Jump to content
Zoran Đurović

Зоран Ђуровић: Врела јесен СПЦ коју прорече Ава Римски

Rate this topic

Recommended Posts

пре 3 минута, The Godfather рече

Evo sad, salve samosazaljenja.

Uh, iskuliraj malo, jutro je pametnije od veceri

Немој да је ложиш. Ујутро ћемо да видимо ник Васксенија или Крстиња...

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 1.12.2019. at 1:32, Просечан србенда рече

Шта је по теби овде спорно?

Ко то каже, (ко то лаже) да је мени овде нешта спорно?! :) 

Ја сам само цитирао вл. Иринеја Бачког: 

,,укидање титуле архиепископа, старије и важније него што је титула митрополита. Шта значи титула митрополита? „Отис епархиас протос епископос” – први епископ једне провинције. Митрополит је опет народски термин који је ушетао у званичну терминологију. Скраћено су говорили „митрополити”, тј. епископ метрополе једне провинције.

Срамота је наша да римокатолици данас у овој ствари су доследнији нашем канонском принципу него ми. Код њих немате ни једне епархије без имена града и кад је неко митрополит обавезно му се претходно наводи да је архиепископ тога и тога града, а митроплит је на неке околне епархије. Није сваки архиепископ митрополит, али сваки митрополит јесте архиепископ. То је било и код нас раније: архиепископ сарајевски и митрополит дабро-босански, затим, архиепископ цетињски и митрополит Црне Горе и Брда. Је л’ тако било?*

Али не видим да су се ови бранитељи лика и дела римско-бачког клана закачили за ово, као што се каче за ,,фрљоке'' других кланова? 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 часа, Zoran Đurović рече

Ово је бесмислено, јер се не доноси никакав доказ да је титула била почасна. 

Даааааа....

Нема никаквог доказа - осим саопштења са сајта СПЦ :stadaradim:

пре 7 часа, Zoran Đurović рече

Такође је бесмислица говорити о почасном карактеру титуле која се темељи на континуитету. То само збркана особа може рећи, али како Маркуш није зркан, јасно је да је реч о злонамерном пројекту, тј. о ономе о чему говорим, а да је сепаратизам у питању. Какав је континуитет у питању када ни Амфилохијев претходник, Данило Дајковић није имао ову титулу? Као ни они пре њега. 

Опет, помињу се св. Петар Први (за њега не знам да ли се икада потписао као аем, јер то из писама не произилази), али бих волео да ми Маркуш и други приложе доказе за Његоша и Митрофана Бана. 

Такође је бесмислена и злонамерна претензија у тврдњи: "титула Егзарха Светог Трона Пећког потврђена последњих година, а која следује титули коју су носили митрополити црногорско-приморски од Василија Петровића – Његоша (1750-1766)  до Митрофана Бана (1885-1920)". Речи: "потврђена последњих година" значе да се то изговарало за време Амфилохија. И све то значи да ова салата није случајно прављена, него је пројектована. Мишина је лепо рекао: "Реч „егзарх“ значи заменик. У историји српске Цркве, титулу егзарха пећког трона носили су разни архијереји, мада су историјско-канонско право имали једино карловачки митрополити. Они су, наиме, директни наследници пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића, који је 1690. године у Великој сеоби Србаља „понео“ патријаршко седиште из Пећке патријаршије". 

Исти аутор примећује:"

Архијерејски сабор је 1989. године, после бројних захтева јавности да се због неприлика на Косову и Метохији Београдска патријаршија врати у Пећ, одакле је 1690. и 1737. године и „отишла“ на север, потврдивши своју очинску бригу за косовско-метохијске Србе, њиховог епископа, свештенство и монаштво, које је спремно „да живе и умиру на светом косовском разбојишту“, средишту и огњишту српског духовно-културног и националног бића, одлучио да убудуће један од викара српског патријарха носи титулу „епископ скадарски и егзарх Пећког трона“, са сталним боравиштем у Пећкој Патријаршији“ и који ће водити сталну бригу и о Скадарском викаријату, тј. о православним Србима у Албанији. („Саопштење о раду Светог архијерејског сабора СПЦ“, Гласник – Службени лист Српске православне цркве, број 7 за јули 1989, страна 145-146.)

