Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Sign in to follow this  
александар живаљев

NA STOTINE LJUDI U BEOGRADU ČEKALO U REDU ZA JEDNE PATIKE

Оцени ову тему

Recommended Posts

МОДЕРАТОР

Na stotine ljudi u Beogradu čekalo u redu za jedne patike

 24.11.2019703 REAKCIJE
NOIZZ SNEAK(ER) PEEK: TRAVIS SCOTT X NIKE AIR FORCE 1 "CACTUS JACK" PR fotografije
  •  
  • NA STOTINE LJUDI U BEOGRADU ČEKALO U REDU ZA JEDNE PATIKE
 

Ivana Stojanov IVANA STOJANOVSenior Editor

FACEBOOK
TWITTER
Ni jaka košava nije sprečila zaljubljenike u patike da porane i zauzmu red koji se tokom celog prepodneva pravio ispred prodavnice "Tike" u koju je stigao model Air Force 1 Cactus Jack, nastao u kolaboraciji Travis Scott x Nike.

Model Air Force 1 Cactus Jack o kom sve detalje možete pročitati u našoj rubrici NOIZZ patika je danas stigao u Tike, ali nije bilo lako ugrabiti svoj par. Deljenje brojeva za učestvovanje u izvlačenju je počelo jutros u 9:30, pa se red formirao mnogo pre toga.

 
 
 

unMk9kpTURBXy8wMmQ2N2I5MGM3ODEyZmNhODljZTU0MTlhOWE4ZWQ5MC5qcGeSlQLNA8AAwsOVAgDNA8DCw4GhMAE

 

Pravila igre su sledeća: jedna osoba je mogla da se prijavi za jedan broj, a nakon podele brojeva je počelo izvlačenje. Oni koji su izvučeni su mogli da kupe samo jedan par patika. Ukoliko izvučena osoba nije bila prisutna u trenutku prodaje, nije imala pravo da Air Force 1 Cactus Jack kupi kasnije. Dostupne su bile veličine od 39 do 46, a cena je 20.790 dinara. Sudeći po Tike storijima na instagramu, patike su rasprodate i do njih je danas došlo 639 ljudi.

 

01ek9kpTURBXy85OTE1ZjZjNmY1NTdlY2RiMmVlNzc5MDI4ZmZiZDdkNC5qcGeSlQLNA8AAwsOVAgDNA8DCw4GhMAERed ispred Tike radnje Foto: Instagram / Noizz.rs

 

Ono što izdvaja Cactus Jack od svih njegovih dosadašnjih kolaboracija na prepoznatljivim Nike modelima oplemenjenim Travisovom estetikom je višebojnost i koloritni kvalitet celokupnog izgleda patike, pojačan srednjim delom đona u boji ovsene kaše sa kontrastnim vezom acid green koncem. Nama sa ovih prostora neće promaći da je Cactus Jack ispisano ćirilicom. Air Force 1 Cactus Jack je ove godine sigurno jedna od najvažnijih vesti za sneakerheade širom sveta, pa i kod nas. Zato ne čudi što je i Beograd danas ličio na druge prestonice u kojima je kultura patika opsesivno ušla u pore klinaca koji žive streetstyle.

 

Izvor: Noizz.rs

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Otac Isaija Jokić već 12 godina u mantiji spasava pse i mačke, pomazuje ih, a mnogi vernici njegovim službama u manastiru Ilinje prisustvuju zajedno sa svojim ljubimcima

       
      U prepunoj maloj crkvi je toplo, više od stotinu vernika iz različitih krajeva Srbije, ali i Republike Srpske, došlo je na službu Svetog tajnog jeleosvećenja.
      U manastiru Ilinje kod Bogatića otac Isaija čita jevanđelja, a potom sa svojim pomoćnicima pomazuje vernike osvećenim uljem. Među prvima je pomazao slepo mače, dok mu je kod nogu kuca Asija, koju je čovek udario tako jako da je postala invalid. Dobro ste pročitali, pas i mačka su u crkvi i otac Isaija ih pomazuje. Na isti način kao i vernike u ljudskom obliku. Jer i naši ljubimci su božja bića. Ako mene pitate - mnogo čistija od ljudi.

