Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Аристарх

Порекло Немањића од Цара Лицинија

Recommended Posts

Ову тему сам отворио да поделимо знање на ову тему. Дали Немањићи потичу од Римског Цара лицинија или не потичу? Не наводи се да потичу од Цара Константина чију сестру је Лициније оженио и са њом имао децу. Што значи да рачунају да је Лициније предак по директној мушкој линији.

Срби долазе у 5-6 век после Хрста на балкан по званичној историји данас. То се заснива на запису Византијског Цара који позива Србе да се доселе у данашњу Грчку Македонију да би је штитили. Не постоји пре тога запис о досељвању Срба који није грађен на том запису. Наводи се да ти Срби долазе из данашње Русије-Украине... Подједнако се наводе напади Срба на Солун.

Суштински ако су Немањићи Срби који оснивају аутокефалну Српску Цркву, не немачку, влашку, илирску... Како онда имамо наводе да Немањићи потичу од Римског Цара који је рођен на територији данашње Србије, Цара: Флавија, Галерија, Валерија, Лицинијана, Лиција. Е сад, име Цара је Лиције, али ови који се наводе у његовом имену су преци тог Цара. Тако да Немањићи се везују преко Лиција и за Флавија.

Лиције је рођен око 250-те године после нове ере, што је далеко пре од наведеног доласка Срба. Притом, Лиције за супругу узима сестру Светог цара Константина и не прихвата Хришћанство. Лиције се наводи као прогонитељ Хришћана, имао је кћер Ирину за коју се наводи да је стварала чуда јер је 130.000 људи од идолопоклоника направила хришћанима. Цар Константин је Лиција због мучења Хришћана, преселио у Солун где је овај и умро.

Имам неки извор, који тумачи историјске документе на ту тему и наводи да Лициније није предак Немањића. Извор је монтенегрина, енциклопедија, онда сам читао и наводе да је Лиције Србин на википедију Српску о цару лицинију.

мсм. да је корисан овај чланак за тему, па ћу га цитират целог. Са сајта је Требиње лајв  (извор)

Za rimskog cara Licinija (308-324) vezana je jedna legenda koja ga na neobičan način povezuje sa srpskom istorijom. Naime, u nizu starih srpskih ljetopisa i rodoslova Licinije se pominje kao Srbin i predak vladarske loze Nemanjić.

licinije novac

Zašto se smatra da je bio Srbin? Jedan od razloga leži vjerovatno u činjenici da je on poticao iz plemena Tribala. Vizantinci i Grci su Srbe nazivali Tribalima, stalno su slovo S zamjenjivali slovom T ( Srbali, Srbi). U svjetskoj istorijskoj literaturi ima mnogo nejasnoća oko njegovog porijekla. Ipak, najviše izvora kaže da je iz ovih naših prostora.

Kao što je poznato, koliko god je puta pisana istorija srpskog naroda nikada kao mogući izvori saznanja nisu korišćeni domaći rodoslovi i ljetopisi. Takav je slučaj i sa rimskim carem Licinijem, čija se srpska narodnost pominje u mnogim domaćim izvorima, što je dosadašnja istorijska nauka odbacivala, s obzirom na to da je Licinije ubijen 324. godine, a Bečko-berlinska škola (opšteprihvaćena kod nas) tvrdi da Srba na Balkanu nije bilo prije VII vijeka.

Međutim, čuveni srpski istoričar Relja Novaković pronalazi i argumentovano dokazuje da tvrdnje u srpskim rodoslovima o Liciniju kao Srbinu imaju i te kako osnova.

KARLOVAČKI RODOSLOV:

"Glagoljut istini spisatelji  jako Likiniju Srbinu biti rodom, Jelinu mudrovanijem i sva srbska idolu služaše Dagonu. Od sudu i Dagoni i Daki imenujut se Sera ze Srblje."

VRHOBREZNIčKI RODOSLOV:

"....Imaše (misli se na Konstantina Velikog) boljarina nekojega Srbina po imenu Likinije. I dajet jemu sestru svoju Konstanciju za ženu."

KONSTANTINOV RODOSLOV:

"Ovaj Likinije beše dalmatinski gospodin, rodom Srbin i rodi od Konstantije sina Bela Uroša."

PAJSIJEV RODOSLOV:

"...Po srede će ih carstvujušću Likiniju mucitelju severnimi i zapadnimi stranami,jeze Srbin jest."

OBŠTI LIST PATRIJARHIJE PECKE:

"Ovaj Likinije imao je dva sina koji su sa majkom posle smrti Likinijeve (324) pobegli iz nekada slavnog grada Sirmijuma .Iz toga grada oni su preko Bosne pobegli u Zahumlje u otečestvo svoga oca Likinija... Loza koja je od njih vodila dala je prvog blagocestivog cara našeg Nemanju ,koji se u monaštvu prozvao Simeon."

RUVARČEV LETOPIS:

Car Konstantin pošalje svoje vojnike koji Likiniju odsekoše glavu. Sin Likinijev Beli Uros vide veliki strah i užas i pobeže u tvrdu zapadnu stranu u Zahumsku zemlju i tamo je porastao."

Međutim, jedan ključni argument definitivno potvrđuje srpsko porijeklo Licinija.

Borba između Konstantina i Licinija je išla u korist ovog prvog, pa je Licinije bio prinuđen da traži pomoć od "podunavskih varvara", a i Zonara nam svjedoči da je Licinije potražio zaštitu u srpskim planinama (Montes Serrorum) koje se još nazivaju i "šume slovenskih Vana" (Venda).

Drugi dokaz je sigurno i to što je njegova žena, poslije njegove smti pobjegla u Zahumlje i tu pronašla zaštitu i utočište među zemljacima svog muža. Njegova žena Konstanca bila je sestra Konstantinova.

Po najnovijim istraživanjima naših istoričara, Licinije je rodom od Likina koji su porijeklom iz Popovog polja.

A i njegovo puno ime nam to potvrđuje Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius.

Jedan detalj iz ovog teksta je interesantan.

Otkud Zonara pominje Montes Serrorum, u prevodu srpske planine, kada po našim “istoričarima” mi Srbi tada nismo boravili na ovim prostorima.

Veoma važno je istaći, da autori ovog teksta, kao i prethodnih, ne pokušavaju da nametnu apsolutne istorijske istine, ali navode  detalje koje treba istražiti radi dobrobiti Trebinja, a koji do sada nisu predstavljeni u zvaničnoj istoriji. Takođe, na stručnim licima je da nastave da utvrđuju i dokazuju svoje teze.

Измењено од Аристарх

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако су знали, питање бил га истицали превише у културном смислу, јер је имао ниску толеранцију према Хришћанству иушао је у сукоб са Светим Царем Константином. Али у житије Светог Деспота Стефана Лазаревића се то порекло наводи. Али те житије је писао Константин Филозоф. Иако је Константин прихваћен као релевантан историчар, сматра се да је то намерно фалсификовао због свог Бугарског порекла (цитирам црногорске академике чији извор горе поставих).

Имамо пример други, Албанци прихватају то порекло. Од времена Енвер Хоџе, али наводе да су Немањићи запаво албанска породица Нимани. Од којих потиче и Зана Нимани певачица из гупе Зана (иако је последњи мушки потомак Немањића одлучио да оде у монаштво на атос, не да настави лозу, албанци имају своју теорију). Па и Хрвати прихватају то тумачењу неодвојиво уз књиге Анта Старчевића који тврде да су Срби дивљи трибали (што је био други назив за Србе-трибали). А да су Хрвати господа која је владала Србима кроз Немањиће, Лазаревиће... Треба узет у обзир да су родитељи Старчевића прешли на римокатоличку веру и постали Хрвати у то време стварања Хрватског националног идентитета под Аустроугарима, али да потичу из Српских породица. Анте Старчевић, Енвер Хоџа су јако битни тј. пресудни за стварање та два модерна културна идентитета албанаца и хрвата. Старчевић има више споменика од Тита у Хрватску.

Измењено од Аристарх

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Аристарх рече

Ову тему сам отворио да поделимо знање на ову тему. Дали Немањићи потичу од Римског Цара лицинија или не потичу? Не наводи се да потичу од Цара Константина чију сестру је Лициније оженио и са њом имао децу. Што значи да рачунају да је Лициније предак по директној мушкој линији.

Срби долазе у 5-6 век после Хрста на балкан по званичној историји данас. То се заснива на запису Византијског Цара који позива Србе да се доселе у данашњу Грчку Македонију да би је штитили. Не постоји пре тога запис о досељвању Срба који није грађен на том запису. Наводи се да ти Срби долазе из данашње Русије-Украине... Подједнако се наводе напади Срба на Солун.