Та одлука Сабора, међутим, није остварена онако како је замишљено. Остварена је, додуше, у титули митрополита црногорско-приморског!". 

Амфилохије није прихватио фактичку одговорност, него је себи приписивао титуле, да би то тек једног лепог дана и спровео у дело. Када се стекну услови. 

Оче, све то можда и стоји.

Али СПЦ је факат Амфилохију дала почасну титулу.

Тражили сте линак - добили сте. Директно до СПЦ. За све остале недоумице обратите се директно надлежним органима Цркве.

Уосталом, толико од мен'. Видим колико је сати и у ком грму ђаво лежи. Немам намјеру у врзино коло се фатати и ваљати у блату. 

Што би се 'ришћански рекло, нема овдје Духа Светога присутног...

Уживајте раја.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 часа, Zoran Đurović рече

Сабор Амфилохију није могао дати титулу, јер не постоје почасне титуле. И та титула би била неуставна. Ти си правник: прво се мора променити закон.  

Коначно један полукинкретан одговор од тебе откако си се појавио на овим темама. 

Значи да је Сабор погрешио кад му је дао ту титулу јер нису знали да то не сме да се ради, а истина је само једна - Zorannah. 

Ето, требало мало натезања, ал си се опет аутовао. Макар сви да виде с ким причају. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovo je prilicno nejasno oko arhiepiskopa. Ako je sam sebi prigrabio i koristi, onda bi bilo uputno da mu Sabor, patrijarh ili ko vec kaze - prestani da koristis to, nije po ustavu. Ako mu je Sabor dao greskom, mogli su da povuku odluku u nekom trenutku, ili ne? I sta se desava kad dodje vladika Amfilohije na liturgiju, recimo u Zicu, je li ga pominju kao arhiepiskopa ili samo mitropolita?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 минута, feeble рече

Ovo je prilicno nejasno oko arhiepiskopa. Ako je sam sebi prigrabio i koristi, onda bi bilo uputno da mu Sabor, patrijarh ili ko vec kaze - prestani da koristis to, nije po ustavu. Ako mu je Sabor dao greskom, mogli su da povuku odluku u nekom trenutku, ili ne? I sta se desava kad dodje vladika Amfilohije na liturgiju, recimo u Zicu, je li ga pominju kao arhiepiskopa ili samo mitropolita?

Патријарх је у годинама, рекао би Релакс!:))12:smeha::)) Заборавио је да су дали литургијску титулу архиепископа Амфилохију! У Житчи помиње митрополита, не архиепископа! Дакле, никакав сабор није дао Амфилохију титулу архиепископа. Ови могу да булазне докле хоће. Ево доказа: 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сасвим је јасно да је само Јован архиепископ, док Лохија наводи као митрополита. И ово је званични диптих. Прича је завршена, а Релакс може да Амфилохија зове и Милет башом, што би било примерено ако се узме ситуација на терену. И ту титулу да му потврди Султан Ердоган. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 13 часа, RYLAH рече

Ово је питање за Сабор, не за мене.

Оно што можемо да видимо је да њега већ 13 година нико из Цркве није прозивао за ту титулу, јер су му дали то почасно право на Сабору. И видимо да се опуштено преносе вести на сајту СПЦ где се он ословљава као АЕМ, и да се ту нико никад није бунио. Ташко да сајт СПЦ уређују будале које не проверавају вести које постављају.

Тешко да смо ми овде бољи теолози од целог Сабора и да они не знају да ли нешто може или не може.

Evo sad sam pretražujući sajt SPC gdje god se pominje u vijesti "Arhiepiskop Cetinjski"...prvih 10 linkova sve i jedan je tekst koji je prenesen sa MPC kao izvora....no kada se o Amfilohiju piše mimo MPC kao u najboljem primjeru božićnih i uskršnjih poslanica onda nema oslovljavanja tom titulom.

