Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Изида

Успомене из детињства

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Нисам знала како да насловим ову тему, а ни у ком пдф-у да је поставим.

Ето, пало ми на мој шашави ум да вас припупитам шта заиста памтите из детињства. Играчке, слаткише, чисту и испеглану одећу, распремљену кућу или нешто друго?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 7 минута, Изида рече

Нисам знала како да насловим ову тему, а ни у ком пдф-у да је поставим.

Ето, пало ми на мој шашави ум да вас припупитам шта заиста памтите из детињства. Играчке, слаткише, чисту и испеглану одећу, распремљену кућу или нешто друго?

Baš lepa i opuštajuća tema Izida. Hvala ti!😊

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Puno bolnih uspomena, ali hvala Bogu i dovoljno lijepih.

Nedostaju mi virsle sa senfom sa kioska

Nedostaju mi video klubovi pa dodjes kuci i gledas filmove iz Amerike

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Detinjstvo prepuno uspomena....trudim se da gajim to dete u sebi i pustim ga da diše u meni slobodno.

Sećam se sladoleda na kuglu, ringišpila, druženja i osvajanja sveta na svom konjiću Pegazu....:) delićak...pravljenja skloništa od granja..

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Princes krofne prelivene čokoladom, zlatasta aplikacija na majčinoj haljini za po kući, nestvarno svetlucanje snega pod nogama dok se otac i ja vraćamo iz novogodišnje kupovine... Sećam se i svog prvog digitrona bordo boje, radio je neverovatno dugo :D ... i rezača za olovku, metalik roze sa ugraviranom macom :) .

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Secam se da sam nekako sama naucila da citam latnicu sa 3 godine, a vec pre toga sam znala i cirilicu. Pa sam trpela neku vrstu pritiska zbog velikih ocekivanja. :whackado: Ono sto me vezuje za detinjstvo su i zivotinje, poezija koju sam pisala, ljubav prema muzici, ljubav prema apstraktnom razmisljanju, radoznalost, babina proja, dedina rakija, mnogo dece u okolini, te cari kada smo se igrali na poligonu. Svega je bilo, od nekog vida karaoka do samo nama znanih izmisljenih igrica, tobogana, igranja u pesku, sankanja, prikupljanja humanitarne pomoci, pravljenja zurki, maskenbala, sta sve nismo radili. Pamtim i po casovima engleskog, po 1.pesmi koju smo naucili "Wind of change". 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

једна љуљашка на једној трешњи

орах у дворишту, тзв првој авлији, испод кога смо се играли на простирци са играчкама

уствари, више ти ближњи, бака која је имала дар да окупља људе, и деда, тих један човек на кога личим

по мало, по нешто, понесемо из далека

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Памтим ноћи на казану, које сам проводила с мудрим и часним старинама. Шетње са оцем, некада и покојним дедом до тврђаве. 

Харминику, коју ми је отац купио, барбику и ћелаву лутку, које ми је купила мајка.

Научену ћирилицу и латиницу, научен рачун...