       
      Nešto kasnije ću se vratiti na samu službu. Želela sam samo da pokušam da vam dočaram tu divotu - životinje i ljudi zajedno na službi u crkvi. Baš onako kako bi i trebalo da bude. Tu je bilo još nekoliko pasa koje su vernici doveli sa sobom i tokom dva sata, koliko je trajalo jeleosvećenje, niko od njih se nije čuo, a kamoli neku štetu napravio. Mirno su sedeli, ležali tik do svojih ljudskih prijatelja. Jedino je slepa maca Stefan, kojoj su i prednje šapice deformisane, bila u rukama. Savršeno mirna i vesela...
      ŠUMA SMRTI
      - Punih 12 godina spasavamo životinje i udomljavamo ih. Mnogi vernici dođu autobusima, oduševe se ovim divnim psima i usvoje ih. Neki dođu i po drugog, trećeg... Nažalost, mnogi ljudi iz ovog kraja pse i dalje nazivaju džukelama i ophode se prema njima sa nepoštovanjem. Ili još gore, tuku ih, muče... Misle da je pas za lanac i koru hleba. Kad im više ne trebaju ili kada su na izdisaju, samo ih puste i onda ti isti ljudi dođu u crkvu. To nisu pravi vernici. Pravi vernik neće povrediti drugo biće - mirnim glasom govori otac Isaija, koji je u mantiji mnogo puta išao do "šume smrti", mesta nadomak manastira gde ljudi prosto bace životinje. Kao kesu đubreta. Samo istovare i produže... Užasna jeza me je prošla telom dok sam ovo slušala. Ali i od goreg ima gore...
      TOLIKO LJUBAVI
      - Našli smo mrtvu majku koja je, kako bi zaštitila štence od lovaca, primila metak. Lovcima je u Prnjavoru normalno da ubijaju napuštene pse. Sreća je ipak ta što nas posećuje dosta dece i što je dosta dece koja su ovde dolazila i koja i dalje dolaze u međuvremenu odraslo i sa ljubavlju se ophode prema životinjama. Znaju kako se koji pas zove, koji je bio bolestan, stalo im je. Oni će izrasti u prave ljude - mirnim glasom govori otac.

       
      Na pitanje koliko njih brine o četvoronošcima ovde, odgovara:
      - Troje. Nas troje im čistimo, kuvamo hranu, ponekad dodamo granule... Imali smo ranije i mačke, ali smo ih izmestili u kuću van manastira. Bile su uznemirene zbog pasa. Sada im je mnogo bolje.
      Toliko ljubavi i blagosti na jednom mestu ne pamtim kada sam osetila. I ne preterujem kada kažem da se u svakom kutku manastirskog imanja zna za red. Svaka pas ima svoje mesto, svi se slažu. Pomoć otac ne traži, ali ako žele, vernici i putnici-namernici mogu doneti hranu za životinje, poigrati se sa njima... Bar toliko im svi mi dugujemo.
          
      Radost uprkos bolu
      Otac Isaija kaže da mnogo pasa udome, ali i da ima onih koji će zauvek ostati u manastiru Ilinje.
      - To su invalidi. To je ovaj pekinezer, kome je izbijeno oko. To je Asija, kojoj je prednja noga unakažena. Većina ljudi posmatra životinju kao celinu i nije spremna na dodatnu "žrtvu" i posvećenost koju iziskuju invalidne životinje - naglašava otac.
      Na pitanje zbog čega je Asija uvek na predavanjima i među vernicima tokom i posle jeleosvećenja, nastojatelj manastira odgovara:
      - Ljudi treba da vide šta su joj učinili! I nikada da ne zaborave. Ali uprkos svom zlu koje su joj naneli, ona i dalje maše repom kada vidi čoveka. Raduje mu se. Od nje mnogi treba da uče...
      Samo kukavice tuku slabije
      - Niki je pas koji je tako jako udaren u kičmu da više nije mogao hodati. Operisan je tri puta i, na sreću, oporavio se. Ponovo hoda. Ti koji tuku životinje udariće i ženu, dete... To su agresivni, prazni ljudi koji ne znaju kako nešto da dobiju na jedan normalan način, pa primenjuju silu. Žele da pokažu koliko su moćni, a zapravo su najnemoćniji. Slabije od sebe maltretiraju samo kukavice - priča otac Isaija dok mazi pekinezera koji je od udarca nogom ostao bez oka.