Суштински ако су Немањићи Срби који оснивају аутокефалну Српску Цркву, не немачку, влашку, илирску... Како онда имамо наводе да Немањићи потичу од Римског Цара који је рођен на територији данашње Србије, Цара: Флавија, Галерија, Валерија, Лицинијана, Лиција. Е сад, име Цара је Лиције, али ови који се наводе у његовом имену су преци тог Цара. Тако да Немањићи се везују преко Лиција и за Флавија.

Лиције је рођен око 250-те године после нове ере, што је далеко пре од наведеног доласка Срба. Притом, Лиције за супругу узима сестру Светог цара Константина и не прихвата Хришћанство. Лиције се наводи као прогонитељ Хришћана, имао је кћер Ирину за коју се наводи да је стварала чуда јер је 130.000 људи од идолопоклоника направила хришћанима. Цар Константин је Лиција због мучења Хришћана, преселио у Солун где је овај и умро.

Имам неки извор, који тумачи историјске документе на ту тему и наводи да Лициније није предак Немањића. Извор је монтенегрина, енциклопедија, онда сам читао и наводе да је Лиције Србин на википедију Српску о цару лицинију.

мсм. да је корисан овај чланак за тему, па ћу га цитират целог. Са сајта је Требиње лајв  (извор)

Za rimskog cara Licinija (308-324) vezana je jedna legenda koja ga na neobičan način povezuje sa srpskom istorijom. Naime, u nizu starih srpskih ljetopisa i rodoslova Licinije se pominje kao Srbin i predak vladarske loze Nemanjić.

licinije novac

Zašto se smatra da je bio Srbin? Jedan od razloga leži vjerovatno u činjenici da je on poticao iz plemena Tribala. Vizantinci i Grci su Srbe nazivali Tribalima, stalno su slovo S zamjenjivali slovom T ( Srbali, Srbi). U svjetskoj istorijskoj literaturi ima mnogo nejasnoća oko njegovog porijekla. Ipak, najviše izvora kaže da je iz ovih naših prostora.

Kao što je poznato, koliko god je puta pisana istorija srpskog naroda nikada kao mogući izvori saznanja nisu korišćeni domaći rodoslovi i ljetopisi. Takav je slučaj i sa rimskim carem Licinijem, čija se srpska narodnost pominje u mnogim domaćim izvorima, što je dosadašnja istorijska nauka odbacivala, s obzirom na to da je Licinije ubijen 324. godine, a Bečko-berlinska škola (opšteprihvaćena kod nas) tvrdi da Srba na Balkanu nije bilo prije VII vijeka.

Međutim, čuveni srpski istoričar Relja Novaković pronalazi i argumentovano dokazuje da tvrdnje u srpskim rodoslovima o Liciniju kao Srbinu imaju i te kako osnova.

KARLOVAČKI RODOSLOV:

"Glagoljut istini spisatelji  jako Likiniju Srbinu biti rodom, Jelinu mudrovanijem i sva srbska idolu služaše Dagonu. Od sudu i Dagoni i Daki imenujut se Sera ze Srblje."

VRHOBREZNIčKI RODOSLOV:

"....Imaše (misli se na Konstantina Velikog) boljarina nekojega Srbina po imenu Likinije. I dajet jemu sestru svoju Konstanciju za ženu."

KONSTANTINOV RODOSLOV:

"Ovaj Likinije beše dalmatinski gospodin, rodom Srbin i rodi od Konstantije sina Bela Uroša."

PAJSIJEV RODOSLOV:

"...Po srede će ih carstvujušću Likiniju mucitelju severnimi i zapadnimi stranami,jeze Srbin jest."

OBŠTI LIST PATRIJARHIJE PECKE:

"Ovaj Likinije imao je dva sina koji su sa majkom posle smrti Likinijeve (324) pobegli iz nekada slavnog grada Sirmijuma .Iz toga grada oni su preko Bosne pobegli u Zahumlje u otečestvo svoga oca Likinija... Loza koja je od njih vodila dala je prvog blagocestivog cara našeg Nemanju ,koji se u monaštvu prozvao Simeon."

RUVARČEV LETOPIS:

Car Konstantin pošalje svoje vojnike koji Likiniju odsekoše glavu. Sin Likinijev Beli Uros vide veliki strah i užas i pobeže u tvrdu zapadnu stranu u Zahumsku zemlju i tamo je porastao."

Međutim, jedan ključni argument definitivno potvrđuje srpsko porijeklo Licinija.

Borba između Konstantina i Licinija je išla u korist ovog prvog, pa je Licinije bio prinuđen da traži pomoć od "podunavskih varvara", a i Zonara nam svjedoči da je Licinije potražio zaštitu u srpskim planinama (Montes Serrorum) koje se još nazivaju i "šume slovenskih Vana" (Venda).

Drugi dokaz je sigurno i to što je njegova žena, poslije njegove smti pobjegla u Zahumlje i tu pronašla zaštitu i utočište među zemljacima svog muža. Njegova žena Konstanca bila je sestra Konstantinova.

Po najnovijim istraživanjima naših istoričara, Licinije je rodom od Likina koji su porijeklom iz Popovog polja.

A i njegovo puno ime nam to potvrđuje Flavius Galerius Valerius Licinianus Licinius.

Jedan detalj iz ovog teksta je interesantan.

Otkud Zonara pominje Montes Serrorum, u prevodu srpske planine, kada po našim “istoričarima” mi Srbi tada nismo boravili na ovim prostorima.

Veoma važno je istaći, da autori ovog teksta, kao i prethodnih, ne pokušavaju da nametnu apsolutne istorijske istine, ali navode  detalje koje treba istražiti radi dobrobiti Trebinja, a koji do sada nisu predstavljeni u zvaničnoj istoriji. Takođe, na stručnim licima je da nastave da utvrđuju i dokazuju svoje teze.

:skidamkapu::eit3du::dedica::smil443643319dc3d:

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 часа, Milica Bajic рече

Да, стварно свака част на труду @Аристарх 

Рачунам неки теолог се сусрео са том темом, па ће се јавит:dedica:

Мени се одмах поставило питање. Зашто Лициније??? Замисли тада дати некоме порекло од Лицинија који је прогонио Хришћане по Београду, Солуну, Цариграду...

Он је савременик Цара Константина који је био Цар пре њега. И учествовао је на миланском едикту кад Хришћани добијају права (супротно од општег уверења да тада Хришћанство постаје званична вере Рима), на тај дан се оженио са полусестром Цара Константина. Тешко да би Православни Срби (наши преци) хтели да фалсификују и повежу порекло Немањића са Лицинијем, а не са Константином. Јер кад већ фалсификује порекло, онда имају лепши избор, који не може да их кошта власти. И Константин и Линиције воде порекло из данашње Србије. И оба су победници у том рату римских генерала. Могао је неко да измисли без проблем порекло од Константина, зато ми делује уверљиво. Није прича Деретића, то се преко ЛАзаревића преноси да сам ја видео, а сигурно онда имају и старији наводи

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хм. Са становишта "званичне" историје се може овде штошта рећи. На пример то да је кроз историју за младе династије било врло популарно да се прогласе наслединицима великих династија из прошлости и да узму њихове симболе. Последњи познати примери за то су нам гроф Ђурађ Бранковић (великан из 17. века са подручја данашње Румуније са амбицијом да обнови деспотовину Србију) који се прогласио потомком деспотске лозе Бранковића, патријарх Арсеније III Црнојевић (познатији као "Чарнојевић") који се представљао потомком зетске племићке лозе Црнојевића, или "цар" Јован Ненад "Црни" (владар ослобођене територије од Турака у 16. веку на тлу данашње Бачке и Срема) који је за себе говорио да је потомак византијских царева.

Оно што се у "званичној" историји зна о Стефану Немањи, то је да се током читавог једног периода водила дебата ко је уопште био Немањин отац - ово наводим као пример колико су подаци из тог историјског периода ретки и опскурни. Говорити о утврђеној линији у трајању од више од 700 година уназад... о томе "званична" историја нема валидне податке. Као илустрацију толико огромног временског периода навешћу да је у 19. веку свака краљевска породица у Европи водила порекло од Стефана Немање. Али не само од њега, него и од сваког феудалног владара из те епохе.

Него још нешто...

"Званична" историја не каже да су Срби дошли на Балкан са подручја Русије-Украјине, него са подручја источне Немачке - управо оног где и данас живе Срби, али Лужички. Са подручја Закарпатја су дошла друга словенска племена. "Званична" историја заправо и не говори о Сеоби Словена као о јединственом масовном догађају, него као о једној читавој епохи у трајању од неколико векова која се одвијала из више праваца и није укључивала само Словене, него и Аваре, Германе и друге народе и која није захватала само Балкан, него читаву Европу.

