Jump to content
obi-wan

Проф. др. Дарко Р. Ђого: "(Н)и једно, (н)и друго"

Rate this topic

Recommended Posts

http://teologija.net/ni-jedno-ni-drugo/?fbclid=IwAR130_C2NyutwphnHdxYeMB9KQ7bVnQTRFvR3OYs1n5-EdnQNmrQ_tZQuQk

...

jn-1.jpg?w=700

Јежи Новосјелски, Крајолик са црквом, 1989.

...

Када сам се, као студент Богословског факултета први пут сусрео са Весником Српске Цркве (гласилом Удружења свештеникâ Српске Цркве), остао сам задивљен писменошћу и активношћу оновременог свештенства (ријеч је о периоду од краја XIX до првих деценија XX вијека). Са благом сјетом сам размишљао о томе колико би једна ренесанса свештеничке (и не само свештеничке!) богословске есејистике била неопходна нашој Цркви данас. Зато сам задивљен, неисказиво обрадован и усхићен најновијом размјеном мишљења између српских свештеника и изврсних теолога – оца Слободана Лукића (изврсног бившег студента и драгог пријатеља), оца Дражена Тупањанина (доказаног пријатеља и човјека који највјероватније највише чита у цијелој нашој помјесној Цркви), оца Оливера Суботића (изврсног свештеника и познаваоца савремености и уједно носиоца једног истинског етоса исихазма) и г. Стевана Јовановића (који ме одушевио својим проницљивим писањем). Како је и сама размјена мишљењâ била тако плодотворна и разнолика и инспирисала неколико различитих праваца мишљења, желио бих да са оцима и хришћанском црквеном јавношћу подијелим нека моја размишљања која су инспирисана њиховим, а која, осим питања исихастичког манастира и смисла академске теологије, можда и не одговарају директно на постављена питања, већ нам можда нуде нови приступ проблему. Нека ми буде опроштено што ће ми, услијед мањка теолошко-списатељских способности, стил бити видљиво мање деликатан од онога који су оци успоставили као стандарди њихове комуникације.

Академска и(ли) аскетска теологија: декоративност суштине између менаџерске праксе и финансијске метафизике

Најприје морам да кажем да ми се чини да су и академска и аскетска теологија данас у суштини декоративно-периферни моменти у свакодневици (не и у животу!) Цркве. Свакодневица је углавном и на парохијском и на епархијском нивоу окренута квантификацији, нарочито оној финансијској (сви битнији идејни или други спорови у нашој помјесној Цркви су уобличени и вођени као финансијски спорови), па ту ни академска ни аскетска теологија немају много шта да траже, осим као позорница и декорација за проблематику буџетских прихода и расхода. Отуда ми се донекле и сама расправа чини као интимни крик за релевантношћу и једне и друге, а чини ми се да и не постоји разлог зашто бисмо их снажно раздвајали и разликовали. Можда ће, ипак, актуелизовање питања управо у форми или-или омогућити постављање једног поља разумијевања у коме ће се бар неколико свештеника и вјероучитеља, садашњих или будућих, подсјетити на своје идеале, оне разлоге зашто смо изабрали да будемо служитељи Тајне, а не литургијски техничари ни парохијски менаџери. Можда ћемо у овој дилеми рехабилитовати једну изгубљену суштину, смисао бављења богословљем Цркве изван диктатуре лажне „праксе“ која се намеће као сурогат πράξις-а. Јер одавно су, изгледа, у свакодневици циљ и средство замијенили мјеста, те служимо да бисмо буџетовали, умјесто да буџетујемо да бисмо служили. Биће да се, ипак, ствари окрећу на боље, чим су се браћа, сестре и оци спремно одазвали да пишу, са много дара и жара.

Прије расправе факултет и(ли) манастир: вратити институције својој сврси постојања – потрага за изгубљеном нормом

Али оно што данас углавном можемо да не видимо у (лажној) дилеми „академизам или исихазам“ јесте чињеница да су спољашњост, унутрашњи проблеми, недоречености и недосљедности теолошког академизма и популарног исихазма потпуно идентичне. И један и други себе доживљавају (код представника мање талентованих од браће и отаца из ове наше мале школе мишљења) као једини спасоносни пут, као једино рјешење проблема које Цркви безобразно намеће онај други. То, уосталом, чак и није случајно стање ствари у српској црквеној стварности данас, будући да су и једна и друга (и академска и поп-исихастичка теологија) код нас актуелизоване у оквиру истог неопатристичког покрета који је и сам увезао једну врсту пост-модернистичког субјективног захвата у Цјелину Стварности. Иако никада не смијемо заборавити реалне заслуге за извјесно подсјећање на актуелност отачке теологије данас, постојало је нешто ужасно деструктивно у том подухвату: један узлет субјективности као јединог мјерила Цркве.

