Jump to content
Логос

Презвитер Дражен Тупањанин: Плурализам мишљења, стаза којом се крећемо ка Неизрецивој Тајни (Наставак братског дијалога)

Оцени ову тему

Recommended Posts

jerzy-nowosielski-cerkiewki-1964-olej-na-plotnie-80-x-100-cm.jpg
 
Чињеница да је Предање Цркве као канонске прихватило четири верзије Христовог живота, дакле четири верзије живота најважније личности сопствене побожности и живота уопште дозвољава нам да позиционирамо појам плурализма мишљења као важан принцип Предања. 
 
 
На темељу таквог увида, који се не ограничава само на текст Писма, већ се кроз историју Цркве потврђује постојањем различитих школа тумачења, као и различитих литургијских, умјетничких , канонско – правних и многих других израза црквености, схватамо да развијање осјећаја за другачијост мишљења не само да је својствена Предању, већ је можда и један од основних чинилаца његове ефикасности. Другим ријечима, корупција Предања дешава се у раздобљима и срединама у којима се потире плурализам мишљења, у којима се намеће само једно тумачење као дозвољено, те сљедствено и у којима су они који мисле другачије од тренутне већине на стубу срама, или још горе, на ломачама, које (ломаче) како нам је то афористично саопштио Станислав Јежи Лец – никада не разгоне мрак. Будући да у нашој црквеној збиљи уочавам и тенденције да се поједина другачија мишљења доживљавају као повод за прогон неистомишљеника, дијалог који су прихватили и на успјешан начин разгранали уважени саговорници о. Слободан и о. Оливер у мом срцу буди осјећај радости и наде. Захвалан сам им због тога.
 
Намјера ми је да у наставку укажем на оне тачке у њиховим одговорима које се унеколико косе са оним што сам успио да доживим и схватим везано за питања и теме које смо отворили. А можда ако успијем и да одшкринем врата за нека нова размишљања и разраде.
 
Отац Оливер се потрудио да појасни због чега мисли да би исихастички манастир у центру Београда био позитивна тачка црквеног живота у епархији у којој служи. Драго ми је што сам уочио и да неке од мојих примједби прихвата као исправне, што ће рећи да је неке од аномалија на које сам покушао да укажем и сам спреман да подвргне критици. Са друге стране, остаје при становишту да је исихастички манастир, под претпоставком да почива на непатвореном исихастичком предању, ипак потребан. И сам сам у својој личној духовној историји свједок да здрав манастир итекако може да преобрази једну средину, пошто сам био дио обнове која је, генерисана из манастира Тврдош, преобразила како мене тако и велики број људи у захумскохерцеговачкој и приморској епархији. Примјер манастира Ковиља у епархији Бачкој такође може да поткријепи напријед речено. Ипак, са жаљењем закључујем да забрињавајуће велики број монашких заједница потпада под неку од проблематичних категорија које сам у свом претходном тексту покушао да скицирам, па је самим тим и страх који сам изразио оправдан. Уз то, сматрам да је цјелисходније а и теолошко – пастирски како изазовније тако и за тијело Цркве корисније покушати пронаћи један урбани израз хришћанског живота. Ситуација у којој се монашки идеали, попут идеала послушности духовнику (често интерпретиране као безусловне) преносе у урбане хришћанске заједнице у великом броју случајева формирају квазиелитистичке заједнице унутар парохијских заједница и смјерају да изграде неку врсту имитације монаштва, што је увијек штетно по саму заједницу. 
 
Богослужење које данас у нашим црквама имамо, уз изузетак недељне Литургије, како лијепо примјећује Пол Мајендорф, својим дневним и седмичним кругом углавном не обликује наше вјернике. Заправо, готово их се и не дотиче. Разоткривање богатства Предања, или пак „стваралачки повратак“ (Флоровски) који би позиционирао и афирмисао као равноправну огромну већину вјерника, тј.оне који нису монаси, је важан задатак теологије нашега времена. Ту имам на уму и евентуалне канонизације немонашких лица чији су плодови замирисали тијелом Цркве (нпр.Александар Шмеман). Овакав приступ проблематизовао би и приступ моралу, у коме се морал не би готово искључиво везивао за сексуалност па би се под „неморалан“, у складу са библијским схватањем, можда првенствено сматрао лицемјеран човјек (што блудника ни у ком случају не чини моралним). Под појмом „испосник“ подразумијевало би се можда не толико онај или она који се придржавају строгих правила православне „кошер“ исхране медитеранског типа, већ превасходно они који својим уздржањем формирају животну ситуацију која им омогућава да практикују милосрђе, на што пажљиво читање савјета о посту које Спаситељ даје у Мт. 6. изгледа и указује. 
 