Такође, "званична" историја не узима Константина Порфирогенита као примарни извор за досељавање Словена у Византију, него је Константин Порфирогенит значајан зато што идентификује данашњу Србију (са Косовом), Северну Македонију, Босну и Херцеговину, јужну Панонију (неодређена територија која се оквирно протеже Славонијом, Војводином и Румунским Банатом) и хрватско приморје све до Сплита као територије на којима живе Срби и које држе Срби.

А и саме илустрације ради, да се напомене шта је "званична" историја. Стављам под наводе јер је у питању оксиморон, незваничне историје нема. "Званична" историја је она која за сваку тврдњу наводи доказ, која у све сумња док не потврди на више различитих места, која је наука за чије бављење није довољно само знати читати, него треба примењивати и научни метод. Опет илустрација: сви извори који описују Сеобу Срба 1689-90. говоре о Албанцима (на неким местима и "Рацима и Албанцима") који су, предвођени климентским патријархом, дошли у војну службу Аустрије и населили се у јужној Угарској. Онај ко само зна да чита, види да пише "Албанци" и то тумачи као Албанци. Док онај који се бави историјом као науком зна да је у картама Аустрије из тог времена цела територија јужне и западне Србије са Косовом и цела Црна Гора била уцртана као "Албанија" и да су "Албанцима" били називани просто становници те територије. А по анализама имена тих "Албанаца" (словенска имена), описима те "климентске вере" ("источни шизматици" који пишу Ћириловим писмом) и тог "албанског језика" (језик који се говори и у Бугарској, Хрватској, Босни итд.) види се да се ради о Србима. И сад замислите неког албанског јуношу који је научио немачки језик и крене да копа по бечким архивама и да наилази на документа у којима се о Косову говори као о Албанији, Пећкој патријаршији као о албанској итд. - ко би га убедио да "званична" Бечко-Берлинска историја лаже и да никад никаква Сеоба Срба није постојала и никакви Срби по Пећи и Призрену, кад он лепо својим очима види да пише да су то све Албанци?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Потпуно је разумљива жеља становника једне земље да искажу своје право на територију коју настањују и да желе да прикажу себе као аутохтоно становништво. Постоје начини како да се то уради на озбиљан начин, што ће сваки историчар потврдити, али не смемо имати претерана и нереална очекивања.
Рецимо овако: Неко је живео на простору Балкана, као што је неко живео на простору Француске или Енглеске. Неко други се касније доселио и помешао се са староседеоцима. Свако од нас, вероватно, међу својим прецима има много староседелаца који су се стопили са досељеним Словенима. Досељеници су можда донели и династију и име, као што су то учинили и Французи и Енглези.
Е, сад, Енглези су наметнули германски језик освојеним Келтима, а Французи су прихватили језик освојених Гало Романа. Словени - Срби су, као и Енглези, наметнули словенски језик својим поданицима. Али то не значи да су га наметнули силом. Французи су узели латински за свој језик јер је то био језик цркве и администрације. Срби су водили администрацију на словенском, захваљујући св. Ћирилу и Методију.

Ако ослушнете пажљиво шта стоји у позадини Деретићевог наратива, уочићете да је његова верска позадина потпуно антихришћанска. Чуо сам да се следбеници овог култа позивају на свог претка нина белова. Нин је био митски оснивач Ниниве и Асирског царства. Његов отац бел је уствари ваал, демон који се често помиње у Старом завету, а држао је у ропству цео Блиски Исток. Ту морамо пажљиво да бирамо ко нам је дражи, Христос или ваал, св. Сава или перун.

Ако се ограничимо само на родослов Немањића, морамо схватити да су се преко родослова у средњем веку истицали легитимитет и претензије. Као што је п.Вартоломеј у својој архиви која је бар 5-6 пута спаљивана од 1453 одједном пронашао документа која доказују да је Украјина његова, тако су и средњовековне династије, а нарочито бочне линије у 15.в. имале прецизне родослове у време кад је тешко било наћи папир и оловку. Исто тако данас има много породица које знају свој родослов од Немањића у непрекинутој линији па их нико не узима за озбиљне претендента на српски престо.

Наша историја је историја цркве, од Адама, Ноја, Авраама, Исаака, преко Јакова, Мојсија, Исуса Навина, Давида и пророка до Христа, Константина, свете солунске браће, и светих Немањића. То је њихов истински духовни родослов.
Ја бих се тога држао.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Тражитељ рече

А и саме илустрације ради, да се напомене шта је "званична" историја. Стављам под наводе јер је у питању оксиморон, незваничне историје нема. "Званична" историја је она која за сваку тврдњу наводи доказ, која у све сумња док не потврди на више различитих места, која је наука за чије бављење није довољно само знати читати, него треба примењивати и научни метод. Опет илустрација: сви извори који описују Сеобу Срба 1689-90. говоре о Албанцима (на неким местима и "Рацима и Албанцима") који су, предвођени климентским патријархом, дошли у војну службу Аустрије и населили се у јужној Угарској. Онај ко само зна да чита, види да пише "Албанци" и то тумачи као Албанци. Док онај који се бави историјом као науком зна да је у картама Аустрије из тог времена цела територија јужне и западне Србије са Косовом и цела Црна Гора била уцртана као "Албанија" и да су "Албанцима" били називани просто становници те територије. А по анализама имена тих "Албанаца" (словенска имена), описима те "климентске вере" ("источни шизматици" који пишу Ћириловим писмом) и тог "албанског језика" (језик који се говори и у Бугарској, Хрватској, Босни итд.) види се да се ради о Србима. И сад замислите неког албанског јуношу који је научио немачки језик и крене да копа по бечким архивама и да наилази на документа у којима се о Косову говори као о Албанији, Пећкој патријаршији као о албанској итд. - ко би га убедио да "званична" Бечко-Берлинска историја лаже и да никад никаква Сеоба Срба није постојала и никакви Срби по Пећи и Призрену, кад он лепо својим очима види да пише да су то све Албанци?

Да али Албанија права је на простор око Драча. Ту су Млеци владали, нису владали над Бушатлијама и другима. Млеци су контролисали само отранска врата на јадранско море и циљ им је био да ту територију задрже. Са тог простора се Краљ Александар карађорђевић повуко због Беча, тај народ се једногласно изјаснио Србима након тога у молби Бечком Цару да буду део Србије јер су Срби, има писмо удружења жена Албаније. И генетски се разликују од албанаца а исти су са нама, то се види на ДНК мапу европе или албаније.

Рецимо Бока одакле сам ја пореклом је била тада део Далмације у смислу Млетачке јурездикције, притом не цела Бока како се наводи, већ је део био независан чему сведочи писмо Грбаљског Жупана Млетачком провидуру где одбија да уђе у састав млетачке републике. Па има сукоб Кртолског капетана са Његушанима, јер су Кртолани напали Млетачке јединице и Његушане са њима. Ту је сачуван судски спор из Котора 1694 године, где Његушани туже Кртолане млетачком суду, притом ти Његушани су из кнезовских породица. Сведок на су се наводи као Бајо Пивљанин којег су такође ранили ти Кртолани у сукобу.  Значи грбаљ и кртоле су независни од венеције и турака (црногорског вијалета), и држе Михљски због као главно законодавно тело-скупштину, имају излаз и у залив и на отворено море. Кансније ту имамо сукоб владике Петровића и Митрополита Далматинског, где Владика Петровић захтева од Млетака да прогнају тог Митрополита Далматинског због како наводи писмо, питања Боке. Тај Митрополит коме се не могу сад сетит имена је побего са делом Срба и основао славеносрбију у данашњи Донбас и Луганск. 

али суштина је да млеци, Албанце сматрају Србима пре стварања Краљевине Албаније која је много већа од праве албаније у њој.

Измењено од Аристарх

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Тражитељ рече

Са становишта "званичне" историје се може овде штошта рећи. На пример то да је кроз историју за младе династије било врло популарно да се прогласе наслединицима великих династија из прошлости и да узму њихове симболе.

Слажем се по том питању, баш зато сам нагласио да се нису повезивали са Константином, већ са Лицинијем који је представљао опасност на неки начин за Хришћанског владара да се уопште позива на то порекло. Није баш био славан у Визанстијском друштву, иако је био познат

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, logdanov рече

Ако ослушнете пажљиво шта стоји у позадини Деретићевог наратива, уочићете да је његова верска позадина потпуно антихришћанска. Чуо сам да се следбеници овог култа позивају на свог претка нина белова. Нин је био митски оснивач Ниниве и Асирског царства. Његов отац бел је уствари ваал, демон који се често помиње у Старом завету, а држао је у ропству цео Блиски Исток. Ту морамо пажљиво да бирамо ко нам је дражи, Христос или ваал, св. Сава или перун.

Где бре Нино Бели и Бели Урош који се наводи да се повежу као исти?

