnicu.
      Izišao je iz bolnice još hrabriji, još željniji letenja. Kao komandir odeljenja u lovačkoj školi formirao je nove, mlade lovce. Gde god je bio, prenosio je svoje znanje na druge i sejao ljubav prema letačkom pozivu. Na dužnosti komandira eskadre zatekla ga je i smrt..."
       
       
×
×
  • Креирај ново...