      Šta je jeleosvećenje
      U Svetoj tajni jeleosvećenja Bog Duh sveti silazi u pomoć kada se život čovečji nađe u velikoj nevolji i opasnosti od bolesti i nemoći.
      Cilj ove Svete tajne je opraštanje grehova i povratak zdravlja obolelog
      Sastoji se iz molitvi sveštenika i pomazivanja bolesnika osvećenim uljem
      Kroz ulje deluje božja blagodat za ozdravljenje bolesnika, a bolest ovde podrazumeva oboljenje duše ili tela
      Sveta tajna jeleosvećenja se može ponavljati više puta
      Na njoj mogu učestvovati (po potrebi i više puta godišnje) svi verni, a osveštano ulje i brašno može koristiti svaki pravoslavno kršten i miropomazan vernik
       
      O manastiru Ilinje

      Manastir je posvećen Svetom proroku Iliji
      Sagrađen je 1983. godine na imanju bračnog para Lacković
      Po blagoslovu episkopa šabačkog gospodina Lavrentija, 2006. za nastrojatelja postavljen je otac Isaija, a 2010. proizveden u čin Igumana
      Njegovim dolaskom pokrenut je duhovni život u manastiru, a počeli su i značajni radovi na dovršenju manastirske crkve i uređenju čitavog kompleksa
      Adaptiran je i osposobljen stari konak za smeštaj monaštva, bolesnih i gostiju
      Zbog velikog broja poseta podignut je novi konak i sala za prijem
      Manastir Ilinje je mesto gde vernici sve češće dolaze da traže duhovni mir i utočište, ozdravljenje, spas za bolesne i oproštaj grehova
      Ovaj manastir postao je i mesto gde se ljudi leče od bolesti zavisnosti
      SVETO MESTO KOD BOGATIĆA: Manastir u kome životinje pronalaze spas od ljudi
      WWW.REPUBLIKA.RS Otac Isaija Jokić već 12 godina u mantiji spasava pse i mačke, pomazuje ih, a mnogi vernici njegovim službama u manastiru Ilinje prisustvuju zajedno sa svojim ljubimcima  
    • Од JESSY,
      Nakon uspješna dva projekta, legendarni pjevač Bon Jovi nastavio je svoju humanu misiju i uskoro će otvoriti i treći restoran u kojem će siromašni ljudi moći jesti besplatno.
      Soul Kitchen naziv je neprofitne organizacije kojom upravlja Fondacija JBJ, koju muzičar vodi, a koja drži nosi njegove inicijale. U Soul Kitchenu tanjiri nemaju cijene, a oni koji žele, mogu ostaviti donaciju od 20 dolara za rad kuhinje. Oni koji nemaju novca, kao i beskućnici, dobrodošli su jesti u restoranu i volontirati u kuhinji.
      Prema web stranici restorana, 51 posto obroka koje su do sada poslužili plaćeno je donacijama. Preostalih 49 posto bilo je pokriveno dobrovoljnim radom ljudi bez finansijskih sredstava. Zato je jedan od moto restorana: “Svi su dobrodošli za naš sto.”
      Prvi od restorana otvorio je svoja vrata u oktobru 2011. godine, na području Crvene banke u New Jerseyju. Ovo je grad u kojem je rođen Bon Jovi i po kojem je imenovao svoj četvrti album objavljen 1988. godine. Drugi restoran otvoren je 2016. godine u blizini rijeke Toms, područja duboko pogođenog uraganom Sandy koji je potresao zemlju 2012. godine.
      “Naša misija je oduvijek bila uticati na pozitivne promjene i rješavati pitanja gladi i beskućnika”, objasnio je Bon Jovi prilikom otvaranja svog drugog restorana.
       