Деретић је академско-аматерски егзибициониста, за такве увек мора да се има резерва... А он је југословенска школа притом, која је имала политички карактер првенствено.

Са Блиског Истока долази Илија, по Хомеровој Илијади и Одисеји. Од њега по митовима потичу Илири, углавном су митови аналогије као и Перун... Што се тиче Илира, то је прихватила званична наука тако да су прво дошли у Будву... Ако се прихвати тај мит јер, иако је Илирикум био касније Римска провинција која је направљена од више и различитих етничких целина. Нема обратног записа, да неко одавде иде тамо и оснива Асирско Царство или Вавилонско. Либан из времена Јевреја има неку блискост са нама, ти владари Либана су сачувани у саркофаге и тестирани на ДНК, ту се види хаплотип I2a који је већински присутан код нашег народа где се говори Српски, Руски или Украински језик. Као и код остатака у винчанску културу. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Аристарх рече

Где бре Нино Бели и Бели Урош који се наводи да се повежу као исти?

Деретић је академско-аматерски егзибициониста, за такве увек мора да се има резерва... А он је југословенска школа притом, која је имала политички карактер првенствено.

Са Блиског Истока долази Илија, по Хомеровој Илијади и Одисеји. Од њега по митовима потичу Илири, углавном су митови аналогије као и Перун... Што се тиче Илира, то је прихватила званична наука тако да су прво дошли у Будву... Ако се прихвати тај мит јер, иако је Илирикум био касније Римска провинција која је направљена од више и различитих етничких целина. Нема обратног записа, да неко одавде иде тамо и оснива Асирско Царство или Вавилонско. Либан из времена Јевреја има неку блискост са нама, ти владари Либана су сачувани у саркофаге и тестирани на ДНК, ту се види хаплотип I2a који је већински присутан код нашег народа где се говори Српски, Руски или Украински језик. Као и код остатака у винчанску културу. 

Ех, чим си поменуо паганска божанства, а то су демони, изгубио сам пажњу. Не знам шта да радим са информацијама које износиш. Мени то све звучи као Деретићева папазјанија.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 42 минута, Аристарх рече

Тај Митрополит коме се не могу сад сетит имена је побего са делом Срба и основао славеносрбију у данашњи Донбас и Луганск. 

сад се сетих. Симеон Кончаревић се звао Митрополит Далматински:dedica:, после њега Бока улази у састав ЦГ митрополије. Касније Бокељи дижу побуну против аустроуграда да постану опет део Далматинске Митрополије, јер ЦГ неће да дозволи обнову Михољске Митрополије. То је након цетињског мира између Османлија и Срба (Србима је заправо гарант била Папска држава, Млетачка република и Шпанија) из 1692 године када је Митрополија Српска у цетиње добила 11 тачака споразума за народ и веру у Црној Гори, али Бушатлије владају дуго и после тог мировног споразума.

Албанија је само била приобалље модерне Албаније код отранских врата

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 минута, logdanov рече

Ех, чим си поменуо паганска божанства, а то су демони, изгубио сам пажњу. Не знам шта да радим са информацијама које износиш. Мени то све звучи као Деретићева папазјанија.

хаха, ти си почео ту причу са Перуном:smeh1:. Ако ово што ја наведох пише у житије Светог деспота Стефана или се везује за Немањиће од других. Ја не видим проблем нит Перуна и Дерећа

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 27.11.2019. at 15:53, Аристарх рече

Otkud Zonara pominje Montes Serrorum, u prevodu srpske planine, kada po našim “istoričarima” mi Srbi tada nismo boravili na ovim prostorima.

Montes Serrorum u prevodu znači planine (plemena) Serra. Nema nikakvih naznaka da su Serri zapravo Srbi.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог архиђакона и првомученика Стефана са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дуљево у Паштровићима поводом храмовске славе ове древне немањићке светиоње.     У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика Амфилохије је рекао да је Свети архиђакон Стефан убијен и пострадао за Христа и да га због тога славимо после Христовог Рождества и Сабора Пресвете Дјеве.   „Први који се слави у Цркви Божијој за Божић јесте архиђакон Стефан. Управо зато што је он један од оних ђакона који су били изабрани да служе народу за народним трпезама. Он је остао дубоко вјеран Христу Господу и проповиједао га и свједочио га. И његова бесједа је била пуна мудрости и знања. И гонили су га и прогонили су га и на крају су га и каменовали“, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски.   Митрополит Амфилохије се осврнуо и на дискриминатоски закон о слободи вјероисповијести који је назвао безаконим законом.   „Донијели су безакони закон којим се отимају храмови Божји. А ко су ти који доносе такве законе? То су они испуњени управо духом убица архиђакона Стефана: Међу њима чак има вјероватно и оних који славе славу архиђакона Стефана. Они су ти који настављају тај богоубилачки и братоубилачки дух“, истакао је Митрополит Амфилохије.   Нагласио је да су све распродали, те да су још остали храмови Божји да их распродају и потроше.   „Као што су потрошили сва предузећа и оставили без хљеба толики народ овдје у Црној Гори“, казао је Владика.   Додао је да је све што је часно и честито саграђено у Црној Гори, саграђено на крајеугаоном камену – Христу Господу.   „Једно би требали да знају ови наши који доносе такве безаконе законе: борећи се против онога што је вјечно и непролазно у Црној Гори, лишавју Црну Гору свега што је вјечно, иако се куну у вјечну Црну Гору. То је безумље и беспамет“, поручио је Владика Амфилохије.   Додао је да ниједан окупатор кроз историју није донио такво безумље какво су донијели доносиоци овога закона.   „Сва завјештања оних који су градили ове светиње остављају проклетство на оне који оскрнаве те светиње. И оно што се догађа је трагично. Закон таквог типа постојао је у вријеме проклетог цара Дукљанина, то треба да знате и ви и сви у Црној Гори. Он је био донио закон којим је отео све храмове хришћанске и убијао хришћане. Календар је пун мученика из времена цара Дукљанина“, казао је он.   Рекао је да је дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести заправо порицање Миланског едикта о слободи вјере из 313. године и повратак законодавству проклетог цара Дукљанина.   „На томе градити будућност Црне Горе могу само они који су безумни, који су изгубили савјест и свијест“, поручио је Митрополит Амфилохије.   Служен је помен недавно упокојеној игуманији манастира Светог Николе на Пелевом бријегу Евлалији, чији земни остаци почивају у Дуљеву.   Благосиљан је славски колач и приређена славска трпеза хришћанске љубави.   Данашњем литургијском сабрању у манастиру Дуљево присуствовали су градоначелник Будве Марко Бато Царевић и бивши предсједник будванског општинског парламента Ђорђије Вујовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Фарисеји са Иродовцима, ова непринципијелна коалиција била је део јеврејске интелектуално духовно-политичке клике, која је по питању римског пореза – око кога су се и сами размимоилазали – искушавала Исуса, унутар Јерусалимског храма. Први, Фарисеји били су посвећени изучавању И тумачењу Мојсијевог закона и нису благонаклоно гледали на порез.
       
