Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Ромејац

Цетиње - Славе дан братског сатирања

Оцени ову тему

Recommended Posts

У новембру 1944. без суђења стрељано 28 угледних грађана

Гробнице стрељаних грађана на цетињском Новом гробљу Foto privatna arhiva

Гробнице стрељаних грађана на цетињском Новом гробљу

ЦЕТИЊЕ, престоница Црне Горе, два пута је у 20. веку ослобађано од завојевача. Међутим, званичници, који се стиде своје историје, покушавају да потру сећање на 4. новембар 1918. године, када је Цетиње ослобођено после трогодишње окупације од Аустроугарске, чиме је био отворен пут уједињењу Срба и стварању нове државе. Данас се, сведоци смо томе, слави само 14. новембар, дан када су далеке 1944. године партизанске јединице умарширале на Цетиње.

 

Како тврди публициста и некадашњи градоначелник Цетиња, Јован Маркуш, тада је почео суноврат грађанског Цетиња, из кога као да нема излаза.

НА дане дугих цеви, када је стрељано без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња подсећају и данас, после 75 година на цетињском Новом гробљу необележене хумке са земним остацима погубљених, разбацане и поломљене крстаче, иако су имена недужних жртава позната.

- За званичну историографију процес егзекуције на Цетињу био је табу тему, неподобна за темељно научно истраживање. Историчар, професор др Предраг Вукић, прекршио је то неписано правило и први почео да истражује и пише о том братском сатирању. Да се одреде према овим егзекуцијама, свих минулих деценија, избегле су све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе. Народни херој, генерал-пуковник Блажо Јанковић, направио је изузетак, проговоривши јавно и "објашњавајући" разлог ликвидације професора, истичући да су их убили "ђаци понављачи"?! Погубљени грађани нису припадали ниједној зараћеној страни. За време рата нису се ни активно бавили политиком. Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса - каже Маркуш.

ПОДСЕЋА Јован Маркуш да су Цетиње 13. новембра 1944. ослободили борци Десете црногорске ударне бригаде под командом Николе Бановића.

- Истог дана увече, према већ припремљеном списку за егзекуцију, ухапшено је 14 грађана. Сутрадан, 14. новембра у Хумцима, код Новог гробља, у Цетињу, стрељани су: директор учитељске школе на Цетињу Јоко Грујичић (53), његова супруга Милосава Грујичић, рођена Кусовац, брачни пар професор физике и хемије у Цетињској гимназији, потом доктор филозофије Јован И. Петровић Његош (47) и Милева Петровић, рођена Станишић. Ликвидиран је и управник Народног позоришта на Цетињу Мирко Драговић, начелник финансијског одељења Краљевске банске управе на Цетињу Марко Савов Пламенац, дипломирани правник Никола Бајов Почек, полицијски чиновник Момчило Зековић, заступник фирме "Сингер" на Цетињу, Иван Милачић, општински чиновник Вуко Пејовић и његова колегиница Милева Борозан, ученик гимназије Василије Каписода, столар Никола Милашевић и Вјекослав Андрејев - записао је почивши професор др Предраг Вукић.

24-slave-foto-priv-arhiva%20(1).jpg

Почивши проф. др Предраг Вукић (лево) и Јован Маркуш

ЗНАЈУ то, међутим, Цетињани, без обзира на то што се о томе "мудро" ћутало све док није проговорио др Вукић, да су сутрадан "наступ" имали понављачи који су наставили са егзекуцијама својих професора и угледних суграђана...

Ухапшени су, а онда поново у Хумцима, код Новог гробља, по кратком поступку погубљени цетињски интелектуалци, браћа Илија (52) и Михаило Зорић (44), директор и професор историје у цетињској гимназији, као и професор веронауке у овој установи Николај Доримодов (52), из Кијева, који је тамо свршио духовну академију, а после Октобарске револуције избегао у Југославију. Био је професор Цетињске богословије, а потом професор Богословије Свети Сава у Сремским Карловцима. Одлуком Светог синода од 19. августа 1932. године премештен је у Цетињску богословију. Стрељан је и послужитељ цетињске гимназије Марко Перов Мартиновић (47), поручник Краљевске југословенске војске Душан Лукин Вујовић (30). Главом је платио и инжењер агрономије Мило Прља (44), поштански чиновници Љубо Илин Кнежевић, и Нико Машанов Кривокапић.