Таблић и Човече, не љути се, миц...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Да, тај. Нисам се добро изразила. Нисам се пела на казан. Можда би било боље да сам написала ноћи крај казана.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Нисам пила ракију. Слушала сам оца, деду и дедине рођаке, и понеког комшију. Уосталом, ако сам могла да купим шљиве, могла сам и да висим на тој журци. С радошћу се сећам тих ноћи. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протосинђел др. Клеопа (Стефановић) настојатељ Саборног Храма у Сремским Карловцима и професор Богословије у Сремским Карловцима. Како се одлучио, још као дете да ступи на монашки пут? Зашто је у Цркви видео једину утеху и смисао живота? О својим родитељима без којих је веома рано остао и својој баки која га је веома рано, још као малог дечака усмеравала на пут вере! О свом писменом саставу о Патријарху Павлу у петом разреду основне школе, који није наишао на разумевање тадашње наставнице, гостујући на ТВ Храм, говорио нам је данашњи доктор теологије, професор карловачке Богословије и настојатељ Саборног Храма у Сремским Карловцима отац Клеопа (Стефановић).      У другом делу емисије Личност и Заједница, протосинђел Клеопа осврнуо се на значај светлог празника Крштења Господа Исуса- Богојављење. О значају за савремену цивилизацију реченице Светога Јована Крститеља      "Покајте се јер се приближило Царство Небеско". О томе шта значи покајање за човека у сваком времену историје људског рода и неопходности Свете Тајне Исповести за грехе свакога човека.    На крају разговора у емисији Личност и Заједница, др.Клеопа је говорио о свом докторском раду, о његовом циљу и значају.     Извор: Телевизија Храм  
    • Од Логос,
      У среду 23. октобра 2019. год. на дан Светих мученика Евлампија и Евамплије, навршава се 43. године, од упокојења блажене успомене првог Епископа шумадијског Г. Валеријана. Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован служио је заупокојену Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу уз саслужење више свештеника и ђакона. После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Валеријану.   Звучни запис беседе   У беседи над гробом блаженопочившег Епископа Валеријана, Епископ шумадијски Господин Јован је рекао: “Драги оци, браћо и сестре, помолили смо се данас Богу и одслужили Божанствену Литургију, за наше спасење, али и за спасење душе и тела Владике Валеријана. Кажем, душе и тела, јер по учењу наше Цркве, треба да се спасе све оно што је Господ саздао, а Господ је саздао и душу и тело. Зато треба да буде спасено и тело, а не само душа... Ми смо данас, у прочитаном апостолу, чули, како апостол Павле каже хришћанима: Ако се ова наша кућа земаљска разори имамо ону другу, вечну, на небесима. Свакако, да овде апостол Павле, мисли на кућу нашег тела, које се распада, враћа се у земљу, јер је од земље саздано. То што је саздано од земље, то ће опет из земље бити узето о свеопштем дану Васкрсења, када ће сви да васкрсну, када ће се сјединити и душа и тело, само што ће тело бити преображено.   Владика Валеријан је безмало 30 година, био пастир Цркве Божије овде у Шумадији, био пастир словесноме стаду, словесним овцама. Шта је дужност пастира? Дужност пастира је да чува стадо, да га вукови не растргну, да га вукови не распуде. А шта је дужност стада? Дужност стада јесте да слуша пастира. Ко слуша пастира, то значи да је он у Цркви. Може тај пастир бити грешан, јер је човек, али он је пастир, он је епископ, он возглављује Цркву Божију, и зато, сваки онај, који мисли да тражи спасење ван епископа, као иконе Божије овде на земљи, неће бити спасен. То значи, да свако ко мудрује на свој начин, а не мудрује “умом Христовим” и умом свога пастира. Истина, и пастир треба да буде пример, али пастир зове све своје овце да иду за њим, то нам каже јеванђеље, али не приморава никога.    Ако хоће они иду за пастиром, ако неће за својим пастиром, ићи ће за пастиром оног другог, који разара јединство Цркве, и разара јединство Духа Светога. Такође, чули смо у данашњем јеванђељу, да се каже: Све оно што ми је Господ дао, дао ми је да ништа не изгубим, него, да васкрснем у Последњи дан. Ниједна овца словесна није изгубљена, којима је Владика Валеријан био епископ, а она овца није изгубљена, зато што је она кроз епископа гледала Цркву, јер епископ возглављује Цркву и гледала је у епископу Господа Христа, као икону Христову. Сигурно, да у животу није лако ни пастирима, а није лако ни словесноме стаду, али, стадо ако је одано пастиру, оно ће увек, када осети да га нешто напада, доћи и тражити, да буде закриљено својим пастиром. Данас смо се помолили Богу, и треба да се увек молимо Богу, и да знамо да је крст епископа тежак.    На његовом крсту, на његовим плећима (на епископовом крсту и плећима), је његова Црква коју му је Бог поверио. Сигурно, да мора и тај епископ да “клеца” у ношењу крста, али епископ зна, као и сваки пастир, да треба да иде ка циљу. Ако и “клеца” у ношењу свог крста, да се не одрекне Крста и Цркве, него да буде у Цркви и са Црквом. Зато сваки крштени хришћанин, не само епископ или свештеник, иако и греши, док је у заједници са Црквом, има наду на спасење. Ми се данас молимо, да молитве Владике Валеријана, да нас оне чувају, а Владика Валеријан је добро знао, у каквом је времену живео.    У том претешком времену за Цркву, заиста је рат ратовао против “нечастивих”, против свих оних који су били против Бога и против Цркве. Зато је свакако чуо речи:” Свакоме ономе ко служи Господу, добри и верни слуго над малим си ми био веран, над многима ћу те поставити”. Нека Господ упокоји душу нашег Владике Валеријана, и нека се он моли за нас, заједно са његовим наследником Владиком Савом, јер, ни једном, ни другом, није било лако носити крст, али су га до краја изнели.    Верујем, да и овде међу Вама има оних, који су свашта говорили и о владики Сави и Валеријану, као што говоре и о мени. Многи су говорили да ће Владика Сава издати Цркву у Шумадији, да ће је одвести папи. Али и један и други Владика су умрли блаженим уснућем, у епископском звању, у Цркви. Владика Сава није одвео своје стадо ван Цркве, него га је сабирао. Нека њиховим молитвама и нас Господ помогне да се одржимо у Цркви, у заједници Божијој”.   Из животописа блаженопочившег Епископа Валеријана (у свету Василија Стефановића) издвајамо да се родио у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију "Свети Сава" у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Првих пет деценија заједничког хода кроз детињства, најављују нова животна путешествија Звонца и читалаца.      -ФОТОГАЛЕРИЈА-   У недељу, 16. децембра 2018. године, у препуној Комбанк дворани у Београду Светосавско звонце и Верско добротворно старатељство, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, одржали су свечану академију поводом прослављања празника Светог Николе, почетка божићних даривања деци и обележавања великог јубилеја Звонца - педесет година постојања и рада, под називом: Са Звонцем кроз детињства.   Угостивши преко хиљду малишана који су дошли из свих делова Србије, из Црне Горе и Републике Српске, заједно са специјалним гостима из српских енклава на Косову и Метохији: Јасеновик, Косовска Каменица, Прековце, Бостане и Станишор, Звонце је заједно са ВДС-ом на најлепши начин отворило врата срећних и радосних догађаја који предстоје и јубилеј обележило блиско и саборно са својим верним читаоцима.   Програм свечане академије је почео певањем дечјег хора Звонце молитвене песме Тон деспотин којом је дочекан Његова Светост Патријарх српски Иринеј, који је благосиљао сву присутну децу, њихове родитеље и учитеље.   