Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
uomo del Ve.Te.

Упознајмо монаштво у Раној Цркви

Recommended Posts

Углавном свако од нас или барем већина посетила је неки од манастира и познаје барем неког из монаштва и самим тиме свако има неку своју представу шта је то монаштво.   Али да би смо знали да ли имамо право схватање монаштва потребно је да будемо упознати поготово са монаштво из првог миленијума.
Тема монаштва у Раној Цркви је веома комплексна и захтева много времена изучавања/читања да би се то све на једна правилан начин размело и сагледало, на пример: појављивање православног монаштва, резлике у монаштву, утицаји на богослужење... као и многи други детаљи/аспекти. 

Тако да данас конкретно везано за Исток говори се о:
1. етипатском (синајском, палетстинком/Св. Земља) монаштву
2. кападокијском монаштву,
3. и сиријском монаштву


Као што је познато постоји, како се то назива, златни патристички период у Раној Цркви. А  исто тако може се рећи и за монаштво да постоји златни период монаштва у Раној Цркви, а који покрива 4 или 5 генерација од ca. пре/после 313. године па до потпуне најезде арабљана/ислама. После најезде илама долази до пустошења и једино на неколико места монашки живот је опстао непрекидно или са изузетним кратким прекидима до данас. А то су Синајски Манастир, манастир Св. Саве освећеног као и неки од других манстира из Палестине. Ови манстири су имали изузетан утицај на даљи развој монаштва у Православљу а потовово црквених Богослужења које ми имамо и за које знамо данас као и очувања икона.  Ови монашки центри (из Синај и Св. Земље а по узору на египтаско монаштво) су имали велики утаицај и давали пример у оснивању монаштва на Светоj Гори као и у Кијевско Печерској Лаври.


А потом имамо  уникатан пример у историји нашег Великог и Мудрог Св. Саве који је путовао по истоку ( није туристички путовао него је имао кристално јасан циљ зашто иде тамо) и упознао са добро са монаштвом/цркеним животом у Египту, Светој Земљи као и у Цариграду, а све да би имао јасне координате како да организује СПЦ као и манастир Хиландар. 


Св. Сава је био веома мудар чоек' узимао је са свих страна оно што је сматрао да је набоље, најкорисније за СПЦркву у конкретном моменту.  Дакле није био искључив па да има преференце према Цариграду или према Палестини/Египту као што то данас неки раде. 
Да Св. Сава није био искључив човек, ово се најбоље види из тога што je писање Хиландарског и Карјеског типика користио различите изворе/узоре. За писање Хилнадарски је преводио/користио типик из Евергетидског Манастира Св. Богородице док је за Карејски типик користио као узор један типик из манастира Св. Саве Освећеног. 

Ово су само неки од детаља које написах. Позивам све заинтересоване, а који су читали текстове из Ране Цркве или студије, да изнесу неке детаље који могу бити од користи да се боље упознамо са раним монаштвом,  а да би смо имали право разумевање истог па и да исправимо можда неке детаље који би требали да се исправе данас код нас, а по узору на Св. Примере из Ране Цркве. 


Дакле кад је у питању египатско, синајско, палестинско, кападокијско и сиријско монаштво, позивам да заинетесовани напишу по нешто у чему су разлике, сличности, утицаји итд......  Једном речју сви детаљи који могу помоћи да боље разумемо и научимо овај сегмент а који је неодвојиви део од Православне Цркве. 

Поздрав народе и хвала за ваше стрпљење и време да прочитате овај горенаписани текст.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Lepa tema, ali i obimna i kompleksna.

Ja bih dodao i Zapadno monastvo kao reper i sv.Benedikta Nursijskog kao mozda glavnog pokretaca i osnivaca monastva na Zapadu koji je preneo duh i predanje monasko iz Egipta i Palestine. Pa, sv.Antonije Veliki kao osnivac otselnickog monastva i sv.Pahomije Veliki kao osnivac opsteziteljnog monastva. Pa, poznato gradsko monastvo po manastirima Konstantinopolja koje je mnogo stradalo za veru braneci ikonopostovanje, pa Sveta Gora i obnova isihazma preko sv.Grigorija Palame i sv.Grigorija Sinaita,..... koji je isihazam prenet i u Srbiju gde je monahe isihaste primio nas sv. car Lazar, dok je u svetu Rusiju predanje monaskog isihazma preneo sv.Pajsije Velickovski, pa nas sv.Nikolaj Velimirovic koji je ucestvovao u obnovi monastva u Ovcarsko Kablarskoj klisuri.... itd.... ima toliko toga....:citac:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мали допринос теми. Делић из:

УЗИМАЊЕ МОНАХА У КЛИР У СТАРОЈ ЦРКВИ

Архимандрит др Филарет Гранић, професор Универзитета и академик САНУ

Богословље, VII, 1932, 282-289 и Богословље, XLII (LVI) 1998, 57-62

 

Најстарија генерација монаха, као што се из извора IV-V века може видети, налазила се у више или мање изразитој опозицији према цркви. Интензитет овог негативног става монаштва према цркви и јерархији био је код појединих монаха различит. Овај антагонизам долази до израза у низу старијих монашких анегдота, које садрже карактеристичне конкретне примере у том погледу. Те приче показују нам уједно, да се монаси не ограничавају на аскетски контемплативни живот, него залазе и у делокруг свештенства, нарочито у област душебрижништва и праве им на том пољу врло незгодну конкуренцију, јер у очима света монашки сталеж важи као виши и савршенији од свештеничког сталежа. (1) Низ конкретних случајева показује како су се истакнути и чувени монаси најенергичније опирали да приме епископску и презвитерску хиротонију. Чувени ава Хорзијези, архимандрит пахомијанског манастира Табенизи, поводом наговарања александријског архиепископа Теофила да прими презвитерску хиротонију, одбија ову понуду уз извину речима: „Потребу (у презвитерима) подмирују нам они који долазе к нама (у манастир)“. (2) Неки монаси ишли су у свом отпору до крајњих граница и претпостављали су,шта више, и телесну мутулацију хиротонији.Ава Амун, за чије име је везан почетак монашке колоније у нитријској пустињи, сам је извршио ампутацију уха, да би стварањем дефекта избегао хиротонију. (3) За једног монаха се прича да је приликом акта хиротоније одгризао епископу прст. (4)“