Сликарство о. Стаматиса Склириса, које укључује и изображавање преображених ликова обичних људи, радника, пиљара и службеница, може да послужи као отрежњујући путоказ који подсјећа да је светост доступна свима и да снажно треба порадити на промовисању њених различитих израза, да не кажем порадити на увођену реалног осјећаја за „плурализам светости“ у свијест вјерника. Није без основа навести ни примјер св. Јована Кронштатског, за кога се након што се каже да је био „мирски свештеник“ најчешће брже боље каже и то да је са женом живио као са сестром, као да је баш то разлог његове светости и најважнија црта његовог карактера?! На трагу разоткривања појма и начина живота који би могао да профилише оно што називам „урбано хришћанство“ улога академске теологије је неизбјежна.(Сувишно је, након првога текста и напомињати да је она за мене и подвижничка). Без академске теологије, у овом случају чак као звијезде водиље, у опасности смо да се у начину живота који водимо нађемо пред амбисом очајања схватајући немогућност да предузмемо подвиг, схваћен у ужем смислу (пост, молитва , покајање) у мјери у којој то од нас захтијева и који нам предлаже аскетска монашка литература и на којој врсти подвига неријетко инсистирају душебрижници. Са друге стране, нашу свијест би могли да релаксирамо снажним аргументима да су волонтеризам, брига за сиромашне, миротворство, дијалог, друштвено-политичка одговорност, право на постављање неконвенционалних питања, борба за стварну а не само декларативну конститутивност лаика у црквеном животу, дизање гласа пред неправдом како у Цркви тако и ван ње као и много чега другог такође незаобилазни дијелови коју одговорност подвижничког етоса налаже. У том случају, црквени живот ће по моме мишљењу у мањој мјери бити нека врста егзотике, а више реални квасац који открива Живот свијету у времену у коме нас је Бог поставио за свједоке Његове Истине. 
 
Свештеник Слободан је у свом тексту који је завршио цитатом св. Аве Јустина подвукао и важност строгог провјеравања теологије мишљу светих отаца. Не желим да пребацим о. Слободану било шта јер немам проблем да се , како би о. Оливер то формулисао, „начелно сложим“ с њим. Оно што у галаксији православне духовне литературе мени дјелује симптоматично јесте позивање на Оце које некада изгледа готово као својеврсна поштапалица. Сјећам се нпр.своје радости када сам почетком двијехиљадитих, док сам боравио у САД пронашао дјела св. Отаца, англикански превод из 19. вијека, у 24 тома. Разлог радости био је тај што се у српској теолошкој јавности такво издање на почетку 21.вијека није могло пронаћи. 
 
Ситуација ни данас није нарочито боља када је светоотачки корпус текстова, нарочито по питању критичких издања, у питању. Чини ми се да ни познавање отачких текстова није ни приближно сразмјерно позивању на њих. Имајући у виду да ће се ријетко пронаћи тредиционално хришћански народ који је тако мало реалне пажње посветио преводима и издавању дјела Светих Отаца као што је то случај код нас, позивање на Оце код мене неријетко изазове дозу сумњичавости. Поред тога, онај који је икада покушао да чита Оце (што углавном изискује знање неког од језика на који су преведени, или пак језика оригинала) схватиће да то нису лагана штива. И више од тога, отачке интерпретације напросто захтијевају додатне интерпретације, контекстуализацију епохе у којој су настале итд, како би их барем донекле разумјели и могли користити. Самим тим, без академске теологије наша веза са отачком мишљу изгледа ми поприлично јалово. Покушаји да се конфесионалистички извучемо тиме што би могли да претпостављамо да је припадност православној Цркви сама по себи гарант наше везе са Оцима и у ситуацији када немамо додир са оним што су они стварно мислили и писали није рјешење у које бих положио своје наде.
 
Западни теолози које смо у текстовима помињали су сасвим сигурно читали Оце у шта се можемо лако увјерити увидом у литературу коју су користили приликом писања својих књига. Критичка издања оригиналних отачких текстова на које се поглавито позивају и православни патристичари су такође углавном продукт западних научника, што је мање више општепозната ствар. Оци дакле нису приватна својина Православних.
 
Занимљиво је поразмислити и о томе шта би у наше вријеме уопште могло да значи „светоотачко тумачење“. Ако поновим мисао да светоотачка интерпретација и сама изискује интерпретацију, онда просто позивање на одређени текст, уколико његова интерпретација изостане, и није нарочито светоотачки. Можда би нам као неки путоказ могла послужити једна мисао св. Јефрема Сиријског из његових „Коментара на Дијатесарон“:
 
„ Уколико би постојало само једно значење ријечи (Писма), онда би га први тумач пронашао а сви потоњи слушаоци не би имали нити подвиг тражења као ни задовољство проналажења. Али свака ријеч нашега Господа има своје сопствено обличје, и свако обличје има своје чланове (удове), и сваки члан има сопствену врсту и облик. Свака личност чује у складу са својом могућношћу, те бива тумачено у складу са оним што јој је дато“
 
Креативност у приступу на који нас овим ријечима позива св. Јефрем није тешко пронаћи код теолога које смо помињали. Да ли је онда исправно окарактерисати њихов рад као „несветоотачки“? 
 