Дивним и сигурним гласом конферанције свечаности, позната новинарка Сања Анђелковић Лубардић, један за другим најављивала је сегмент по сегмент програма који је кроз сажете целине све присутне упознавао са радом и животом Светосавског звонца.   Уводну реч и кратак историјат часописа дала је главни и одговорни уредник Светосавског звонца гђа Радмила Мишев. Она је најпре споменула своје претходнике, уреднике: Епископа шабачког Лаврернтија, затим блажене успомене Епископа будимског Данила, па проте Милисава Протића, Душана Петровића, Драгана Милина и Саву Поповића.   Атмосферу Крфа, емоције које он носи за све учеснике пројекта Стопама наших предака, пренео је дечји хор Звонце кроз песму Осети Видо, док је на великом екрану ишао спот ове песме.   У програму је наступао још један хор. То је музичко вокални састав Плетеница из Средње музичке школе Стеван Христић из Станишора код Гњилана, који су извели песму Густа ми магла паднала.   Хорове на бини заменила је позоришна трупа Звонце, која је извела комад Чудотворац, посвећен житију и делима правог Божић Бате - Светог Николе Мирликијског Чудотворца. Сценарио и режију представе потписује презвитер Ненад Илић.   Иако је публика дошла издалека, сва су деца до једног, са великом пажњом пратила све што се догађа на сцени. После пола сата разигране и занимњиве драмске приче - житија о великом Божјем угоднику и светитетљу, присутнима у Комбанк дворани, обратио се и Његова Светост Патријарх српски Иринеј. У поздравној речи, он је захвалио свима који су учествовали у програму, а посебно је изразио добродошлицу деци која су дошла из најудаљенијих простора нашег региона. Своје дивљење исказао је и деци са Косова и Метохије који су били специјални гости манифестације.   На крају програма Свјатјејши је доделио признања за допринос и подршку мисији за децу Српке Православне Цркве која су добили: академик Матија Бећковић, књижевник и члан САНУ, Ђорђе Радиновић, председник Општине Стара Пазова, Војин Ђорђевић, идејни творац робне марке ”ВодаВода”, Марија Бошковић, директор сектора за односе са јавношћу компаније ”Телеком Србија”, Игор Станковић, директор Комбанк дворане, Тиодор Росић, књижевник и професор на Крагујевачком универзитету, Момчило Мошо Одаловић, књижевник за децу, Драган Лакићевић, књижевник и главни уредник Српске књижевне задруге, Лидија Поповић, књижевник за децу, Милица Ракић, вероучитељ.   После свечане доделе признања, Његова Светост је заједно са лауреатима Звонца поделио преко хиљаду пакетића свој присутној деци, У томе су им помагали и познате личности и уметници: Ивана Јордан, Марија Марић, Милан Ђурђевић и Борко Сарић. За време поделе пакетића, званични дечји хор Српске Патријаршије Звонце извео је мини концерт.   Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Петнаест минута након поноћи, 22.јануара тек дошавше нове године, у московској болници, у 78.години живота, упокојио се архимандрит Венедикт. Отац Венедикт је двадесет седам година био Намесник Свјатјејшег Патријарха, руководећи једним од најпознатијих и највољенијих руских манастира – Оптином Пустињом.
      Пре тачно 27 година, 20.јануара 1991.године, на дан прослављања храмовног празника Оптинског Скита, који је освећен у част Пророка Јована Претече, стигао је отац у Оптину Пустињу и добио да руководи манастиром. Већ годину и по дана манастир је био без руководства, пошто је старешина манастира, архимандрит Евлогије, после тешке несреће био у болници. Обитељ која је предата Православној Цркви 17.новембра 1987.године, полако се дизала из пепела. То је био први отворени манастир у Совјетском Савезу (после Даниловог манастира – резиденције Патријарха Московског). Овде је било око четрдесет монаха и строги монашки богослужбени устав. Већ је био обновљен централни храм Ваведења, већина братског корпуса и делимично разрушене зидине око манастира. Премда су около били видљиви остаци темеља, голи зидови других храмова и звоника, проблем је био много већи од журно закрпљених рупа, – било је време великог духовно уздизања, када су кроз асфалт безбожништва полако, али сигурно почели да се пробијају први изданци духовног живота.   Архимандрит Венедикт је цела епоха у животу наше Цркве. Прва половина његове црквене делатности, време узрастања и духовне зрелости, прошла је међу зидинама Тројице-Сергијеве Лавре. Тамо је завршио Духовну семинарију, а потом и Академију: замонашен је и рукоположен у чин свештенослужитеља. Тамо је постао верни ученик Кирила и Наума, разговарајући са њима, скоро сваког дана током две деценије. Поред архимандрита Алексеја (Поликарпова) био је један од највољенијих духовника у народу. Игуман Васарион је у својој 80.години написао о њима овај стих: „Два су стуба у Лаври свој: Венедикт и Алексеј“.   Током многих година, сваког дана би игуман Венедикт по неколико сати исповедао у надвратном храму Јована Претече, где су долазила његова многобројна духовна чеда. После трпезе примао је оне којима је требала дужа беседа, код стражарке у ходнику или у својој келији. Осим духовништва, имао је још неколико важних послушања: главног манастирског књиговође, библиотекара, поштара, појца у певници. За годину дана до увођења у дужност намесника Оптине Пустиње био је назначен за старешину Гетсиманског скита и почео је да га обнавља из рушевина.   Игуман Оптине пустиње морао је да буде човек са великим расуђивањем – у многоме је ово место много одговорније од многих епископских катедри. Отац Венедикт је причао да је и он веома сумњао у себе, предвиђајући сву сложеност предстојећег служења. Али, старци-духовници су благословили, послали га блаженој Љубушке у Сусанино. Она је рекла: „Да, Венедикт, Венедикт може бити“.   Испрва му је Патријарх предложио избор: Настојатељ Оптине или духовник у Дивјејеву. Отац Венедикт је одмах осетио да није у стању да носи бреме исповести: он је већ исцрпео своје срце и осетио је да оно неће дуго издржати. Изабрао је Оптину.   Тим пре што је стање његовог здравља било тешко. Отац Венедикт ни сам није схватао како може да руководи таквим манастиром. С времена на време, напади астме би били толико јаки, да је могао да спава само седећи, брзо би остајао без даха, и чим би почињао да говори, није могао да заврши возглас на богослужењу. Ипак, Патријарх је рекао да ће га Господ укрепити. И првог дана, по доласку у обитељ, отац Намесник је са изненађењем приметио да му апсолутно није потребан инхалатор, који од тог дана ни једном није користио. У Лаври је био приморан да је користи неколико пута дневно. Вежбе дисања, које је упорно, из дана у дан радио у својој келији, довели су до тога да му је глас добио снагу и понућу, која му је омогућавала да произноси своје возгласе и проповеди тако да се свака реч јасно чује у сваком углу храма. На тај начин се обистинила воља Божја – ово је Оптински Намесник често спомињао, када би изнемогао у управљању манастиром, али да моли за отпуст више није желео.   Патријарх је унапредио игумана Венедикта у чин архимандрита. Овај, дочекавши у родној обитељи Богојављење, упутио се у Оптину. И ево, у 52.години живота оца Намесника почела је нова етапа. Мада је његов живот „код преподобног Сергија“ био испуњен великим трудом и подвигом самоодрицања и жртвене љубави, предстојећа делатност није била напредовање, нити нови степеник у црквеној каријери, већ сурови крст који је примио ради љубави за Христа.   