Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
uomo del Ve.Te.

Упознајмо монаштво у Раној Цркви

Recommended Posts

ЧЛАН

Углавном свако од нас или барем већина посетила је неки од манастира и познаје барем неког из монаштва и самим тиме свако има неку своју представу шта је то монаштво.   Али да би смо знали да ли имамо право схватање монаштва потребно је да будемо упознати поготово са монаштво из првог миленијума.
Тема монаштва у Раној Цркви је веома комплексна и захтева много времена изучавања/читања да би се то све на једна правилан начин размело и сагледало, на пример: појављивање православног монаштва, резлике у монаштву, утицаји на богослужење... као и многи други детаљи/аспекти. 

Тако да данас конкретно везано за Исток говори се о:
1. етипатском (синајском, палетстинком/Св. Земља) монаштву
2. кападокијском монаштву,
3. и сиријском монаштву


Као што је познато постоји, како се то назива, златни патристички период у Раној Цркви. А  исто тако може се рећи и за монаштво да постоји златни период монаштва у Раној Цркви, а који покрива 4 или 5 генерација од ca. пре/после 313. године па до потпуне најезде арабљана/ислама. После најезде илама долази до пустошења и једино на неколико места монашки живот је опстао непрекидно или са изузетним кратким прекидима до данас. А то су Синајски Манастир, манастир Св. Саве освећеног као и неки од других манстира из Палестине. Ови манстири су имали изузетан утицај на даљи развој монаштва у Православљу а потовово црквених Богослужења које ми имамо и за које знамо данас као и очувања икона.  Ови монашки центри (из Синај и Св. Земље а по узору на египтаско монаштво) су имали велики утаицај и давали пример у оснивању монаштва на Светоj Гори као и у Кијевско Печерској Лаври.


А потом имамо  уникатан пример у историји нашег Великог и Мудрог Св. Саве који је путовао по истоку ( није туристички путовао него је имао кристално јасан циљ зашто иде тамо) и упознао са добро са монаштвом/цркеним животом у Египту, Светој Земљи као и у Цариграду, а све да би имао јасне координате како да организује СПЦ као и манастир Хиландар. 


Св. Сава је био веома мудар чоек' узимао је са свих страна оно што је сматрао да је набоље, најкорисније за СПЦркву у конкретном моменту.  Дакле није био искључив па да има преференце према Цариграду или према Палестини/Египту као што то данас неки раде. 
Да Св. Сава није био искључив човек, ово се најбоље види из тога што je писање Хиландарског и Карјеског типика користио различите изворе/узоре. За писање Хилнадарски је преводио/користио типик из Евергетидског Манастира Св. Богородице док је за Карејски типик користио као узор један типик из манастира Св. Саве Освећеног. 

Ово су само неки од детаља које написах. Позивам све заинтересоване, а који су читали текстове из Ране Цркве или студије, да изнесу неке детаље који могу бити од користи да се боље упознамо са раним монаштвом,  а да би смо имали право разумевање истог па и да исправимо можда неке детаље који би требали да се исправе данас код нас, а по узору на Св. Примере из Ране Цркве. 


Дакле кад је у питању египатско, синајско, палестинско, кападокијско и сиријско монаштво, позивам да заинетесовани напишу по нешто у чему су разлике, сличности, утицаји итд......  Једном речју сви детаљи који могу помоћи да боље разумемо и научимо овај сегмент а који је неодвојиви део од Православне Цркве. 

Поздрав народе и хвала за ваше стрпљење и време да прочитате овај горенаписани текст.
 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Lepa tema, ali i obimna i kompleksna.

Ja bih dodao i Zapadno monastvo kao reper i sv.Benedikta Nursijskog kao mozda glavnog pokretaca i osnivaca monastva na Zapadu koji je preneo duh i predanje monasko iz Egipta i Palestine. Pa, sv.Antonije Veliki kao osnivac otselnickog monastva i sv.Pahomije Veliki kao osnivac opsteziteljnog monastva. Pa, poznato gradsko monastvo po manastirima Konstantinopolja koje je mnogo stradalo za veru braneci ikonopostovanje, pa Sveta Gora i obnova isihazma preko sv.Grigorija Palame i sv.Grigorija Sinaita,..... koji je isihazam prenet i u Srbiju gde je monahe isihaste primio nas sv. car Lazar, dok je u svetu Rusiju predanje monaskog isihazma preneo sv.Pajsije Velickovski, pa nas sv.Nikolaj Velimirovic koji je ucestvovao u obnovi monastva u Ovcarsko Kablarskoj klisuri.... itd.... ima toliko toga....:citac:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Мали допринос теми. Делић из:

УЗИМАЊЕ МОНАХА У КЛИР У СТАРОЈ ЦРКВИ

Архимандрит др Филарет Гранић, професор Универзитета и академик САНУ

Богословље, VII, 1932, 282-289 и Богословље, XLII (LVI) 1998, 57-62

 

Најстарија генерација монаха, као што се из извора IV-V века може видети, налазила се у више или мање изразитој опозицији према цркви. Интензитет овог негативног става монаштва према цркви и јерархији био је код појединих монаха различит. Овај антагонизам долази до израза у низу старијих монашких анегдота, које садрже карактеристичне конкретне примере у том погледу. Те приче показују нам уједно, да се монаси не ограничавају на аскетски контемплативни живот, него залазе и у делокруг свештенства, нарочито у област душебрижништва и праве им на том пољу врло незгодну конкуренцију, јер у очима света монашки сталеж важи као виши и савршенији од свештеничког сталежа. (1) Низ конкретних случајева показује како су се истакнути и чувени монаси најенергичније опирали да приме епископску и презвитерску хиротонију. Чувени ава Хорзијези, архимандрит пахомијанског манастира Табенизи, поводом наговарања александријског архиепископа Теофила да прими презвитерску хиротонију, одбија ову понуду уз извину речима: „Потребу (у презвитерима) подмирују нам они који долазе к нама (у манастир)“. (2) Неки монаси ишли су у свом отпору до крајњих граница и претпостављали су,шта више, и телесну мутулацију хиротонији.Ава Амун, за чије име је везан почетак монашке колоније у нитријској пустињи, сам је извршио ампутацију уха, да би стварањем дефекта избегао хиротонију. (3) За једног монаха се прича да је приликом акта хиротоније одгризао епископу прст. (4)“

1.       R. Reitzenstein, Des Athanasius Werk uber das Leben des Antonius, 1914, pp. 25, 53, 63

2.       Der Papyruscodex saec. VI-VII der Philippsbibliothek in Cheltenham. Koptische theol. Schriften, hrsg. und ubers, von W. E. Crum, 1915 p. 70. Исто тако су храм у нитријској пустињи и четири храма у пустињи Скитис опслуживали екстерни презвитери и ђакони (Cassiani Collationes IV 1; X 23; XVIII 15, 2)

3.       Palladii historia Lausiaca XII Migne P. gr. 34 col. 1033 sq. Cp. и Apophh. patrum o монаху Исаку, Migne P. Gr. 65 col. 224, Макарију Египћанину, op. cit. col. 257 и о монаху Матоеосу, op. cit. col. 292

4.       Callinici vita s. Hypatii edd. Semin. Philoo. Bon. Sodales 1895 p. 24.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Зелим да се захвалим за претходна два коментара на тему.


Само бих да напишем један детаљ у вези текста који је цитиран у претходном коментару:

“Овај антагонизам долази до израза у низу старијих монашких анегдота, које садрже карактеристичне конкретне примере у том погледу. Те приче показују нам уједно, да се монаси не ограничавају на аскетски контемплативни живот, него залазе и у делокруг свештенства, нарочито у област душебрижништва и праве им на том пољу врло незгодну конкуренцију, јер у очима света монашки сталеж важи као виши и савршенији од свештеничког сталежа.” (1)
Footnote (1) се односи на садржај из следеће студије/књиге: R. Reitzenstein, Des Athanasius Werk uber das Leben des Antonius, 1914, pp. 25, 53, 63

Ако се погледа пажљиво мислим да архим. Филарет пренагласава кад каже за калуђере/монахе да “залазе и у делокруг свештенства, нарочито у област душебрижништва и праве им на том пољу врло незгодну конкуренцију”  а што је видљиво ако се погледа на странице на које се позива. Ево овде можете погледати на овој страници:

А и у пирлогу у ПДФ документу се означено види да:


На страницама 25, 53 и 63 СТОЈИ САМО/ПИШЕ ЈЕДИНО да су поједини монаси представљали опасност са сојим неким екстремним идејама (гностичким презирањем материје/тела) као и опседнутост са чудима, а и самом чињеницом да су одбијали рукоположење.  Поготово чињеница да су одбијали рукоположење је представљала огромну опасност за Цркву, али после 313. године постепено долази до тога да је монаштво доведено под контролу Црквене јерархије утицајем  византисјких Царева. 