1.       R. Reitzenstein, Des Athanasius Werk uber das Leben des Antonius, 1914, pp. 25, 53, 63

2.       Der Papyruscodex saec. VI-VII der Philippsbibliothek in Cheltenham. Koptische theol. Schriften, hrsg. und ubers, von W. E. Crum, 1915 p. 70. Исто тако су храм у нитријској пустињи и четири храма у пустињи Скитис опслуживали екстерни презвитери и ђакони (Cassiani Collationes IV 1; X 23; XVIII 15, 2)

3.       Palladii historia Lausiaca XII Migne P. gr. 34 col. 1033 sq. Cp. и Apophh. patrum o монаху Исаку, Migne P. Gr. 65 col. 224, Макарију Египћанину, op. cit. col. 257 и о монаху Матоеосу, op. cit. col. 292

4.       Callinici vita s. Hypatii edd. Semin. Philoo. Bon. Sodales 1895 p. 24.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зелим да се захвалим за претходна два коментара на тему.


Само бих да напишем један детаљ у вези текста који је цитиран у претходном коментару:

“Овај антагонизам долази до израза у низу старијих монашких анегдота, које садрже карактеристичне конкретне примере у том погледу. Те приче показују нам уједно, да се монаси не ограничавају на аскетски контемплативни живот, него залазе и у делокруг свештенства, нарочито у област душебрижништва и праве им на том пољу врло незгодну конкуренцију, јер у очима света монашки сталеж важи као виши и савршенији од свештеничког сталежа.” (1)
Footnote (1) се односи на садржај из следеће студије/књиге: R. Reitzenstein, Des Athanasius Werk uber das Leben des Antonius, 1914, pp. 25, 53, 63

Ако се погледа пажљиво мислим да архим. Филарет пренагласава кад каже за калуђере/монахе да “залазе и у делокруг свештенства, нарочито у област душебрижништва и праве им на том пољу врло незгодну конкуренцију”  а што је видљиво ако се погледа на странице на које се позива. Ево овде можете погледати на овој страници:

А и у пирлогу у ПДФ документу се означено види да:


На страницама 25, 53 и 63 СТОЈИ САМО/ПИШЕ ЈЕДИНО да су поједини монаси представљали опасност са сојим неким екстремним идејама (гностичким презирањем материје/тела) као и опседнутост са чудима, а и самом чињеницом да су одбијали рукоположење.  Поготово чињеница да су одбијали рукоположење је представљала огромну опасност за Цркву, али после 313. године постепено долази до тога да је монаштво доведено под контролу Црквене јерархије утицајем  византисјких Царева. 


Тако да имамо ситуацију да су игумани у већим лаврама/мастирима постављани/одобравани од Византијских Царева, а у период од 313 године имамо промену стања да епископи долазе све више и више тј. постепено из монаштава да би са временом то постало коначно и решено чињенично стање - које се не доводи у питање.  Сетите се само шта каже Павле у једној посланици.....
Дакле ако ћемо причати о исконским монасима онда је неко монах ко је отишао у пустињу/изван или у близини насељених места и испуњава Јеванђеље, тј. да остави све што имаш и следи Христа.... у ово почетно време у монаштву није било ни обреда монашења како ми то знамо данас, а нити рукоположење у чин.

Даље што се тиче послуштности имамо тоталну другачију ситуацију него данас, гдје је више стављано на пример који даје старац, дакле то је било више служење, и са тим настројењем задобијали су људске душе.... дакле није било робовласништва..... да не елаборарим даље.....


Дакле у Раној Цркви монашње ниј схватано/ и веђено како ми то данас посматрамо, дакле то није било ствар, расе/мантије, бројаница од 1.5 метар и других спољашњих детаља, шта је неко обећао или се заклео, или обреда монашења, то је била ствар опредељења и спремности да човек живи једним начином до краја живота.  Да ме неко не схвати погрешно да сам ја против тренутног монашког устројења у Васељенској Православној Цркви, не нисам него само сматрам да и ови детаљи треба да се занају из очигледних разлога....


Али је проблем што човек не може да комуницира/разговара са људима. Пре неког времена имао сам дискусију са једним чоеком око иконостаса и завеса, и кажем ја на Тајној Вечери Христос није имао Иконостас и завесе..... и повратан рекација је била, оптужбе на мој рачун да сам ја против иконостас, да би да то рушим. А што није тачно, иконостаси су у нашим Црквам ту су где су, али треба да се зна и историјат иконостаса да човек један верник не прави идол од тога. 
Поздраф народе и да сте ми сви живи, здрави и весели

pp 25 53 63.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, uomo del Ve.Te. рече

Зелим да се захвалим за претходна два коментара на тему.
Само бих да напишем један детаљ у вези текста који је цитиран у претходном коментару: “Овај антагонизам долази до израза у низу старијих монашких анегдота, које садрже карактеристичне конкретне примере у том погледу. Те приче показују нам уједно, да се монаси не ограничавају на аскетски контемплативни живот, него залазе и у делокруг свештенства, нарочито у област душебрижништва и праве им на том пољу врло незгодну конкуренцију, јер у очима света монашки сталеж важи као виши и савршенији од свештеничког сталежа.” (1)


Footnote (1) се односи на садржај из следеће студије/књиге: R. Reitzenstein, Des Athanasius Werk uber das Leben des Antonius, 1914, pp. 25, 53, 63Ако се погледа пажљиво мислим да архим. Филарет пренагласава кад каже за калуђере/монахе да “залазе и у делокруг свештенства, нарочито у област душебрижништва и праве им на том пољу врло незгодну конкуренцију”  а што је видљиво ако се погледа на странице на које се позива. Ево овде можете погледати на овој страници:


На страницама 25, 53 и 63 СТОЈИ САМО/ПИШЕ ЈЕДИНО да су поједини монаси представљали опасност са сојим неким екстремним идејама (гностичким презирањем материје/тела) као и опседнутост са чудима, а и самом чињеницом да су одбијали рукоположење.  Поготово чињеница да су одбијали рукоположење је представљала огромну опасност за Цркву, али после 313. године постепено долази до тога да је монаштво доведено под контролу Црквене јерархије утицајем  византисјких Царева. 

