Jump to content
  1. farisejski.bukvojed

    farisejski.bukvojed

  2. Bonsenjo

    Bonsenjo

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ наставља се путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. 



      Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Др Растко Јовић, ванредни професор на Катедри за канонско право на Православном богословском факултету БУ, био је гост емисије посвећене Светом Сави, најбољем изданку српског рода. Приближавајући га данашњем времену, професор каже да Свети Сава није глумио живот, био је оно што јесте и српска црква не може да се замисли без њега. 
      „Трудите се да будете одговорни, слободни људи. Покушајмо да се вратимо себи, размишљајмо, можда се Свети Сава крије међу нама“, једна је од светосавских порука проф. Јовића.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У славу Светог Василија Острошког Чудотворца, поводом прославе 350 година од његовог блаженог престављења (1671-2021); поводом јубилеја 150 година новинарства у Црној Гори (1871-2021); поводом 75 година Удружења новинара Црне Горе (1946-20121) и поводом 140 година Удружења новинара Србије (1881-2021)

       
      „Света дужност новинара, није ништа мања,
      од моралне одговорности свештеника и учитеља.
      И још је већа, јер је његов утицај шири!
      Један безобзиран новинар у стању је да
      распне душу народну на крст греха и злочина.“
      Св. Владика Николај Велимировић
       
      Свети Василије Острошки Чудотоврац, слава му и милост, и манастир Острог са својим светињама, јесте један од најчудеснијих мјеста и дарова Господњих нашем српском роду. Није случајно у народу међу вјерујућим ова светиња прозвана „српски Јерусалим“. Ко није могао отићи на поклоњење у Свету Земљу и у Свети град Јерусалим, он се трудио да макар једном у животу посјети ово свето мјесто и поклони се моштима Светог Василија. Долазећи у Острошку светињу, људи су најприје у своје срце и у своју душу записивали чудесни сусрет и то су чували у свом срцу као највечи дар од Бога. Ти записи у срцу и души остављали су дубоки печат и сјећање на многе поклонике манастира. Бројна су чудеса која су се догодила и која се догађају под Острошким гредама, за протеклих 350 година, и када би се све то записало онда „ни у сами свијет не би могле стати написане књиге“ (Јев. Јов. 21, 25).
      У манастир Острог, код Светог Василија, су долазили многи, од старца до дјетета, долазили су наши краљеви, патријарси, митрополити, епископи, свештеници, монаси, монахиње, народни прваци, новинари, професори, ђаци, књижевници, војсковође, занатлије, трговци, стари и млади, здрави и болесни – сви они којима је помоћ и милост Божја и благослов Светог Василија била потребна. Сви они су на свој начин одавали хвалу Богу и благодарили на том чуду којим их је Бог удостојио да посјете ову „српску ћабу“, „српски Сион“, „српску светињу над светињама“…
      Долазећи код Светог Василија, вјерни су пред свечевим моштима отварали своје срце и своју душу, монасима остављали своја и имена својих ближњих за молитву, и записивали чудеса која су им се догодила. Записивали су своје молбе светитељу и остављали. Монаси су записивали прилоге које у вјерни доносили и на богослужењима помињали вјерне, који су својим записима и поклонима показивали своју духовну и везаност за манастир Острог.
      Бројни поклоници Манастира Острога своје записе остављали су у књигама посјетиоца у Доњем и Горњем манастиру Острогу. Записе у књигама посјетиоца и поклоника острошке светиње остављали су многи, као што рекосмо, наши краљеви, црквена лица: патријарси, митрополити, епископи, игумани, игуманије, монаси, монахиње, свештеници, ђакони, министри, професори, учитељи, књижевници, пјесници, новинари, путописци, научници, љекари, бројна војна лица од комаданата, генерала, капетана до војника. Поклоници су били људи из најразличитијег друштвено-социјалног статуса.
      Највише записа налазимо од људи из Црне Горе, Приморја, Србије, Краљевине Југославије, СФРЈ, који су се уписивали на српском језику. Бројни странци који су долазили из европских земаља уписивали су се на руском, грчком, италијанском, француском, чешком, арапском, турском, енглеском, језику. Многи су оставили своја лична запажања како су доживјели манастир Острог, док су други записивали своје име и презиме. Чести су мотиви благодарења и захвалности Богу и Светом Василију што су их удостојили да посјете ову српску светињу и да се у њој помоле. Своје записе поједини поклоници оставили су и у виду пјесама у којима описују манастир и светитеља и говоре о њиховом значају. Споменице су служиле и као кратки љетописи у којима су игумани и монаси из манастира биљежили најзначајније догађаје и дешавања у манастиру, као и сам његов историјат. У њима ћемо наћи и уписана имена учесника бројних екскурзија ђака из богословија, гимназија, учитељских школа, као и црквених хорова, пјевачких друштава, студената бројних факултета и др.
      Поред бројних поклоника које смо навели да су остављали своје записе у споменичким књигама Манастира Острог, у овом раду забиљежићемо неке записе новинара, који су се уписивали у споменичкој књизи посјетиоца и поклоника Манастира Острога, приликом својих посјета острошшкој светињи, између два свјетска рата.
      У току новинарског конгреса који се одржаавао на нивоу цијеле Краљевине Југославије на Цетињу 1926. године,, бројни новинари том приликом посјетили су манастир Острог. У манастирској споменици, 1. октобра 1926 уписали су се новинари из Србије, Црне Горе, Хрватске, Словеније, уредници и чланови редакција бројних новина и листова. Међу њима налазимо записе новинара из Новог Сада, Београда, Загреба, Панчева, Љубљане, Сарајева, Цетиња.
      Сима Сп. Симић новинар из Београда;
      Трива Митар, уредник „Заставе“ Нови Сад 1. X. 1926.
      Борислав Минић, Београд;
      Путујући коз Црну Гору, са новинарског конгреса у Цетињу свратио са својим колегама да разгледам ово Св. мјесто
      Ђуро Бањац, уредник „Времена“;
      Павићевић, „Ријеч“;
       