Neću reći da su oni koji uređuju sajt SPC blesavi, ali mogu reći da ako nešto prenose to ne znači da je ta informacija ispravna nego se prosto radi o manjku interesa da se stvari pokažu na ispravan način. Ako mu je sabor dao počasnu titulu, to nije sporno. Sporno je što se ona koristi u liturgijskom smislu....Ovo kako je korsite u MPC je kao da se na liturgiji Aleksandrijski Patrijarh u prozbi naziva i sudijom vaseljene...što se sigurno tako ne radi.

Oni u MPC tu titulu koriste kao da je MPC zaista arhiepiskopija, po službenoj dužnosti i to je ono što je najviše sporno. Naravno da je ovo pitanje za Sabor, zašto mu se dopušta korištenje te titule na liturgiji, i u službenoj upotrebi....jer po Ustavu SPC jedini episkop koji je i poslužbenoj dužnosti arhiepiskop to je Patrijarh. Zato je meni ovo neki znak da se čovjek malo zamisli nad stvarima šta se dešava u MPC i zašto su toliko zagrijani za korištenjem te titule po službenoj dužnosti. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Justin Waters рече

Evo sad sam pretražujući sajt SPC gdje god se pominje u vijesti "Arhiepiskop Cetinjski"...prvih 10 linkova sve i jedan je tekst koji je prenesen sa MPC kao izvora....no kada se o Amfilohiju piše mimo MPC kao u najboljem primjeru božićnih i uskršnjih poslanica onda nema oslovljavanja tom titulom.

Neću reći da su oni koji uređuju sajt SPC blesavi, ali mogu reći da ako nešto prenose to ne znači da je ta informacija ispravna nego se prosto radi o manjku interesa da se stvari pokažu na ispravan način. Ako mu je sabor dao počasnu titulu, to nije sporno. Sporno je što se ona koristi u liturgijskom smislu....Ovo kako je korsite u MPC je kao da se na liturgiji Aleksandrijski Patrijarh u prozbi naziva i sudijom vaseljene...što se sigurno tako ne radi.

Oni u MPC tu titulu koriste kao da je MPC zaista arhiepiskopija, po službenoj dužnosti i to je ono što je najviše sporno. Naravno da je ovo pitanje za Sabor, zašto mu se dopušta korištenje te titule na liturgiji, i u službenoj upotrebi....jer po Ustavu SPC jedini episkop koji je i poslužbenoj dužnosti arhiepiskop to je Patrijarh. Zato je meni ovo neki znak da se čovjek malo zamisli nad stvarima šta se dešava u MPC i zašto su toliko zagrijani za korištenjem te titule po službenoj dužnosti.

Postoji par problema sa tim "ustavnim" argumentom koji je iznet na onom Artemijevom sajtu... jer ako je to kršenje Ustava, onda je i nazivanje Ohridskog arhiepiskopom kršenje Ustava SPC... po Ustavu SPC ne postoji Ohridska arhiepiskopija. To se uostalom u tekstu i navodi:

" Међутим, у Сабору СП Цркве имамо и архиепископа Охридског. Ма колико то било неуставно, то је чињеница која би могла довести до тога да је примена одредаба Устава СПЦ – неканонска, то јест, да митроплит председава архиепископу. Ето примера како један неуставни акт, као што је постављање архиепископа у СПЦ, може имати незамисливе, негативне последице, да примена одредаба Устава СПЦ буде неканонска. "

Dodatni problem sa tim argumentom je što se konstantno meša jedna počasna titula sa pravom funkcijom... što je čista besmislica... kao kada bi neko sada rekao da svako ko nazove onog Karađorđevića kraljem ili prestolonaslednikom krši Ustav Srbije... niđe veze...