Сада долазим до онога дијела у коме у односу на браћу саговорнике не бих могао рећи „начелно се слажем“, већ управо супротно. Дакле, начелно се не слажем у нечему у чему бих рекао да се они слажу, наиме у заједничкој им мисли да се светитељи и људи Цркве не могу пронаћи ван граница Православне Цркве. Ова теза имплицира како то да неправославни (у значењу ван канонских граница ПЦ) теолози нису црквени теолози већ напросто „религиозни мислиоци“, тако и то да се ван Православне Цркве не може пронаћи Црква. Свјестан сам да овим што ћу рећи можда изражавам „мањинско мишљење“ а поучен неким скорашњим примјерима изражавања те врсте мишљења знам да то може бити болан подухват. Ипак, држим, заједно са о. Георгијем Флоровским да се по питању граница Цркве стварне тј.благодатне границе не поклапају са канонским границама Православља. 
 
У складу са тим, не могу да нађем разумијевања за тврдњу о. Слободана у којој каже да је Молтман своје искуство Христа могао стећи и ван Цркве. Ако имамо на уму , међу многим његовим насловима само књигу „Црква у сили Духа“ онда је јасно да би сам Молтман био зачуђен таквим расуђивањем. И ту не представља изузетак. Овим не доводим у питање то да је Православна Црква „Una Sancta“ из разлога што се црквеност једне заједнице по мом мишљењу не утврђује антитезом „они нису те стога ми јесмо Црква“, већ дозвољавам да се еклисиолошки (и антрополошки) прицип „једна и многе (Цркве)“ који чини да многе пуноће Цркава не нарушавају њену јединственост можда може примијенити и ван канонских граница Православља. Свјестан сам такође и да овакав принцип порађа мноштво питања на које ни сам немам одговор као и тога да се све хришћанске заједнице не могу једнако третирати. Напросто, сматрам да је побожно дозволити Духу Светоме да нас превазиђе, те да Тајну Велику, из наслова овога текста (Еф.5,32) која се зове Црква и њене границе одреди Он (што мислим да је стварност па ма какав год став да заузмемо). 
 
Претендовати да дефинитивно одредимо црквени статус неке заједнице, или још теже, одређене личности, мојој маленкости представља углавном немогућ задатак. Такво нешто могуће је можда васељенским саборним консенсусом Цркве ( а који изгледа тренутно није могућ ни по мање компликованим проблемима). Не знам. Изабирам да заћутим пред тим питањем. Питам се при том да ли би можда наглашавање неизрецивости и недостижности одређења граница Цркве данас било више на трагу паламитског, а друго (дефинитивно одређење ко јесте а ко није) више на трагу варлаамовског начина размишљања?
 
У посљедњим пасусима овога размишљања осврнућу се нa запажање о. Оливера по коме многи млади теолози долазе са тврдњом да Адам није историјска личност. На питање гдје проналазе ослонац за такве тврдње немам одговор. Нисам се често у литератури суочио са расправама о историчности Адама. Нити сам искрен да будем трагао за литературом те врсте. Углавном сам наилазио (нарочито у неким полемикама међу српским владикама, које су новијег датума) на оптужбе на рачун неких епископа и теолога везане за то питање. Будући да су ти текстови из неког разлога интеционално писани изразито архаичним стилом који један мој пријатељ у шали назва стилом „ко чита да не разумије“, те да су веома опширни, нисам могао да себи пројектујем јасну слику проблема. Не искључујем могућност да је разлог томе моја интелектуална ограниченост.
 
Како не бих одао утисак човјека који се измиче од могућих спорних питања кратко ћу изнијети своје виђење овог „проблема“.
 
Сматрам да је важно да у свом разумијевању феномена Адама треба нагласити најприје да „прва претпоставка“ теологије није Адам, већ Нови Адам, Исус, Месија Народа Божијег. Први Адам је због другог, Новог, а не обратно. У том смислу превасходно је сагледати стварност старог Адама, тј. богословски садржај који његова стварност носи као стварност која се коначно и за сву вјечност разрјешава пасхалним крсноваскрсним догађајем, у коме се завршава стварање човјека Адама. У и кроз Новог Адама. Оне које су претходне реченице заголицале упућујем на изузетну књигу о. Џона Бера „The Mystery of Christ, Life In Death“ у којој ће о овој теми пронаћи блистава богословска разматрања. 
 