      https://lolamagazin.com/2019/12/07/bon-jovi-otvara-treci-restoran-u-kojem-ce-siromasni-ljudi-moci-jesti-besplatno/
    • Од Поуке.орг инфо,
      Vožnja gradskim prevozom dovoljno je stresno iskustvo, a još kada vam se iritantni ljudi u autobusu koji svojim ponašanjem izazivaju dodatnu dozu nervoze, imate osećaj kao da se nalazite u Danteovom 9. krugu pakla. Oni misle da su sami, da je autobus samo njihov i baš ih briga za druge putnike!
      Foto: Shutterstock
      Sledećih 13 tipova su definitivno najgori i sigurno su vas bar jednom u životu iznervirali!
      1. Gaziće po svima samo da sednu
      Iako su vrlo vitalni, oni jednostavno ne žele da stoje. Ništa im nije sveto, čak ni trudnice, stari i iznemogli ljudi ili osobe sa očiglednim povredama i potrebom za sedištem, piše Still.
      2. Nosači masivnih ranaca i torbi
      Oni svoj planinarski ranac težak 100 kilograma nikad neće skinuti, i baš ih briga što vam konstantno izazivaju potres mozga dok se vrpolje ispred ili pored vas.
      3. Dugokose i nepažljive
      Kada vam se znoj sliva sa lica i ne možete da dišete, jedino što vam nedostaje jeste da vas preko nosa ošine dugačak, gusti rep vaše sugrađanke.
      4. Večito gladni
      Ne, njih ni prljave ruke koje su dodirivale odvratne šipke u gradskom prevozu neće sprečiti da grickaju, mljackaju i mrve oko sebe.
      Foto: Pixabay
      5. Ovaj naslon je samo moj
      A šta reći za one koji se čitavim telom naslone na šipku, a vama ostane da se držite zubima za vetar?
      6. Može još malo mesta…
      Iako je autobus krcat i vi visite na vratima, uvek se pojavi onaj što viče „Može li još malo napred?!“ Gde?!
      7. Svež vazduh je relativan pojam
      Jedva ste dočekali da otvorite prozorče zagušljivog autobusa, ali vaše uživanje u svežem vazduhu trajalo je samo minut, jer se odmah neko javio sa primedbom da strašno duva! Nema veze što smo počeli da udišemo samo ugljen-dioksid.
      8. Bacači smeća
      Da li se i vi pitate kada će naši sugrađani shvatiti da prostor između sedišta i prozora, kao i pod vozila javnog prevoza nije kanta za otpatke?!
      9. Odmaranje na prvom mestu
      Da li se i vama nekada desilo da ste poželeli da sednete, ali ne možete da prođete od tuđih nogu sugrađanina koji se raspištoljio sve do susednog sedišta?
      Foto: Shutterstock
      10. Sedište do prozora je ukleto
      Gužva u autobusu, 50 ljudi stoji, a sedišta do prozora su prazna. Za ime Boga, pomerite se do prozora!!!
      11. Izađi preko mene
      Da ne zaboravimo i one koji misle da su providni, pa ljudi mogu da izađu kroz njih, jer je taaaaaaako teško pomeriti se da neko izađe. Oni će istrpeti i stampedo, samo da ostanu na istom mestu.
      12. Sklapanje prijateljstava
      Dok se vi u polusnu vučete ka poslu, tu su oni sugrađani koji su spremni da vam ispričaju celu životnu priču, samo da prekrate vreme vožnje ili eventualno sklope neko novo prijateljstvo.
      13. Svet se vrti oko mene
      Taman ste pomislili da nema nikoga ko će izaći na toj stanici, a onda, kada se autobus već spremio da krene, uštogljena gospođa je počela da viče da se sklonite sa vrata jer niste sami. Jer zašto bi ustala koji sekund pre stanice?
       
      13 iritantnih tipova ljudi u autobusu 🚌
      DDL.RS Sigurno ste se do sad susreli sa svakim od ovih tipova.  
    • Од Ronald,
      Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno napusti 4.337 ljudi, a godišnje tačno 52.049, pokazuju najnoviji podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u regionu i svetu i obelodanio da je u poslednjih 11 godina čak 336.000 Srba dobilo dozvole za odlazak u EU.
       
      Srbija se tako sa 52.049 izdatih dozvola u prošloj godini našla na 15. mestu, uporediva sa BiH koja se nalazila na poziciji ispod, ali i u društvu sa Pakistanom, Albanijom, Irakom i Nigerijom. Iz naše zemlje za godinu dana praktično je iseljen grad veličine Šapca, Užica ili Vranja. U nešto boljoj poziciji našla se susedna Severna Makedonija sa 24.000 odlazaka, dok se Crna Gora našla na 90. mestu sa nešto više od 3.000 dozvola za odlazak u inostranstvo.
      "Zabrinjavajući je trend naglog rasta broja dozvola za stanovnike Srbije, sa 25 hiljada u 2014. na 52 hiljade u prošloj godini", ukazao je u istraživanju o iseljavanju ekonomista Miroslav Zdravković.
      Praktično, u svim zemljama na Zapadnom Balkanu došlo je do velikog rasta iseljavanja u 2018. u odnosu na 2017. Najveći rast je imala Bosna i Hercegovina (+47,8%), sledi Srbija (+32,9%) i Crna Gora (+25,5%), dok je Albanija imala najmanji rast od 20,6 procenata.
      "Iz Albanije se već toliko stanovništva u prethodnih tridesetak godina iselilo da je sve manje moguć dalji rast godišnjeg broja iseljenika", ukazuje Zdravković.
      Posmatrajući trend iseljavanja iz Srbije i regiona tokom poslednje decenije, podaci Evrostata pokazuju da su od 2008. najviše dozvola za odlazak u EU dobili stanovnici Albanije (622 hiljade), zatim Srbije (336 hiljada) i BiH (248 hiljada), Severne Makedonije - 158.256 i Crne Gore - 19.414.
       