Тако да имамо ситуацију да су игумани у већим лаврама/мастирима постављани/одобравани од Византијских Царева, а у период од 313 године имамо промену стања да епископи долазе све више и више тј. постепено из монаштава да би са временом то постало коначно и решено чињенично стање - које се не доводи у питање.  Сетите се само шта каже Павле у једној посланици.....
Дакле ако ћемо причати о исконским монасима онда је неко монах ко је отишао у пустињу/изван или у близини насељених места и испуњава Јеванђеље, тј. да остави све што имаш и следи Христа.... у ово почетно време у монаштву није било ни обреда монашења како ми то знамо данас, а нити рукоположење у чин.

Даље што се тиче послуштности имамо тоталну другачију ситуацију него данас, гдје је више стављано на пример који даје старац, дакле то је било више служење, и са тим настројењем задобијали су људске душе.... дакле није било робовласништва..... да не елаборарим даље.....


Дакле у Раној Цркви монашње ниј схватано/ и веђено како ми то данас посматрамо, дакле то није било ствар, расе/мантије, бројаница од 1.5 метар и других спољашњих детаља, шта је неко обећао или се заклео, или обреда монашења, то је била ствар опредељења и спремности да човек живи једним начином до краја живота.  Да ме неко не схвати погрешно да сам ја против тренутног монашког устројења у Васељенској Православној Цркви, не нисам него само сматрам да и ови детаљи треба да се занају из очигледних разлога....


Али је проблем што човек не може да комуницира/разговара са људима. Пре неког времена имао сам дискусију са једним чоеком око иконостаса и завеса, и кажем ја на Тајној Вечери Христос није имао Иконостас и завесе..... и повратан рекација је била, оптужбе на мој рачун да сам ја против иконостас, да би да то рушим. А што није тачно, иконостаси су у нашим Црквам ту су где су, али треба да се зна и историјат иконостаса да човек један верник не прави идол од тога. 
Поздраф народе и да сте ми сви живи, здрави и весели

pp 25 53 63.pdf

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 6 минута, uomo del Ve.Te. рече

Зелим да се захвалим за претходна два коментара на тему.
Само бих да напишем један детаљ у вези текста који је цитиран у претходном коментару: “Овај антагонизам долази до израза у низу старијих монашких анегдота, које садрже карактеристичне конкретне примере у том погледу. Те приче показују нам уједно, да се монаси не ограничавају на аскетски контемплативни живот, него залазе и у делокруг свештенства, нарочито у област душебрижништва и праве им на том пољу врло незгодну конкуренцију, јер у очима света монашки сталеж важи као виши и савршенији од свештеничког сталежа.” (1)


Footnote (1) се односи на садржај из следеће студије/књиге: R. Reitzenstein, Des Athanasius Werk uber das Leben des Antonius, 1914, pp. 25, 53, 63Ако се погледа пажљиво мислим да архим. Филарет пренагласава кад каже за калуђере/монахе да “залазе и у делокруг свештенства, нарочито у област душебрижништва и праве им на том пољу врло незгодну конкуренцију”  а што је видљиво ако се погледа на странице на које се позива. Ево овде можете погледати на овој страници:


На страницама 25, 53 и 63 СТОЈИ САМО/ПИШЕ ЈЕДИНО да су поједини монаси представљали опасност са сојим неким екстремним идејама (гностичким презирањем материје/тела) као и опседнутост са чудима, а и самом чињеницом да су одбијали рукоположење.  Поготово чињеница да су одбијали рукоположење је представљала огромну опасност за Цркву, али после 313. године постепено долази до тога да је монаштво доведено под контролу Црквене јерархије утицајем  византисјких Царева. 