 

pp 25 53 63.pdf 1.78 MB · 0 downloads

Ја сам као допринос даљој расправи преписао део из Гранићеве студије. Наравно да Гранић у наставку пише и да "после 313. године постепено долази до тога да је монаштво доведено под контролу Црквене јерархије утицајем  византијских царева". Мислим да је погрешно очекивати да ћемо на страницама 25, 53 и 63 наћи дословне речи или реченице које је Гранић употребио у студији. Он је научник старог кова, који је проучавао, сублимирао, а изворе наводио не само као потврду своје тврдње, већ више као подстицај читаоцима да проучавају ту литературу. Да би се схватило шта је Гранић говорио на ову тему, требало би прочитати целу његову студију. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Извињавам се ако је мој претходни коментар схваћен као критика. То ми није била заиста намера. Радујем се кад видим да људи читају, кад се баве науком.

У праву сте кад кажете: "Да би се схватило шта је Гранић говорио на ову тему, требало би прочитати целу његову студију." Још једном се заваљујем за текст који који сте поставили/цитирали.  

Поздрав

Share this post


Link to post
Share on other sites

Даље у овом кратком тексту написаћу нешто о првим скровиштима у раном монаштву у Египту, тј. местима где су монаси живели.  У прилогу у ПДФ формату сам окачио карту монашких насеобина чисто да се има представа о коме географском простору се ради.

У збирци изрека пустињиских отаца (ἀποφθέγματα τῶν ἁγίων γερόντων/Apophthegmata Patrum) као и другим раним текстовима који су везани за монаштво могу се наћи детаљи који говори конкрето о овој тематици. 

Има доста места/примера у овим текстовима где се говори да су поједини монаси/пустињаци живли у египтаској пистињи без корова над главом, а што се често показивало као погубно у дужем временском периоду по здравље.

Пошто су временски услови екстремни, преко данас су велике врућине а преко ноћи може да буде изузетно халадно, са јаким ветровима кад дође до кишних периода, рани монаси у неким деловима реке Нила где има стана  почели су тражили природна удубљеља у стенама или их сами правити. Оваквих остатака има доста поготово у Кападокији.

Што се тиче конкретно монашких насеобина у Нитрији, Келији и Скиту  уз саму делту Нила (на левој старни карте коју сам окачио) ситуација је другачија јер на овом просторју је песак и пустиња, дакле нема пећина/удубљења у стенама. У овом подручју монаси су правили удубљења у земљи/песку или правили од камена или цигле/опеке (осушене на сунцу) мале колибе које су им служиле као келије, где су се молили, спавали, плели корпе. Ове колибе су имале мале отворе за светлост, а што се тиче врата ситауција је другачија. Дрво је реткост, тако да су обично кориштени неки застори на вратима а у неким примерима чак и врата од правог дрвета а што је сматрано за луксуз.

Обично ове мале колибе/келије биле су удаљене више па и десетине километара од најбилижег извора воде и Цркве где су се окуљали за Литругију -- обчно суботом и недељом.  Овај простор Нитрије, Келије и Скита, је повољан јер на овом простору има воде, тј. ако се закопа у земљу мало на одређеним локацијама наиђе се на воду. Ово је један од разлога зашто је овај простор насељен од првих пустињака.

Ове монашке насеобине често су страдале од Бедуина, тако да је ово довело то тога да се келије/колибе групишу на једном простору и да се огради то место зидом ради заштите. Тако имамо пример/сведочанстово да је манастир у Тебаиди имао зидине. И полако ово је био један од разлога за појаву организованих манастира.

Ево написах неколико детаља ако има још неко нешто нека напише слободно.

Поздрав

 

 

Манашке насеобине у Египту, Синају, и Јужној Палестини.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Што се тиче поста и исхране у египатском монаштву из списа може се уочити велика опрезност да човек не оде у крајност. Али треба рећи и то да у самим почетцима египтско монаштво је било изузетно строго па чак исувише строго, као што видимо из неких примера, али касније генерације монаха су уочили из искуства потребу умерености/разборитости. 

Тако избегавајући гностичко настројење кристално јасно су схватали да су и душа и тело констутивни део човекове личности и да се на почетку Св. Писам каже и виде Бог да је добро/веома добро за све што је створио... 

Према томе рани пустињаци/монаси били су свесни да су храна и спавање потребни елементи за човеков свакодневни живот. Тако да је пост био примењиван у зависности од година, задравља и других околности у којима су се налазили египтаски пустињаци.  Честа пракса на почетку је била да су се монаси уздржавали за време поста сваки други дан у потпуности од хране, а било је и примера где пустињаци нису јели 3 или 4 или више дана тако са су јели само суботом и недељом кад би се налазили/скупљали заједно на Лиругију ради причешћа.

 Али увиђајући значај умерности и разборитости ава Пимен и ава Агатон су саветовали да је боље јести сваки дан по мало него сваки други дан пуно. А и монах Касиан који је био упознат са египтаском монашком праксом потврђјуе ово (Inst. 5. 26) да је добро/боље јести сваки дан по мало.  Тако да већ пре краја четвртог века имамо устаљену  општеприхваћену пракси код етиптаском монаштва да се једе једном дневно.

Од давнина главна храна на подручју Египта/Нила је била хлеб. Римљани кад су заузели овај простор користили су као своју житницу (пшеница, јечам) за снабдевење империје. 