      Срба М. Тодоровић, новинар београдски, би срећан да се 1. октобра поклони моштима Светог Василија Острошког
      У другој половини августа 1928. године, у Манастиру Острогу боравио је Јован П. Вукчевић типограф и новинар из Подгорице, који је оставио занимљив запис:
      18. августа 1928. године дошао сам у ово свето мјесто, са мајком Кићом, братом Душаном, снахом Вукосавом и дјецом Загорком и Олгом а 19. истог поклонисмо се моштима Великог мученика Св. Василија Острошког Чудотворца, када смо се и духовно нахранили.
      У ово Св. мјесто дошао сам једино да се духовно нахраним, а затим и да се одморим – љетујем.
      Читав одмор посветио сам искључиво у шетњи кроз ово Св. мјесто, обилазећи сваког дана „Башину воду“, „Крст“, „Белведер“, Доњи и Горњи манастир, као и друга оближња мјеста. Овако дивна душевна храна коју сам пожелио у ово Св. мјесто, клањајући се моштима Св. Василија Чудотворца много ми је пријало и опоравио сам се колосално , зато ће ми ово Св. мјесто остати вјечита успомена, у мом срцу и души.
      Захваљујем се на обимној предусретљивости уваженом госп.у Леонтију Митровићу са осталим такође особљем ових манастира.
      Цијенећи ову праву српску светињу и, клањајући се, и по други пут Св. Василији Острошком Чудотворцу, а благодаран остајем г. архимандриту Леонтију Митровићу са осталом ман. особљем остајем пун религије пема Свевишњему.
       
      30. – VIII. – 1928. год. у Острогу
      Јован П. Вукчевић
      Типограф и новинар из Подгорице
       
      Новинар и народни посланик Милоје С. Сокић, посјетио је Манастир Острог 12. септембра 1932. године и том приликом је записао:
      На дан 12–IX -1932. год. положио сам камен темељац првој насељеничкој православној цркви у селу Раставици поред Лавре Високих Дечана, а јутрос 17–IX -1932. год. Поклонио сам се моштима Св. Василија Острошког чију сам паронажу примио на новом црквом у Раставици.
       