- ПАРТИЗАНИ су стрељали и председника цетињске општине у Краљевини Југославији Тома Милошевића и Ника Савова Милошевића (46), чиновника Државног музеја на Цетињу. Чувар манастирске шуме на Цетињу Станко Машов Филиповић (61), такође је био једна од жртава. Ликвидирана је и млада професорка енглеског језика Александра Матановић (27), кћи цетињског апотекара Крста Матановића. Њена мајка Ана је била ћерка гласовитог војводе Божа Петровића, рођака краља Николе. Месар Ђуро Перишић (40) и полицијски агент Вецеслав Вацек, на крају су црног списка егзекуција, које нису настављене иако су планиране како тврди др Вукић.

24-slave-foto-priv-arhiva%20(2).jpg

- Нема дилеме, сви грађани погубљени су без претходно спроведеног судског поступка. Одмах по егзекуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на коме су поименично наведена имена свих стрељаних грађана који су осуђени на смрт због "сарадње са окупатором". За сваког од њих наведен је тачан датум ликвидације. Плакат, истакнут на јавним местима у граду, по наређењу месних "народних" власти убрзо је повучен. У ствари, никаквог судског поступка није ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и најмањих судских формалности. Према сећању савременика тога трагичног раздобља наше прошлости, који су лично познавали своје пострадале суграђане, нико од њих није заслуживао ни дугогодишњу временску робију, а не смртну казну. Погубљени су због својих антикомунистичких уверења, а не због конкретних кривичних дела против човечности, којих није ни било. Многи од њих су избегавали активно бављење политиком - део је сведочења недавно почившег професора Предрага Вукића, чији су бритки ум и перо из кога су проговарали документи недоступни обичним смртницима били "разлог" и за физичке насртаје на њега од стране ћутолога, фалсификатора и следбеника аутора "нове историје", које се сви честити Црногорци већ стиде.

 

"ГРЕШНИ" ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ

ШТА су били греси дугогодишњег председника цетињске општине Тома Милошевића, који је у државну службу ступио као младић од 19 година, да би после изучених школа и функције судије Окружног суда на Цетињу, 3. новембра 1920. био именован за челника Цетиња? "За време његовог председништва општина цетињска осетно је пошла напред. Проведено је финансијско и администратвино уређење, подигнуте су две модерне тржнице и једна основна школа, отворене су и предате саобраћају неколике важне улице, откупљена зграда дечјег забавишта и земљиште за нову централну основну школу, двоструко је увећана електрична централа и набављен материјал за нови цетињски водовод, подигнут је нови општински парк и уређен стари, улице су засађене разним дрвећем", остало је записано у аналима. Дужност градоначелника Цетиња вршио је искључиво за време краљевске Југославије, али не и у току окупације, па је самим тим нејасно због чега је погубљен када није сарађивао са окупаторским властима.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар Обрезања Господњег)     Обрезање Господа нашег Исуса Христа     Емисија о богослужбеним особеностима празника Обрезања Господњег (радио Беседа)
        Тајна празника: Обрезање Господње (ТВ Храм)   У сусрет празнику: Обрезање Господње (радио Беседа)   Беседа протосинђела Павла на празник Обрезања Господњег   Катихета Бранислав Илић: Христе Боже, који си обрезан у осми дан, слава теби!     По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар Светом Василију Великом)   Свети Василије Велики, Архиепископ Кесарије Кападокијске     Емисија о богослужбеним особеностима празника светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске (радио Беседа)
        Житије Светог оца Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на празник Св. Василија Великог изговорена 1967. године у манастиру Ћелије   Митрополит Амфилохије: Свети Василије Велики бранитељ истинског учења Цркве Божје!   Литургија Светог Василија Великог   Емисија Светотајинско богословље: Литургија Светог Василија Великог (радио Беседа)   Анафора Светог Василија Великог, архиепископа Кесарије Кападокијске   Хришћански траг: Свети Василије Велики (ТВ Храм)   Катихета Бранислав Илић: Свети Василије Велики – богоносни светитељ   Свети Василије Велики: О богатству   Свети Василије Велики: Утеха болесноме   Свети Василије Велики: Прва беседа о Великом посту   Свети Василије Велики: Друга беседа о Великом посту   Свети Василије Велики: Изненадна непогода   Свети Василије Велики: Беседа о благодарности       Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Поводом крсне славе и Дана Републике Српске, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 9. јануара 2020. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Христа Спаситеља у Бања Луци. Саслуживали су Преовећена господа Епископи бањалучки Јефрем, зворничко-тузлански Фотије, бихаћко-петровачки Сергије и захумско-херцеговачки г. Димитрије, као и архимандрит Серафим, протојереји-ставрофори Ратко Радујковић и Војо Балабан, протосинђел Платон, протођакон Радојица Жагран и ђакон Зоран Ђурић.     -Све пролази у овоме животу, али истина свете вере православне на којој су наши преци зидали своју историју, државу и културу остаје за свагда. Сила прође, али сила Божја остаје за свагда у народу. Својима сам дошао и моји су ме примили како требује. Хвала вам, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и додао: -Данас је свака сила нечастива дигла свој глас против Цркве Христове. Многи непријатељствују против Цркве Божје, али знамо из искуства да нико није добио битку против Бога и Цркве. Верујемо да ће и Република Српска, која је утемељена на вери у Господа, одолети свим непријатељствима јер је Бог са нама. И ми да прихватимо ово страдање и трпљење као допуштење Божје да би се показала сила Божја у нашој вери. Крст носити нама је суђено, вели велики Његош, а ми праведно страдамо и Господ нас неће оставити. Останимо чврсти у вери, будимо уз Цркву нашу, будимо јединствени као народ, свој живот вежимо за истину и Онога који је победио свако зло.    Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем у поздравној беседи је упутио речи добродошлице и захвалности Његовој Светости Патријарху истичући да је слава последње што би Србима неко могао одузети и чега би се Срби одрекли.   У славу и част Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсне славе Републике Српске, Његова Светост Патријарх је преломио славски колач са највишим званичницима Републике Српскеи.   Патријарашкој Литургији присуствовали су председник Републике Српске гђа Жељка Цвијановић, српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик, председник Владе Републике Српске г. Радован Вишковић, изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар одбране Републике Србије г. Александар Вулин.   Саборни храм Христа Спаситеља је био испуњен великим бројем верника који су дошли да заједно са својим Патријархом молитвено прославе празник Светог архиђакона Стефана, заштитника Републике Српске.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      На­ве­че Бад­њег да­на, на Бад­ње ве­че, ло­жи се бад­њак. Ово мла­до др­во, обич­но хра­сто­во, сим­во­ли­ше Хри­ста и ње­гов ула­зак у свет. Ло­же­ње бад­ња­ка пред­ста­вља то­пли­ну Хри­сто­ве љу­ба­ви. За­тим, бад­њак је под­се­ћа­ње на др­во ко­је су па­стири до­не­ли у пе­ћи­ну и ко­је је пра­вед­ни Јо­сиф за­ло­жио ка­ко би се тек ро­ђе­ни Бо­го­мла­де­нац за­гре­јао у хлад­ној пе­ћи­ни.    О Царским часовима на Бадњи дан
      Мили српски бадњаче, ти наш стари рођаче...