Ако се са друге стране подухватимо покушаја да Адама историјски позиционирамо, тј. да га лоцирамо у неку епоху времена, наћи ћемо се пред веома незахвалним, заправо немогућим задатком. У свом атеистичком заносу, Ричард Докинс често поентира питањем да му они који говоре о историчности Адама покушају праоца људи лоцирати у период од 10.000 год. Одговори које добија су најчешће муцави а утисак који оставља је утисак побједника у дискусијама. Уколико не подржавамо за наше доба болно наивну тврдњу о старости свијета од неколико хиљада година оваакав покушај заиста није могуће извести до краја. Но све то не негира суштину описа Адама који нам је дат у Књизи Постања, која нам износи истину о Богу као апсолутном Творцу свијета и човјека, те о људима који су нарушили однос са Творцем.
 
Очекивати научну потврду овога није могуће. Јер, како би то поставио Г.К. Честертон у својој апологетској књизи „All Things Considered“, није за очекивати да чемо икада пронаћи фосилизовану Еву са фосилом смоквиног листа поред ње, те да је могло бити не један, него десет Падова узастопце, о којима наука не би могла ништа поуздано да каже, будући да се, по њему, морални падови не могу утврдити научним методама. Оно што пак свједочи о Паду јесте и наше лично искуство (на сличан начин, ако се не варам, ово види и Х. Јанарас) зла, смрти, неправде, бола итд…верификујући тако као истинит извјештај Књиге Постања. 
 
Још је Иринеј Лионски у потешкоћи да протумачи стих из 1. Мојс.2,17, у коме се износи пријетња Адаму да ће умријети у онај час када окуси са Дрвета Познања што се, као што знамо није догодило „у онај час“, прибјегао алегоријском тумачењу рекавши да је „један дан пред господом као хиљада година а хиљада година као један дан“. Другим ријечима, предложио нам је да на опис из Постања не гледамо као на буквални опис догађаја. Опште је познато да међу Светим Оцима у томе није усамљен. Дакле, инсистирати да појединац мора да буде критикован уколико не вјерује, рецимо, да је змија стварно разговарала са Евом у једном конкретном историјском тренутку, представља принцип мени далек и стран. Ако неко држи да је истина Књиге Постањае истина колико је истина и прича о Блудном сину или о богаташу и убогом Лазару које ЈЕСУ ИСТИНА и без тога да је под морање да се прихвати да су ликови из прича историјске личности, мени то не представља проблем. Још мање разлог за прозивке или осуду.
 
Рекло би се да би плурализам мишљења заиста могао бити стаза којом се крећемо ка Неизрецивој Тајни. Дискусију о. Слободана о. Оливера и мене схватам баш тако. Осјећам да ни они не мисле другачије. Свјестан сам да се нисам дотакао многих питања, нарочито везано за текст о. Оливера, који обилује упитним реченицама. Преамбициозно би са моје стране било да претендујем да на све њих одговорим у једном, ионако одвећ дугачком тексту. Не знам да ли ће саговорници наћи за сходно да одговарају или пак не. Шта год да одлуче, мој приједлог је да се евентуалним другим кругом њихових одговора наш дијалог на ове теме и оконча. Да не претјерамо.
 
Христос посредје нас!
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 часа, Логос рече

Чињеница да је Предање Цркве као канонске прихватило четири верзије Христовог живота, дакле четири верзије живота најважније личности сопствене побожности и живота уопште дозвољава нам да позиционирамо појам плурализма мишљења као важан принцип Предања. 

very strange :scratch_head:..... to bre jedna verzija Hristovog zivota opisana iz cetiri perspektive koje se medjusobno dopunjuju....

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 часа, Логос рече

Шта год да одлуче, мој приједлог је да се евентуалним другим кругом њихових одговора наш дијалог на ове теме и оконча. Да не претјерамо.

Боље тако,  водице су увелико.  :) 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 9 часа, Bonsenjo рече

Dakle kanonske i blagodatne granice Crkve se ne poklapaju? 

Ako se poklapaju (kanonske granice = blagodatne granice, jedan na jedan) onda je to "birokratsko" ili farisejsko shvatanje crkve i spasenja. 

Pravoslavni hriscani su jedna mala manjina u svetu, a medju nama oni koji nisu samo nominalno pravoslavni, jos mnogo manja. 

Znaci miliardi ljudi osudjeno na pakao od rodjenja? To ide samo uz teoriju predestinacije, koja nije spojiva sa Pravoslavljem i sa Novim Zavetom*.

 

Etiopljani koji su ispovedili Hrista ustima i zivotom pred arapskim antihristima i celim svetom - nisu deo crkve, zbog nesrece da su rodjeni gde su rodjeni i ne znajuci teolosku razliku izmedju njihove i pravoslavne crkve, kao sto vecina pravoslavnih ne zna dogmate. 

A krsteni pravoslavci su deo crkve, i ako ne zive bas pravoslavno. Podseca na protestansko verujem = spasen sam. 