 

pp 25 53 63.pdf 1.78 MB · 0 downloads

Ја сам као допринос даљој расправи преписао део из Гранићеве студије. Наравно да Гранић у наставку пише и да "после 313. године постепено долази до тога да је монаштво доведено под контролу Црквене јерархије утицајем  византијских царева". Мислим да је погрешно очекивати да ћемо на страницама 25, 53 и 63 наћи дословне речи или реченице које је Гранић употребио у студији. Он је научник старог кова, који је проучавао, сублимирао, а изворе наводио не само као потврду своје тврдње, већ више као подстицај читаоцима да проучавају ту литературу. Да би се схватило шта је Гранић говорио на ову тему, требало би прочитати целу његову студију. 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Извињавам се ако је мој претходни коментар схваћен као критика. То ми није била заиста намера. Радујем се кад видим да људи читају, кад се баве науком.

У праву сте кад кажете: "Да би се схватило шта је Гранић говорио на ову тему, требало би прочитати целу његову студију." Још једном се заваљујем за текст који који сте поставили/цитирали.  

Поздрав

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Даље у овом кратком тексту написаћу нешто о првим скровиштима у раном монаштву у Египту, тј. местима где су монаси живели.  У прилогу у ПДФ формату сам окачио карту монашких насеобина чисто да се има представа о коме географском простору се ради.

У збирци изрека пустињиских отаца (ἀποφθέγματα τῶν ἁγίων γερόντων/Apophthegmata Patrum) као и другим раним текстовима који су везани за монаштво могу се наћи детаљи који говори конкрето о овој тематици. 

Има доста места/примера у овим текстовима где се говори да су поједини монаси/пустињаци живли у египтаској пистињи без корова над главом, а што се често показивало као погубно у дужем временском периоду по здравље.

Пошто су временски услови екстремни, преко данас су велике врућине а преко ноћи може да буде изузетно халадно, са јаким ветровима кад дође до кишних периода, рани монаси у неким деловима реке Нила где има стана  почели су тражили природна удубљеља у стенама или их сами правити. Оваквих остатака има доста поготово у Кападокији.

Што се тиче конкретно монашких насеобина у Нитрији, Келији и Скиту  уз саму делту Нила (на левој старни карте коју сам окачио) ситуација је другачија јер на овом просторју је песак и пустиња, дакле нема пећина/удубљења у стенама. У овом подручју монаси су правили удубљења у земљи/песку или правили од камена или цигле/опеке (осушене на сунцу) мале колибе које су им служиле као келије, где су се молили, спавали, плели корпе. Ове колибе су имале мале отворе за светлост, а што се тиче врата ситауција је другачија. Дрво је реткост, тако да су обично кориштени неки застори на вратима а у неким примерима чак и врата од правог дрвета а што је сматрано за луксуз.

Обично ове мале колибе/келије биле су удаљене више па и десетине километара од најбилижег извора воде и Цркве где су се окуљали за Литругију -- обчно суботом и недељом.  Овај простор Нитрије, Келије и Скита, је повољан јер на овом простору има воде, тј. ако се закопа у земљу мало на одређеним локацијама наиђе се на воду. Ово је један од разлога зашто је овај простор насељен од првих пустињака.

Ове монашке насеобине често су страдале од Бедуина, тако да је ово довело то тога да се келије/колибе групишу на једном простору и да се огради то место зидом ради заштите. Тако имамо пример/сведочанстово да је манастир у Тебаиди имао зидине. И полако ово је био један од разлога за појаву организованих манастира.

Ево написах неколико детаља ако има још неко нешто нека напише слободно.

Поздрав

 

 

Манашке насеобине у Египту, Синају, и Јужној Палестини.pdf

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Што се тиче поста и исхране у египатском монаштву из списа може се уочити велика опрезност да човек не оде у крајност. Али треба рећи и то да у самим почетцима египтско монаштво је било изузетно строго па чак исувише строго, као што видимо из неких примера, али касније генерације монаха су уочили из искуства потребу умерености/разборитости. 

Тако избегавајући гностичко настројење кристално јасно су схватали да су и душа и тело констутивни део човекове личности и да се на почетку Св. Писам каже и виде Бог да је добро/веома добро за све што је створио... 