      Бадњак - Бадњи дан

      Протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо: О слављењу Божића

      Свети владика Николај: О благом дану

      Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на Бадњи дан

      Епископ жички Хризостом: Беседа на бадњи дан
        Има још јед­но ту­ма­че­ње: бад­њак је на­го­ве­штај Хри­сто­вог стра­да­ња и Ње­го­вог Кр­ста. Сла­ма ко­ја се уно­си у ку­ћу под­се­ћа­ње је на ону сла­му из ја­са­ла на ко­ју је Пре­све­та Бо­го­ро­ди­ца по­ло­жи­ла тек ро­ђе­ног Го­спо­да. Та­мјан ко­јим се ка­ди ку­ћа, као и да­ро­ви ко­ји се ста­вља­ју у сла­му, под­се­ћа­ње су на да­ро­ве ко­је су до­не­ли му­дра­ци са Ис­то­ка и њи­ма да­ро­ва­ли Но­во­ро­ђе­ног Хри­ста.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 6. јануара 2020. године, на Бадњи дан, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду.    Прилог радија Слово љубве   Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствоваће богослужењима на Бадње вече и Божић у храму Светог Саве на Врачару     На Бадње вече, 6. јануара 2020. године у 16 часова, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствоваће паљењу бадњака на платоу испред храма Светог Саве на Врачару. Том приликом, Патријарх ће служити свечано бденије у крипти храма Светог Саве. На Божић, 7. јануара 2020. године, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиће свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве са почетком у 9 часова.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Рођење дјечака Стојана Јовановића, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана.   Прилог Радио-Светигоре (емисија "Културни магазин")
      Прилог Радио-Светогоре (емисија "Љетопис")
        Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога оца нашега Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље.   Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана.   Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру.   Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском.   Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом.   У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником.   О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није.   Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца.   Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635.   Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода.   Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали.   Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода.   Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове.   И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу.   А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи.   Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа.     Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу.     Поводом данашњег спомена на дан рођења великог чудотворца острошког, доносимо песму Данице Црногорчевић о Светом Василију:    Извор:  Ризница литургијског богословља и живота

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...