Što se tiče pominjanja na liturgiji, u ovim tekstovima iz MPC se navodi: " Титула архиепископа цетињских, раније зетских, а у исто вријеме митрополита црногорско-приморских, је почасног и литургијског карактера".... ne znam da li je to ok u odnosu na kanone i sl...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Justin Waters рече

Evo sad sam pretražujući sajt SPC gdje god se pominje u vijesti "Arhiepiskop Cetinjski"...prvih 10 linkova sve i jedan je tekst koji je prenesen sa MPC kao izvora....no kada se o Amfilohiju piše mimo MPC kao u najboljem primjeru božićnih i uskršnjih poslanica onda nema oslovljavanja tom titulom.

Neću reći da su oni koji uređuju sajt SPC blesavi, ali mogu reći da ako nešto prenose to ne znači da je ta informacija ispravna nego se prosto radi o manjku interesa da se stvari pokažu na ispravan način. Ako mu je sabor dao počasnu titulu, to nije sporno. Sporno je što se ona koristi u liturgijskom smislu....Ovo kako je korsite u MPC je kao da se na liturgiji Aleksandrijski Patrijarh u prozbi naziva i sudijom vaseljene...što se sigurno tako ne radi.

Oni u MPC tu titulu koriste kao da je MPC zaista arhiepiskopija, po službenoj dužnosti i to je ono što je najviše sporno. Naravno da je ovo pitanje za Sabor, zašto mu se dopušta korištenje te titule na liturgiji, i u službenoj upotrebi....jer po Ustavu SPC jedini episkop koji je i poslužbenoj dužnosti arhiepiskop to je Patrijarh. Zato je meni ovo neki znak da se čovjek malo zamisli nad stvarima šta se dešava u MPC i zašto su toliko zagrijani za korištenjem te titule po službenoj dužnosti. 

Као што сам рекао малопре, ово је питање за Сабор. Јер они су му прво ту титулу и дали. То смо видели из оног саопштења из 2006.

Али да је нешто ту спорно било, тешко да би све то пролазило на сајт СПЦ, јер га не уређују идиоти.

Поред тога, ако узмемо да је титула узурпирана, стављамо цео Сабор пред одговорност јер ћуте пред чином самовоље и отимачине. Сви епископи, као и сви они остали који немају длаке на језику у јавности. Тешко да се не би јавио макар један да каже "еј људи, не може то тако!". 

И на крају, не најмање битно, је то што је титула почасног карактера. Као што је и титула Егзарх пећког трона (која је, како видесмо из оних стенограма, дошла на предлог другог епископа).

Што се тиче Устава СПЦ, проблем је и у титули арх. Охридског, и у титулама свих викарних епископа, и то што је црногорско - приморска епархија а не митрополија(архијереј јесте митрополит, али епархија није митрополија), неусаглашеност са Уставом новоуспостављених епархија, у парохији не сме да буде мање од 300 а више од 500 домова, и још милијарду ствари које нико никад није потегао. За све ове промене је морао да се мења Устав, али никад није. 

Ваљда је сад мало јасније да је питање небитно и покушај манипулације. Ради се о почасној титули, док милијарду врло битних ствари није унето у Устав него једноставно тако функционише. 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

P.S.  Takođe, ovo piše na wikipediji, doduše bez pozivanja na bilo koju referencu i izvor, pa je naravno krajnje nepouzdano, ali ako je tačno to bi moglo da razreši dilemu zašto se u različitim aktima Sabora i Sinoda ne navodi ova titula kada se pominje mitropolit:

 

Данашњи једини архиепископ у Српској православној цркви јесте поглавар Православне охридске архиепископије са титулом „архиепископ охридски и митрополит скопски”.

Међутим, почасну архиепископску титулу носи и патријарх српски („архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски”) те два митрополита унутар својих епархија: митрополит црногорско-приморски са титулом „архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког” и митрополит дабробосански са титулом „архиепископ сарајевски, митрополит дабробосански и егзарх све Далмације”.

----

To ima i smisla... da ostali episkopi kažu: ti si jednak sa nama, pa te ne priznajemo za nekog arhiepiskopa ali nemamo ništa protiv da te unutar tvoje eparhije tako nazivaju iz istorijskih, počasnih ili drugih razloga...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свима који се позивају на устав,било где и било куда,поготово у круцијалним питањима.не направи се прво устав па онда живот настане по њему него се нешто дешава и онда се устав прилагоди животу.