Свједоци смо да је управо захваљујући неопатристичкој интервенцији у „жабокречини“ дотадашњег српског црквеног живота (који је заиста боловао што од једне друштвене устајалости и маргиналности због комунистичке репресије, што од неадекватног, ка-самом–себи-усмјереног испразног и већ потрошеног традиционализма без осмишљавања Предања) са временом у потпуности дошло до пражњења институција. Како неопатристички просветитељ у свом бого-свједочењу у начелу посједује мистичко и тајно знање, али почесто и академску титулу, он може али и треба да буде и професор Богословског факултета, и епархијски архијереј, архијерејски намјесник (иако парохијско свештество није имало ни изблиза тако велики значај и домет у рецепцији неопатристичких постулата). члан свих могућих комисија, представник Цркве у свему и свачему и члан свих могућих делегација, игуман свих могућих манастира у својој епархији и духовник многих изван своје епархије. Проблем са овим није у томе што један честити човјек и притом боготражитељ не би могао да буде нешто од овога, већ у томе што већ деценијама ми живимо стварност унутар које постоје мјерила и управитељи стварности који су све ово, а свако од ових служења захтијева цијелог човјека. Професор на факултету мора да редовно држи предавања и да се саживи са својим студентима – иако се данас под „редовна настава“ подразумијева само „она по распореду“. Професор мора да објављује и чита и да чита и објављује, да неуморно држи популарна предавања на богословске теме и тако учини „академску“ теологију животом Цркве.  Један епархијски архијереј не смије да спава двије ноћи прије него што донесе одлуку камо ће премјестити свештеника и зашто. Један игуман манастира мора да у душу познаје сваког искушеника и монаха и све њихове односе, сва лутања и повратке, све немире и изливе благодати. Један архијерејски намјесник треба три литургије да одслужи прије него што размисли како ће завађену браћу помирити прије него што њихове тужбе прослиједи, уредно таксиране, епархијском архијереју. Све комисије и делегације захтијевају пажљиве припреме и читања. Ако радимо ово све до пола, онда не смијемо да се чудимо да су резултати половични.

Али проблем није само у половичним резултатима. Проблем је у томе што сваки нормалан поредак захтијева осмишљавање ингеренција, поштовање норми и начелно непреклапање функција и обавеза. Парадигма неопатристичких носитеља свега је управо уништила сва од поменутих начела, па ниједна од институција више није могла да сасвим несметано обавља свој посао. И онда долазимо до стања у коме јесмо: како је субјективна процјена неопатристичких носитеља благодати једина у стању да процјени шта је и када добро, све институције у посљедњих 30 година, а нарочито у посљедњих десет постоје само као форме једног те истог, а то је: остварење личних пројекција. Институције, уређења, ако ћемо по српски, управо постоје да спријече да било чија воља може да буде мјерило сама по себи. Чак и најблагословенија иницијатива мора да прође неколико промишљања, саборни ум Цркве. У том саборном уму зна се ко коси а ко воду носи и када и како то чини. Бити свима све не значи бити свугдје свако. У ситуацији у којој постоје јасне институције и надлежности, немогуће је да се лични односи па чак и идејна размимоилажења преносе кроз све институције Цркве. Неопатристичка теологија је, штавише, огадила само поимање институције (није Црква институција већ Тијело Христово!), али бескрајно бројне заједничке литургије и причешћа некадашње браће нису их учиниле обавезним према Тијелу Христовом. Онда би било спасоносно да бар постоје институције.

А када нема институција, онда се све поставља пост-модернистички контекстуално. Исти аспект црквеног етоса може и не мора да буде мјеродаван, у зависности од тога колико је ономе ко се на њега позива користан. Сјећам се ситуације у којој су исти људи тврдили да не треба мијешати црквено-епархијске обавезе и обавезе на једном Богословском факултету када се радило о „туђем“ колеги, док су врло радо помијешали идентичну функцију и ангажман на Факултету када је на њих дошао ред. Све се контекстуализује и онда рационализује само на основу једног параметра: шта мени/мојима у том тренутку одговара. Све рационализације су могуће, само није могућа нормативизација и јасно и благословено устројство према коме свако ради свој посао на њиви Господњој. Примјера за овакав приступ има безброј, али се људи углавном сјећају оних других. Проблем није у томе да су људи неморални. Када су норме већ годинама схваћене као „растегљиве“, када је сваки нормативизам поистовјећен са „морализмом“, онда се појављује постмодерни ситуациони морал (добро је оно што мени у тренутку одговара) који заправо јесте негација вриједности. Као људи, иначе, склони смо да интерпретирамо норме онако како нама одговара. Али данас немамо по сриједи тај свељудски порив за благошћу система, него негацију нормативизма – нисмо ми ни одабрали шта све од канонског Предања и постојећих уставно-статутарних рјешења јесте а шта није релевантно данас (јер реалије на које се поједини канони односе нису постојеће): неопатристика је у име „слободе“ још неочишћеног и не-без-страсног субјекта прогласила крај норме и зато живимо у ужасно доба насиља субјективизма. Дивови су изградили најприје себе, на рушевинама норме. Сада се дивови буздованима кољу. И ми гледамо. И питамо се понекад: како је могуће да сви ти истински великани неопатристичке мисли могу да са собом држе људе у дубоким моралним каљугама, идејне противнике (са којима немају ниједан заједнички дан живота ни мисао) док са данашњим огорченим противницима, некадашњом браћом дијеле и Аву и Хљеб живота који су појели? Могу, јер је једини критеријум већ тридесет година – богоносивост њихових личности и субјективна процјена те богоносивости ко, када и какву улогу може да има у њиховим великим пројектима.

Дакле. Најприје вратити надлежности и садржаје институцијама изван ситуације и контекста. Не тако да оне буду поља пројекција и конфликата, чак ни пуста поља „каналисања“ благодати него чврсте стварности са својим унутрашњим животом, смислом и садржајем.

Савршеност и завршеност: чему учење ако већ све знамо, чему усхођење ако Бога посједујемо и заступамо?