Пошто је постао настојатељ, отац Венедикт је након две године престао да исповеда своја духовна чеда. Осетио је да усклађивање обавеза Намесника и Духовника не може да носи. Уз препоруку да сами изаберу духовника, он није одбио Очинство у духу и у крајњим случајевима увек је примао и решавао проблеме своје духовне деце, одговарао на њихова писма, а најважније, није остављао своје молитве, што се осећало са несумњивом сигурношћу. Архимандрит Наум је говорио да отац Венедикт носи своју духовну децу у самом срцу. Иза ових, наизглед простих речи, стоји подвиг вере, најдубље одговорности и састрадавања његовог широког и мудрог срца.   Лични подвиг молитве најчешће је скривен од људи, али у оцу Венедикту иза спољашње суздржаности и крајње прибраности, увек се осећало непрестано предстојање пред Богом. Не спољашњим изгледом, не чином, већ својом унутрашњом величином овај ниски човек је увек био важан у сваком друштву, чак и међу људима већег положаја. Тајни подвиг ноћне молитве, који је отац Венедикт отпочео још у Лаври преподобног Сергија, није ни после остављао. Због здравственог стања, постепено је престао да присуствује на братској полуноћници, па и у храму није бивао сваког дана, али је дејство Исусове молитве често било запечаћено на цртама његовог лица, а танка нит од двених перли, обавијена око његовог длана, непрестано се кретала. Овакву бројаницу је направио својим рукама још у Лаври. Слао ју је, по молби монаха, чак и на Атос.   Не може се рећи да је братство, које се формирало у Пустињи, лако прихватило Намесника. Сувише се разликовао од предходног архимандрита Евлогија (који је потом постао митрополит Владимирски). Чврсте воље и без велике потребе за саветима, отац Венедикт је променио богослужбени устав и све уређење манастирског живота почео да прилагођава уставу Сергијеве лавре, где је провео већи део свог живота. Део монаха је оставио Оптину за првих годину и по дана, неко је отишао касније. То је био тежак период одрастања, попут дечаштва, које је уследило након светлог и надахнутог периода детињства. Намесник је имао да преживи много сурових искушења: трагичну смрт тројице убијених монаха на Васкрс девесет и треће године, и губитак других верних помоћника и братије. Речима је немогуће описати сву тежину манастирског живота, испуњеног искушењима невидљивог непријатељског нападача.   Али обитељ, прослављена животом великих Оптинских стараца, удаљена од крупних градова, привлачила је многе тражитеље истинског монаштва. Иако су свугде, постепено, почеле да се рађају монашке обитељи, Оптина Пустиња није изгубила своје место, претворивши се у моћан манастир, познат читавом свету. Изграђени су и подигнути из руина храмови, звоници, и друге зграде, направљене уникатне гранитне калдрме. Храмови су лепо уређени и поново фрескописани, напуњени црквеним утварима, богатом резбаријом и иконама. Овде се сваког дана служи од две до пет литургија. Службе карактерише посебно благочешће и лепота монашког заједништва, строго и смирено монашко појање. Број братије прошле године премашио је 220 људи, а сваке године се повећава и број ходочасника.   При оцу Венедикту прослављено је тринаест Оптинских стараца, и неколико новомученика и исповедника манастира. Враћене су десетине моштију стараца, које су безбожници оскрнавили. Посмртни остаци неких од подвижника и исповедника који су били сахрањени на различитим местима, премештени су обитељ. Издата су житија и дела стараца, историјски текстови и успомене посвећене Оптиној Пустињи.   Једна од главних особина која карактерише пут архимандрита Венедикта, је његова пламена ревност за веру. Најдубљом благочеством вером одређени су сви његови успеси и многобројна достигнућа. То је заиста био ревнитељ благочешћа са неравнодушним срцем. Захтевајући од других јеванђелску чистоту и искреност, сам је увек бивао пример крајње благочестивости према светињи. Свима су остале у сећању службе које је он вршио, – узвишене, смирене, испуњене царском отменошћу, а уједно и молитвене.   Вера је била најважније благо ове душе. Јако је волео истине која се чувају у ризници Цркве. Често би са дечијом спонтаношћу делио неку мисао, прочитану код Светих Отаца или у Писму. По много дана промишљајући о задобијеном благу, дивио би се и расуђивао, каткад и развијао те мисли, час поражавајући присутне поново откривеним дубинама, час збуњујући неким смелим промишљањем, које није увек ишло са учењем Цркве. Није било у питању умишљено фантазирање, већ живо, дубоко проживљавање којим је дисао. Можда није морало о овоме да се пише, могла се чувати нека формална устаљеност „житија“, али боље је потрудити се да се сагледају те особености онакве какве су биле, него прећутавши, прекрити их завесом полуистине.   Како је био креативна личност, отац Венедикт се трудио да све уради што лепше, боље, разумније. Довољно је само да се сетимо у какве се дискусије и расправе претварало утврђивање скица за храмове, фрескопис, постављање икона у храму, изградња новог корпуса! У свему је био присутан: у раду инжењера који су постављали темеље, у пројектима архитеката који су предлагали цртеже храмова, у издаваштво и дизајну књига. Није увек бивало успешно, и понекад би јако ометало посао. Утврђивао би, па би потом поново одлучивао, и много пута мењао своје благослове. Ипак, сва ова питања за њега нису била спољашња, већ дубоко значајна, јер се осећао одговоран пред Богом за њихове одговоре. Радити са њим било је тешко, у томе се пројављивала његова непрестана тежња ка савршенству.   Тако је и приликом разумевања одређених богословских питања понекад прелазио линију, тражио, размишљао, и каткад утонувши у мисли, спотицао се. Међутим, пролазило би време и он је ослушкивао мишљења оних који су се трудили да га пажљиво исправе. Потом, са одређеним негодовањем, одврађао би се од неке, за њега прелепе идеје, пошто није била у сагласности са Истином Отаца.   Био је то строги пастир, често не жалећи своја чеда спољашњом људском снисходљивошћу, већ стављајући их пред бескомпромисни суд Јеванђељске Истине. Они који су споља посматрали живот обитељи, често су се саосећали са братијом што ови живе у таквој строгоћи; дешавало се да ни сами монаси нису могли да суздрже роптање. Међутим, прошавши разна искушења, многи су схватали колико је неопходна и плодотворна била захтевност оца Венедикта. При свој суровости и наизгледном деспотизму, Намесник никада није ломио личност човека. Могао је бити врло оштар и праведан, не обазирући се на чин или узраст неког човека, исказујући своје примедбе и кажњавајући за грешке у неким случајевима. Али, то је била ревност Оца, ревност душе, која није толерисала немар, лењост и лукавство. Ревност која је пекла не да би начинила бол, већ да би исправила, исцелила човека. Да би га натерала да схвати сву озбиљност живота и одговорност за своју душу. Нису му, без разлога, биле омиљене речи из Светог Писма: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“.   Могло се приметити да је отац Настојатељ казнивши неког, потом пажљиво посматрао како овај подноси укор, или како се у човеку разбуктава гнев. Ако би видео да брат подноси све са смирењем, дух његов се толико искрено радовао, да је морао, са великим трудом да скрива ту радост. Ако би неко прихватао помисли и љутио се, отац Венедикт је поново улагао напоре у настојању да се помири са братом, шалио се, покушавао да отклони негативни утисак, који је остајао код брата. Често је понављао: „Гневите се али не грешите“. Свако ко би му поверио своју душу осећао је да му она није неважна, да ту не делује просто људска страст, властољубље, или частољубље, већ очинска ревност за спасење у Богу.   