      Други, Иродовци, били су колаборационисти који су Јеврејиина Ирода, Галилејског клијентелистичког Римског тетрарха уважавали као локалног „Јеврејског цара“, и наравно, подржавали су плаћање пореза. Ипак и једни и други, у контрасту са револуционарним зилотима – борцима за национално ослобођење и сличним радикалним месијанским групама, били су део опортунистичке елите која је амортизовала народни отпор. Фарисеји нису ишли до краја у противљењу Риму, а Иродовци су у служби Римском окупатору нашли довољно простора за Јеврејског „цара“, и могли су се провући као она врста „патриота“ сличних колаборационистичким слугама окупатора из времена другог светског рата какве данашња антикомунистичка ревизионистичка историја сматра национално заслужнима.
      Након уводног улагивања Исусу, како им је познато да он није лицемер, лицемерно му је постављено контраверзно питање: „треба ли давати порез цезару или не“ (Мк12, 14)? Уколико би на њихово питање Исус одговрио потврдно, и сам би испао колаборациониста, изгубивши подршку доброг дела народа, а ако би његов одговор био негативан, могао би моментално бити ухапшен као бунтовни преступник Римског закона.
      На тако лукаво постављено питање осмишљено да дискредитује испитаника који би изабрао било коју од две једино понуђене алтернативе, Исус најпре тражи да му се покаже порезни новац на коме се налазио за сваког поштоваоса Мојсијевог закона безакони лик (2Мој 20,4) и бласфемични натпис: „Август Тиберије Син Божанског Агуста“ – уз додатак који превазилази сваку меру на позадини: „Првосвештеник“, дискредитујући тако своје кушаче иза којих су стајали „зли виноградари“ из Његове (код Марка И Луке) непосредно претходеће приче, тј. „првосвештеници, тумачи писма и старешине“ (Мк11,27), што уопште поседују такав недопустиви идол, у чијем су у ствари поседу.
      И потом када му је хулни новац показан Исус је дао одговор какав је тадашње слушаоце запрепастио, а њега самог водио даље, сигурним путем ка Голготи.
      Наиме, у Јеванђељу прича даље иде овако:
      „И рече им (Исус): Чији је ово лик и натпис? А они му рекоше: Цезарев. И одговарајући Исус рече им: подајте (узвратите – αποδοτε) цезарево цезару а Божије Богу. И задивише му се“ (Мк 12, 16–17).
      За разлику од Исусових, наши савременици углавном нису тако запрепашћени ни задивљени Христовим одговором, сем, можда, као мудром досетком.
      Ушима и очима већине данашњих слушаоца-читалаца ове приче, након проласка кроз филтере капиталистичке модерене, просветитељства, деизма, пост-модерне, тј. буржујске секуларизације и неолибералног пост-секуларизма у ком као хиљаде цветова цветају new age духовности, Исусов одговор звучи сасвим природно и очекивано. Шта би друго могло рећи „Мило детенце Исус, које не уједа и ништа не кошта“ (по изразу Ернста Блоха), а још доноси и профит, него: Дајте цезару цезарево а Божије Богу, свакоме његов део, световни: држави с њеним апаратима, а духовни: религији и њеним институцијама – уколико желите да тако искористите своје људско право на слободу вероисповести.
      Али Исусови непосредни слушаоци, у „предреволуционарној“ ситуацији тадашње Јудеје која се још није била охладила ни од претходних револуционарних покушаја (Дап 5,37), балансирајући усред фракционашких борби месијанских група (сјајно карикираних У „Житију Брајановом“ Монтипајтоноваца), нису познавали нама сасвим „природну“ одвојеност политике и „духовности,“ И били су потпуно запрепаштени (εθαυμασαν) Исусовим одговором.
      „Узвратите цезарево Цезару а Божије Богу“, пригушен је, али малтене дословни, ехо револуционарног Макавејског поклича: „Узвратите незнабошцима њихово уздарје и чувајте наредбе закона“ (Мак 2,68). Што је тада значило узвратите незнабошцима дару за меру и држите се Бога који ће вас подржати у борби. Маквејско: „Узвратите незнабошцима њихово уздарје“ одјекује у Исусовом: „Узвратите цезарево Цезару“, А тадашње „и чувајте наредбе закона“ у садашњем„а Божије Богу.“
      Запрепашћујући енигматични одговор Исуса који је још као дечак био сведок револуционарних дешавања у Сепфорису надомак његовог Назарета и крвавог данка Риму за то у виду распећа невероватног броја Зилота, одмах је препознат, с правом или не, и као прикривени али несумњиви позив на револуцију, па је пред Римским намесником Пилатом оптужен управо да „забрањује давати цезару порез, И говори да је он Христос цар“ (Лк 23,2).
      Христос говори и поступа управо супротно од онога како се данас обично схватају његове речи. Оне никако не значе афирмацију поделе на небеско и земаљско, или на духовну и световну власт, итд., још мање представљају некакво бланко помазање касније „симфоније Цркве и државе“. Христос не пориче конкретног цара Тиберија, у име евентуалног праведног – Јеврејског Цара, па макар то био најправеднији замисливи цар – сам Исус као Месија. Одрицањем ове могућности као ђавољег искушења (Мт 4, 8 – 10; Лк 4, 5 – 6) Христос је и започео свој месијански рад (Јн 5, 17). У конкретној историјској ситуацији Цезар и његов порезни новац били су незамисливи без квази божанских атрибута, тако да, у датим околностима, негирајући њих Христос негира сам концепт цара и поданика и новца који је веза међу њима.
      Новац везује Цара и поданике и раздваја људе. На том конкретном плану манифестује се универзално отуђење. Ово добро илуструју Марксове речи: „Ако је новац веза која ме веже за људски живот, привезујући друштво уз мене, повезујући ме са природом и човеком, није ли новац веза свих веза? Зар он не може разрешити и свезати све везе? Није ли зато, такође, и универзални посредник сепарације“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844).
      Христос као да својим одговором овде поново каже: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт 6, 24), зато дајте мамоново мамону и пођите за мном!
      Поћи за Христом и дати Божије Богу значило би придружити се месијанској заједници која није заснована на новцу као вези субординације (тада патроната а данас капитала) „изражене у комплетној доминацији мртве материје над човеком“ (Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844), већ на свези (политичке) љубави (ἀγάπη).
      Јубилеј
      Заједница је централна стварност хришћанства и кључни концепт хришћанског светоназора, а заједница коинōниа, нужно укључује заједничка добра коина, тако да је њихову прерасподелу у том правцу Исус најавио, речима пророка Исаије, у својој почетној програмској месијанској беседи у синагоги у Назарету:
      „Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим (да објавим добру вест) сиромасима… да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати, да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу“ (Лк4, 18–19) – овде Исус цитира прорка Исаију (Ис 61,1–2) који упућује на Књигу Левитску (3Мој 25).
      Наравно ова „година пријатна Господу“ (Κυρίου δεκτόν) је година „јубилеја“ непријатна богаташима и тлачитељима. Наиме свака седма година је „суботна“, и тад је земљу требало остављати необрађену а природни њен род препустити на употребу сиромасима, док је седам пута умножена суботна година – Година Јубилеја, када су робови ослобађани, дугови опраштани, а земља поново редистрибуирана без обзира на то што су је неки од богаташа једноставно наследили.
      Свакако Христос не проповеда да је сад, просто, поново дошла још једна законска педесета година и да се треба придржавати закона у вези са тим, премда би и то било неприхватљиво за тадашње моћнике, већ да су се месијанска очекивања везана за наступање трајне Године Јубилеја у месијанском добу – и социо еконмских промена везаних уз њу, коначно испунила у њему као Месији (Лк 4, 21).
      Читаву Христову активност: његове беседе, чуда, сталне позиве: хајде за мном!“, његово иначе неразумљиво инсистирање на одрицању од свега што се има (Лк 27,33) као обавезујуће да би се уопште било његов ученик, па чак и ороштај дугова из оченаша, треба посматрати у светлу ове програмске беседе, а не тек у смислу индивуализованог аскетизма заснованог на спиритуализованим читањима јасних, али скандалозних Христових речи. Комунизам добара прве хришћанске заједнице најпрецизније описан у Делима Апостолским заувек остаје пардигматски пример месијанске организације: „И имаху све заједничко“ (Дап2,44), кроз егалитарну редистрибуцију унутар читаве заједнице „и тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно“ (Дап 2,45). Последица такве прерасподеле је то да је „благодат велика била на свима њима. Јер нико међу њима не беше у оскудици“ (Дап 4, 33–34). Дакле ефективна егалитарна прерасподела је велика Божија благодат.
      Једном је, у току расправе о глади у Кини, Симон Вејл запрепастила Симон де Бовоар, узвративши на њену опаску како „човек не живи само хлебу,“ речима да је највећа благодат утолити (нечију) глад хлебом. Према томе управо је земаљско небеско – тј. благодат, али и небеско је земаљско у Христу – у коме је трансцеденција иманентна до мере да јој се може тепати са „Аба“.
      Можда би у се наше време, у коме га слуге и робови капитала протерују на небо, Христос сложио са Хегеловом духовитом инверзијом његових речи, „Тежите најпре за храном и одећом, и Царство Божије ће вам се само додати“ (Хегел; писмо Карлу Лудвиг фон Кнебелу, 1807).
      Милост мира
      У сваком случају, Христова смрт и васкрсење показују да егалитарно заједништво има космичке и есхатолшке димензије.
      Хришћанима је добро познато да за Цркву, као месијанску заједницу, узвраћање Божијег Богу, јесте евхаристијска пракса узвраћања творевине творцу као Христовог тела (принесеног на крсту) на основу његовог очовечења, смрти и васкрсења. У том светлу, сам Исус је дао цезарево цезару, поставши Он лично (генерички или саборни човек) крвави порез принесен слушкињи Сатане – свакој држави. Јер, јеванђеоски гледано, сва царства – све државе овога света су „ђавоље“, што Лукино Јеванђеље сажима у две реченице: „И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је“ (Лк 4, 5–6).
      Према томе, Христос је узвратио цезару цезарево: леш осуђеног, измученог, и разапетог човечанства – од сада мртвог свакој власти. и Божије Богу: Целог слободног Божијег човека – сваког човека, читаво човечанство, сва бића и космос.
      Свакако у историји овакво ослобођење је процес, месијански процес. Поставши првина овог процеса који је у Њему као Месији конститутивно довршен, Христос већ унапред представља „скок човечанства из царства нужности у царство слободе“ (Антидиринг) И почетак преокрета који се неће зауставити док све отуђене друштвене односе не револуционише у неотуђене, па ни тада, имајући у виду есхатолошки хоризонт космичке деалијенизације: „Постаде (отуђено) царство овога света (неотуђено) Царство Бога (Отк 11, 15).
      Ново вино у нове мехове
      Маркс у својим Филозофским забелешкама, ставља у уста персонификоване економије следећу команду: „све ваше морате учинити таквим да се може продати, тј., таквим да је корисно“ Дакле све – до самог људског тела и душе, треба да има сврху изван себе. Према томе, етика капитализма (заснована на разменској вредности) може се сажети у изокренути Кантов категорички императив: Поступај тако да човечанство у својој личности као и у личности сваког другог човека никада не употребљаваш у исто време као сврху него увек само као средство. Сва бића су „средства,“ тј. у последњој инстанци, новац као нумерички топос општег отуђења (а у нашем пословном језику „средства„су метонимијски израз за новац). Све је новац, баш како Павле, у крштењској фрази посланице Колошанима, каже за Христа да замењује све друштвене категорије које у њему умиру, па их у месијанској заједници више нема: „него је – уместо свега осталог – све у свему Христос“ (Кол 3,11). Чини се да је управо то тачка у којој је новац упоредив са Христом и отуђење у новцу са „отуђењем“ у Христу.
      Међутим, за разлику од новчаног облика комодификованих бића која будући роба имају своју тржишну цену, облик Христа (2 Кор 3, 18) бића чини непроцењиво „скупим“ у мери у којој је свети Дух у њима непроцењив (1Кор 6, 20)). Дакле „у Христу“ бића се не покоравају економским законима понуде и потражње (1Кор 7,23), пошто нису средства за тржишну размену, него су вредност у себи. То што бића у Христу (слично истинскима уметничким креацијама по Марксу) имају непроцењиву инхеренту вредност, тј. апсолутну вредност – вредност Апсолута, не значи да је ова вредност не-друштвена, јер и природа непроцењве „вредности“ апсолута/Бога није недруштвена, већ, по светом Васиљу Великом, природа Божија су Отац и Син и Свети Дух, дакле општење/заједница личности (природна заједница/κοινωνία φυσική), односно „друштво“. У Христу сва природа може бити такво неинструментално, безинтересно друштво које није подређено било каквој сврси изван себе, нити је отуђено у безлично средсво за нешто друго, већ је присно и лично.
      „Човек је – по Марксу – зоон политикон у најбуквалнијем смислу, не тек друштвена животиња, него животиња која може индивидуирати једино усред друштва“ (Карл Маркс, „Grundrisse“).
      Ако је тако, а хришћански концепт месијанске као онтолошке заједнице показује да јесте, онда квази-хришћанска, неолиберална флоскула: „не мењај друштво него себе!“ нема смисла, јер све што приписујемо јединки припада заједници у којој се она конституише. Тако је и сама „свест од почетка друштвени продукт и остаће тако све док постоји човек“ (Карл Маркс, Немачка идеологија). Зато промена свести – метаноиа, већ значи да се нешто мења на плану читаве природе. Таква промена природе набоље, замислива је уколико узмамо за истинуту шесту тезу о Фојербаху, према којој:„људска суштина није апстрактум који је својствен појединачном индивидууму, већ је у стварности она свеукупност друштвених односа“ (Карл Маркс, Тезе о Фојербаху), из чега следи да се променом друштвених односа мења и људска природа која је њихова свеукупност, и последично природа уопште.
      Свеукупност, пак, друштвених односа у капитализму се појављује у форми новца. У новцу као реалној апстракцији, отуђена је читава стварност – притом отуђење можемо мислити, али се са њим не можемо борити мимо његове истроијске форме (капитализма, феудализма, робовског рада) која је данас: неолиберални капитализам.
      За разлику од универзалног еквивалента новца, Христос није име за бићима страну апстракцију у којој би она била отуђена, већ за њих саме у месијанском процесу. А то је „онима које води Дух“ (Рим 8, 14) иманентни процес разотуђења у, такорећи, „бићу врсте“ (а „рећи да је човек биће врсте – по Марксу – исто је што и рећи како се човек уздиже изнад сопствене субјективне индивидуалности, да препознаје у себи објективну универзалност, и тако транцедира себе као коначно биће… и види се као универзално и зато слободно биће“ – Карл Маркс, Економски и филозофски манускрипти 1844).
      Међутим, месијански процес није непрекинути хармонични континуум природе и историје, нити је револуција друштвена ентелехија. Револуционарни субјект и месијански каирос онемугућују конзистеност сваког система и подразумевају револуционарне прекиде на тачкама преласка из старог у ново, што је истовремено и борбена процесија ка новом „друштвеном човеку“ и победничка гозба у њему: Смрт старог и васкрсење у новом (Јн 12, 24; Рим 6, 6; 6, 8; 6, 11; 1Кор 15, 36; Кол 3, 3; Отк 21, 5 ).
      Радујте се са мном јер нађох драхму коју изгубих
      Апстраховање бића у новцу зрели научни Маркс у капиталу као и млади „хуманистички“ Маркс у Париском манускрипту, пореди са њиховом унивезализацијом у Христу, посматрајући оба процеса као отуђење у друго-бићу (Anderssein).
      Међутим, ова два процеса нису исто.
      Док капиталистичка организација света поништава сва лична својства сваког бића, сводећи све на њихов универзални еквивалент – новац који им одузима суштину тако да не постоје ни за себе ни за другог, већ једино за безлично друго капитала; универзализација у генеричком човеку, у саборној личности у Христу, афирмише универзалност у сингуларности сваког појединачног бића које постоји за себе колико постоји за друге – тако, вредност једне пронађене изгубљене драхме није мања од вредности преосталих девет, а једна изгубљена овца чак вреди више од преосталих деведесет девет. Овде сваки поједини члан скупа има „већу“ вредност од скупа, јер личности се не збрајају (Лк 15, 4–9).
      Речи младог Маркса о преображају природе у новом друштвеном човеку као да описују баш ово:
      „Људска суштина природе постоји тек за дружбеног човјека; јер тек овде она за њега постоји као веза с човеком, као његов опстанак за другога и опстанак другога за њега…Тек му је овде његов природни опстанак постао људским опстанком, и природа је за њега постала човеком… дакле, довршено суштинско јединство човјека с природом, истинско васкрсење природе, спроведени натурализам човека и спроведени хуманизам природе“ (Карл Маркс, Приватно власништво и комунизам 1844).
      Као што зрели Маркс није одбацуио своју младалачку визију, него ју је конкретизовао у историјском процесу еманципације у односу на стварне услове отуђења у капиталистичким односима производње; ни месијански универзализам не потире Марксову визију, него је, ако је веран себи, већ садржи али се њом не исцрпљује, превазилазећи је свекосмичким и есхатолошким хоризонтом своје наде.
      Ово међутим мора бити конкретизовано и у оном „овде и сада“ наше историјске егзистенције каква не сме остати индифернтна према класној борби као што то није био ни јевађеоски Христос – који није био задовољан тиме да се новац троши на милостињу сиромашнима, пре него на његово (револуционарно) месијанско дело које своју шансу/каирос има само у одређеном непоновљивом историјском часу (Мк 14,6 – 9), од чега ништа не може бити важније (Лк 10, 41- 42).
      Према Лукином јеванђељу, Месијина мајка, Богородица Марија, месијанско дело дефинише овако:
      „Збаци моћнике са престола и подиже понижене. Гладне испуни добрима а богаташе отпусти празне“ (Лк 1, 51–52).
      Маријина протесна песма која објављује наступајући месијански друштвени преокрет, кроз историју је била увек поново забрањивана: У Индији под Британском колонијалном управом, у Аргентини, у Гватемали, у Ел Салвадору, и широм света где год су је покрети за правду усвајали као своју.
      Добра вест је да је револуционисање свих димензија постојања у Христу постало могуће и да месијанска заједница може бити фронт отпора моћницима и богаташима, а слободна територија понижених и гладних који са Месијом већ једу победнички обед – док се не испуни у Царству Божијем (Лк 22, 16).
      А по речима Христа:
      „Време се испунило
      И Царство Божије се приближило“
      Зато „Промените свест/μετανοειτε
      И верујте у добру вест/πιστευετε εν τω ευαγγελιω“ (Мк 1, 15)
       