Према томе рани пустињаци/монаси били су свесни да су храна и спавање потребни елементи за човеков свакодневни живот. Тако да је пост био примењиван у зависности од година, задравља и других околности у којима су се налазили египтаски пустињаци.  Честа пракса на почетку је била да су се монаси уздржавали за време поста сваки други дан у потпуности од хране, а било је и примера где пустињаци нису јели 3 или 4 или више дана тако са су јели само суботом и недељом кад би се налазили/скупљали заједно на Лиругију ради причешћа.

 Али увиђајући значај умерности и разборитости ава Пимен и ава Агатон су саветовали да је боље јести сваки дан по мало него сваки други дан пуно. А и монах Касиан који је био упознат са египтаском монашком праксом потврђјуе ово (Inst. 5. 26) да је добро/боље јести сваки дан по мало.  Тако да већ пре краја четвртог века имамо устаљену  општеприхваћену пракси код етиптаском монаштва да се једе једном дневно.

Од давнина главна храна на подручју Египта/Нила је била хлеб. Римљани кад су заузели овај простор користили су као своју житницу (пшеница, јечам) за снабдевење империје. 

На пример, Св. Антоније је користио мале хљебчиће у исхрани, а који се и дaнас чак спремају у неким коптским манастирима. Ови мали хлебичићи кад се осуше могли су да стоје месецима и скоро једини начин да се употребе био је да се ставе у воду прво па потом да се једу.  Два ова мала хлеба имал су тежину око 40 грама по нашим данашњим мерама. Како сведочи монах Касиан ( Conf. 12. 15) два ова хлебчића су била дневна проција за већину пустињака/монаха. На пример у збирци поука пустињских отаца има примера где би монах појео јадан овај мали хлеб а други у току ноћи.  Из ових текстова види се и да су неки монаси јели три или шест оваквих хлебчића, али то неки од сабраће монаха нису гледали са благонаклоношћу.  Овај хлеб се јео са мало соли. Тако, Теодор један од пустињака би ујутро за неко време ставио два парчета овог хлеба у воду и потом извадио и ставио одозго мало соли и ово би јео за вечеру као кашу. Опет други од монаха су одбијали ову праксу да се хљеб ставља у воду па да се једе  јер су сматарли ову праксу недостојну монаха који се подвизава. Дакле из ових текстова види се да није постојала нека стриктна мера за ове хлебове неки монаси су јели један или два, а неки више оваквих хлебичића у току дана.

Даље, неки од монаха су мењали/продавали плетене корпе за хљеб и имали су залихе за неколико месеци па чак и годину дана. Када се број монаха увећао у Скиту и Нитрији ове монашке заједнице су имали заједничке пекаре, и како седочи Касиан (19. 4), сваки монах кад би долазио у Суботу на окуп, добио би у корпи 14 оваквих хлебичића за наредну недељу дана.  

Поред овога монаси су користили и зелено порврће (кувано/сирово) воће за јело, углавном по неком правилу монаси који су јели поврће уздржавали су се од хлеба, али је било и оних који су јели и једно и друго заједно. Према сведочењу монаха Касијана спомиње се чак и месо (Sources Chrétiennes 109 pp. 152/153), сир, уље (Conf. 19. 6) и риба и маслине ( Inst. 4. 22) као храна која је употребљавана.  Овде треба да се спомене исто да је у ово време век људи био много краћи него што је то данас случај. На пример Св. Григорије Богослов каже (Orat. 18. 38) очекивани век једног човека био око 45 година.

За болесне и старије пустињаке/монахе увек је постојала снисходљивост, као у и приликама кад доћу гост-и, монаси су обично одступали од уобичајене исхране и спремали би квалитетније и обилније оброке, да испоштују гостопримство. Ово кад пишем сетим се једног примера из мог живота пре неког времена кад сам био у једном манастиру за један празник, дочекали нас са сушеном рибом са рижом и другим ђаконијама- не сећам се да сам ишта боље јео у животу. И после овог кажем/питам ја једног монаха тад, свака вам част  кад имате оваквог кувара у манастиру, а калуђер се смеје и каже ми да сте ви мени живи и здрави, ово ми (у манастиру калуђери) једемо једном или два пута годишње.....  :)

Што се тиче употребе вина, у збрици изрека пустињских отаца оно се спомиње око 50 пута, али из текстова може се извући закључак да не постоји једнообразност неки монаси нису никад пили вина чак су одбијали да пију и за велике празнике, док су други пили мало вина кад им неко доће у госте или за велике празнике  као што је Васкрс. Исто што се тиче воде монаси су саветовани да не пију воде у великим количинама иако је пустињска вода горка сам по себи.