На пример, Св. Антоније је користио мале хљебчиће у исхрани, а који се и дaнас чак спремају у неким коптским манастирима. Ови мали хлебичићи кад се осуше могли су да стоје месецима и скоро једини начин да се употребе био је да се ставе у воду прво па потом да се једу.  Два ова мала хлеба имал су тежину око 40 грама по нашим данашњим мерама. Како сведочи монах Касиан ( Conf. 12. 15) два ова хлебчића су била дневна проција за већину пустињака/монаха. На пример у збирци поука пустињских отаца има примера где би монах појео јадан овај мали хлеб а други у току ноћи.  Из ових текстова види се и да су неки монаси јели три или шест оваквих хлебчића, али то неки од сабраће монаха нису гледали са благонаклоношћу.  Овај хлеб се јео са мало соли. Тако, Теодор један од пустињака би ујутро за неко време ставио два парчета овог хлеба у воду и потом извадио и ставио одозго мало соли и ово би јео за вечеру као кашу. Опет други од монаха су одбијали ову праксу да се хљеб ставља у воду па да се једе  јер су сматарли ову праксу недостојну монаха који се подвизава. Дакле из ових текстова види се да није постојала нека стриктна мера за ове хлебове неки монаси су јели један или два, а неки више оваквих хлебичића у току дана.

Даље, неки од монаха су мењали/продавали плетене корпе за хљеб и имали су залихе за неколико месеци па чак и годину дана. Када се број монаха увећао у Скиту и Нитрији ове монашке заједнице су имали заједничке пекаре, и како седочи Касиан (19. 4), сваки монах кад би долазио у Суботу на окуп, добио би у корпи 14 оваквих хлебичића за наредну недељу дана.  

Поред овога монаси су користили и зелено порврће (кувано/сирово) воће за јело, углавном по неком правилу монаси који су јели поврће уздржавали су се од хлеба, али је било и оних који су јели и једно и друго заједно. Према сведочењу монаха Касијана спомиње се чак и месо (Sources Chrétiennes 109 pp. 152/153), сир, уље (Conf. 19. 6) и риба и маслине ( Inst. 4. 22) као храна која је употребљавана.  Овде треба да се спомене исто да је у ово време век људи био много краћи него што је то данас случај. На пример Св. Григорије Богослов каже (Orat. 18. 38) очекивани век једног човека био око 45 година.

За болесне и старије пустињаке/монахе увек је постојала снисходљивост, као у и приликама кад доћу гост-и, монаси су обично одступали од уобичајене исхране и спремали би квалитетније и обилније оброке, да испоштују гостопримство. Ово кад пишем сетим се једног примера из мог живота пре неког времена кад сам био у једном манастиру за један празник, дочекали нас са сушеном рибом са рижом и другим ђаконијама- не сећам се да сам ишта боље јео у животу. И после овог кажем/питам ја једног монаха тад, свака вам част  кад имате оваквог кувара у манастиру, а калуђер се смеје и каже ми да сте ви мени живи и здрави, ово ми (у манастиру калуђери) једемо једном или два пута годишње.....  :)

Што се тиче употребе вина, у збрици изрека пустињских отаца оно се спомиње око 50 пута, али из текстова може се извући закључак да не постоји једнообразност неки монаси нису никад пили вина чак су одбијали да пију и за велике празнике, док су други пили мало вина кад им неко доће у госте или за велике празнике  као што је Васкрс. Исто што се тиче воде монаси су саветовани да не пију воде у великим количинама иако је пустињска вода горка сам по себи.

Углавном кад се све сагледа што се тиче употребе хране и воде код египтаског монаштва постојала је тако да кажем помало различита пракса која је имала основно и универзално правило да монах не сме/не треба да једе и пије толико па да буде у потпуности сити и напојен, већ да увек осети дозу глади и жеђи кад напусти сто за којим једе.

Поздрав народе 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, uomo del Ve.Te. рече

Што се тиче поста и исхране у египатском монаштву из списа може се уочити велика опрезност да човек не оде у крајност. Али треба рећи и то да у самим почетцима египтско монаштво је било изузетно строго па чак исувише строго, као што видимо из неких примера, али касније генерације монаха су уочили из искуства потребу умерености/разборитости. 

Тако избјегавајући гностичко настројење кристално јасно су схватали да су и душа и тело констутивни део човекове личности и да се на почетку Св. Писам каже и виде Бог да је добро/веома добро за све што је створио... 

Према томе рани пустињаци/монаси били су свесни да су храна и спавање потребни елементи за човеков свакодневни живот. Тако да је пост био примењиван у зависности од година, задравља и других околности у којима су се налазили египтаски пустињаци.  Честа пракса на почетку је била да су се монаси уздржавали за време поста сваки други дан у потпуности од хране, а било је и примера где пустињаци нису јели 3 или 4 или више дана тако са су јели само суботом и недељом кад би се налазили/скупљали заједно на Лиругију ради причешћа.

 Али увиђајући значај умерности и разборитости ава Пимен и ава Агатон су саветовали да је боље јести сваки дан по мало него сваки други дан пуно. А и монах Касиан који је био упознат са египтаском монашком праксом потврђјуе ово (Inst. 5. 26) да је добро/боље јести сваки дан по мало.  Тако да већ пре краја четвртог века имамо устаљену  општеприхваћену пракси код етиптаском монаштва да се једе једном дневно.

Од давнина главна храна на подручју Египта/Нила је била хлеб. Римљани кад су заузели овај простор користили су као своју житницу (пшеница, јечам) за снабдевење империје. 