Отац Венедикт је поседовао посебан дар расуђивања. Овом дару је он придавао велики значај, говорећи, да чак ако човек погреши, донесе погрешну одлуку, али ако је притом промишљао и уложио велике напоре да позна вољу Божију и схвати, како треба правилно да поступа, Господ га неће питати за грешке и Сам ће исправити њихове последице. Размишљајући о некој мисли, често би јој се враћао, предлажући час једно решење, час друго, разматрајући са савршено разних страна и стално се молећи Богу за уразумљење. Због тога се, решавање неких питања која су се чинила елементарним, одуговлачило, и нико није могао да га укори да је одговор брзоплетан, површан.   Последњих година отац Венедикт се много променио, скоро сва његова предходна суровост је нестала и оваплотила се у благост и изненађујућу срдачност. Ова промена објашњава се тиме што маска спољашње строгости више није била потребна, душа је достигла унутрашњу слободу и отворила се људима у оној пуноћи која је раније била недоступна погледима, или би се тек повремено откривала. Посебно је то било упечатљиво у минутима одмора. Сваког дана, ако би здравље дозвољавало, отац Венедикт је налазио време да посети коњушницу. Разговор са коњима, за њега је била она пауза, коју му нису давали људи, који су се у непрестаним поворкама стремили к њему за решавањем ових или оних проблема. Док би чешљао гриве или хранио коње сухарима, волео је да се шали, некад чак и пева опуштајући се тако од вечитог напрезања. Коњи су осећали топлоту и доброту које је проистицала из њега. Долазили су у коњушницу и многи гости манастира, и братија, како би попричали са њим у неформалној средини. Свакоме је било јасно да бољи тренутак за разговор са оцем од онога у коњушници, неће бити. Мада је „одмарао од људи“, тамо су се решавала многа питања. „Коњи ће да ћуте, а ви све причајте, причајте“ – шалио се.   Својим учешћем у свим деловима манастирског живота, у свакој ситници, узимао је на себе прекомерно бреме одговорности. Није могао другачије, али нас не чуди што је често био онемоћао од његове тежине. Будући човек надпросечне воље, није желео да се повлачи пред одговорношћу. Испразност му је била непозната, стално је живео проблемима манастира, других људи. Дању је дозвољавао себи само кратак одмор од 20-25 минута, последњих година понекад и сат, и излазио би једанпут или двапут дневно у шталу. Његов живот био је подељен међу празницима, када је неизоставно бивао на богослужењима, и радним данима који су почињали у 8 ујутру и завршавали се у 11 увече, када би, напокон, могао да се осами у својој малој келији.   Био је то човек одлазеће епохе. У његовом животу није било раскоши, сувишних ствари, био је слободан од среброљубља, или било каквог стицања блага. Наставио је да живи у најстаријем манастирском корпусу, који још није био рестауриран. Дуго се противио онима који су желели да га „преселе“ на стране аутомобиле у пословним путовањима у Москву. Далека путовања није волео, и принципијално никуда није путовао, проводио је благословене Патријархом одморе на Селигеру, у мирном риболову на удицу. Обично је испловљавао сам чамцем, остављајући сапутнике и наслађујући се пре молитвеним самовањем, него конкретним риболовом. Исхрана оца Намесника била је проста, мада је последњих година због лошег здравља била прилично разноврсна. Ипак, никада није дозвољавао нарушавање посних дана, иако су лекари често на томе настојали.   Као искусни пастир, отац Намесник је направио цео систем васпитања братије. Видећи да је међу градским становницима, а посебно младима присутан инфантилизам, егоизам и инерција, отац Венедикт водио почетнике кроз радна послушања у штали, коњушници, кокошињцу, и другим пољопривредним објектима, где се временом пројављивала сва усрдност човека, откривали се његови духовни квалитети. „Не можеш сакрити, како се човек односи према коњу, и како коњ реагује на човека, – волео је да понавља. – Ако човек има неки скривени порок, животиња то одмах осети, и може да га не пусти к себи.“ Искушеницима који су тек дошли и онима који желе у братију посвећивао је много пажње. Пошто је, услед здравља био ограничен у покретима, позивао би у келију братију и замишљено разговарао са њима, трудећи се да не изгуби ништа важно из њиховог пређашњег живота, покушавајући да кроз молитву схвати место конкретног човека у Цркви, и карактер његове личности.   Околности у савременим манастирима склапале су се тако да је на Настојатеља падао терет чисто спољашњег административног управљања тако тешким организмом. Зато се појављује опасност да „спољашња“ економско-газдинска питања, учешће у дугим богослужењима и неизбежни контакти са властима и гостима манастира, не остављају Настојатељу времена на унутрашња, често врло компликована питања духовног стања братије. Број братије у Оптини значајно се умножио, и отац Намесник је увео својеврсни систем „старчества“, када поједини изабрани монаси-духовници, искусни у монашком животу, одговарају за руководство над 10-15 млађих монаха. Исповедајући поручена им чеда, духовници су решавали настале недоумице са Настојатељем, који их је, састајући се са њима регуларно, испитивао кратко, како ко живи, а сам је исповедао само духовнике.   Такав систем је могао да поприми форму и концизног потказивања, али отац Венедикт никада није стављао за циљ да покори човека. Увек је желео само да помогне да овај покори многобројне страсти. При најтежим поступцима духовници су побуђивали самог инока да иде ави манастира и призна учињено. Ава би очински саветовао сагрешившег брата да одговара за поступке, уколико би сматрао то неопходним. Изненађивало је то, што и при најтежим сагрешењима братије, уз одговарајуће покајање отац Венедикт није примењивао казну. Сам грех је био казна коју је носио на себи грешник.   Последњих година, када се изградња и обнова манастира ближила крају, отац Венедикт је почео да посвећује већу пажњу питањима унутрашњег живота братије. Њега је, као човека дубоко црквеног, бринула велика равнодушност чак и међу онима који су дошли да посвете свој живот Богу. Захтевајући строго поштовање дисциплине у присуству богослужењима, он је хитао у сусрет болеснима, који су били приморани да пропуштају службе, али у другим случајевима кажњавао би за минут кашњења. Често је понављао да Господ све види, и ако је неко лукав, извлачи се на болест и изостаје са црквене молитве, Бог ће му неизоставно послати болест, желећи да излечи тај грех.   Са жељом да пробуди страх Божји, отац Намесник је увео обавезно изучавање заповести Светог Писма. Били су састављене књиге џепног формата са изабраним текстовима из Светог Писма, које је сваки сабрат морао да научи напамет. Научено је проверавао и сам отац Венедикт, и братија коју је он поставио. Премда се по многоме ова метода може назвати схоластична и формална, она је помогла онима који нису имали тежње да самостално изучавају Свето Писмо, често погружавајући свој ум у његово живо и неисцрпно Слово. Са каквим је одушевљењем изговарао отац Венедикт неку фразу из Писма, видело се колико се он сам оживотворује написаним речима. Непрестано је и друге убеђивао у то да Свето Писмо треба ишчитавати, стално га имати уз себе и стално созерцавати прочитано. Када науче, да испуњавају.   Љубав и пажња према Слову Божјем били су му усађени од младости. Када је, одмах по окончању техничке школе, Волођа Пењков почео да ради, ментор му је дао да прочита Нови Завет на једну ноћ, уз молбу да врати књигу ујутру. Дошавши кући, Владимир је решио не само да прочита, него да препише Јеванђеље. Није ока склопио, током ноћи је преписао Јеванђеље от Матеја и неколико апостолских посланица. Ујутру је однео књигу свом ментору. „Је си ли прочитао?“ – питао је овај и врло се изненадио када му је младић показао своје записке. Ментор је био изненађен, није могао да поверује, и дуго ћутећи, листао је свеску. Затим је решио да му поклони књигу. После, у природи у самоћи, изабравши мало живописније место, Волођа је носио са собом Нови Завет и читао.   