Углавном кад се све сагледа што се тиче употребе хране и воде код египтаског монаштва постојала је тако да кажем помало различита пракса која је имала основно и универзално правило да монах не сме/не треба да једе и пије толико па да буде у потпуности сити и напојен, већ да увек осети дозу глади и жеђи кад напусти сто за којим једе.

Поздрав народе 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

приступ овој теми, леп

није лоша идеја са почетка да се поставе и линкови повремено :sunce:

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
пре 16 минута, uomo del Ve.Te. рече

Што се тиче поста и исхране у египатском монаштву из списа може се уочити велика опрезност да човек не оде у крајност. Али треба рећи и то да у самим почетцима египтско монаштво је било изузетно строго па чак исувише строго, као што видимо из неких примера, али касније генерације монаха су уочили из искуства потребу умерености/разборитости. 

Тако избјегавајући гностичко настројење кристално јасно су схватали да су и душа и тело констутивни део човекове личности и да се на почетку Св. Писам каже и виде Бог да је добро/веома добро за све што је створио... 

Према томе рани пустињаци/монаси били су свесни да су храна и спавање потребни елементи за човеков свакодневни живот. Тако да је пост био примењиван у зависности од година, задравља и других околности у којима су се налазили египтаски пустињаци.  Честа пракса на почетку је била да су се монаси уздржавали за време поста сваки други дан у потпуности од хране, а било је и примера где пустињаци нису јели 3 или 4 или више дана тако са су јели само суботом и недељом кад би се налазили/скупљали заједно на Лиругију ради причешћа.

 Али увиђајући значај умерности и разборитости ава Пимен и ава Агатон су саветовали да је боље јести сваки дан по мало него сваки други дан пуно. А и монах Касиан који је био упознат са египтаском монашком праксом потврђјуе ово (Inst. 5. 26) да је добро/боље јести сваки дан по мало.  Тако да већ пре краја четвртог века имамо устаљену  општеприхваћену пракси код етиптаском монаштва да се једе једном дневно.

Од давнина главна храна на подручју Египта/Нила је била хлеб. Римљани кад су заузели овај простор користили су као своју житницу (пшеница, јечам) за снабдевење империје. 

На пример, Св. Антоније је користио мале хљебчиће у исхрани, а који се и дaнас чак спремају у неким коптским манастирима. Ови мали хлебичићи кад се осуше могли су да стоје месецима и скоро једини начин да се употребе био је да се ставе у воду прво па потом да се једу.  Два ова мала хлеба имал су тежину око 40 грама по нашим данашњим мерама. Како сведочи монах Касиан ( Conf. 12. 15) два ова хлебчића су била дневна проција за већину пустињака/монаха. На пример у збирци поука пустињских отаца има примера где би монах појео јадан овај мали хлеб а други у току ноћи.  Из ових текстова види се и да су неки монаси јели три или шест оваквих хлебчића, али то неки од сабраће монаха нису гледали са благонаклоношћу.  Овај хлеб се јео са мало соли. Тако, Теодор један од пустињака би ујутро за неко време ставио два парчета овог хлеба у воду и потом извадио и ставио одозго мало соли и ово би јео за вечеру као кашу. Опет други од монаха су одбијали ову праксу да се хљеб ставља у воду па да се једе  јер су сматарли ову праксу недостојну монаха који се подвизава. Дакле из ових текстова види се да није постојала нека стриктна мера за ове хлебове неки монаси су јели један или два, а неки више оваквих хлебичића у току дана.

Даље, неки од монаха су мењали/продавали плетене корпе за хљеб и имали су залихе за неколико месеци па чак и годину дана. Када се број монаха увећао у Скиту и Нитрији ове монашке заједнице су имали заједничке пекаре, и како седочи Касиан (19. 4), сваки монах кад би долазио у Суботу на окуп, добио би у корпи 14 оваквих хлебичића за наредну недељу дана.  