Устав су слов аи папир, живот је реланост.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
This topic is now closed to further replies.

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Иван Ц.
      На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија

      СРПСКЕ безбедносне службе, дошле су до нових сазнања везано за покушај убиства бизнисмена и добротвора СПЦ Миодрага Даке Давидовића, а оперативни подаци до који се дошло вештачењем указују да је највероватније мета напада ипак био владика Јоаникије.
      На та сазнања указују одређена вештачења која су недавно завршена, а која су се обрађивала више месеци.
      Уколико се ова сазнања истражитеља поткрепе материјалним доказима, то баца ново светло на читав тај случај.
      Чекају се још неки налази, тачније, ДНК узорак који је узет са места одакле је пуцано критичне ноћи.
      На основу базних станица мобилних телефона, лоцирано је неколико црногорских држављана из криминалног миљеа, у близини хотела Краун Плаза, у моменту пуцњаве на Давидовића и владику Јоаникија.
      Према информацијама из извора блиских истрази, те особе су под посебном обрадом.
      Да ли је случајност или нешто друго, да криминалци буду у близини места где је покушан атентат на владику Јоаникија и Миодрага Давидовића, великог донатора СПЦ и противника режима Мила Ђукановића, остаје да утврди истрага.
      Давидовић је у тренутку рањавања, 10. децембра прошле године, око 21 час, био у кафићу, на међуспрату хотела "Краун плаза" на Новом Београду, заједно са владиком Јоаникијем, епископом будимљанско-никшићким.
      Он је погођен у руку хицем из снајпера, а према првим сазнањима из истраге, само је сплет срећних околности помогао да не буде убијен.
      (Борба.ме)
    • By Поуке.орг инфо
      Фото: Илустрација
        Као члан Југословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко - комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) био је изашао на вечеру са породицом у есклузивни ресторан 'Болоњ' у близини Тријумфалне капије. Са женом и двоје малолетне деце. Вечера је по обичају била богата. Телећи медаљони у тартар сосу и осталим ђаконијама. На столу је било и неколико боца црних вина из најбољих француских винограда и пажљиво бираних годишта.
      Усред јела Гулићевом столу пришао је човек у тамном кишном мантнилу са црним шеширом на глави.
      Рекао је Стипету на српском:
      - Лепа вечера, видим! Ти баш уживаш у животу!
      Извукао је из десног џепа пиштољ и испалио му метак у чело који је одвалио Гулићу пола потиљачног дела његове велике и ругобне лобање. У ресторану је настала паника. Жене су биле завриштале, а мушкарци су се бацили под столове. Како је брзо ушао у 'Болоњ', незнанац који је тада упуцао човека пред рођеном децом и женом, хитро је изашао из ресторана и изгубио се у великом париском метроу. 'Злочинац' је био некадашњи Прота Сава Нинковић из села Доње Радиње у Зап. Босни...
      Такво убиство је страшан чин сам по себи, али то је већ 'библијска прича' о жртви, џелату и освети. Гулић је средином јуна 1942, год. са својим усташама као сатник извео из куће проту који је био удовац и његове три малолетне ћерке и све их је на Савине очи силовао, а потом заклао. Најмлађа је имала само 12 година. При том је Сатник Стипе везаном Оцу Сави рекао.
      - Тебе нећу под каму. Хоћу Влаху да живиш и да се сваку ноћ будиш са кривицом да ниси могао ништа учинити да спасеш своју српску пашчад! - Тог дана Прота Сава је заувек напустио цркву и дао се у потрагу за својим крвником. Тражио га је и у Загребу 1944. али није знао да је 'паметни' Стипе већ дуже време капетан у партизанима... Да је негде у Лици где је наставио свој крвави пир, сада са петокраком на капи.
      Стипе је био у праву. Бивши прота ноћу није могао ока склопити. Стално је сањао онај ужас из Доње Радиње. И тачно! Ништа није учинио да некако спасе своју децу. Није га занимало што то није ни могао. Увек је себе кривио. Али жудња за осветом му се из дана у дан, из проклете ноћи у ноћ, из године у годину само надимала...
      Тражио је тог пса ко пијан, свуда, али кад је изгубио сваку наду, од једне групе Четника из Париза је добио дојаву да је Стипе Гулић већ неколико месеци Ту и све остале информације. Питали су га да они то 'обаве' за њега јер су знали за тај монструозни 'случај.' Он то није дозволио. Хтео је да лично види човека који му је сурвао живот... Да му Он лично пресуди... Ипак у Савином злочину је било и 'достојанства'. Није му побио децу, жену. Крвник није, сматрао је да је свој рачун са Гулићем поравнао...
       