 

*To da svako moze da postane pravoslavan, samo ako hoce, je cista teorija. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Bonsenjo рече

@Саласије Znaci po tebi moglo bi biti da Epifanijeva zajednica u Ukrajini nije kanonska, ali jeste blagodatna? Isto tako i Stefanova u Skoplju? Artemijeva u egzilu...

Razlog sto se uglavnom uzdrzavam od komentara na forumu, da je uglavnom svadja. Onaj koji ima drugi stav postane protivnik i onda krece dokazivanje kako nije u pravu (s tim sto se napisano tumaci onako kako utvrdjenom stavu odgovara). 

Nisam spomenuo raskolnike, ljude koji se svesno bore protiv crkve, nego hriscane, koji su svoj zivot dali za Hrista. A kao kontraprimer pravoslavne, koji se ne ponasaju pravoslavno (u ovu kategoriju moze smestiti raskolnike koji stete crkvi, kao i kanonske vladike, bogoslovi... koji isto rade). 

Ma da i tu samo Bog zna ko je s Njim a ko nije. Sveti Jovan Sangajski je bio u rzc, koja tada (osim od SPC) nije nila priznata. 

Jel je pokajani razbojnik bio u kanonskoj crkvi? Jel Juda nije bio Apostol? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Саласије u redu, jasno je. Da zakljucimo: Epifanije, Stefan, Artemije... se nece spasiti jer su raskolnici i  svjesno se bore protiv Crkve, ali u njihovim zajednicama dobronamjernim pojedincima se moguce spasiti, cak i posvetiti. 

Ps. Nije svadja ni dokazivanje ko je u pravu. Sto se mene tice nalazim se i u kanonskoj i u blagodatnoj mitropoliji (sve se poklapa 😃). Ipak mozda je potreban jedan Vaseljenski Sabor koji bi azurirao kanonske i bladodatne granice, sto da budemo razdvojeni, u stalnim svadjama i medjusobnim anatemisanjima... 

Necu vise na ovu temu. Ne zamjeri ako si mislio da se svadjam ili da te dozivljavam kao protivnika. Jednostavno, znam oca Drazena (bio desna ruka vladike Grigorija u Trebinju i prijatelj vladike Maksima) pa mi se ucinilo da brani njegov (Maksimov) stav oko Ukrajine onako neprimjetno. A mozda ipak nisam u pravu :mahmah:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Добро је да се појавила и ова полемика која показује два различита богословска дискурса. Шта је карактеристично за овај либерални, који заступа о. Дражен, а који је производ вишедеценијског екуменистичко-модернистичког курса у образовном систему СПЦ? (Ваља знати да је тај курс био под огромним утицајем фанарског "светог оца" митр. Јована Зизиуласа и других либералних теолога углавном из "грчких" Цркава, и, наравно, домаћих адепата те теологије, који су чинили и чине више од 2/3 наставничког кадра у образовним установама СПЦ). Најједноставније речено - преформулација и релативизација основних богословских концепата. Када погледате овај текст и упоредите га са текстовима о. Слободана и о. Оливера, имате с једне стране неодређеност и релативизацију, а са друге јасноћу и одређеност. Код о. Дражена је све у релатривном "кључу" - од подвига , преко историчности Адама, смисла светоотачких текстова (који се наводно не могу користити без интерпретације, а оне су многоврсне), до граница Цркве и и постојања светитељства ван Цркве. И све те релативизације су, гле чуда, скептичне или критички усмерене у односу на предањско поимање Цркве.

Дакле, осим исихастичке ренесанске, мислим да би била потребна и ренесанса предањског богословског дискурса у образовном систему СПЦ, што ће рећи -  дистанцирање од фанарског екуменистичко-либералног богословског курса који се данас јасно показује, и на примеру "примењене" еклисиологије патр. Вартоломеја (Фанара), као врло проблематичан, тачније јересоидан.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Пре сат времена, Вукашин рече

4 Jevandjelja=4 verzije Hristovog zivota=pluralizam misljenja je nesto najgluplje sto sam procitao na ovom forumu od kada sam se registrovao.