Поседујући изузетно целомудрије од младости, отац Намесник изнова и изнова није могао да разуме повређеност човека неким блудним гресима, некад чак негодујући наглас међу блиском братијом. Као човек старог покољења, он није толерисао тако распрострањену слободу у облачењу, делимичну наготу, ношења женских панталона. Када би видео нешто слично, у њему се распламсавао дух ревнитеља, дух пророка, слично Илији, и он је немилосрдно бичевао овај порок у својим проповедима, видећи у њему страшну диверзију против извртања целомудрија душе.   Осим својих проповеди које је увек изговарао без подсетника и са истинским надахнућем, отац Намесник је проводио недељне беседе са ходочасницима и радницима који стално пребивају у манастиру. Уважени старац, мудар искуством, трудио се да макар у некој мери преда другима то искуство. Често је прекидао своје разговоре шалама, трудећи се да их учини доступнијим и јаснијим. Његова пастирска ревност није му дозвољавала да се уклони од тих беседа, чак и када је доста оглувео и када више није могао да се креће без туђе помоћи.   Духовну величину блаженопочившег Намесника Оптина Пустиње нам још предстоји да оценимо, погледавши свежим оком на богатирја, ревнитеља за веру, благоверног и нелицемерног раба Божјег, који је тек прекорачио праг вечности.   Молимо усрдне молитве за упокојење душе новопрестављеног архимандрита Венедикта.   Извор: Православие.ру
      View full Странице
    • Од Логос,
      Пре тачно 27 година, 20.јануара 1991.године, на дан прослављања храмовног празника Оптинског Скита, који је освећен у част Пророка Јована Претече, стигао је отац у Оптину Пустињу и добио да руководи манастиром. Већ годину и по дана манастир је био без руководства, пошто је старешина манастира, архимандрит Евлогије, после тешке несреће био у болници. Обитељ која је предата Православној Цркви 17.новембра 1987.године, полако се дизала из пепела. То је био први отворени манастир у Совјетском Савезу (после Даниловог манастира – резиденције Патријарха Московског). Овде је било око четрдесет монаха и строги монашки богослужбени устав. Већ је био обновљен централни храм Ваведења, већина братског корпуса и делимично разрушене зидине око манастира. Премда су около били видљиви остаци темеља, голи зидови других храмова и звоника, проблем је био много већи од журно закрпљених рупа, – било је време великог духовно уздизања, када су кроз асфалт безбожништва полако, али сигурно почели да се пробијају први изданци духовног живота.   Архимандрит Венедикт је цела епоха у животу наше Цркве. Прва половина његове црквене делатности, време узрастања и духовне зрелости, прошла је међу зидинама Тројице-Сергијеве Лавре. Тамо је завршио Духовну семинарију, а потом и Академију: замонашен је и рукоположен у чин свештенослужитеља. Тамо је постао верни ученик Кирила и Наума, разговарајући са њима, скоро сваког дана током две деценије. Поред архимандрита Алексеја (Поликарпова) био је један од највољенијих духовника у народу. Игуман Васарион је у својој 80.години написао о њима овај стих: „Два су стуба у Лаври свој: Венедикт и Алексеј“.   Током многих година, сваког дана би игуман Венедикт по неколико сати исповедао у надвратном храму Јована Претече, где су долазила његова многобројна духовна чеда. После трпезе примао је оне којима је требала дужа беседа, код стражарке у ходнику или у својој келији. Осим духовништва, имао је још неколико важних послушања: главног манастирског књиговође, библиотекара, поштара, појца у певници. За годину дана до увођења у дужност намесника Оптине Пустиње био је назначен за старешину Гетсиманског скита и почео је да га обнавља из рушевина.   Игуман Оптине пустиње морао је да буде човек са великим расуђивањем – у многоме је ово место много одговорније од многих епископских катедри. Отац Венедикт је причао да је и он веома сумњао у себе, предвиђајући сву сложеност предстојећег служења. Али, старци-духовници су благословили, послали га блаженој Љубушке у Сусанино. Она је рекла: „Да, Венедикт, Венедикт може бити“.   Испрва му је Патријарх предложио избор: Настојатељ Оптине или духовник у Дивјејеву. Отац Венедикт је одмах осетио да није у стању да носи бреме исповести: он је већ исцрпео своје срце и осетио је да оно неће дуго издржати. Изабрао је Оптину.   Тим пре што је стање његовог здравља било тешко. Отац Венедикт ни сам није схватао како може да руководи таквим манастиром. С времена на време, напади астме би били толико јаки, да је могао да спава само седећи, брзо би остајао без даха, и чим би почињао да говори, није могао да заврши возглас на богослужењу. Ипак, Патријарх је рекао да ће га Господ укрепити. И првог дана, по доласку у обитељ, отац Намесник је са изненађењем приметио да му апсолутно није потребан инхалатор, који од тог дана ни једном није користио. У Лаври је био приморан да је користи неколико пута дневно. Вежбе дисања, које је упорно, из дана у дан радио у својој келији, довели су до тога да му је глас добио снагу и понућу, која му је омогућавала да произноси своје возгласе и проповеди тако да се свака реч јасно чује у сваком углу храма. На тај начин се обистинила воља Божја – ово је Оптински Намесник често спомињао, када би изнемогао у управљању манастиром, али да моли за отпуст више није желео.   Патријарх је унапредио игумана Венедикта у чин архимандрита. Овај, дочекавши у родној обитељи Богојављење, упутио се у Оптину. И ево, у 52.години живота оца Намесника почела је нова етапа. Мада је његов живот „код преподобног Сергија“ био испуњен великим трудом и подвигом самоодрицања и жртвене љубави, предстојећа делатност није била напредовање, нити нови степеник у црквеној каријери, већ сурови крст који је примио ради љубави за Христа.   Пошто је постао настојатељ, отац Венедикт је након две године престао да исповеда своја духовна чеда. Осетио је да усклађивање обавеза Намесника и Духовника не може да носи. Уз препоруку да сами изаберу духовника, он није одбио Очинство у духу и у крајњим случајевима увек је примао и решавао проблеме своје духовне деце, одговарао на њихова писма, а најважније, није остављао своје молитве, што се осећало са несумњивом сигурношћу. Архимандрит Наум је говорио да отац Венедикт носи своју духовну децу у самом срцу. Иза ових, наизглед простих речи, стоји подвиг вере, најдубље одговорности и састрадавања његовог широког и мудрог срца.   Лични подвиг молитве најчешће је скривен од људи, али у оцу Венедикту иза спољашње суздржаности и крајње прибраности, увек се осећало непрестано предстојање пред Богом. Не спољашњим изгледом, не чином, већ својом унутрашњом величином овај ниски човек је увек био важан у сваком друштву, чак и међу људима већег положаја. Тајни подвиг ноћне молитве, који је отац Венедикт отпочео још у Лаври преподобног Сергија, није ни после остављао. Због здравственог стања, постепено је престао да присуствује на братској полуноћници, па и у храму није бивао сваког дана, али је дејство Исусове молитве често било запечаћено на цртама његовог лица, а танка нит од двених перли, обавијена око његовог длана, непрестано се кретала. Овакву бројаницу је направио својим рукама још у Лаври. Слао ју је, по молби монаха, чак и на Атос.   