      ПРОТА САВА (1959. По истинитом догађају)
      SRPSKA-PORTAL.COM Као члан Југословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко - комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) био је изашао на вече...  
    • By Поуке.орг - инфо
      Саопштење Епископског савјета СПЦ Сјеверне, Централне и Јужне Америке, Манастир Светог Саве Либертивил, Илиној, 14. маj 2020. године.     Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци изражава забринутост због заоштравања ситуације у Црној Гори. Вишемесечни период заједничке борбе против коронавируса и одрицања свих, укључујући и Српску Православну Цркву у Црној Гори, показао је да у овој земљи може да влада мир и поредак. Недавна прослава празника Светог Василија у Манастиру Острогу када је омогућено молитвено присуство народа била је добар пример сарадње државе и Цркве.   Међутим, најновији поступци актуелних државних власти у Црној Гори које су 12. маја увече у Никшићу ухапсиле Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и седморицу свештеника, потврђују бојазни да држава Црна Гора представља жалосни изузетак у данашњој свечовечанској ангажованости у борби са пандемијом, јер је једино у њој примењена сила за нечије слободно исповедање вере што је једна од најважнијих цивилизацијских норми. Владика Јоаникије је током пандемије показао пуно разумевање и поштовање за мере најновије здравствене заштите које су на снази не само у Црној Гори, већ у целој Европи и цивилизованом свету.   Овим путем преносимо солидарност целокупне Православне Цркве у Америци са ухапшеним Преосвећеним Владиком Јоаникијем, са ухапшеном седморицом свештеника и са верним народом у њиховој борби за елементарна људска и грађанска права.   Због тога, Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци осуђује поступке власти која користећи изговор борбе са коронавирусом врши репресију над властитим грађанима и верним народом Православне Цркве који су недавно изразили своје незадовољство због усвајања неправедног закона.   Епископски савет се прикључује апелу Светог Архијерејског Синода СПЦ, Епископског савета Српске Православне Цркве у Црној Гори, као и многим другим гласовима у свету, како би власт у Црној Гори прекинула прогон Цркве. Позивамо власт да примени мудрост, сачува присебност и покаже разборитост те да сарађује са верским заједницама у општем интересу, као што то раде демократске владе у цивилизованом свету, а недужног Владику Јоаникија са свештеницима да одмах пусте на слободу.   Због свега наведеног, Епископски савет се обратио владама државâ у којима делује, указујући на антидемократски карактер понашања црногорских власти којим се угрожава слобода Цркве и тражећи њихову подршку.   Коначно, надамо се да ће црногорске власти као и тамошњи православни народ поступати мирно и одговорно и да неће одговарати на провокације.   Молимо се Васкрслом Господу да у Црној Гори превлада помирење и слога у народу.     Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Драгана Милошевић
      Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске изазвала је реакцију Српске православне цркве, преко отвореног писма и одговора архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Преосвештенства митрополита Хризостома Јевића.
      Крах неоусташке идеје на Блајбуршком пољу
      Велики број званичника и хијерархијски високо позиционираних представника Римокатоличке цркве у Хрвата нису до данас направили прекид са усташком прошлошћу, нити су одбацили хипотеку зле прошлости. Процесије које су се протеклих година вршиле у Блајбургу, као морално оправдање политичког учинка Независне Државе Хрватске или, можда, неки би рекли, нововековног хрватског родољубља, доживеле су крах захваљујући реакцији римокатоличких европских структура. Перцепција Другог светског рата, оштра линија између фашизма и антифашизма, историјска припадност Силама Осовине или антифашистичкој коалицији, као лакмус папир потпољен у постјугословенска друштва, показује отворено стање ствари и праве демократске капацитете појединаца, друштвених чинилаца и верских заједница.
      Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта, приказују као невине жртве, уз приказивање нацистичких, неонацистичких и усташких симбола, који нигде у свету нису пожељни. Градоначелник Блајбурга Стефан Височниг је, још 2017. године изјавио: „док је год црквени догађај немамо ништа против, али то је манифестација радикалних десничара“, тражећи истовремено забрану усташких симбола. У тадашњој јавној расправи аустријски канцелар Себастијан Курц је 2019. године рекао да је „закон донет због сузбијања радикалних и екстремистичких покрета у које спадају и усташе“. Закон против величања неонацистичких и неофашистичких покрета који је ступио на снагу марта 2019. године утицао је на стварање нове атмосфере: повећан је број полицајаца и појачан је надзор на Блајбуршком пољу. Прошле 2019. године није било највиших представника хрватске државе и владе, већ су били присутни само изасланици. Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга.
      Наиме, Корушка бискупија из Клагенфурта је 2019. упутила писмо Хрватској бискупској конференцији, која је носећи организатор скупа, рекавши да „организатори нису испунили услове које им је тражио корушки бискуп“. Аустријским римокатолицима је постало јасно да радиклана, екстремистичка и ревизионистичка политика надјачава духовне поруке класичне хришћанске евхаристије, тј. да „миса на блајбуршком пољу јесте део догађаја који се политички инструментализује и део је политичко-националног ритуала који служи селективној перцепцији и тумачњу историје“.
      Блајбург у Сарајеву – мало историје