На пример, Св. Антоније је користио мале хљебчиће у исхрани, а који се и дaнас чак спремају у неким коптским манастирима. Ови мали хлебичићи кад се осуше могли су да стоје месецима и скоро једини начин да се употребе био је да се ставе у воду прво па потом да се једу.  Два ова мала хлеба имал су тежину око 40 грама по нашим данашњим мерама. Како сведочи монах Касиан ( Conf. 12. 15) два ова хлебчића су била дневна проција за већину пустињака/монаха. На пример у збирци поука пустињских отаца има примера где би монах појео јадан овај мали хлеб а други у току ноћи.  Из ових текстова види се и да су неки монаси јели три или шест оваквих хлебчића, али то неки од сабраће монаха нису гледали са благонаклоношћу.  Овај хлеб се јео са мало соли. Тако, Теодор један од пустињака би ујутро за неко време ставио два парчета овог хлеба у воду и потом извадио и ставио одозго мало соли и ово би јео за вечеру као кашу. Опет други од монаха су одбијали ову праксу да се хљеб ставља у воду па да се једе  јер су сматарли ову праксу недостојну монаха који се подвизава. Дакле из ових текстова види се да није постојала нека стриктна мера за ове хлебове неки монаси су јели један или два, а неки више оваквих хлебичића у току дана.

Даље, неки од монаха су мењали/продавали плетене корпе за хљеб и имали су залихе за неколико месеци па чак и годину дана. Када се број монаха увећао у Скиту и Нитрији ове монашке заједнице су имали заједничке пекаре, и како седочи Касиан (19. 4), сваки монах кад би долазио у Суботу на окуп, добио би у корпи 14 оваквих хлебичића за наредну недељу дана.  

Поред овога монаси су користили и зелено порврће (кувано/сирово) воће за јело, углавном по неком правилу монаси који су јели поврће уздржавали су се од хлеба, али је било и оних који су јели и једно и друго заједно. Према сведочењу монаха Касијана спомиње се чак и месо (Sources Chrétiennes 109 pp. 152/153), сир, уље (Conf. 19. 6) и риба и маслине ( Inst. 4. 22) као храна која је употребљавана.  Овде треба да се спомене исто да је у ово време век људи био много краћи него што је то данас случај. На пример Св. Григорије Богослов каже (Orat. 18. 38) очекивани век једног човека био око 45 година.

За болесне и старије пустињаке/монахе увек је постојала снисходљивост, као у и приликама кад доћу гост-и, монаси су обично одступали од уобичајене исхране и спремали би квалитетније и обилније оброке, да испоштују гостопримство. Ово кад пишем сетим се једног примера из мог живота пре неког времена кад сам био у једном манастиру за један празник, дочекали нас са сушеном рибом са рижом и другим ђаконијама- не сећам се да сам ишта боље јео у животу. И после овог кажем/питам ја једног монаха тад, свака вам част  кад имате оваквог кувара у манастиру, а калуђер се смеје и каже ми да сте ви мени живи и здрави, ово ми (у манастиру калуђери) једемо једном или два пута годишње.....  :)

Што се тиче употребе вина, у збрици изрека пустињских отаца оно се спомиње око 50 пута, али из текстова може се извући закључак да не постоји једнообразност неки монаси нису никад пили вина чак су одбијали да пију и за велике празнике, док су други пили мало вина кад им неко доће у госте или за велике празнике  као што је Васкрс. Исто што се тиче воде монаси су саветовани да не пију воде у великим количинама иако је пустињска вода горка сам по себи.

Углавном кад се све сагледа што се тиче употребе хране и воде код египтаског монаштва постојала је тако да кажем помало различита пракса која је имала осовно и универзално правило да монах не сме/не треба да једе и пије толико па да буде у потпуности сити и напојен, већ да увек осети дозу глади и жеђи кад напусти сто за којим једе.

Поздрав народе 

Da, lepo objasnjeno, dodao bih da je neko pravilo bilo da se jede na kraju dana (bese posle treceg sata, koje je kod nas negde popodne 6 - 7 h), .... i to je uglavnom bilo pustinjacko pravilo, mislim da je za opstezice koje nastaje sa sv.Pahomijem Velikim pravilo posta bilo za nijansu ublazenije.

Pa, posle jednog takvog posnog dana (skoro bez hrane) koji su pustinjaci provodili uglavnom u molitvi i sozercanju i nekom povremenom pletenju kosarica ( i slicno) i nekog bilo kakvog malog fizickog rada.....dolazilo je vece i noc, koju su provodili u neprestanoj srdacnoj molitvi Bogu i tek dolaskom jutra nesto malo 1 - 2h su odspavali na zemlji ili kamenu i posle opet celodnevni post i molitva i rad i tako ceo monaski zivot - koji je imao cilj blagodatno bestrasce i sjedinjenje sa Bogom.

,...to be continued....:D

Share this post


Link to post
Share on other sites

У претходној поруци нисам ставио, ево мало прецизнија карта/мапа тог простора него она прва коју сам окачио..... чисто да се има бољи преглед....

Поздрав

Monastic Egypt.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Само једна исправка у горепоствљеном тексту, написао сам:

"На пример, Св. Антоније је користио мале хлебчиће у исхрани, а који се и дaнас чак спремају у неким коптским манастирима. Ови мали хлебичићи кад се осуше могли су да стоје месецима и скоро једини начин да се употребе био је да се ставе у воду прво па потом да се једу.  Два ова мала хлеба имал су тежину око 40 грама по нашим данашњим мерама.."

....ради се о 340 грама, а не о 40 као што сам написао првобитно.

Дакле, тежински према нашим мерама два хлебчића који су монаси јели дневно имао је око 340 грама. Извињавам се због грешке. 