Оно што данас карактерише готово све манастире, све средње богословске школе и све богословске факултете јесте унутрашња противрјечност њиховог смисла и онога што се у њима саопштава као елементарни етос тих институција. Наиме, и богословије и факултети и манастири би требало да буду мјеста гдје људи живе и уче се и гдје се уче да је учњење, напредовање, стални човјеков подвиг, нешто што нам је насушно потребно, живот сам. Ми нисмо дошли да се интимизујемо са једним знањем него са животом Цркве. Да живот коме нема краја постане наш живот. Манастир, богословија, факултет: ако ичему вриједе, научиће нас да нас још ничему нису научиле осим да тражимо Бога у Тијелу Богочовјека.

Данас, међутим, највећи дио ових поља боготражитељства заправо свом исписнику или подвижнику сугерише да је ту и нигдје другдје свештено поље спасења. Све остало јесте поље опасности, одступања, апостасије. И није онда чудо да је једини облик одношења свих тих училишта Цркве – презир. Сопствена гордост и богопретплаћеност и презир других. Бинарни код у коме се вртимо и који уништава ткиво Цркве. И који негира, уништава, лишава смисла сами смисао манастира, факултета, богословије. Јер када један манастир, богословија или факултет приликом монашења, рукоположења, додјељивања дипломе говоре свом посвећенику (буквално или сугестивно): „ти си завршен. Све што треба да знаш – знаш, други те могу само покварити“ онда је проблем у томе што смо несавршени пошли у свијет завршени. А то је ужасан акутни проблем данашњих хришћана, па и служитеља можда понајвише.

Дакле, питање није само „да ли нам је потребан један исихастички манастир у Београду?“ (или било гдје другдје јер се учење, као и служење не завршава похађањем Богословског факултета) него питање јесте: „да ли је данас могуће остваирти једну било монашку било академску заједницу, која би као основни етос којем је у стању да поучи људе и да им га пренесе био етос служења, непрекидног учења и усавршавања, а не етос гордости, елитизма, затворених парадигми стварности које се касније свима намећу као једино исправно мјерило свега у Цркви?“. А свједоци смо да су и поједине високошколске установе и поједини професори, манастири и њихови проминентни оци, у Београду, Фочи али и на другим мјестима увијек претицали своје реалне заслуге и достојанства једном ужасавајућом гордошћу која је све плодове рушила и обезврјеђивала и која је успостављала бинарни поглед на свијет у коме постојимо са једне стране ми, смирена и Предању досљедна елита, људи који могу и разумију а са друге стране мрак незнања и заосталости, поље непрекдине и метафизичке затуцаности и урођене жаборкечине. Академска теологија и манастир треба да нас уче једној од најбитнијих лекција сваке науке. Учење и служење никада не престају, и што нам је више дато, више ће се тражити од нас.

Нико заиста образован, васпитан ни паметан не би био кадар да за себе и свој Факултет каже да јесте „најбољи факултет у Православљу“. Ниједан културан и нормалан васпитан човјек са кућним васпитањем (оставимо на тренутак хришћанску ненападну скромност) не би био у стању да каже како је он, његова теологија и његов критеријум оцјењивања – „мјерило памети и православности“. Ниједан пристојан и присебан професор средње школе не би требало да буде у стању да на матури каже својим ђацима да послије матуре нема више шта у животу да се научи. Нико, васпитан, нормалан и позван на сузе за свијет не би могао да тврди да је само његов манастир и њему слични манастири поље спасења и боговиђења. Ниједан од ових примјера није измишљен. Од добрих професора, монаха, људи Цркве нећете то чути, али од многих „у Цркви“ данас хоћете. Ако ће нас академска теологија остављати себељубиве а аскетска чинити човјекомрзитељним – непотребне су и једна и друга.

„Ко ти ископа око? Брат у Христу? А зато је тако дубоко…“ Приватизација божанског и вишак емотивне реакције

Ако узмемо да су и Богословски факултет и исихастички манастир позвани да остваре не једну идеолошку профилизацију, сигурно не једну завјереничку интимност и не један етос гордости, како онда да их уопште замислимо и остваримо?

Један од суштинских проблема који се данас постављају пред нас јесте проблем припадања. Код нас се у позном  ХХ вијеку ствар опет радикализовала тако што се припадање остваривало или кроз елитизам или се на елитизам одговарало индиферентношћу. Схема је препознатљива: млади студенти почну да траже више од својих професора Богословског факултета који су уједно и духовници. Затим се ова елита концентрише на неки манастир (или други богослужбени простор). Тако се са временом из (позитивног) момента боготражилаштва рађа (негативни) момент елитизације. Чак ни он сам по себи не би морао да буде лош да га не прате двије промјене у погледу на свијет, промјене у суштини деструктивне за Цркву.

Најприје, појављује се један специфичан облик црквеног расизма. Само људи из одређеног манастира, из одређене епархије, само они иницирани у круг непосредно блиских идеалном епископу-духовнику-научнику-организатору-менаџеру јесу истинска Црква. Тако се ткиво Цркве, њена топографија спасења која је описана само Крстом и Васкрсењем кида и раздјељује на оне „благодатне“ и (хм…) „мање благодатне“ црквене заједнице. И онда се људи који живе у њима, ни криви ни дужни, разврставају на „првокласне“ еклисијалне ипостаси и оне другокласне, трећекласне итд.