       
      Сарајевски надбискуп Винко Пуљић и подручна му Надбискупија врхбосанска је ове године изашла у сусрет „почасном блајбуршком воду“ да се одржи „света миса за жртве блајбуршке трагедије“. Римокатоличке апологете сматрају да је у питању искључиво један религиозни чин, тј. молитва за душе „страдалих Хрвата на крижном путу“, дакле сусрећемо се са једним очајним типом аргументације који заиста продубљује релативизацију историјског контекста доносећи историјски ревизионизам. Премештај, тј. „спуштање Блајбурга у Сарајево“, обавља се из прагматичних разлога, иако је миса на Блајбуршком пољу, посматрано из позиције проусташких комемораната, прошле године ограничена, дакле без помпезног церемонијала, политичких обележја, без бискупа, са свештеницима нижег ранга. Говори се да ће ове године она у Аустрији бити обављена на приватном поседу. Са друге стране, изгледа да су проусташки тонови код римокатоличке јерархије у Босни и Херцеговини очекивани, нарочито сада када је председник Републике Хрватске Зоран Милановић јавним ограђивањем од усташке симболике и поздрава „За дом спремни!“ послао неке друге поруке, односно када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није пожељно парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости. Али ту је, ето, Сарајево, и Босна и Херцеговина која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“.
      Нема сумње да је НДХ била расистичка и геноцидна творевина, држава која је донела расне законе „О заштити части и крви хрватског народа“, држава сателит Сила Осовине која је имала концентрационе логоре и која је организовала систематска убијања Срба, Јевреја и Рома. У самом главном граду Босне и Херцеговине усташки вођи су заиста од априла 1941. године радили по „упутима жупних уреда“, онако како је планирано још у усташкој емиграцији, показавши практичну спрегу и повезаност са Римокатоличком црквом. Српска православна црква је у лето 1941. године трпела сву жестину усташких прогона, у мају, јуну и јулу отпочела су убијања свештеника и верног народа, као и уништавање српских светиња и пљачка српске имовине.