Поред овога монаси су користили и зелено порврће (кувано/сирово) воће за јело, углавном по неком правилу монаси који су јели поврће уздржавали су се од хлеба, али је било и оних који су јели и једно и друго заједно. Према сведочењу монаха Касијана спомиње се чак и месо (Sources Chrétiennes 109 pp. 152/153), сир, уље (Conf. 19. 6) и риба и маслине ( Inst. 4. 22) као храна која је употребљавана.  Овде треба да се спомене исто да је у ово време век људи био много краћи него што је то данас случај. На пример Св. Григорије Богослов каже (Orat. 18. 38) очекивани век једног човека био око 45 година.

За болесне и старије пустињаке/монахе увек је постојала снисходљивост, као у и приликама кад доћу гост-и, монаси су обично одступали од уобичајене исхране и спремали би квалитетније и обилније оброке, да испоштују гостопримство. Ово кад пишем сетим се једног примера из мог живота пре неког времена кад сам био у једном манастиру за један празник, дочекали нас са сушеном рибом са рижом и другим ђаконијама- не сећам се да сам ишта боље јео у животу. И после овог кажем/питам ја једног монаха тад, свака вам част  кад имате оваквог кувара у манастиру, а калуђер се смеје и каже ми да сте ви мени живи и здрави, ово ми (у манастиру калуђери) једемо једном или два пута годишње.....  :)

Што се тиче употребе вина, у збрици изрека пустињских отаца оно се спомиње око 50 пута, али из текстова може се извући закључак да не постоји једнообразност неки монаси нису никад пили вина чак су одбијали да пију и за велике празнике, док су други пили мало вина кад им неко доће у госте или за велике празнике  као што је Васкрс. Исто што се тиче воде монаси су саветовани да не пију воде у великим количинама иако је пустињска вода горка сам по себи.

Углавном кад се све сагледа што се тиче употребе хране и воде код египтаског монаштва постојала је тако да кажем помало различита пракса која је имала осовно и универзално правило да монах не сме/не треба да једе и пије толико па да буде у потпуности сити и напојен, већ да увек осети дозу глади и жеђи кад напусти сто за којим једе.

Поздрав народе 

Da, lepo objasnjeno, dodao bih da je neko pravilo bilo da se jede na kraju dana (bese posle treceg sata, koje je kod nas negde popodne 6 - 7 h), .... i to je uglavnom bilo pustinjacko pravilo, mislim da je za opstezice koje nastaje sa sv.Pahomijem Velikim pravilo posta bilo za nijansu ublazenije.

Pa, posle jednog takvog posnog dana (skoro bez hrane) koji su pustinjaci provodili uglavnom u molitvi i sozercanju i nekom povremenom pletenju kosarica ( i slicno) i nekog bilo kakvog malog fizickog rada.....dolazilo je vece i noc, koju su provodili u neprestanoj srdacnoj molitvi Bogu i tek dolaskom jutra nesto malo 1 - 2h su odspavali na zemlji ili kamenu i posle opet celodnevni post i molitva i rad i tako ceo monaski zivot - koji je imao cilj blagodatno bestrasce i sjedinjenje sa Bogom.

,...to be continued....:D

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

У претходној поруци нисам ставио, ево мало прецизнија карта/мапа тог простора него она прва коју сам окачио..... чисто да се има бољи преглед....

Поздрав

Monastic Egypt.pdf

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Само једна исправка у горепоствљеном тексту, написао сам:

"На пример, Св. Антоније је користио мале хлебчиће у исхрани, а који се и дaнас чак спремају у неким коптским манастирима. Ови мали хлебичићи кад се осуше могли су да стоје месецима и скоро једини начин да се употребе био је да се ставе у воду прво па потом да се једу.  Два ова мала хлеба имал су тежину око 40 грама по нашим данашњим мерама.."

....ради се о 340 грама, а не о 40 као што сам написао првобитно.

Дакле, тежински према нашим мерама два хлебчића који су монаси јели дневно имао је око 340 грама. Извињавам се због грешке. 