Поздрав

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас на празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог – Нову годину, 14. јануара 2020. године, свету архијерејску Литургију Светог Василија Великог у Саборној Цркви у Београду. У наставку служен је и Молебан на почетку Нове године и преломљен славски колач поводом славе Првог београдског певачког друштва – најстарије музичке институције у Србији и хора Саборне цркве.       Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су наша браћа из Грчке, Пољске Православне Цркве и свештеници из више Епархија СПЦ. Из Јеладе су били протојереј – ставрофор Ермолаос Масарас и јереј Панајотис Каратасиос. Из Пољске су били протојереји Михајло Циквин, Марко Вавренјук и Јарослав Јузвик. Свјатјејшем су, такође, саслуживали и протојереј – ставрофор Вајко Спасојевић из Норвешке, свештеник Мирољуб Стојановић из Ниша, протојереј – ставрофор Бранко Топаловић, јереј Славиша Поповић и протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић.   Литургијско славље увеличали су чланови Првог београдског певачког друштва удружени са својим Дечијим хором.   Његова Светост Патријарх Иринеј благословио је протојереја – ставрофора Бранка Топаловића да произнесе литургијску беседу. „Литургијско искуство Цркве довело нас је данас до још једног великог празника – Обрезања Господњег и прослављања светога оца нашега Василија Великога,“ рекао је о. Бранко и додао да често у овом празничним данима једни другима желимо срећу и радост, обично не знајући шта заправо срећа значи. Многи народи су кроз историју срећу разумевали на различите начине. Тако су стари Грци срећу видели у лепоти. Неки други су је видели у освајањима и покоравањима народа Старог света. Док у новије доба савремени човек срећу тражи у науци и благодатима цивилизације. Али нико од њих није нашао праву срећу, јер стварност нам је увек пружала другачију слику од очекиване. Зато ми хришћани праву и трајну срећу видимо једино у Богу: „Ко има Бога у срцу своме има свако добро и лепоту и власт и знање и задовољан је са оним што има“, истакао је о. Бранко. У том смислу, на питање шта је то срећа, о. Бранко Топаловић каже да нам је  најбољи одговор дао Господ Исус Христос рекавши: „најпре иштите Царство Божије, а све остало ће вам се придодати“. Што значи да је за нас најважније да се приближимо Богу Оцу, напомиње о. Бранко Топаловић, додајући да је права срећа једино „у тежњи за сједињењем са Богом“.   По резању славског колача Свјатјши је благословио присустни народ и том приликом је поздравио госте из иностранства напомињући да су нам они веома драги гости, јер Грци су нам доказали своје пријатељство у нашим најтежим данима, Пољаци су наша Православна браћа Словени, а сви се заједно на исти начин Богу молимо. Свјатјејши је нарочито поздравио Дечији хор ПБПД напоменувши да је велика радост видети децу у хору као будуће настављаче овог нашег најстаријег хора.     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 12. јануара, на празник Светих Богоотаца, са свештенством Свету службу Божију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару након које је преводио свенародну литију улицама Бара.     У литургијској проповједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је Апостол Павле, од гонитеља хришћана, постао један од дивних свједока Христа распетога и васкрслога, подсјетивши на његове ријечи да Јеванђеље његово није од човјека, него од откривења Божијега:   „Његово свједочанство је одјекнуло широм Азије, стизао је и на Балкан, до Италије, до Рима гдје је мученички пострадао заједно са Апостолом Петром. Два дивна свједока јављенога имена Божијега,  откривења Божијега, свједоци Христа рођенога од Духа Светога и Пресвете Дјеве.“   Истакао је да се ових светих дана када прослављамо рођење Богомладенца, прослављајући Њега, сјећамо Витлејемске пећине у којој се Господ родио и гдје га је повила Пресвета Дјева и дивне пјесме коју су пјевали анђели и чобани: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља.   „Одјекује та пјесма и данас широм свијета, прослављање имена Божијег, и у исто вријеме призивање мира на земљи. Мир небески кога се и ми сјећамо на свакој служби Божијој када кажемо: Мир вам, мир свима. Сви одговарају: И духу твоме. Мир небески од Бога, не овај земаљски који данас јесте а сјутра није. Мир који је Бог саздао и дарује људима и земаљским народима. Мир који долази од Бога и обједињује небо и земљу, Бога и људе, и људе међу собом, и призива на јединство и добру вољу све људе и земаљске народе.“   Даље је казао да је то блага вијест Христова – Јеванђеље које су апостоли примили откривењем ходећи заједно са Господом, слушајући Његову ријеч, а послије њих и њихови наследници до наших времена: Сви они ходећи по читавом свијету проповједају мир Божији, Христа распетога и васкрслога, Његово рођење, проповједају и свједоче Његово распеће и васкрсење:   „Све у Цркви Божјој, од Христа па до данас и до краја свијета и вијека, у знаку је Христовог распећа и васкрсења, Христовог рођења. И храмови који се граде су у знаку Христовог распећа и васкрсења. Зато је и овај храм у знаку Крста часнога, као и све оно што се у њему догађа. Сви који су кроз вјекове били Христови, доживљавали су исту судбину коју је доживио Христос. Он је распет и рекао је: Ако Мене гонише и вас ће гонити, ако Мене примише и вас ће примити… тако је било, тако је и данас.“   Говорећи о мученицима који су кроз вјекове Христа свједочили и за Њега пострадали, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије се осврнуо на свешетномученике који су пострадали 1941. и 1945/1946. године из рода нашега, међу којима је и Митрополит Јоаникије, коме се ни данас гроб не зна:   „У том знаку страдања, гоњења и прогоњења је и Христос и Црква Божија кроз вјекове до наших времена. Зато се немојте чудити што се и у ово наше вријеме повампирује тај антихришћански – безбожни  дух код нас, и иде до тога да ови наши који владају, који су обезбожени, наследници оних који су побили свештенике послије рата, хоће да одузимају храмове и да их дају својој безбожној власти.