      S druge strane, ako posmatramo destinacije koje su primile najviše stranaca, Nemačka je zauzela ubedljivo prvo mesto sa 86.000 dozvola za stanovnike naše zemlje. Slede Austrija (45.000) i Italija (42.000) koje su izdale najviše dozvola u prethodnih 11 godina.
      Da su migracije radne snage, najčešće kvalifikovane, ozbiljan problem za Srbiju ukazao je nedavno i Međunarodni monetarni fond. Kako je ova međunarodna finansijska institucija upozorila u svom izveštaju, Srbija je zemlja u koju rado dolaze strani investitori, ali i zemlja koja ima sve izraženiji problem odliva radne snage. Zato prvi put u ovom dokumentu sugeriše vladi da donese paket mera kako bi se zaustavio "odliv mozgova", odnosno sprečile dalje migracije, posebno kvalifikovanih radnika.
      Ova međunarodna organizacija istovremeno ne spori da stopa nezaposlenosti u Srbiji pada i da je dostigla najniži nivo od 2011.
      Vlada je istovremeno donela odluku o najvećem rastu plata za medicinske radnike koji najčešće odlaze iz Srbije, ali i najavila da će nastaviti da implementira strukturne reforme, kako bi unapredili poslovno okruženje i podržali veći privredni rast, prvenstveno privatnog sektora.
      Istraživanja pokazuju i da je pet razloga zbog kojih iz Srbije odlaze hiljade ljudi koji imaju posao.
      SVAKOG DANA IZGUBIMO 142 LJUDI Broj iseljenja iz Srbije za 5 godina dupliran, godišnja brojka je alarmantna, u društvu smo NIGERIJE I PAKISTANA
      WWW.BLIC.RS Dnevno se iz Srbije u proseku iseli 142 ljudi. Našu zemlju mesečno...  
    • Од Милан Ракић,
      "MENI SE UVIJEK ČINILO DA JE VITEŠKI STATI NA STRANU SLABIJIH. TO JE NEGDJE SUŠTINSKO. NE ŽELIM BITI TAMO GDJE JE RULJA. ZAPRAVO, U SVEMU BITI SA SLABIJIMA, BILO DA SU NACIONALNA, SEKSUALNA ILI BILO KOJA MANJINA. RECIMO, JEDNOM SAM PISAO O MUZIČKIM MANJINAMA. KAKO JE TO BITI PANKER U SINJU"