Припадање елитном кругу не порађа углавном већу ревност за богословље, академско или аскетско (мада се то код људи може десити) већ га најчешће замјењује. Више и није потребно читати Свето Писмо и Свете Оце: ту је наш благодатни Сведржитељ благодати и тумачења да нам укаже на реторику, мисао, квази-теолошки садржај који треба да репродукујемо да бисмо и сами били дио истог „благодатног“ наратива. Једно од мојих највећих изненађења као предавача на ПБФ Св. Василија Острошког било је просјечно слабо знање кандидата из „најблагодатнијих“ епархија. Замјенивиши реториком богословље, харизмом својих великана боготражилаштво, они нису ни осјећали потребу да читају и уче. Они који знају све сугерисали су им да им се даје све.

Но овај елитизам има своје ужасно лице у катастрофалној емотивној суровости која се манифестује једном када се пређа братства у елитизму прекине. Тада се губе сви обзири. Свједоци смо тога одавно, од браће која су од „стубова Православља“ постала „расколници“ до данашње незаустављиве безочности обрачуна дјеце и унука Великог Оца. Откуда овај ужасавајући сувишак емотивне реакције? Да ли само због приватизације божанског, због осјећања да ће Црква неминовно пропасти ако се управо ово и ниједно друго персонално и идејно рјешење не наметне на извјесно мјесто – рјешење које, самим тим што јесте моје, гарантује да ће све бити благословено.

Ако погледате у Добротољубље, можда ћете примијетити да је и у старој духовој литератури присутан тај моменат кварљивости односа и људи чак и највећих подвижника. Па, ипак, некако недостаје тај моменат насиља, обрачуна. Разлога може бити разних, али ми се чини један од елементарних знакова различитости временâ некад  и сад јесте стварни исихазам (у ширем смислу) ранијих епоха. Подвижник, макар још не сасвим излијечен од свих слабости, учио је да се прво остави пројектовања црквене стварности. Зато, чак и када се древни Оци нису разумијевали, нису имали потребу да униште оног другог. Са друге стране, хиљаду вечери у Каруљи неће направити исихасту од човјека који је спреман да уништи сасвим, без милости и изузетка, браћу своју ради сопствених пројекција шта би то Црква требало да буде. Зато: да,  исихазам нам је данас потребан као никада, али не као фолклор, као егзотика, него као став читаве Цркве.

Када ће и богословски факултет и исихастички манастир имати смисла: само и једино ако из и једног и другог буду излазили људи који су свјесни својих слабости и блгодати Божије која нас лијечи, свјесни домета свога (не)знања и потребе за служењем. Људи који својим дипломама и бројаницама неће гађати друге и наметати своје виђење Цркве него ће апостолски од срца вапити. Господе, дометни нам вјере!

А све је могуће оном који вјерује.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 часа, obi-wan рече

Но овај елитизам има своје ужасно лице у катастрофалној емотивној суровости која се манифестује једном када се пређа братства у елитизму прекине. Тада се губе сви обзири.

Brat Darko hirurški precizno secira i ogoljava sav jad naše crkvene stvarnosti :(