...pa izaberes koja verzija Hrista ti odgovara....i posle se cudimo kako protestantizacija u nasoj crkvi....:!:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Међу онима који су се одрицали свих благодети овоземаљског живота и добровољно подвргавали најстрожим захтевима монашког обитавања, проводећи живот у посту и молитви, посебно место заузимају стилити или столпници. Ко су били столпници и у чему се састојао њихов подвиг, у Јутарњем програму Радио-Беседе говорио је презвитер Александар Поповић.   Звучни запис разговора   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Исповест и покајање су теме о којима смо говорили у емисији „Оче, да те питам“. Гост емисије био је презвитер Александар Поповић, свештеник при Алмашком храму у Новом Саду. Емисија је емитована уживо 5. децембра 2019. године.   Звучни запис емисије   Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Свету литургију у 25. недељи по Духовима, у Храму Светог Јована Владимира у Бару, служио је јереј Младен Томовић. Саслуживао је протојереј Љубомир Јовановић, Апостола је читао Дејан Томовић, а одговарао је мјешовити хор „Свети Јован Владимир“ под диригентском палицом магистра Маје Басараб.  
        Отац Младен након прочитаног Јеванђеља казао је да Свето писмо или Ријеч Божија треба за нас да представљају сунце које треба наше душе и наша тијела да освешта и освијетли, да нам очи отвори, како би ми могли видјети и разумјети науку Божију и оно што нам је Господ заповиједио. Отац је нагласио да ако живимо онако како нам је заповијеђено у Јеванђељу Божијем, онда ћемо наслиједити Царство Божије.   „Данас нам Свето јеванђеље говори једну причу коју треба да разумијемо и по којој треба да живимо. Видимо да Господа искушава један законик који није имао срце чисто и није имао добре намјере према Господу. Као ни сви они његови другови који су покушавали на све начине да Господа искушају, не били Га оптужили за нешто што је противно закону Мојсијевом, који су они у то вријеме поштовали. Они су се држали закона Мојсијевог и других правила које су сами писали, али нису имали милостиво срце и љубави у себи.“   Кад Господ упита шта пише у закону, законик говори да треба Господа да љубимо свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим умом својим и ближњега свога као самога себе. А онда тај човјек наговорен од сатане опет поставља питање Господу: „Ко је ближњи мој?“ Тада Господ  прича причу о милостивом Самарјанину, а Свети Оци тумаче да је Јерусалим који се овдје описује Царство Божије:   „Онај човјек који је ишао путем је Адам, који је силазио из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим је Царство Божије, а Јерихон је изгнанство из Царства Божијег. Адам је због свог гријеха који је учинио изгнан из Царства Божијег, а онда упада међу разбојнике који су зли дуси, слуге сатанине, који покушавају на све начине да људе одврате од Господа, од заповијести Његових и заједнице Његове. А онда када су тога човјека израњавали и пребили разбојници га оставише да лежи сав у ранама. Тако и свакога човјека који западне у канџе и у власт ђавољу, кад га израњавају и наговоре да учини гријехове и своју душу напуни гријеховима и ранама на души, зли дуси га остављају. Неко вријеме га остављају знајући да ће га, ако остане у томе гријеху, једнога дана кад умре, кад се упокоји, узети себи у ад.Тако и овдје, они остављају рањенога.“   У даљој бесједи отац Младен Томовић је подсјетио да су свештеник и левит прошли поред рањеног и изубијаног човјека. Свештеник представља Мојсијев закон у Старом завјету, а Левит пророке старозавјетне. Наиме, објаснио је отац, Мојсијев закон је само видио гријех људски и констатовао га, и ништа није могао да уради како би човјека ишчупао из гријеха. Такође, и левити су видјели гријехове људске, али нијесу имали начина како да их из човјека ишчупају. Милостиви Самарјанин када је видио рањеног човјека стао је, помогао и одвео га гостионицу гдје га је једну ноћ пазио. Сјутрадан, кад је одлазио, гостионичару је дао новац да брине о њему, уз обећање да ће ако више потроши кад се буде вратио то надокнадити.   “Тај милостиви Самарјанин јесте сам Господ наш Исус Христос. А зашто Самарјанин? Самарјани у то вријеме су били људи презрени од самих Јевреја, нарочито од овог законика који је питао ко је ближњи мој, као и за све остале Јевреје тога доба, Самарјани су били одбачени од њих, нијесу су их признавали. И зато Господ наводи тог милостивог Самарјанина како би им рекао да не смију никога да одбаце, него да треба да имају љубав према свакоме човјеку. То је и суштина данашњега Светог јеванђеља“, бесједио је свештеник Младен.   Дакле, објаснио је отац, Господ њих кроз ову причу кори и говори им шта требају да раде. Овога законика који је то поставио, Господ је на овај начин покушао да исправи, и зато му на крају говори да иде и да и он чини исто тако у животу своме као овај милостиви Самарјанин. Оно што је суштина јесте да ми требамо исто тако да живимо, поручио је отац.   „Да наш живот буде такав, да читајући Јеванђеље, заповијести Божије, по њима да живимо и чинимо добра дјела. Заповијести Божије можемо успоредити са птицом небеском која лети, али птица небеска има и крила и та крила могу да буду дјела која чинимо. Ако немамо дјела, онда не можемо ни да летимо у те висине духовне.  Зато и треба да се научимо да имамо љубави у себи, љубави Божије, да се она усели у срца наша. То је оно што је важно и што треба да научимо. Каже Господ да нема веће љубави него да живот свој неко положи за ближњега свога, то је највећа љубав која постоји, коју човјек може да уради. Тако треба и да живимо, не увијек да буквално положимо живот свој, него да гледамо да своме ближњем, а ближњи је онај који је ту око нас, са којим имамо додира свакодневно, да гледамо на сваки начин да  му помогнемо. Да гледамо и да се молимо Богу за њега. Ми који овдје у Храм Божији долазимо, а има нас доста слава Богу, требамо увијек на тај начин да гледамо да помогнемо своме ближњему. Нека би Бог дао да и нама Господ подари срце милостиво. Срце које ће бити пуно љубави за свакога човјека у овоме свијету, за све нас и све оне који нас окружују, како би могли и ми наслиједити Царство Божије Оца, Сина и Светога Духа. Амин“, закључио је јереј Младен Томовић и позвао све на велики Црквени сабор 21. децембра у Никшићу.   Након причешћа вјерника и завршетка Свете службе, братско сабрање свештеника и вјерног народа настављено је у крипти Храма.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У недјељу 25. по Духовима, 8. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Обрен Шарић свештеник у манастиру Морача, а саслуживали су му јерођакон Зосима и свештенођакон Бранко Митрић из Шабачке епархије, уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа.     Прије причешћивања вјерних, сабранима је бесједио о. Обрен, који је тумачио прочитане јеванђељске приче о дијалогу Господа са закоником и о милостивом Самарјанину. Он је између осталог казао да често у животу, немајући снаге да се суочимо са собом, покушавамо да кушамо оне који треба да нас поуче.   – Неки дан један човјек приђе мени и пита ”оче, како да бацим дуван?” Ја сам му рекао ”врло лако. Имате тамо корпу за смеће, узмете и баците”. Он ме чудно гледао, прође поред корпе за смеће и не баци. Шта нам то говори? Говори нам да ми понекад желимо да нешто урадимо добро, али смо слаби, немоћни и онда нам је потребан изговор и нечија туђа одговорност за оно што ми заправо самостално нисмо успјели да побиједимо. Е то је врло чест проблем у нашем животу, када по оној логици ”нисам крив ја него жена, нисам крива ја него змија”, остане човјек у гријеху, у пороку – казао је о. Обрен.   О. Обрен је тумачећи причу о гостионици и гостионичару, казао да је гостионица заправо Црква, а добри гостионичар су апостоли, свети оци, епископи, учитељи Цркве, свештеници.     – Ми смо призвани да свједочимо име Божије, ми смо призвани да будемо гостионичари свакој души која је уцвиљена и свакоме човјеку који тражи спасење. Ми смо ти који треба да их, под окриље своје куће, Цркве Божије, примимо и да их слушамо, да се милимо за њих, а никако да их осуђујемо. Пуно је осуда код нас, пуно је брзине код нас, журимо, не знамо куд журимо и увијек се заборављамо да је оно што је души корисно на првом мјесту. Најприје иштите Царства небеског, све остало ће вам се дати. То је оно што Господ тражи од нас – казао је о. Oбрен и нагласио да за то треба имати вјере и милости.     Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Протојереј Љубомир Јовановић служио је Свету литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице у Храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживао му је јереј Александар Орландић, док су за пјевницом одговарали чланови хора Свети Јован Владимир. Бесједио је отац Александар, након што је Анета Самарџић по благослову прочитала Апостола, а отац Љубомир Свето јеванђеље:     „У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Црква Божија, браћо и сестре, од својих најранијих дана је имала посебно поштовање према Пресветој Богородици. Према Мајци Божијој. Она је Њу поштовала као Пресвету, као Преблагословену, као Пречисту. Поштовала је увијек више него све друге светитеље, чак као што пјевамо, Она је часнија од херувима и славнија неупоредиво од серафима. Јер сви свети Божији угодници, они су служили Богу, клањали се Богу, а Мајка Божија осим што је служила Богу, Она је тога Бога и носила у утроби својој. Она је тога Бога родила, носила га на рукама својим, дојила га и зато Њу Црква Божија, пошто Она има тај јединствени однос какав ниједно људско биће прије Ње, а ни после Ње нема, нити ће имати, зату Њу Света црква Божија заиста чествује и поштује као узвишенију од свих. Као онај најдивнији плод рода људскога.   