      Šta znači danas, gotovo nakon tri decenije od "osvojene slobode", stajati na braniku slobode mišljenja i izražavanja na ovim prostorima? Splitski pisac i novinar Ante Tomić, gost novosadske konferencije BookTalk, popularan i prisutan svugde gde se govori i piše naš zajednički jezik, govori nam o tome kako treba i dalje stajati na braniku odbrane ljudi koji osećaju sve više i više straha. I koji misle da su ludi dokle god ne ugledaju njegove tekstove. I samom mu je poražavajuće što je jedan od retkih. Ali, "život je borba" i nema pobednika, i nema poraženih. A on je postojan u toj borbi, bilo da ga presreću na ulicama gradova i zahvaljuju mu se na hrabrosti koju im uliva, ili ga i bukvalno, ovi drugi, polivaju izmetom. Kada se protivnici ne oglase nekoliko dana, on se već zapita radi li dobro svoj posao. Novinarski i književni.
      U Novom Sadu vas je dočekala lepa dobrodošlica. Ispričali ste nam da je Rajka Grlića i vas srela jedna gospođa i rekla: "Ceo Novi Sad priča da vas dvojica šetate gradom." Stalno vam prilaze ljudi i zahvaljuju vam se za hrabrost. Da li je to usud da vas ljudi na ovim prostorima ili ekstremno mrze ili su vam beskrajno zahvalni za vaše tekstove, bilo književne ili novinarske? Čitav život se borim s manjkom samopouzdanja i ja zaista ne znam zašto mene ljudi čitaju. Uvek sam silno iznenađen kada mi netko priđe i kada mi kaže da me čita i koliko mu to znači.
      Na konferenciji Book Talk pričao si kako si zahvalan i onima koji ti dobacuju ružne stvari, da su ti i oni neka vrsta inspiracije. Odakle ta zahvalnost? Shvaćam da me ne mogu svi voljeti i ne trebaju me svi voljeti i zapravo žudjeti za ljubavlju svih je jedna potpuno pogrešna stvar. Ja i to njihovo doživljavam kao priznanje i to uopće ne ironično, već istinski. Od tih ljudi ne očekujem odobravanje, ne očekujem ljubav. Prije Novog Sada sam bio u Kotoru i tamo sam baš nabrajao stvari koje su mi se događale. Ljudi su bili prilično zgranuti kada su čuli da su u mom rodnom selu palili lutku s mojim likom, da su usred Splita istresali kantu govana na mene. Na određeni način, ja i to sve doživljavam kao priznanje. To su sve nekakve medalje i ordeni. Stvarno, ako prođe nekoliko dana i nitko mi ništa ne dovikne, ja se zbilja zabrinem: da li dobro radim svoj posao? Da nisam nešto zeznuo? Ako pet-šest dana oni šute, ja se debelo zamislim. Pametni ljudi se stalno pitaju koliko dobro rade svoj posao. Stalno se propituju i to je, na primjer, stvar prema kojoj se i ja orijentiram. Zapravo mi jeste iznenađenje da ja dođem u Kotor ili Novi Sad ili Sarajevo i da me ljudi susreću i odobravaju moj rad. To mi je uistinu važno. Prije nekog vremena sam shvatio da sam ja neka vrsta jugoslovenskog novinara i pisca. Zapravo mi se to dopalo.
      Ili bi se možda moglo reći da si hrvatski novinar a jugoslovenski pisac? Zapravo i ne jer moje novinske tekstove prenose brojni portali. Dođem, na primjer, u Podgoricu i ljudi žele razgovarati sa mnom o nekom tekstu koji sam objavio u "Slobodnoj Dalmaciji" a prenijele su ga "Vijesti". U stvari, već nekoliko godina nemam objavljenu novu knjigu, a novinski tekstovi se sve to vrijeme čitaju.
      Osećaš li ti to kao breme, taj raspad Jugoslavije koja kao da se slomila i preko tvojih leđa jer se upravo na tim reakcijama na tvoj "lik i delo" vidi koliko zapravo živimo u duboko polarizovanim društvima? Mislim da ima jako puno mladih ljudi koji su dobro obrazovani, koji su pomirljivi, ali generalno, mislim da smo mi postali lošiji ljudi. Kvari nas sva ova mržnja koja se svakodnevno izliva sa ekrana i raznoraznih portala. Iz tog smeća iz kojeg stalno kulja sva ta mržnja koja nas je zatrovala nepovratno. Puno je ljudi otišlo. Očekivao sam, negdje sam se nadao, da će se dogoditi prevrat nakon devedesetih. Tada je bilo još jako puno obrazovanih ljudi koji shvaćaju neke stvari. Sada obrazovaniji odlaze i iskreno se bojim da će doći trenutak kada mi više nećemo moći svrgnuti HDZ sa vlasti, ili vi ovdje SNS. Ljudi koji će ostati neće biti dovoljno sposobni za to.