Daleko od toga da mi ponekad ne prija dijalektička uglađenost i prije svega učtivost u ophođenju prema sagovorniku u tekstovima na koje se poziva, ipak mi se više dopada ova Darkova otvorenost, čista i jasna misao koja siječe kao sablja, ali bez one brutalnosti ili podmuklog omalovažavanja koje sve češće slušamo i čitamo u dijalozima naših crkvenih otaca.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Гле, име Господње издалека долази, гњев његов гори и дим што се диже силан је; усне су му пуне јарости, а језик огањ који жеже. (Ис 30, 2).     Чувени Хераклитов категорички афоризам: „Рат је отац свију и цар свију; он је тај што једне избаци на видело као богове, а друге као људе; што једне учини робовима, а друге слободним људима“, имао је поред друштвено-политичког смисла, имплицитну космолошко-физикалног димензију. Хераклит каже да од рата све зависи. Рат је универзални и нужни принцип у природи; бораба таме и светла, суше и влаге, хладноће и врелине итд. Све старовековне митске теогоније и космогоније заснивале су се на принципима сукобљавања – рату. Исто тако и узрок социјалног статуса појединца, као и политичког статуса једног града или народа зависио је од ратног исхода. Рат је и метафора за лично херојство. У једној особеној форми, ове Хераклитове мисли рефлектоване су и кроз Стари Савез. У старосавезним списима се, такође, могу наћи бројни примери тога да рат доноси срећу или несрећу појединцима и народу као целини. У ратовима су често показивана јунаштва и храброст. Међутим, рат није важио као највиши принцип космичког и друштваног живота. Библијски теолошко-идејни концеп у много чему се разликовао од остатка античког света.   Додуше, Стари Савез представља врло специфичан књижевни корпус, састављен од великог броја појединачних списа који су настајали у дугом временском периоду. Не само временски распон, него су старосавезни текстови и жанровски врло шаренолики. Списи су настајали у различитим контекстима и са различитим теолошким намерама. У том смислу, треба бити обазрив када се говори о схватању рата у Старом Савезу. Постоје текстови, поготово они из корпуса историјских књига, који ратове и борбе констатују као реалне повесне феномене (1Сам 13–14; 30–31; 3Цар 8, 20-22; 20; 22; 4Цар 23, 29). То су на пример ратове које су водили Саул и Давид против суседа. Слично је са извештајима о сукобима у каснијем периоду царевина Јуде и Израила, у којима су се они често међусобно трвили (3Цар 15, 6.16-22). Понегде се помињу ратови које су водили велики завојевачи, као нпр. асирски цареви Тиглат-Пилесар, Сенахериб и Асархадон (4Цар 15, 19; 18–19). У таквим текстовима, извештаји о рату су углавном ослобођени теолошких премиса.   Опет, у једном пак броју текстова, о рату се говори са одређених теолошких поставки. То могу бити ратови, које воде туђински народи против Израила, и њих библијски писци означавају као израз Божије казне. Затим ратови које Бог отаца води против незнабожаца, помажући Израилу да прође кроз пустињу (Изл 14; Бр 31). Често се Бог означава као „Господ над војскама“, који на тај начин демонстрира сопствену силу (1Сам 15, 2; Пс 58, 6; Ис 2, 12; 13, 4). У том смислу, Стари Савез представља комплексан израз вековне традиције и историје иза којих се крију наслаге Израилове свакодневице, али и идеали вере. У старосавезним текстовима има мало простора, који би омогућио да се међуљудски ратови подигну и на виши божански ниво, као што је случај са Илијадом. Готово у свим блиско-источним митологијама, базираним на политичким идеологијама, та реалност је сасвим преплетена. Елементи такве религијско-политичке свести присутни су и у Старом Савезу, поготово у ранијим текстовима. У једном тексту, Бог је тај који уништава водене немани, које асоцирају на Египат (уп. Ис 51, 9). Међутим, идеја монотеизма, затим једна специфична антропологија која је временом форматирала теолошку свест библијских писаца, итекако се одразило на старосавезно разумевање рата, нарочито у програмским текстовима на које ћемо се касније осврнути.   Први пут се Израил као народ доводи у везу са ратом у приповестима о Изласку. Фараон је тај који улази у рат са одбеглим Израилцима. У многим текстовима су описана јунаштва појединаца. Исус Навин је представљен као вичан војсковођа. Нараштаји су преносили предања о ратним подвизима судија. Народ је славио Давидове успехе у бојевима са Филистејцима: Саул погуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа (1Сам 18, 7). Војсковође Авенир и Јоав уживали су велики углед. Немија је обнављао разрушени Јерусалим са опасаном сабљом (Нем 3–6). Велику славу у каснијој историји Израила стекли су борбени Макавеји. У ратовима су Израилци побеђивали и губили. Пошто су били мали народ, често су губили битке и ратове. Неки од ратова за њих су били погубни. Два се нарочито издвајају: пад Самарије из 721. године пХ, и коначни пад Јерусалима 587. године пХ. Имајући све то на уму, тешко је разумети историју старог Израила и старосавезне литературе без ратне свакодневице и силних страдања. Такав животни контекст утицао је на то да се појави и одређен број текстова, који би се тешко уклапили у библијско-хришћанску етику, ако се не размотре из одговарајуће перспективе. То је на пример случај са описом освајања Обећане земље.   А Господ рече Исусу: ево дајем ти у руке Јерихон и цара његова и јунаке његове. (ИНав 6, 2)   Један од најпровокативнијих делова Старога Савеза предстаља Израилово освајање Ханана. Према опису Књиге Исуса Навина (6–12), Израилци су у једном муњевитом продору освојили Обећану земљу. У том походу израилски ратници су оставили из себе пепео и прах. У текстовима има доста бруталних описа, у којима Израилци врше масовна разарања и стравичне злочине. Израилци нису показивали милост ни према коме. Да ствар буде гора у свему томе их је, према неким библијским наводима, подржавао Бог (ИНав 6, 2; 8, 1-2; 11, 6). То све изискује разумевање контекста у којем су настали текстови. Стога ћемо покушати да појаснимо ове извештаје из Књиге Исуса Навина, одвајајући историјску реалност од накнадних теолошких домишљања, односно контекста у којем су настали извештаји. Наиме, према библијском опису, стари Израилци су освојили Обећану земљу у једном спектакуларном походу. Исус Навин је наводно са израилском војском ишао из победе у победу.   