      Римокатолички жупник у Сарајеву Божидар Брале био је активан у вршењу притисака на Митрополију дабробосанску. По сачуваним сведочанствима он је позвао почетком маја 1941. митрополита дабробосанског Петра Зимоњића и тражио да се избаци ћирилица из службене употребе, односно да се сви црквени печати и администрација воде на латиници. Митрополит Петар је тада дао свој познати одговор: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен“. Исто тако, наредних дана вршени су притисци на митрополита Петра да служи благодарење за „поглавника Анту Павелића“. Митрополит је и то одбио, оставши достојанствен, да не увлачи силе зла у духовну сферу, да се не додворава српским џелатима и не понижава невине жртве. Био је ухапшен 12. маја 1941. године, на празник Св. Василија Острошког. Српски православни митрополит сарајевски и дабробосански је одведен у Загреб, затим у затвор Керестинац код Самобора, изложен тортури и понижењима, обријана му је дуга седа старачка брада и био је тучен. Сваки му се траг губи у Госпићу, где је последњи пут виђен. По једној верзији страдао је у Шарановој Јами на Велебиту.
      За све то време римокатолички надбискуп врхбосански у Сарајеву Иван Евангелиста Шарић писао је песмице поглавнику др Анти Павелићу. Надбискупу Шарићу је сама помисао на поглавника рађала следеће емоције и песничке слике, које су објављене у време хапшења митрополита Петра Зимоњића (Vrhbosna katoličkoj akciji, travanj-svibanj 1941, br. 4-5, 1):
      „Земља тад не мирише јадом,
      Већ сва мирише ми сва,
      Љубављу, вјером и надом,
      Кад сунце сја“.  
      Надбискуп Шарић је имао контакте са Павелићем још док је овај био у емиграцији тридесетих година XX века у Италији. Своју „Оду поглавнику“ написану под девизом „За дом! Спремни!“ надбискуп Иван Е. Шарић је објавио у главним сарајевским римокатоличким новинама (Katolički tjеdnik, (1941), br. 51, 13), а она се поентира следећим стиховима:
      „Доктор Анте Павелић име драго,
      Има у њем Хрватска с неба благо.
      Нек Те Он, Краљ Небески, вазда прати,
      Вођо наш златни“!
      Занимљиво је да је надбискуп Иван Шарић 1935. године пролазећи кроз православна села Босанске Посавине изјавио „да је рођен у Травнику крај православне свештеничке куће“ и „да му је помајка била Српкиња“ (Novosti, br. 235, 24. VIII 1935, 3). Умро је у Мадриду 1960. године, у истом граду где је годину дана раније своју злочиначку душу испустио др Анте Павелић. Ни Шарићев Травник ни Павелићева Брадина у Босни нису далеко. Земљаци су се добро разумели и имали јаке сентименте један за другога. Изгледа да је под утицајем песмица свога претходника и садашњи надбискуп сарајевски Винко Пуљић, родом из Пријечана, месташца код Бања Луке, уз реку Врбас, које гледа на другу обалу одмах где су села Шарговац, Дракулић и Мотике, тешко пострадала од усташа непуне четири године пре кардиналовог рођења.
       
      Када се сагледа сав историјски контекст, сасвим је логична и природна реакција наследника свештеномученика митрополита Петра Зимоњића, садашњег митрополита дабробосанског, Његовог Високопреосвештенства Хризостома Јевића, рођеног у устаничкој Вођеници код Босанског Петровца, који отвореним писмом упућеним надбискупу Винку Пуљићу изражава огорчење хипокритичним усвајањем усташког историјског дела и присталица у хришћанску сценографију и атмосферу светог предања. Суморни светски трендови историјског ревиозионизма Другог светског рата и рехабилитација фашизма није мимоишла ни духовну институцију чији је део Сарајевска врхбосанска надбискупија.
      Радован Пилиповић. Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција Српске православне цркве / Српска верзиjа
      WWW.PRAVOSLAVIE.RU Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у...  

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...