      Koliko je ta mržnja postala autoreferentna? Koliko ona sada već hrani samu sebe? Nove generacije usvajaju mržnju starijih generacija i ponavljaju je kao stvari koje se uopšte ne preispituju. Nešto što se podrazumeva i što počinje da se reprodukuje. Ti gledaš kako nestaje kritičko mišljenje. Mislio sam da su neke stvari riješene. Kako su neke vrijednosti neupitne, da su neke stvari nakon devedesetih bile samorazumljive. Da smo to usvojili i da više ne moramo razgovarati o tome. Odjednom na vlast u Hrvatskoj dođe neki čovjek koji kaže: "Mi možemo imati slobodu mišljenja u svoja četiri zida." Ali, što smo mi onda radili posljednjih decenija? Zašto smo porušili Berlinski zid?
      Onda si još mogao da pomisliš da se taj čovek možda loše izrazio ili je prosto budala, ali nekoliko godina kasnije uhapse čoveka zbog satirične pesme. Da, to je zastrašujuće. Ta priča o hapšenju Gordana Duhačeka je potpuno zastrašujuća. I onda ti još kažu da smo mi devedesetih dobili slobodu. Oprosti, koju slobodu? O kakvoj vi to slobodi pričate? Meni je potpuno strašno da neko ne može pjevati u Hrvatskoj. Čekaj, kako to misliš: neko ne može pjevati, makar i lošu pjesmu. Netko je rekao da smo se upravo zato i borili da netko ne može pjevati. I povrh svega ispadne da sam ja jedan od rijetkih koji primjećuje da je u svemu tome nešto nakazno, da je to nešto strašno. E, to je, zapravo, poražavajuće.
      Koliko je onda važna kultura sećanja? Istina više nije relevantna? Mi danas kao imamo sve znanje svijeta u mobitelu i nikada nam znanje nije bilo dostupnije, a s druge strane, imaš zastrašujuću neukost. Na primjer, ta priča u vezi sa cijepljenjem. Ti i dalje možeš imati sve znanje svijeta, ali je, s druge strane, i potpuno normalno da se priča da nisu ubijali Srbe u Jasenovcu.
      Da li bi se onda moglo reći da ta neukost nije neka nemogućnost da se (sa)zna, već da je izbor, zapravo stav? Da, to je stav. Mi smo odlučili da ne vjerujemo u Jasenovac i da nemamo problem sa cijepljenjem.
      Kako doživljavaš onda neke dobre stvari koje se dese i predstavljaju male svetle tačke u svom ovom našem takvom okruženju? Ono što je meni već odavno jasno je da nema konačne pobjede. I nema konačnog poraza. Mi niti jednu vrijednost nismo do kraja usvojili, ona nije bogom dana i vječna, nego se mi moramo svaki dan boriti za nju. Boriti se za slobodu, dostojanstvo, pravo čovjeka... i moramo se boriti. Bit ćemo puno puta poraženi, ali nikada do kraja. To traje. Meni je najdraži novinski slogan bivšeg beogradskog dnevnog lista: "Život je borba".
      Koliko ti u kontekstu toga "život je borba" i priče o slobodama koje se nikada trajno ne osvajaju ali se ni trajno ne gube, to što mi novinari radimo, ima smisla? Kako ti izgleda taj medijski kontekst u kojem radiš... koliko tu još ima prostora za stav koji je blizak tvom razmišljanju? Koliko se osećaš dobrodošlo u tom kontekstu a koliko misliš da štrčiš? Da li se prostor sužava ili otvara? Vidiš, kada me pozdravi žena u Novom Sadu ili negdje drugdje, onda vidim koliko je važno to što radim. Dobijem smisao svog tog mog rada. Nije mi jasno zašto mi ljudi govore da sam hrabar čovjek. Ja sebe uopće ne doživljavam kao hrabrog. Dapače, sebe smatram za uplašeno i kukavno biće. Nedavno sam vidio da je neko iscitirao Balaševića koji je rekao da se boji samo dvije stvari: svega i svačega. E, tako i ja. Nisam ja pišući mislio o tome kako sam ja sad sjajan i hrabar, već sam samo znao da ja to moram napisati jer ću se osjećati loše ako to ne uradim. Onda izađem na ulicu i vidim zahvalnost ljudi što sam ja to rekao. Ja neću promijeniti mišljenje, shvatio sam da ne mogu mijenjati mišljenje tim zadrtim patriotama i da je to potpuno uzaludan posao, da se ja ne smijem boriti za njihovu naklonost i simpatiju, da je to nešto krivo, nego da ja moram ohrabrivat ljude koji misle kao ja. Da se ljudi ne boje kazati. Često mi kažu: drago mi je što ste to napisali jer sam ja već mislio da sam lud, da sam jedini koji tako i tako misli... Tako da ja vidim da ja i treba da budem upravo glas tog čovjeka. Da treba da ga ohrabrim, da mu time ukažem da nas ima još koji baš tako mislimo. Nismo ludi.