Поздрав

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У среду 12. фебруара 2020. године свечаним евхаристијским сабрањем у цркви Рођења Пресвете Богородице у Неготину прослављена је пета годишњица постојања и слава Верског добротворног старатељства Епархије тимочке – Света Три Јерарха.      Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом а саслуживали су му протојереј-ставрофор Ранко Јовић, јереји Марјан Керчуљ, Марко Пајчин, Марко Јокановић, ђакони Бранислав Јоцић и Вук Јовановић и архиђакон Илија (Јовановић). На литургијске прозбе одговарао је хор неготинског Саборног храма који овај празник такође прославља као своју славу.   Након благосиљања и ломљења славског колача са секретаром епархијског ВДС-а ђаконом Вуком Јовановићем, Епископ тимочки обратио се сабраном народу. У пригодној беседи владика Иларион истакао је значај Света Три Јерарха за устројство Цркве и изразио благодарност за доживљено изливање Божанске благодати на светој Литургији. Потом је заблагодарио у своје лично име и у име архиђакона Илије Црквеној општини Неготин и старешини неготинског Саборног храма оцу Марку Пајчину на одеждама које су им овом приликом дароване.   Посебну захвалност Епископ је упутио ђакону Браниславу Јоцићу, службенику ВДС-а Архиепископије београдско-карловачке, који је присуствовао прослави као и господину Владимиру Марјановићу, добротвору и приложнику из Београда, који стипендира двојицу студената Епархије тимочке, и уручио им поклоне као израз искрене братске љубави.   По завршетку свете Литургије прослављање овог великог празника настављено је у просторијама Црквене општине Неготин где је уприличена трпеза љубави.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас на празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог – Нову годину, 14. јануара 2020. године, свету архијерејску Литургију Светог Василија Великог у Саборној Цркви у Београду. У наставку служен је и Молебан на почетку Нове године и преломљен славски колач поводом славе Првог београдског певачког друштва – најстарије музичке институције у Србији и хора Саборне цркве.       Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су наша браћа из Грчке, Пољске Православне Цркве и свештеници из више Епархија СПЦ. Из Јеладе су били протојереј – ставрофор Ермолаос Масарас и јереј Панајотис Каратасиос. Из Пољске су били протојереји Михајло Циквин, Марко Вавренјук и Јарослав Јузвик. Свјатјејшем су, такође, саслуживали и протојереј – ставрофор Вајко Спасојевић из Норвешке, свештеник Мирољуб Стојановић из Ниша, протојереј – ставрофор Бранко Топаловић, јереј Славиша Поповић и протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић.   Литургијско славље увеличали су чланови Првог београдског певачког друштва удружени са својим Дечијим хором.   Његова Светост Патријарх Иринеј благословио је протојереја – ставрофора Бранка Топаловића да произнесе литургијску беседу. „Литургијско искуство Цркве довело нас је данас до још једног великог празника – Обрезања Господњег и прослављања светога оца нашега Василија Великога,“ рекао је о. Бранко и додао да често у овом празничним данима једни другима желимо срећу и радост, обично не знајући шта заправо срећа значи. Многи народи су кроз историју срећу разумевали на различите начине. Тако су стари Грци срећу видели у лепоти. Неки други су је видели у освајањима и покоравањима народа Старог света. Док у новије доба савремени човек срећу тражи у науци и благодатима цивилизације. Али нико од њих није нашао праву срећу, јер стварност нам је увек пружала другачију слику од очекиване. Зато ми хришћани праву и трајну срећу видимо једино у Богу: „Ко има Бога у срцу своме има свако добро и лепоту и власт и знање и задовољан је са оним што има“, истакао је о. Бранко. У том смислу, на питање шта је то срећа, о. Бранко Топаловић каже да нам је  најбољи одговор дао Господ Исус Христос рекавши: „најпре иштите Царство Божије, а све остало ће вам се придодати“. Што значи да је за нас најважније да се приближимо Богу Оцу, напомиње о. Бранко Топаловић, додајући да је права срећа једино „у тежњи за сједињењем са Богом“.   По резању славског колача Свјатјши је благословио присустни народ и том приликом је поздравио госте из иностранства напомињући да су нам они веома драги гости, јер Грци су нам доказали своје пријатељство у нашим најтежим данима, Пољаци су наша Православна браћа Словени, а сви се заједно на исти начин Богу молимо. Свјатјејши је нарочито поздравио Дечији хор ПБПД напоменувши да је велика радост видети децу у хору као будуће настављаче овог нашег најстаријег хора.     Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...