Међутим, пажљивије проучавање библијског текста, показје да у њему има доста логичких пукотина, које доводе под знак сумње његову историјску тачност. Поставља се питање: како је могуће да је један број градова – за које се у ИНав (6–12) каже да су били освојени – налази на листи неосвојених градова из Књиге о судијама (1, 27-35; 3, 1-6). Чак, се у остатку ИНав види да велики део земље није освојен (уп. 13, 1-7). Затим, како је могуће да се у извештају говори да је побеђен цар Јерусалима (ИНав 10, 23-27; 12, 10), када се зна да је Јерусалим освојен тек за време цара Давида (2Сам 5, 6-10). Све те нелогичности потакле су библијске истраживаче да темељније проуче овај феномен.   Научници су на основу археолошких, историјских и лингвистичких истраживања дошли до закључка да је извештај о освајању Ханана настао неких шестстотина година после догађаја које описује. Гледано из угла археологије, већина описа разарања не одговара ономе што су открили археолози. Сасвим је извесно да нпр. Јерихон није освојен на начин како је описано у библијском извештају. То важи и за већину других градова. Из сваремене научне перспективе гледано, чини се да је Израил заузео територију Ханана у једном дужем временском периоду, и да то није био толико наглашавани ратни поход, него се делом ради о асимилацији хананских племена, којој је вероватно претходила извесна социјална побуна унутар Ханана. Израилци, дакле, нису освојили Ханан тако линеарно и брзо као што је представљено у навођеном одељку из ИНав. Извештај о освајању настао знатно касније у једном врло специфичном контексту. Наиме, опис освајања теолошки је уобличен вероватно у време ропства у Вавилону, међу утамниченим Јудејцима.   Тај податак баца другачије светло на ИНав 6–12. Тек у доба ропства у Вавилону уобличен је корпус историјских књига, познат под називом девтерономистичка историја. Читава теолошка пројекција настала је на основу ‘накнадне памети’. Израил је у ропству накнадно размишљао о томе шта му се десило и зашто му је пропала држава. Један од главних порива састављача девтерономистичке историје у време ропства, била је идеја повратка у Обећану земљу. Мали Израил у Вавилону деловао је готово беспомоћно. Једино ко га је могао вратити био је сам Бог. У том контексту, теолошки се обликују приче о Изласку из Египта и освајању Ханана. Основна богословска поставка је била да ће Бог ићи пред Израилцима и вратити им земљу, као што је то учинио у прошлости. Редактори су на тај начин хтели да охрабре утамничене Израилце и да их потакну на повратак. Када се узму ти елементи у обзир, јасно је зашто је текст тако састављен. Прво освајање земље изведено је муњевито, јер је рат водио сам Господ. То је требало да значи да уколико Јудејци поново крену ка Јерусалиму и Јуди да ће сам Господ ићи пред њима, и помоћи им да поново освоје поробљену земљу.   Одбацивање незнабожаца, и тога што им је припадало, заснивало се на једној дубљој теолошкој идеји. Израил као народ Божији није смео да се меша са незнабожцима, из разлога што би на тај начин прихватио њихов систем вредности који је био стран вери у Бога отаца. То се посебно види у епизоди са Аханом (ИНав 7). С друге стране, извештаји који говоре о Израиловим војним походима у којима се обрачунавају са околним народима, настали су у периоду када су ти народи углавном нестали са историјске сцене. Многе етничке заједнице раније настањене у Ханану, као и неки суседни народи, већ су били историјска прошлост. Тако да ти извештаји нису имали у себи војни поклич, којим се Израилци призивају да униште своје суседе. С друге стране, непријатељ се овде означава више као апстрактна категорија. То је нека више начелна усмереност против непријатеља, то јест оних који се противе Богу. Нигде се у тим текстовима не може препознати активна мржња према другом човеку, како конкретној појави, мада се непријатељско настројење могло негативно одражавати и на однос према неком конкретном припаднику непријатељског народа.   Други важан момента је то да је рат био не само начин борбе против других, него је он био често Божије средство којим је кажњавао сопствени народ. Бог отаца кажњава Израил због греха. Пре свега, због неадекватног односа према ближњима. Када су Асирци срушили Северно царство, библијски писац то образлаже речима: Зато се Господ разгневи врло на Израил, и одбаци их од себе, те не оста него само племе Јудино (4Цар 17, 18). Када је Јерусалим пао у руке Вавилоњана, писац констатује: Јер од гнева Господњег зби се то Јерусалиму и Јуди, да их одбаци од себе (4Цар 24, 20). Пророк Амос призива Асирце да казне грешни Израил (Ам 3, 9-11). Пророци су критиковали Израил зато што је отпао од Савеза. Идеали Савеза изражавали су се кроз љубав и пожртвованост за ближње. Израил не, према пророцима, на том плану изневерио. Не испуњавање одредби Савеза, повлачило је праведну казну Божију. Пророк Јеремија, пре пада Јерусалима, говори о Навуходоносору као слуги Господњем, којег је Бог послао да поред осталих народа казни и грешни Израил (Јер 25, 9; 27, 6). Бог често подиже и друге непријатеље (Ис 5, 25-30; 7, 18). У сваком случају, њихова самокритичка свест и данас је тешко замислива. Наведени примери показују колико је ратна реалност била дубоко урезана у теолошку свест библијских писаца. Просто, кроз те категорије се промишљала теологија.   Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном. (1Дн 22, 8)   Поред тога што у старосавезним текстовима има доста ратничког набоја и што је сам Бог отаца представљан као неко ко води ратове за Израил, у теолошком смислу рат је доживљаван као нешто негативно. То се може добро видети на примеру цара Давида. Давид је од младости стекао углед јунака. Посебно је чувена његова победа против филистејског дива Голијата (1Сам 17, 23-58). Већ је речено да је у народу слављено Давидово јунаштво. Он је, чак, водио ратове Господње (1Сам 18, 17; 25, 28). Уз то, Давид је једна од најзначајних личности Старог Савеза; њему је Бог обећао вечну династију (2Сам 7, 12-14). Међутим, поред свега тога Давид није могао да подигне Храм Богу Израилову (уп. 2Сам 7, 2-13). Сам Бог је, према девтерономистичкој историји, рекао Давиду: Син твој којег ћу поставити уместо тебе на престо твој, он ће саградити Храм инему мојему (3Цар 5, 3). Разлог због чега Давид није подигао Храм, јесте то што је водио ратове (3Цар 5, 3). Овај момента је још наглашенији у Књигама дневника, где је Давидов лик представљен скоро идеализовано. Ипак, када је хтео да гради Храм, Бог га је – и према писцу Дневника – спречио: Али ми дође реч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном (1Дн 22, 8). Храм је тек могао да подигне Соломон, зато што је Бог дао мир и покој Израилу за његова времена (1Дн 22, 9). Ови библијски наративи на посредан начин изражавају свој однос према рату. Чак и велики цар Давид, који је водио праведне ратове, није могао да подигне Храм.   Треба истаћи то да су Књиге дневника настале у постегзилном периоду, и да је њихов однос према рату у односу на раније списе теолошки профилисанији. То што Давид није могао да подигне Храм, није један издвојени specifikuum, особит за девтерономистичког писца и дневничара. У Старом Савез постоји један шири теолошки оквир, који је у том правцу усмеравао мисли библијских теолога. Тако пророк Језекил на једном месту каже: Тада ће изићи становници градова Израилових, и наложиће на огању оружје своје, штитове и штитиће, лукове и стреле, сулице и копља – ложиће њима ватру седам година (39, 9). У продужетку, пророк износи визију мира, у којој ће Израил бити ослобођен рата и непријатеља – Гога и Магога. Псалмист позива Израил: Прекините ратове до краја земље, лук преби, копље сломи, и кола сажежи огњем (Пс 46, 9). Једини прави штит Израилов јесте Бог (уп. Пс 76, 4-10). Пророк Осија излаже једну још ширу визију мира: Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива (2, 18). Ове пророчке визије мира, свој врхунац достижу у речима пророка Исаије: Јер, гле, ја ћу створити нова небеса и нову земљу, и што је пре било неће се помињати, ни наум долазити. Него се радујте и веселите довека ради овога што ћу створити. Гле, ја ћу начинити Јерусалим да буде весеље и народ његов да буде радост… Вук и јагње заједно ће пасти, и лав ће јести сламу као во; а змији ће храна бити прах. Нико неће чинити зло ни невоље на свој светој гори мојој – говори Господ (65, 17-25). Све ово показује да је идеал старосавезних писаца и пророка био мир, а не рат. Иако наведени библијски стихови могу изгледати као ретки изузетци у мору старосавезних ратних заноса и поклича, ипак они чине теолошку конструкцију Старог Савеза, из које је изникао Нови.   Такав теолошки концеп уклапао се у старосавезну слику Бога и човека. Иза историјских наслага, важно је увидети основне богословске идеје. Наиме, према библијском схватању, за разлику од осталих блискоисточних уверења, Бог је створио човека по сопственом лику (Пост 1, 26-27). Бог је створио човека као таквог, не правећи никакву разлике: расне, националне или социјалне. Адам је просто сваки човек. Сама та ставка одређује однос према људском бићу. У Старом Савезу се људски живот високо ценио. То је свакако важило, пре свега, унутар израилске заједнице. Међутим, однос према странцима био је постављен на високе моралне идеале. Многе личности о којима се говори у старосавезним списима, а које нису биле Израилце, представљене су као високо моралне. То је случај са фараоном који није хтео да узме Сару од Авраама (Пост 12, 10-20), такође Авимелехом (Пост 20, 1-18; 26, 1-11). У врло позитивном светлу приказан је и Урија Хетејин (2Сам 11, 2-17). Поготово је у две постегзилне књиге наглашен врло позитиван однос према другим народима. Ради се о Књизи о Рути и Књизи пророка Јоне. Рута Моавка, припадница народа са којим је Израил често био у сукобу (Суд 3, 12-30; 2Сам 8, 2; 4Цар 3, 4-27; 2Дн 18, 2), представљена је као идеал самилосне љубави према ближњем. У Књизи пророка Јонеговори се о томе како су се покајали Нинивљани, и показали већу богобојажљивост него припадници израилског народа. Код писца Књиге пророка Јоне ствар је још невероватнија, јер говори врло позитивно о народу који је Израилу наносио велика зла кроз претходну историју.   Однос према другом човеку, који није Израилац, дефинисан је и у законским текстовима. У Законику светости Израил се позва на љубав према странцима: Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љуби га као себе самога; јер сте и ви били дошљаци у земљи Египатској. Ја сам Господ Бог ваш (Лев 19, 34). Љубити странца као себе самога, значила је имати однос према њему као према припаднику сопственог народа. Овакве идеале антички свет није познава. Стари Египћани су нпр. друге народе сматрали непотпуним људима, само су Египћани имали сва права. Познат је и однос Јелина према варварима. Наравно, таквих елемената има и у старосавезним текстовима. Међутим, у једном броју теолошки профилисаних текстова, однос према другим народима је изразито позитиван. Позитиван однос према другима био је израз универзалистичких идеја, које су све више долазиле до изражаја у постегзилним текстовима (Ис 56, 1-8; 60, 1-5; 66, 18-24). Већ се у Књизи Постања јасно показује да Израил морално није ништа бољи од осталог света. Тај увид је требао да има своје практичне и идејне консеквенце. Смисао Савеза са Богом био је да Израил постане народ свет: И бићете ми свети, јер свет сам ја, Господ (Лев 20, 26). Код Друго-Исаије Израил је требао да буде гласник Божији међу другим народима (Ис 42, 18-25).   Све то указује да је у контексту оваквих промишљања битно направити јасну разлику између тога шта представља реалне историјске догађаје, рефлектоване у старосавезним списима, као и развој теолошке свести старих Израилаца, с једне стране, и с друге, теолошке идеале библијских теолога. Треба бити свестан чињенице да постоји јаз између историјске стварности и теолошких идеала присутних у старосавезним текстовима. Свети списи престављају идеале вере којим треба тежити. Свакодневна реалност је често нешто сасвим друго. Тај феномен је на специфичан начин присутан и у Старом Савезу.   