      Da li to znači da je zapravo osećanje straha nešto što ljude danas možda više sputava nego u nekom prethodnom periodu? U kontekstu u kojem ti živiš, u Splitu i generalno, da li misliš da su ljudi danas uplašeniji nego ranije, pre, recimo pet ili deset godina? Ako da, šta misliš zašto je to tako? Meni se čini da su uplašeniji. To diktatorsko nasilje je izraženije. To nasilje patriotizma, nacionalizma... ljudi naprosto ustuknu pred tolikom količinom nacionalizma. Pred tom ruljom. Autocenzura postaje masovno osjećanje.
      Iako se busamo u grudi da smo u demokratskom društvu odavno, veoma je nizak stepen tolerancije prema marginalnim grupama. Ljudi prepoznaju da si u svojim tekstovima i po tom pitanju vrlo angažovan. Osećaš li i tu vrstu odgovornosti kao novinar? Meni se uvijek činilo da je viteški stati na stranu slabijih. To je negdje suštinsko. Ne želim biti tamo gdje je rulja. Zapravo, u svemu biti sa slabijima, bilo da su nacionalna, seksualna ili bilo koja manjina. Recimo, jednom sam pisao o muzičkim manjinama. Kako je to biti panker u Sinju, na primjer.
      Upravo je ovde u Novom Sadu bila veličanstvena premijera filma "Ustav Republike Hrvatske", za koji ste zajedno napisali scenario sa Rajkom Grlićem. Glavni junak je dvostruka manjina, a Nebojša Glogovac je zaista na jedan neverovatan način odglumio sve nijanse senzibiliteta te ličnosti... pisao si i tekst o tome... Napisao sam tekst o toj njegovoj glumi. Ali, mogu zaista potvrditi da sam se ja doslovce uplašio kada sam ga vidio na snimku. Znate ono, noć, sami ste pred kompjuterom, i stigne vam snimka. Ja sam se zaista tada upitao kakvo smo to čudovište stvorili... Jer, ima jedna replika kada on kaže Srbinu, tako blagim glasom i s takvim osmehom: "Ti si korov"... On te teške reči tako blago izgovori, sa takvim senzibilitetom, da se naprosto sledite, naježite od tog njegovog i blagog i demonskog glasa u isto vrijeme. Zaista sam tek kada sam njega vidio u ulozi, shvatio kakvo sam čudovište stvorio. Jer, ja volim pisati smiješne stvari. Tek pri kraju procesa pisanja scenarija Rajko mi je rekao da nam fali ljubavna priča i onda sam ja dodao ljubavnu priču tog transvestita. O njegovom sjećanju na ljubavnika, odnosu prema smrti... Ali, onda je došao Nebojša i sve to onako osjećajno odigrao. On je po svim tamnim predjelima ličnosti prelazio sa osmjehom, kao da pleše. To je čudesno.
      Pisanje je usamljenički posao, a ti si u saradnji sa Rajkom Grlićem napisao četiri scenarija. Kako ta saradnja, koja je urodila vrhunskim scenarijima, izgleda iz tvog ugla? Volim pisanje upravo zato što je to usamljenički posao. Ne volim dok pišem razgovarati sa ljudima. U redakcijama je uvijek puno ljudi. Ja više volim da se povučem u neki obližnji kafić, sjednem i pišem. Tu ima onaj drugi problem što ljudi kada te ugledaju da sjediš sam u kafani, imaju želju da se samopozovu i pitaju te štogod, eto, da nisi sam... No, izlazim na kraj i s tim. Rajko i ja imamo neku sličnu osjećajnost, imamo identične stavove o svijetu, slične stvari želimo reći ljudima... Zapravo, mi se nikada nismo posvađali, što je vrlo neobično. Čak nije bilo ni onih kreativnih rasprava. Ako on mene uvjeri da je nešto pogrešno, ja ću prihvatiti, i obrnuto. Prosto rečeno, vjerujemo jedan drugome. Vrlo sporo radimo, puno razgovaramo, nije nam teško bacit pola scenarija i krenuti sve iz početka. U svakom slobodnom trenutku nas dvojica krenemo razgovarati o priči na kojoj radimo. Čak i kada pomislimo da je to sada to, da je gotovo, ne bude tako i proces se i dalje nastavlja. Ja lično nikada tako ne radim. On me preklinje da ja kao kada napišem knjigu, ostavim je pola godine da odleži, pa je tek onda dam objaviti. Ne, ja tako nikada ne radim. Meni to ne pada na pamet. Obožavam i kada za novine pišem da danas smislim, sutra napišem i prekosutra je objavljeno. Nakon toga, baš me briga šta je s tim. To je moj život i čini mi se bliže mojoj prirodi. A rad sa Rajkom je potpuno drugačiji. U tom radu sve sporo sazrijeva, priče se dugo oblikuju. Svaka se situacija, svaki lik dugo promišlja.
      Artur Miler je jednom rekao da se drama nikada ne završava, drama se napušta... Zapravo, naša je sreća što u jednom trenutku ipak mora početi snimanje. To je nekako moj sretan trenutak. Onda ja mogu potpuno da napustim tu priču. Mene veseli da je se konačno mogu ratosiljati. Tada se vraćam u moje prirodno stanje stvari.
      Gordana Draganić Nonin, Teodor Hadžić Svetić

       
×
×
  • Креирај ново...