“   Нагласио је Архиепископ цетињски да су храмови подизани у славу Божијега имена, а да их је подизао народ не за богаћење и прослављање себе, већ имена Божијега, да би се богатили вјечним људским достојанством:   „Увијек је било, а има их и данас који се боре за пролазно земаљско царство и клањају земаљском богатству, и у то име скрнаве прије свега људско достојанство, одричући се вјечнога достојанства које је Бог подарио човјеку и људској природи, тиме што је Бог примио на Себе људску природу. Човјек кроз Свету тајну крштења прима тај квасац вјечнога и непролазнога живота, вјечнога достојанства.“   Истичући да је то оно што Црква дарује људима и свим народим, владика Амфиилохије је казао да се они коју су са Христом тога не одричу, нити су се икада одрицали, него остају да буду свједоци тога и таквога достојанства, и да је то тако и данас:   „Посебна је радост да се у нашој Црној Гори пробудило то осјећање у народу. Читава покољења су васпитавана у духу безбожништва, титоизма, лењинизма и марксизма. Међутим, оно што је Божије је неуништиво. Божија љубав, Божија истина и доброта, вјерност вјечноме људскоме достојанству, ево се пробудила и у Црној Гори. Народ излази широм Црне Горе на путеве и друмове, да се поклони имену живога Бога, да посвједочи своје вјечно, непролазно људско достојанство и да чува Божије светиње, чувајући светиње своје душе и тијела.“   Закључивши да се историја Цркве Божије, која је историја Христовога распећа и васкрсења, и рођења Његовог, поново понавља у читавом свијету, Високопреосвећени Митрополит је поручио да се она посвједочује и понавља посебно у Црној Гори:   „И то је оно чему се радују Свети Божији људи, Свети апостоли и пророци, Свети мученици до најновијих свештеномученика и мученика. И нека би Господ и нама подарио ту вјеру у вјечно, непролазно достојанство човјеково и људске заједнице, и нека би ова божићна пјесма Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља, одјекивала и у нашим срцима, нашем животу. И нека би ми ту истину свједочили другим људима и земаљским народима и данас и сјутра и у вјекове вјекова, амин!“   Након Литургије, Његово високопреосвештенство г. Амфилохије је преводио свенародну литију улицама града под Румијом, као вид молитвеног отпора дискриминаторном и неуставном закону о слободи вјероисповијести.   Током литије, послије читања Јеванђеља, у центру града Митрополит Амфилохије се обратио сабранима и казао да нас Храм Бога Оца, Сина и Духа Светога са Румије благосиља и призива на божанску, христолику, богочовјечну љубав која не тражи своје и не рађа мржњу и злобу међу људима, већ се жртвује и служи, обједињује све људе и земаљске народе:   „То је љубав коју свједочи ова Црква Божија и коју свједочи ова литија молитвена кроз овај град. Љубав према свима који живе у овоме граду, љубав која се само дарује другима са поштовањем и истинском и правом љубављу Божјом, оном љубављу којом воли Бог овај свијет, све људе и земаљске народе, и призива их да постану заједничари те божанске Христове љубави.“   Истичући да је Храм Свете Тријице на Румији симбол те и такве љубави, Митрополит је нагласио да они који хоће да сруше тај храм, заправо хоће да убију љубав у људским срцима, и вјечну неразориву заједницу:   „Сви они који су противници истинске љубави и братске слоге и слободе, хтјели би да сруше тај храм. Дабогда Бог срушио њихову мржњу, злобу и одрицање од те љубави, и дабогда Господ и у њима пробудио ту и такву љубав и према храму на Румији и према свим храмовима који су подигнути у у славу те и такве божанске љубави.“   Митрополит Амфилохије је посебно нагласио да је ова литија свједочанство те и такве љубави према свима и свакоме, нарочито према житељима овога града без обзира на њихову вјерску и националну припадност:   „Ово је љубав која грли све и сва, која се никога не одриче, само се одриче мржње, злобе, гријеха, раздора мећу браћом, људима. То је љубав којој ми служимо, којој појемо, којој вршимо ову дивну литију данас кроз овај свети и благословени град. Нека би та Христова љубав, Бог као љубав објединио и озарио срца свих житеља овога града и Црне Горе и читавога свијета и свих земаљских народа, јер су сви позвани на ту и такву љубав и да сви постану један земаљски Христов народ који се бори за вјечно и непролазно људско достојанство.“   Благословећи овај град и све његове житеље, посебно дјецу, владика се помолио да Господ умножи у њиховим срцима Божију љубав – богољубље и братољубље, као би се искројенила сва мржња, јер је то призвање свију нас.   На крају литије, у којој је учествовало више хиљада Барана, испред Саборног храма Светог Јована Владимира, протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намјесник барски, прочитао је јучерашње саопштење и поруку Епископског савјета СПЦ у Црној Гори, након чега је Митрополит Амфилохије поручио да то није само порука епископа већ народа:   „Ако је ова наша световна власт народна, онда је дужна да чује глас овога народа који признаје и државу и власт и све, али не може да прихвати ненародне, противнародне, безбожне, братоубилачке, братомрзачке законе да се по њима управља Црна Гора.“   Подсјетио је да су садашњи властодршци наследници оних претходника који су за народ конфисковали црквену имовину, а која до данас није враћена Цркви, али су саградили стотине предузећа и дали хљеб народу, која су ови њихови наследници опљачкали, приватизовали:   „И мало им је то, већ хоће и храмове Божије да опљачкају, оскрнаве, одузму од народа, јер су то народни храмови од памтивијека. Народ их је градио и призван је да чува те храмове и светиње. Надамо се да ће ови који су на власти, ако заиста поштују народ, чути глас народа и одбацити те безумне законе, који су закони безакоња каквих нема нигдје у Европи. Дај Боже да се и они опамете, да их народ врати памети и разуму. А прво што треба да ураде је да врате оно што су њихови претходници одузели, опљачкали од народа и Цркве Божије.“   Посебно је нагласио да властодршци у име народа отимају и постају милионери, као и да се види и зна колико је богатих, а колико сиротиње у Црној Гори, истичући да ови на власти себе поистовјећују са државом:   „Ви нисте држава, нити сама ја Црква. Ја сам по милости Божијој у овом тренутку Митрпополит ове Цркве, али Црква Божија је овај народ, а и држава је оно што припада цијелом народу, а не само појединцима које је вријеме избацило да буду на челу те државе. Надамо се да ће Бог да их уразуму, да чују глас народа, ако хоће да буду народна власт. “   Констатујући да међу учесницима литије има и оних који су гласали за ову власт, Митрополит је казао да су их они гласали да служе, а не да отимају од народа, и да поштују законе домаће и међународне и вјековне.   