Не може се рећи да је братство, које се формирало у Пустињи, лако прихватило Намесника. Сувише се разликовао од предходног архимандрита Евлогија (који је потом постао митрополит Владимирски). Чврсте воље и без велике потребе за саветима, отац Венедикт је променио богослужбени устав и све уређење манастирског живота почео да прилагођава уставу Сергијеве лавре, где је провео већи део свог живота. Део монаха је оставио Оптину за првих годину и по дана, неко је отишао касније. То је био тежак период одрастања, попут дечаштва, које је уследило након светлог и надахнутог периода детињства. Намесник је имао да преживи много сурових искушења: трагичну смрт тројице убијених монаха на Васкрс девесет и треће године, и губитак других верних помоћника и братије. Речима је немогуће описати сву тежину манастирског живота, испуњеног искушењима невидљивог непријатељског нападача.   Али обитељ, прослављена животом великих Оптинских стараца, удаљена од крупних градова, привлачила је многе тражитеље истинског монаштва. Иако су свугде, постепено, почеле да се рађају монашке обитељи, Оптина Пустиња није изгубила своје место, претворивши се у моћан манастир, познат читавом свету. Изграђени су и подигнути из руина храмови, звоници, и друге зграде, направљене уникатне гранитне калдрме. Храмови су лепо уређени и поново фрескописани, напуњени црквеним утварима, богатом резбаријом и иконама. Овде се сваког дана служи од две до пет литургија. Службе карактерише посебно благочешће и лепота монашког заједништва, строго и смирено монашко појање. Број братије прошле године премашио је 220 људи, а сваке године се повећава и број ходочасника.   При оцу Венедикту прослављено је тринаест Оптинских стараца, и неколико новомученика и исповедника манастира. Враћене су десетине моштију стараца, које су безбожници оскрнавили. Посмртни остаци неких од подвижника и исповедника који су били сахрањени на различитим местима, премештени су обитељ. Издата су житија и дела стараца, историјски текстови и успомене посвећене Оптиној Пустињи.   Једна од главних особина која карактерише пут архимандрита Венедикта, је његова пламена ревност за веру. Најдубљом благочеством вером одређени су сви његови успеси и многобројна достигнућа. То је заиста био ревнитељ благочешћа са неравнодушним срцем. Захтевајући од других јеванђелску чистоту и искреност, сам је увек бивао пример крајње благочестивости према светињи. Свима су остале у сећању службе које је он вршио, – узвишене, смирене, испуњене царском отменошћу, а уједно и молитвене.   Вера је била најважније благо ове душе. Јако је волео истине која се чувају у ризници Цркве. Често би са дечијом спонтаношћу делио неку мисао, прочитану код Светих Отаца или у Писму. По много дана промишљајући о задобијеном благу, дивио би се и расуђивао, каткад и развијао те мисли, час поражавајући присутне поново откривеним дубинама, час збуњујући неким смелим промишљањем, које није увек ишло са учењем Цркве. Није било у питању умишљено фантазирање, већ живо, дубоко проживљавање којим је дисао. Можда није морало о овоме да се пише, могла се чувати нека формална устаљеност „житија“, али боље је потрудити се да се сагледају те особености онакве какве су биле, него прећутавши, прекрити их завесом полуистине.   Како је био креативна личност, отац Венедикт се трудио да све уради што лепше, боље, разумније. Довољно је само да се сетимо у какве се дискусије и расправе претварало утврђивање скица за храмове, фрескопис, постављање икона у храму, изградња новог корпуса! У свему је био присутан: у раду инжењера који су постављали темеље, у пројектима архитеката који су предлагали цртеже храмова, у издаваштво и дизајну књига. Није увек бивало успешно, и понекад би јако ометало посао. Утврђивао би, па би потом поново одлучивао, и много пута мењао своје благослове. Ипак, сва ова питања за њега нису била спољашња, већ дубоко значајна, јер се осећао одговоран пред Богом за њихове одговоре. Радити са њим било је тешко, у томе се пројављивала његова непрестана тежња ка савршенству.   Тако је и приликом разумевања одређених богословских питања понекад прелазио линију, тражио, размишљао, и каткад утонувши у мисли, спотицао се. Међутим, пролазило би време и он је ослушкивао мишљења оних који су се трудили да га пажљиво исправе. Потом, са одређеним негодовањем, одврађао би се од неке, за њега прелепе идеје, пошто није била у сагласности са Истином Отаца.   Био је то строги пастир, често не жалећи своја чеда спољашњом људском снисходљивошћу, већ стављајући их пред бескомпромисни суд Јеванђељске Истине. Они који су споља посматрали живот обитељи, често су се саосећали са братијом што ови живе у таквој строгоћи; дешавало се да ни сами монаси нису могли да суздрже роптање. Међутим, прошавши разна искушења, многи су схватали колико је неопходна и плодотворна била захтевност оца Венедикта. При свој суровости и наизгледном деспотизму, Намесник никада није ломио личност човека. Могао је бити врло оштар и праведан, не обазирући се на чин или узраст неког човека, исказујући своје примедбе и кажњавајући за грешке у неким случајевима. Али, то је била ревност Оца, ревност душе, која није толерисала немар, лењост и лукавство. Ревност која је пекла не да би начинила бол, већ да би исправила, исцелила човека. Да би га натерала да схвати сву озбиљност живота и одговорност за своју душу. Нису му, без разлога, биле омиљене речи из Светог Писма: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“.   Могло се приметити да је отац Настојатељ казнивши неког, потом пажљиво посматрао како овај подноси укор, или како се у човеку разбуктава гнев. Ако би видео да брат подноси све са смирењем, дух његов се толико искрено радовао, да је морао, са великим трудом да скрива ту радост. Ако би неко прихватао помисли и љутио се, отац Венедикт је поново улагао напоре у настојању да се помири са братом, шалио се, покушавао да отклони негативни утисак, који је остајао код брата. Често је понављао: „Гневите се али не грешите“. Свако ко би му поверио своју душу осећао је да му она није неважна, да ту не делује просто људска страст, властољубље, или частољубље, већ очинска ревност за спасење у Богу.   Отац Венедикт је поседовао посебан дар расуђивања. Овом дару је он придавао велики значај, говорећи, да чак ако човек погреши, донесе погрешну одлуку, али ако је притом промишљао и уложио велике напоре да позна вољу Божију и схвати, како треба правилно да поступа, Господ га неће питати за грешке и Сам ће исправити њихове последице. Размишљајући о некој мисли, често би јој се враћао, предлажући час једно решење, час друго, разматрајући са савршено разних страна и стално се молећи Богу за уразумљење. Због тога се, решавање неких питања која су се чинила елементарним, одуговлачило, и нико није могао да га укори да је одговор брзоплетан, површан.   Последњих година отац Венедикт се много променио, скоро сва његова предходна суровост је нестала и оваплотила се у благост и изненађујућу срдачност. Ова промена објашњава се тиме што маска спољашње строгости више није била потребна, душа је достигла унутрашњу слободу и отворила се људима у оној пуноћи која је раније била недоступна погледима, или би се тек повремено откривала. Посебно је то било упечатљиво у минутима одмора. Сваког дана, ако би здравље дозвољавало, отац Венедикт је налазио време да посети коњушницу. Разговор са коњима, за њега је била она пауза, коју му нису давали људи, који су се у непрестаним поворкама стремили к њему за решавањем ових или оних проблема. Док би чешљао гриве или хранио коње сухарима, волео је да се шали, некад чак и пева опуштајући се тако од вечитог напрезања. Коњи су осећали топлоту и доброту које је проистицала из њега. Долазили су у коњушницу и многи гости манастира, и братија, како би попричали са њим у неформалној средини. Свакоме је било јасно да бољи тренутак за разговор са оцем од онога у коњушници, неће бити. Мада је „одмарао од људи“, тамо су се решавала многа питања. „Коњи ће да ћуте, а ви све причајте, причајте“ – шалио се.   