      Александар Суботић
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Tamara2,
      Поштовани, 
      Замолила бих да уколико неко има информацију ме упути на проверени извор. У књизи Чедомира Попова ,,Велика Србија: стварност и мит" пронашла сам следећи цитат: ,,посебно важна мера Карловачке митрополије било је проглашавање свих владара лозе Немањића (осим цара Душана) за православне светитеље, чиме се високо уздизао спомен на славну историјску прошлост српског народа“. Зна ли неко када се десило то проглашење?
      Корисна би ми била и информација где могу наћи тачне датуме када су канонизовани чланови владарске куће Немањића. 
    • Од Логос,
      „Чин освећења цркве светих Константина и Јелене у Каиру је историјски тренутак за Православље“, казао је Његово Блаженство патријарх Теодор. Он је и началствовао светом архијерејском Литургијом, док је претходно вече одслужено вечерње богослужење.     Премијера Киријакоса Мицотакиса и грчку Владу представљала је заменица министра просвете Софија Захараки. Она је посетила две грчке школе уКаиру, школу Ахилопулејос (основна школа) и Ампетејос школу (средња школа и гимназија).   У обраћању медијима, председник Грчке заједнице Каира Христо Кавалис изразио је своју раост због посла који је обавила египатска држава.   Такође је истакао чињеницу да „од 1907. године црква Светих Константина и Јелене увек представља прекретницу у Каиру, јер је то најважнији храм за грчку заједницу. Ово је главни храм. Овде можемо пронаћи сва имена наших добротвора и хероја убијених током ратова у којима су учествовали наше баке и деке“.   Председник Грчке заједнице такође је говорио о црквеној мисији реновиране цркве Светих Константина и Јелене, која ће играти и важну улогу за Грчку заједницу у Египту. Посебно је рекао: „У Египту се све што је старо више од сто година сматра спомеником културног наслеђа. Овај споменик  је стар преко  сто година. Чињеница да нам египатске власти дају поверење, издајући нам дозволу да је обновимо, значи да знају да волимо наше културно наслеђе и зато га желимо одржати у животу. Овај храм најављује нову еру за нашу заједницу. Први корак који би требало да предузмемо јесте да верујемо да можемо отворити ново поглавље и кренути даље.“     Извор: Инфо служба СПЦ
    • Од Аристарх,