Поручујући да су ове литије које се ових дана организују широм Црне Горе, али и свијета, литије љубави, Митрополит је казао да добија писма подршке за борбу против зла, мржње, богоубиства и братоубиства, и отимачине.   „Тај дух да се искоријени из наше државе и народа, и да заблиста дух љубави Христове која се жртвује за ближње своје, љубави према свима и свакоме“, поручио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије након литије улицама града под Румијом.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Епархија Рашко-призренска вечерас је у овим божићним празничним данима у Грачаници организовала литију братске солидарности са нашом Црквом и верним народом у Црној Гори који већ данима изражавају мирни протест против дискриминаторног закона о вероисповести. Српски православни народ на Косову и Метохији дубоко осећа братску солидарност са нашим народом на просторима Црне Горе и посебно са нашим архијерејима који су увек били међу првима да нам овде помогну у најтежим тренуцима.     Након недавно одржане литије и молебана у Новом Пазару Епископ Теодосије повео је вечерас уз црквене песме и барјаке литију која се кретала од центра Грачанице до манастирске порте, где је одржан пригодан молебан за наше архијереје, свештенство, монаштво и верни народ у Црној Гори као израз братске солидарности Срба са Косова и Метохије. У Литији и молебану је учествовало око пет хиљада верника. У Литији је са Владиком Теодосијем било више свештеника, монаха и монахиња из више крајева Косова и Метохије.   У својој беседи пред окупљеним верницима Владика Теодосије је нагласио да "и са овог најсветијег места, још једном сви заједно, изражавамо братску солидарност са архијерејима, свештенством, монаштвом и верним народом у Црној Гори, упућујући речи подршке нашег народа са Косова и Метохије, напомињући да чувајући своје светиње чувамо своју веру, свој идентитет и своју историју. У нашим светињама оваплоћена је наша вера и наша нада, и зато их са толиком љубављу  чувамо, и никоме их не дамо." Уз песму црквеног хора из Косовске Митровице и појање грачаничких монахиња целокупни догађај имао је искључиво духовни карактер мирног изражавања неслагања са дискриминаторним законом којим црногорске власти покушавају да одузму најважније светиње од наше Цркве уз процес негирања српско-црногорског православног идентитета којег је Црна Гора вековима била непоколебиви стожер.     У наставку следи интегралан текст беседе Владике Теодосија након молебана пред манастиром Грачаница:   ХРИСТОС СЕ РОДИ!   Ево, неколико дана након наше литије у Новом Пазару, у ове радосне божићне дане, сабрали смо се и овде у Светој Грачаници.   И са овог најсветијег места, још једном сви заједно, изражавамо братску солидарност са архијерејима, свештенством, монаштвом и верним народом у Црној Гори, упућујући речи подршке нашег народа са Косова и Метохије, напомињући да чувајући своје светиње чувамо своју веру, свој идентитет и своју историју. У нашим светињама оваплоћена је наша вера и наша нада, и зато их са толиком љубављу  чувамо, и никоме их не дамо.     Можда други и не знају, колико нама овде на мученичком Косову и Метохији, значе наше светиње, и колико су нам значиле у историји, а које су нам оставили наши свети преци.  Оне нам посебно значе у овим годинама невоља и искушења, које пролазимо како би очували наше народно јединство и нашу решеност да останемо своји на своме, да не изгубимо своје име, своју част и своје достојанство.   Обнављајући наше порушене светиње на Косову и Метохији, показали смо јасно да се никада не смемо одрећи онога што нас је вековима повезивало и спајало. Чувајући наше светиње, међу којима посебно сија ова прелепа задужбина Светог Краља Милутина, ми чувамо себе као народ Божији, као децу Светог Саве.     Дубоко греше они који мирне молитвене скупове у Црној Гори и другде, покушавају да виде као политичке, или као националистичке. Ми се овде нисмо скупили ни на политичкој, ни на страначкој основи. Сакупили смо се као браћа и сестре, који се иначе сабирамо на нашим светим литургијама, као православни хришћани, који славе своје крсне славе, и чувају своју веру, и духовно наслеђе, као највеће благо које нам је од Бога дато.    Стога, све ове године и на Косову и Метохији улажемо напоре да мирним путем, у сарадњи са свим људима добре воље, обезбедимо заштиту и наших светиња на овом простору, како би биле не само на понос и учвршћење јединства нашег народа, већ и места која нас повезују са свима онима који овде са нама живе.     Зато, данас, и са овога места, апелујемо на власти у Црној Гори да ослушну глас већине свог народа, своје Цркве, која је кроз велике светитеље као што су Свети Петар Цетињски и Василије Острошки, крепила народ у најтежим искушењима, и да повуку спорни закон и испоштују права и слободе наше Цркве у Црној Гори.    Истовремено апелујемо на све локалне и међународне представнике у региону, да се правда може градити само у међусобном поштовању, а нипошто у негирању онога што припада другима, и да су људска и верска права најважнији темељ сваког цивилизованог друштва.   Поздрављајући братски, у своје име, и у има свих вас овде окупљених, наше Владике: Амфилохија, Јоаникија, Атанасија, Димитрија и Методија, њихово храбро свештенство и одано монаштво и верни народ, изражавамо дубоко дивљење пред њиховим примером који и нас храбри да једино, заједно са Господом Христом и Његовом Црквом, можемо да се мирно, али одлучно, супротставимо свакој неправди овога света. Својом храброшћу и достојанством они су данас пример свима нама и сијају у целом хришћанском свету.     БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО и подарио вам мирне и благословене божићне празнике, као и благословену наступајућу Нову годину.     Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
    • Од Логос,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       
       
      View full Странице
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...