Својим учешћем у свим деловима манастирског живота, у свакој ситници, узимао је на себе прекомерно бреме одговорности. Није могао другачије, али нас не чуди што је често био онемоћао од његове тежине. Будући човек надпросечне воље, није желео да се повлачи пред одговорношћу. Испразност му је била непозната, стално је живео проблемима манастира, других људи. Дању је дозвољавао себи само кратак одмор од 20-25 минута, последњих година понекад и сат, и излазио би једанпут или двапут дневно у шталу. Његов живот био је подељен међу празницима, када је неизоставно бивао на богослужењима, и радним данима који су почињали у 8 ујутру и завршавали се у 11 увече, када би, напокон, могао да се осами у својој малој келији.   Био је то човек одлазеће епохе. У његовом животу није било раскоши, сувишних ствари, био је слободан од среброљубља, или било каквог стицања блага. Наставио је да живи у најстаријем манастирском корпусу, који још није био рестауриран. Дуго се противио онима који су желели да га „преселе“ на стране аутомобиле у пословним путовањима у Москву. Далека путовања није волео, и принципијално никуда није путовао, проводио је благословене Патријархом одморе на Селигеру, у мирном риболову на удицу. Обично је испловљавао сам чамцем, остављајући сапутнике и наслађујући се пре молитвеним самовањем, него конкретним риболовом. Исхрана оца Намесника била је проста, мада је последњих година због лошег здравља била прилично разноврсна. Ипак, никада није дозвољавао нарушавање посних дана, иако су лекари често на томе настојали.   Као искусни пастир, отац Намесник је направио цео систем васпитања братије. Видећи да је међу градским становницима, а посебно младима присутан инфантилизам, егоизам и инерција, отац Венедикт водио почетнике кроз радна послушања у штали, коњушници, кокошињцу, и другим пољопривредним објектима, где се временом пројављивала сва усрдност човека, откривали се његови духовни квалитети. „Не можеш сакрити, како се човек односи према коњу, и како коњ реагује на човека, – волео је да понавља. – Ако човек има неки скривени порок, животиња то одмах осети, и може да га не пусти к себи.“ Искушеницима који су тек дошли и онима који желе у братију посвећивао је много пажње. Пошто је, услед здравља био ограничен у покретима, позивао би у келију братију и замишљено разговарао са њима, трудећи се да не изгуби ништа важно из њиховог пређашњег живота, покушавајући да кроз молитву схвати место конкретног човека у Цркви, и карактер његове личности.   Околности у савременим манастирима склапале су се тако да је на Настојатеља падао терет чисто спољашњег административног управљања тако тешким организмом. Зато се појављује опасност да „спољашња“ економско-газдинска питања, учешће у дугим богослужењима и неизбежни контакти са властима и гостима манастира, не остављају Настојатељу времена на унутрашња, често врло компликована питања духовног стања братије. Број братије у Оптини значајно се умножио, и отац Намесник је увео својеврсни систем „старчества“, када поједини изабрани монаси-духовници, искусни у монашком животу, одговарају за руководство над 10-15 млађих монаха. Исповедајући поручена им чеда, духовници су решавали настале недоумице са Настојатељем, који их је, састајући се са њима регуларно, испитивао кратко, како ко живи, а сам је исповедао само духовнике.   Такав систем је могао да поприми форму и концизног потказивања, али отац Венедикт никада није стављао за циљ да покори човека. Увек је желео само да помогне да овај покори многобројне страсти. При најтежим поступцима духовници су побуђивали самог инока да иде ави манастира и призна учињено. Ава би очински саветовао сагрешившег брата да одговара за поступке, уколико би сматрао то неопходним. Изненађивало је то, што и при најтежим сагрешењима братије, уз одговарајуће покајање отац Венедикт није примењивао казну. Сам грех је био казна коју је носио на себи грешник.   Последњих година, када се изградња и обнова манастира ближила крају, отац Венедикт је почео да посвећује већу пажњу питањима унутрашњег живота братије. Њега је, као човека дубоко црквеног, бринула велика равнодушност чак и међу онима који су дошли да посвете свој живот Богу. Захтевајући строго поштовање дисциплине у присуству богослужењима, он је хитао у сусрет болеснима, који су били приморани да пропуштају службе, али у другим случајевима кажњавао би за минут кашњења. Често је понављао да Господ све види, и ако је неко лукав, извлачи се на болест и изостаје са црквене молитве, Бог ће му неизоставно послати болест, желећи да излечи тај грех.   Са жељом да пробуди страх Божји, отац Намесник је увео обавезно изучавање заповести Светог Писма. Били су састављене књиге џепног формата са изабраним текстовима из Светог Писма, које је сваки сабрат морао да научи напамет. Научено је проверавао и сам отац Венедикт, и братија коју је он поставио. Премда се по многоме ова метода може назвати схоластична и формална, она је помогла онима који нису имали тежње да самостално изучавају Свето Писмо, често погружавајући свој ум у његово живо и неисцрпно Слово. Са каквим је одушевљењем изговарао отац Венедикт неку фразу из Писма, видело се колико се он сам оживотворује написаним речима. Непрестано је и друге убеђивао у то да Свето Писмо треба ишчитавати, стално га имати уз себе и стално созерцавати прочитано. Када науче, да испуњавају.   Љубав и пажња према Слову Божјем били су му усађени од младости. Када је, одмах по окончању техничке школе, Волођа Пењков почео да ради, ментор му је дао да прочита Нови Завет на једну ноћ, уз молбу да врати књигу ујутру. Дошавши кући, Владимир је решио не само да прочита, него да препише Јеванђеље. Није ока склопио, током ноћи је преписао Јеванђеље от Матеја и неколико апостолских посланица. Ујутру је однео књигу свом ментору. „Је си ли прочитао?“ – питао је овај и врло се изненадио када му је младић показао своје записке. Ментор је био изненађен, није могао да поверује, и дуго ћутећи, листао је свеску. Затим је решио да му поклони књигу. После, у природи у самоћи, изабравши мало живописније место, Волођа је носио са собом Нови Завет и читао.   Поседујући изузетно целомудрије од младости, отац Намесник изнова и изнова није могао да разуме повређеност човека неким блудним гресима, некад чак негодујући наглас међу блиском братијом. Као човек старог покољења, он није толерисао тако распрострањену слободу у облачењу, делимичну наготу, ношења женских панталона. Када би видео нешто слично, у њему се распламсавао дух ревнитеља, дух пророка, слично Илији, и он је немилосрдно бичевао овај порок у својим проповедима, видећи у њему страшну диверзију против извртања целомудрија душе.   Осим својих проповеди које је увек изговарао без подсетника и са истинским надахнућем, отац Намесник је проводио недељне беседе са ходочасницима и радницима који стално пребивају у манастиру. Уважени старац, мудар искуством, трудио се да макар у некој мери преда другима то искуство. Често је прекидао своје разговоре шалама, трудећи се да их учини доступнијим и јаснијим. Његова пастирска ревност није му дозвољавала да се уклони од тих беседа, чак и када је доста оглувео и када више није могао да се креће без туђе помоћи.   Духовну величину блаженопочившег Намесника Оптина Пустиње нам још предстоји да оценимо, погледавши свежим оком на богатирја, ревнитеља за веру, благоверног и нелицемерног раба Божјег, који је тек прекорачио праг вечности.   Молимо усрдне молитве за упокојење душе новопрестављеног архимандрита Венедикта.   Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...