      Приредио Бошко Антић, адмирал у пензији
        Немањићи су скоро два века владали Боком и Приморјем. За то време имали су развијену трговачку и ратну морнарицу.
      Било је то време процвата поморства Боке. 
      Приморски градови имали су потпуну аутономију, па је то било време када је српска држава била на врхунцу своје моћи.
        Бодинов велики жупан Вукан и његови наследници припремили су терен Стевану Немањи да створи српску државу, која је по њему и добила епитет "немањићка". Постоји сумња да је Немањин отац Завида из рода жупана Вукана.

      Немања је ширећи стално своју државу, 1185 године припојио Зету, укључујући и Боку. У почетку владавине Немањића овим просторима Немањим брат кнез Мирослав управљао је Захумљем које је у другој половини 12 века ушло у састав српске феудалне државе. До пропасти српског царства тежиште српске трговине било је углавном усмерено преко Јадрана, што се наставило и после освајања пространих области.

      Српски жупан Немања је, држећи у својој власти читав обални појас од Макарског приморја до Љеша, покушао да освоји и Дубровник, без византијске заштите. Немања није успео да га заузме због његове топографије и фортификације, као и због Немањине слабости на мору. Његов покушај је спречила дубровачка флота од 11 бродова, која је августа 1184 године победила флоту од 13 бродова Немањиног брата Мирослава крај села Пољица, код Колочепа. То је била прва поморска битка коју је Дубровник самостално водио.

      Немањићи су владали и Скадром, а с њим и Скадарским језером. Међу насељима око Скадарског језера постојао је у то време жив саобраћај с већим или мањим лађама. Од старих времена су се пловила на Скадарском језеру делила на "лађе"(на арбанашком "лундра"), "лађице"("фркет") и "чунове"("суља"). Лађе и лађице су обично имале четири или више весала и често су употребљавале једра и кормило.   ДВА ВЕКА НЕМАЊИЋА   Читава Бока је припадала Немањићима и под њиховом влашћу остала је све до 1371 године. Котор са непосредном околином остао је у византијској власти све до краја 12 века. Врхунац своје аутономије постигао је у држави Немањића. Которска општина је у средњем веку обухватала полуострво Врмац и Доброту до Љуте, а припадали су јој још Пераст и Превлака с полуострвом Луштица. Тиват је у средњем веку био летовалиште которске властеле. Доњи Јадран и Зета су под влашћу Немањића напредовали у привредном и културном смислу. Вести из тог доба о Захумљанима и њиховом поморству несумњиво се делом односе и на Пељешчане. Немањин брат, кнез Мирослав, је владао Захумљем. Прве вести о бродарству Пељешца донео је у 12 веку арапски географ Ел Идриси, у свом путопису, који каже да су становници Стона имали бројне бродове. И у корчуланском архиву има потврда о средњовековним пељешким бродовима, који су долазили на Корчулу, понекад и због пљачке. Осим Стоњана, превозима соли из Стона бавили су се и становници свих села на северној обали полуострва, према Неретви (Малом мору).   КОТОР ГЛАВНА ЛУКА


      Котор је у то време био главна лука и први трговачки град у Србији. Био је познат као "краљев двор" и тако исто и као"столни и славни" град, како га назива цар Душан. Немања је утврдио Котор и имао је у њему двор. У њему је живио његов син Вукан. Стеван Првовенчани је посећивао Котор, а и најмлађи Немањин син Растко - Свети Сава, када је оснивао Зетску епикскопију на Превлаци код Тивта. Краљица Јелена Анжујска, мајка Драгутина и Милутина, била је нарочито наклоњена Котору и преко ње многи Которани долазе до високог положаја на двору Немањића. Краљ Драгутин је походио Котор, а исто тако и краљ Милутин неколико пута. Стеван Дечански поверио је которском фрањевцу фра Вити зидање своје задужбине Високих Дечана. Душан је поверио државну функцију Николи Бући, а затим Павлу Пасквалићу, а његов син Урош имао је два министра финансија(протовестијара).

      "Историјски документи, чију веродостојност потврђују Константин Јиричек, Константин Манасес и Кристијан Енгел", пише Живорад Тасић у часопису «Наутичар", говоре о благу Великог жупана - Немање, "родоначелника краљевске и царске куће на Балкану". У то време крајем 12 века када су Срби, практично, били под влашћу Византије, велики жупан Немања склопио је тајни уговор са Венецијанцима о савезништву против византијског цара Манојла Комнина у замену за декларацију о независности Србије. 

      Велики жупан Немања, по овом аутору, био је преко своје сестре (којој историја није забележила име) у родбинским везама са венецијанским дуждом Витолом Другим Микијелијем, која је била удата за дуждевог сина кнеза Леонарда Осорског.

      Чињеница да је Котор припадао римској цркви није сметала Немањићима. У оно доба то је била њихова економска и политичка рачуница, пошто им је главни циљ био да одрже Котор и Боку у својој власти без сукоба и трзавица и зато су Которанима давали повластице. Немањићи уопште нису дирали у аутономију града и у његово комунално уређење. Котор је сачувао своју градску управу, кнеза, Велико и Мало веће, свој статут, ковницу и свој новац.


       
      РАЗВИЈЕНО ПОМОРСТВО И БРОДОГРАДЊА
       
      Поморска трговина је под Немањићима добила још јачи подстицај. У доба Немањића, Котор је имао своје бродоградитеље, бродоградилишта и бродове. Међутим, подаци о тим бродовима су оскудни и само у неколико списа се помињу. Помиње се и бродоградилиште у Перасту. Много је више података о поморско- трговачким трансакцијама, куповању и продаји бродова, те грађењу бродова.

      После смрти последњег Немањића попустила је централна власт у Србији и са распадом српске државе почело је и осамостаљивање и приморских крајева. Котор и Бока су привремено били под заштитом Угарске, а потом краља Твртка Првог.

      У време Немањића Превлака, мало полуострво овалног облика у источном делу Тиватског залива, имала је посебно место и значај. Са копном је била везана природним уским ниским земљоузом, који је море плавило за време плиме, па се стиче утисак да је Превлака острво и полуострво. У 13 веку на Превлаци је било седиште Зетске епископије. Не зна се тачно када је изграђена Зетска епископија, али има доста података о превлачком манастиру. Најчешће је реч о његовој метохији, а о имањима која су имала одређене обавезе према манастиру. Манастир је престао да постоји у 15 веку, када су ови крајеви пали под млетачку власт. По усменом предању манастир су разорили топови са млетачких галија зато што су попови помагали устанак у Грбљу. Манастир је обновљен, али му се више никада није могао повратити стари значај. Остаци манастира су, изгледа, највише страдали у 19 веку, када је са њега узиман материјал за градњу цркве Свете Тројице.
       