      Милоје М. Сокић
      Новинар и нар. посланик
       
      У току 1933. године у споменичким књигама манастира Острога налазимо неколико записа новинара. Почетком године, тачније 28. фебруара уписао се новинар из Сарајева. Уредник „Зетског гласника“ Вуко М. Митровић уписао се 4. јуна. Свој запис је оставио новинар Нико Јовићевић 12. јуна 1933. године у коме каже:
      При обиласку роднога крша, послије више од једне деценије, поклоних се моштима Светог Василије.
       
      12. VI. 1933. г.
      Нико Јовићевић, новинар
       
      Слави у Доњем манастиру Острогу на Тројичиндан 1939. године, присуствовао је и новинар Момчило Павићевић оставивши свој запис у књизи поклоника:
      Тројичиндан 1939.
       
      Момчило Павићевић,
      Новинар – дописник „Политике“
       
      У пратњи Његове Светости Патријарха Српског др Гаврила Дожића 1940. године био је и специјални извјештач „Политике“, Синиша Пауновић који је том приликом оставио занимљив запис:
      1–X–1940 Као специјални извјештач, највећег нашег дневног листа „Политике“ пропутовах главнија мјеста по Црној Гори, у пратњи Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила. На том путу стигох и у ову свету обитељ – Манастир Острог. Ту у Доњем манастиру проведох неколико дана као гост архимандрита Леонтија и братства. Посетих и Горњи манастир и поклоних се моштима Св. Василија Острошког где ме дочека игуман Герасим Чечур. Оба манастира затекох уређена. Било би лијепо да се многи наши манастири у Србији угледају на ове манастире. Кад би с еи у осталим нашим манастирима овако радило свет би више поштовао наше старе богомоље.
      Синиша Пауновић
      Кратке новинарске забиљешке у споменичким књигама посјетилаца и поклоника манастира Острога, такође свједоче колико је ово свето мјесто привлачило бројне поклонике, међу њима и новинаре. Безбројни су новински чланци, текстови, репортаже, извјештаји, аудио и видео записи, путописне забиљешке, са бројних свечаности и слава из манастира Острога. Свему томе, свој немјерљив допринос дали су и дају новинари, проносећи славу Светог Василија и овог светог мјеста, и свједочећи својим радом истину, на коју су позвани по свом послушању, имајући свету дужност и моралну одговорност пред свима.
      Нека ово буде мала воштаница за покој свих новинара који су се упокојили, као и за оне који су своје животе положили за истину и правду извршавајући своје часно новинарско послушање.
      Све новинаре, истинољубитеље и људе добре воље, нека прати благослов Светог Василија Острошког Чудотворца, у овим великим јубилејима, када прослављамо 350 година од његовог блаженог упокојења; 150 година новинарства у Црној Гори, 75 година Удружења новинара Црне Горе и 140 година Удружења новинара Србије, на многаја и благаја љета.
       
      мр Александар Вујовић,
      професор Богословије Светог Петра Цетињског
      и уредник Катихетског програма Радио Светигоре,
      добитник Друге годишње награде УНЦГ за 2019- годину.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле.

       
      Звучни запис емисије
       
      Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања.
      То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа.
      Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
      Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја.
      Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника.
      “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије.
      “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић.
      Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге.
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Стари и Нови завет јесте савез Бога и људи и чин обрезања био је символички израз склапања тог савеза. То су Јевреји чинили са мушком децом од патријарха Авраама до Господа Христа, чије обрезање обележавамо 14/1. јануара. У Новом завету, тај обред се укида, више није услов изабраности, јер су сви народи изабрани. Христос је стари закон испунио и превазишао Га, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, тумачећи Свето јеванђеље по Луки зачало 6 и 8, које говори о раном животу Господа Христа.

       

      Остајање Господа Христа у храму мимо знања родитеља, Његово слушање, Његово питање и дивљење које је изазвало Његово тумачење старозаветних списа поручује да је Он сам испуњење Старог завета, указао је, поред осталог, протонамесник Дарко Ђурђевић у емисији „Сведочења“ на Радију Источник.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле.

       
      Звучни запис емисије
       
      Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања.
      То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа.
      Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
      Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја.
      Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника.
      “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије.
      “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић.
      Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге.
       
      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...