Поломићу лук и мач, а рат да нестане, и учинићу да земља мирно почива. (Ос 2, 18)   Након изложеног, поставља се питање: да ли је за старосавезну теолошку мисао рат начин на који се решавају међуљудске и међунационалне несугласице или га треба одбацити? Да би се на овакво питање дао одређенији одговор, морамо се ограничити на оне текстове који базично изражавају библијско Вјерују у њеном надисторијском смислу. Добар пример за такво питање може се наћи у Књизи о судијама. Књига је настала на основу старих племенских предања, која су говорила о јунаштву израилских судија-устаника. Међутим, каснији редактор је уобличио садашњи спис и дао му наглашену теолошку концепцију. Према постојећој теолошкој шеми када год би Израил отпао, Бог је подизао неки суседни народ да га казни. Потом би се Израилци обратили Богу и он им је слао судије да их избаве из ропства и невоље. Судије су водиле праведне и одбранбене ратове. На страни судија и Израила борио се сам Бог, што се нарочито види на примеру Гедеона, који са малом групицом ратника побеђује Мадијанце (Суд 7).   Поред Књиге о судијама, постоји темељни програмски текст који говори о рату и према њему се вредносно одређује. Наиме, ради се о Авраамовом ратовању против царева, који су пре тога били заробили Лота (Пост 14). Према овом старосавезном наративу, вођен је рат између блискоисточних царева. С једне стране су била четири цара, владара великих царевина, док су са друге стране били мали цареви са подручја Сиро-Палестине. Велики цареви су дошли и поразили мале. У томе рату заробљен је Лот, Авраамов синовац, и поведен у ропство. Када је Авраам чуо за то што се догодило, кренуо је са слугама да ослободи Лота. У једном герилском, ноћном нападу, Авраам је победио четворицу царева и ослободио синовца, вративши чак и поробљено благо. У историјском смислу, опис догађаја је врло упитан, заправо фиктиван. Сва научна истраживања показују да се један такав сукоб није могао одиграти. Међутим, поента наратива није да опише неки конкретан историјски догађај, него да у лику патријарха Авраама – узора сваког Израилца – представи стање ратне невоље и његовог владање у таквој ситуацији.   Када се егзегетски мало продубљеније сагледа текст, увиђа се да се иза ове приповести крије извесно теолошко промишљање, изазвано конкретном ситуацијом. Сасвим је могуће да је то био одговор на питања која су се постављала тадашњим Израилцима. Наиме, они су били често у ситуацији да узму учешће у ратним збивањима на томе подручју. Познати су многи војни походи великих владара, који су имали за циљ да поробе градове-државе на тим просторима. Израилски владари су се понашали у складу политичких процена и економских интереса. Међутим, пророци су често заговарали неутралност у таквим сукобима (уп. Ис 7, 1-9). Ако се то има на уму и узме као историјска позадина ове приповести, намеће се закључак да су пророци позивали Израил на војну неутралност. То се управо види у томе што Авраам не стаје на страну малих царева, нити се меша у такве сукобе. Ипак, ако се деси да је неко од Ираилових племена угрожено или пак неки блиски народ, треба кренути у његову одбрану. Смисао приповести је јасан: само је одбранбени рат оправдан, а рат треба избегавати када год то могуће.   Снагу овој поруци даје управо то што се такав рат приписује праоцу Аврааму. Приповести о патријарсима су имале за циљ да укажу да начин понашања у разним животним ситуацијама. Посебно се то односи на Авраама и Јакова. Када су синови Јаковљеви починили злочин у Сихему, Јаков се са тиме није слагао (Пост 34, 30-31). Пре тога, он се мири са Лаваном (Пост 31). У односу на остале старосавезне личности, укључујући Мојсија и Давида, понашање праотаца није довођено под знак питања. Однос праотаца према рату требао је да буде узор потоњим потомцима.   Коначно, старосавезни текстови су истовремено показивали да је општи мир међу људима немогуће остварити у условима прародитељског греха. Читава старосавезна историја сведочи о томе. Стога се стање свеопштег мира и усмерава у будућност, према Цару правде (Мал 4, 2), и његовом вечном царству, припремљеном оним који га следе: Jeр Jaгњe, кoje je нaсрeд прeстoлa, нaпaсaћe их и вoдићe их нa извoрe вoдâ живoтa; и убрисaћe Бoг свaку сузу сa oчиjу њихoвих. (Откр 7, 17)     Извор: Теологија.нет
    • By Логос
      Протојереј-ставрофор Дарко Пејић архијерејски намјесник бјелопољски на почетку емисије тумачио је Свето Јеванђеље на другу недјељу Часног поста-Пачисту недјељу посвећену Светом Григорију Палами.   Звучни запис беседе   Он се осврнуо и на мјере заштите које су уведене у Црној Гори због корона вируса, којима су прекинуте литије против закона о слободи вјероисповијести четвртком и недјељом. Отац Дарко каже да нема разлога паници и да од Христа не смије ништа да нас одвоји. Отац Дарко је одговарао и на бројна питања наших слушалаца од кога се велики дио односио на Часни пост који је у току.     Извор: Радио Светигора
    • By Логос
      „Пост је колико телесни толико и душевни. Телесни пост је кад стомак пости од јела и пића; душевни пост када се душа уздржава од злих помисли, дела и речи. Добар пост је кад се удаљавамо од сваког зла. Уколико желиш хришћанине да ти пост буде користан, не пости само телесно, пости и душевно и пости увек.” (Преподобни Симеон Нови Богослов).    
       
        Гости Радио-Славословља били су ђакон Дарко Ивковић и Весна Павловић, лекар опште медицине. Гости Радио-Славословља говорили су о јединству духовног и телесног поста.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      Протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого, професор Православног богословског Факултета у Фочи, говорио је о литијама у Црној Гори. На видео запису овог разговора благодаримо Телевизији Храм.   

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...