      СЕДИШТЕ МИТРОПОЛИЈЕ
       
      Да би се имала потпуна слика о изгледу Митрополији зетско-дукљанској и манастиру арханђела Михаила на Превлаци у 13 и 14 веку треба знати да је то била једна од највећих, а и најрепрезентативнијих, грађевина у Боки Которској у средњем веку. Без двоумљења у њој је била црква где је служио православни зетски епископ.

      Постоје подаци да је на Превлаци постојало бродоградилиште у коме су грађени и поправљани и трговачки и ратни бродови. У литератури о бокељском поморству, за цара Душана углавном се везује Котор, али се нађу подаци по којима изгеда да је бродоградилиште на Превлаци користила и ратна флота цара Душана, поготово његови нови бродови купљени у Венецији 1348 и 1349 године. Ту су бродови из флоте цара Душана још више наоружавани и припремани за комбиновану борбу пешадије и морнарице у нападима на Босну и њено приморје (1350). Постоје подаци да је неко време на Превлаци био сидрен део флоте цара Душана. Треба имати у виду да је некада појам "наоружавање бродова" подразумевало и снабдевање бродова посадом.

      Црква Светог Ђорђа у Ораховцу помиње се 1446 године, али се сматра да је она из периода Немањића. Интересантна је повеља цара Стефана Душана од 1351 године којом потврђује старија даровања и спомиње и ову цркву са њеним метохом. То значи да је Ораховац спадао у метох овог манастира. По једном тврђењу црква је подигнута за време Стефана Првовенчаног, који је по легенди ловио по Ораховцу и некако, да би могао осмотрити околину, попео се на стену где се данас налази црквина. Пао је са те стене, осносно није могао сићи, па му се указао коњаник на белом коњу и рекао му да пође за њим. Стефан га послуша и идући за њим  срећно се спаси. Уверен да је коњаник који га је спасио Свети Ђорђе, Стефан у спомен свом чудесном спасењу подиже на том месту цркву у част великомученика Ђорђа. Касније је нађен натпис изнад врата цркве на којима се налази име Стефана Првовенчаног.

      За ову цркву се тврди да ју је градио Симеон краљ Србије, а  тај Симеон је баш Стефан Првовенчани, који се у калуђерству прозвао Симон. Према томе, ова теорија би се слагала са тврдњом народа и легенди о настанку ове цркве.

      Данчуловина на Брдима до Превлаке је средњовековни дворац, чија старост није утврђена, али се предпоставља да је стар колико и манастир на Превлаци код Тивта.

      Предање говори да је цар Душан боравио у овом дворцу и да је за успомену на тај боравак направљен његов лик који је у дворцу Данчуловина био све до почетка Првог светског рата, када су га аустроугарски жанадри уклонили. Приликом посете Превлаци (вероватно 133. године) наводно је богато подарио манастир и похвалио монахе због гајења пријатељства с Дубровчанима.




       
       
      У Боки, нарочито у Грбљу, веома је распрострањена легенда, односно веровање и чврсто уверење, да је цар Лазар рођен у Грбљу и да није из Прилепца од оца Прибца. По њој он није Хребељановић већ Грбијановић. Рођење и отац су му измишљени само да би се прикрила истина по којој је Лазар незаконити син Руже, сестре цара Душана. Цар Душан је сестру протерао са двора и она се обрела у Грбљу, где се родио Лазар. При навраћању цара Душана у Боку, у манастиру је било за њега припремљено његово омиљено јело, које је знала да припреми само његова сестра Ружа. Тако је цар Душан сазнао где је она боравила и да је родила сина. Он се цару одмах допао и узео га је са собом.
      Кад је цар Душан 1348. гдоине заузео Епир, држао је у својој власти (изузев Драча) читаву јадранску обалу Балкана до Дубровника. за своје планове у освајању Цариграда морао је да има јаку морнарицу и због тога је био пријатељ Венеције, током своје владавине. Везивало их је непријатељство према Угарској, али око заједничког освајања Царигарда нису могли да се договоре. Немањићка Србија се осалањала на бродове својих приморских градова, као и на помоћ Дубровника. Зато је цар Душан одлучио да организује своју флоту, али у томе није успео. У својим великим освајачким походима, којима је било обухваћено и освајање Цариграда, цар Душан је имао потребе и за јаком флотом. Он је свакако пре него што ће затражити ратне бродове од Венеције, којој је још 1346. године предлагао савез у рату против Византије, позвао Которане да опреме што је могуће већи број галија. Сигурно је било опремљено у Котору више галија у тренутку кад је млетачки Сенат 15. новембра 1348. године био донио одлуку да се цару Душану додели, поред ранијих три, и четврта галија. Пошто су Которани вероватно били ангажовани са својим галијама , српски владар је приликом поновног тражења галија од Венеције, тражио од ове да му за њих да и људство. У одговору млетачког Сената од 20. јуна 1349. године пише: "Извињавамо се што нисмо у стању удовољити вашем тражењу људи због нарочите наше потребе". Ако се и за ово време Душановог великог припремања ратне флоте не може утврдити број которских галија, може се с правом тврдити да их је тада било највише. За припремање што је могуће већег броја которских галија, сигурно је био посебно ангажован Которанин  Никола Бућа, Душанов протовестијар, који је у име српског цара, и као његов посланик у Венецији, заговарао и прибављање галија од млетачког  Сената.
      Которска галија
       
      БОКЕЉСКА "БРАТОВШТИНА ПОМОРАЦА" У ВРЕМЕ НЕМАЊИЋА
       
      Организована делатност бокељских помораца јавила се још почетком деветог века. Она је мењала своју структуру током векова. Прво је имала војни карактер и служила је не само за одбрану територијалних вода већ и као борбена снага у оквиру византијске флоте. Тај исти карактер задржала је и у доба српске немањићке државе.
      Уживајући атутономију најширег типа у оквиру српске намањичке државе, Котор је, развијајући  разноиврсне делатности привредног карактера, постао један од најзначајнијих градова српске средњовековне државе и њена главна поморска лука. У ово време јача и његова морнарица. Тада су у Котору, почетком 14. века, донешене и законске одредбе које су регулисале и службу на ратним галијама, за то време најјачим и најефикаснијим пловним борбеним средствима. У Душановим плановима за освајање Византије, а посебно Цариграда, биле су предвиђене и ратне галије, чији је стрешински кадар и посаду могла обезбедити једини организована которска морнарица.
      Баш у време највећег средњовековног економског и културног успона Котора и Боке, под окриљем владавине Немањића, долази до измене карактера Которске морнарице и она постаје  сталешко удружење "Братовштина помораца". Предпоставља се да је већ тада имала свој статут.

      БУДВА И ПАШТРОВИЋИ
      На подручју Јадранског мора на коме се простирала средњовековна српска држава укрштали су се њени интереси са Византијом, која је била поморска држава и за одбрану свог царства имала је јаку и велику флоту. Бокељски залив је био идеалан као природна лука где су се склањали бродови. Византијска флота имала је у њој одличну базу за операције на Јадранском и Средоземном мору. Византија је због својих интереса водила благу политику према многим поморским областима и градовима далеко од Цариграда, па је у том духу давала разне самоуправне повластице.

      Многи византијски цареви су Паштровићима давали привилегије за поморску службу коју су обављали у корист Византије. Многе луке су постајале стециште трговине. Цар Хераклије је увео прве мере одбране, а цар Никифор (802 - 811) је извршио јаку организацију тако да су градови на јадранској  обали чинили поморске базе, чији је задатак био одбрана поморских путева.
      Паштровићи и Будва су имали посебан положај у односу на Боку. Ту није било предуслова за развој поморства, јер читава обала је отворена према мору.

      Доласком Словена ови крајеви добијају словенски карактер. Током средњег века ови крајеви припадају Византији, затим зетским владарима и Немањићима. Тада Будва гради своје  зидине, да би се одбранила од пирата, док остали део Паштровића остаје отворен и незаштићен. У доба Милутина и Душана, Будва добија аутономију и ствара своје темеље поморског живота. Немањићи се и данас помињу у Паштровићима. У то доба манастири су били метох манастира Дечани, а многе паштровићке одлуке су биле засноване на Душановом законику. Користили су ћирилицу.

      После смрти цара Душана централна власт је попустила, Балшићи су завладали Зетом и држали ове крајеве у свом поседу. Ђурађ Балшић заузео је Будву 1367. године и она је у поседу Балшића остала до смрти последњег Балшића 1421. године. Будву је поседовао босански војвода Сандаљ Хранић од 1391. до 1398. године. Њом је управљала његова жена Јелена, кћерка кнеза Лазара. Будва је у то време била главна поморска лука.

      Извор: Восток.рс

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...