И управо у ове дане, у дане Божићнога поста, припремајући се за празник рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, крећући се ка тим јаслама, ка тој пећини у којој је Богомладенац рођен, на самом почетку тога пута, дочекује нас Мајка Божија. Дочекује нас овај празник Њенога ваведења, то јест Њенога увођења у храм. Као што знамо из Светога предања Цркве Христове, Њени родитељи Јоаким и Ана на данашњи дан довели су трогодишњу Марију испунивши тиме завјет. Јер као бездјетни они су молили Господа да им подари чедо, да им подари дијете, завјетујући се да ће то дијете које им Господ дарује, Њему и посветити. И управо на данашњи дан се испуњава тај завјет. Часни, побожни, Свети и праведни Јоаким и Ана доводе своју ћерку трогодишњу Марију праћени мноштвом својих рођака, сродника и пријатеља, и како се каже, и хором беспрекорних дјевственица које носе свијеће, као што видимо и на фресци у нашем храму.    Они долазе пред Храм јерусалимски доводећи своју кћер да је посвете Богу. Јерусалимски храм је имао петнаест степеника и Пресвета Дјева иако мала, трогодишње дијете како кажу Свети оци, Она је сама без помоћи икога устрчала тим степеницама према врху, гдје је чекао пророк и првосвештеник Захарије, отац Светог Јована Пророка Претече и Крститеља. Он је дочекао са мноштвом свештеника и увео је у Храм Господњи. Она која ће постати живи храм Бога Вишњега, Она се на данашњи дан уводи у храм. И Свети Захарије, човјек Божији, надахнут Духом Светим, не само што је увео у храм као што су улазиле и друге дјевојке и други људи, него је увео и у Светињу над светињама.    Јерусалимски храм је имао више одаја, као што и овај наш храм има припрату, има наос, брод храма, има иза ове олтарске преграде, има најсветији дио храма олтар, тако је и онај Јерусалимски старозавјетни храм иза друге завјесе имао највећу Светињу која се звала Светиња над светињама у којој се налазио ковчег Завјета, позлаћени, у коме су се налазиле највеће светиње израиљскога народа, као што смо чули и у посланици Апостола Павла коју смо данас читали. У њој се налазио и златни сасуд са маном, и таблице закона и процвјетали штап, жезал Аронов.   Мајка Божија уводи се у ту Светињу над светињама и ту се припрема да постане већа од Светиње над светињама. Да Она у свој утроби понесе Онога који носи сав свијет, и да нама донесе у свијет Спаситеља овога свијета. Она заправо и јесте праобраз, праслика те Светиње над светињама тога храма Божијега, заправо храм Божији је праслика Мајке Божије. Јер Она је управо та таблица закона, јер је Она родила живу оваплоћену Ријеч Божију. Она је и тај златни сасуд у коме се налазила мана, јер Она је у својој утроби донијела истински хлеб који силази са небеса, Господа и Бога нашега. Она је и тај процвјетали Аронов жезал, јер Она је донијела као плод утробе своје Спаситеља свијета. И Она донијевши Господа у овај свијет, јер старозавјетни израиљски народ је сматрао да Господ обитава ту, управо у храму Божијем, само у тој Светињи над светињама, а кроз Мајку Божију сам Господ је сишао у свијет. Од Ње се родио и тако да смо и сви ми призвани да и ми обитавамо у Богу и Бог у нама. И да и ми сви постанемо храмови Божији по узору на Мајку Божију.   А како ћемо постати храмови Божији? Управо тако што ћемо и ми долазити у храм Божији. Као што смо рекли, Мајка Божија на данашњи дан уводи се у храм да би Она постала храм Божији и онај истински животворни храм. Тако и ми браћо и сестре, призвани смо да долазимо у храм. А шта то значи? То значи прије свега да је храм саздан да би се у њему сједињивали са Господом. Не само да долазимо у њега, него да у њему учествујемо у Светим тајнама Божијим. Да се у храму Божијем сретамо са Господом. Прије свега да се крштавамо, а затим да учествујући у овим литургијским сабрањима заиста у себе примамо Господа, и тако постајемо истински храмови Божији. Да по узору на прародитеље Свете и Праведне Јоакима и Ану и ми доводимо дјецу нашу да их крштавамо, да их поучавамо закону Божијем, јер уводити дијете у храм то значи поучавати га науци Божијој.    Доводити га на Свету литургију да се овдје учи закону Божијем, да се учи истинској, оној најузвишенијој науци Господњој и изнад свега и прије свега да се кроз Свете тајне Тијела и Крви Господње сједињује са Господом. Да би се тако сви ми, сабирајући се овдје око трпезе Господње, узиђивали у тај храм вјечни, у ту истинску скинију која је на небесима, нерукотворену, Светињу над светињама, заједно са Мајком Божијом која нас овдје и у сваком Храму дочекује, као што видимо на овој фресци иза нас, раширених руку са Богомладенцем.    И да би тако сабирајући се на литургијским сабрањима заједно са Мајком Божијом, са свима светима, заједно били овдје на земљи у овоме храму рукотвореном, али да би тако сједињујући се са Господом у онај дан Господњи нашли се сви са Мајком Божијом у оном нерукотвореном храму небеском око Престола Бога љубави, Оца и Сина и Духа Светога. Амин.“     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...