Jump to content

Свети Јаков (Арсовић): БОГОХРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ

Оцени ову тему


Препоручена порука

Монах Јаков (др Арсовић)

 

 

 

БОГОХРАНИМОМ СВЈАШЧЕНСТВУ ПОСЛАНИЈЕ

 

Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?

 

Отци и братие!

Вас Христос стјажа својеју первосвјашченскоју жертвоју, мученици пролијаше живоје море кровеј, и постници море слез, да би церков могла всегда побједнују воспјевати уже на небесјех вселившихсја. Мир сеј побједајетсја упованијем нада небеснаго. Жертва и побједа тоже бивајутсушче велми благопријатна Господеви. Жертви хошчу сије јест дјелајте јакоже. Аз, да дјело ваше будет на небеси осушчествовано и плата ваша да не коснит.

Где је дух наше свете вере? Да је целина, да има вид науке, да има силу струје, да се бори против света и побеђује! Догматика, Пастирско богословље, Тумачење Светога Писма, Патрологија, Омилитика, све су то школски споменици који се у народу не појављују. Народ живи за себе, Црква ћути за себе, свештеници ћуте за себе. Мутна река живота све носи али у њој светиње нема. Ко ће побудити срца под благодат Божију? Ко ће сад проповедати, па да се чује и извршује?

Највише сада то пада у очи, да су свештеници закопали свој пастирски таленат, па и они живе и гледају шта се ради. А ради се то на њине очи да сујета, саблазан и грех гутају душе сваки дан, и да велика већина живих онако види, а не онако како би требало по науци дома и науци Цркве. Свештеници су се сложили са средином, она је парализовала све њихове пастирске идеале, исто толико рат траје, и какве опасности не прођоше кроз народ, па ипак масе не знају за страх Божији, не прибирају се морално, цркве празне, саблазни бесне, и душепогубно страдање остајe једнако у сили. Ох, нарочито, нарочито, саборне струје нестало је у клиру, нема примера и модела да подстичу. Има једна чврста ствар, крепка истина: свештеници имају те способности која је потребна да се народ подиже вером.. У народу има услова, да се прихвате они који имају поштовања, али то све стоји у једној стагнацији, инерцији, равнодушности, прећутности. Дошао празник, село ушорено, има црква, има свештеник, па ипак у цркву дође по изузетку. Зашто, оче свети, синоћ ниси прошетао се кроза стадо, зашто ниси проговорио коју реч оним сакупљеним разговорачима, зашто ниси поименице позвао да дођу на службу, зашто ниси дан раније смислио проповед која треба твоме стаду, него си се и ти угледао на њих, одслужио си службу у празној цркви, и то журећи, да се и то што пре сврши. Коме ти има да кажеш: „Овде слабо посећују цркву“. То је твоје дело и твоја савест, значи нема тих које ти приводиш Богу, и нема тих који тебе слушају. Дакле, дела Господњег код тебе нема. О, кад би ти хтео мало да се опоменеш шта је свештеник: О, кад би са дерзновенијем Христовог слуге подигао „обојудно острију меч слова Божија“, ти би секао коров са душа, стадо би чуло твој глас, и мало овда, мало онда, некога придобијеш сада, некога носле, и твој би квасац напредовао. Зашто толико ћутање код вас, о људи Божји, и како можете да ћутите? Псују пароха? Не поштују свештеника шта си урадио да те поштују? Раде празником кога си ти молио да не ради? Не посте – да ли подсећаш? Не раде ни то, ни то, ни то. Шта си ти до сада урадио? Где су ти они који тебе поштују јер су од тебе нешто примили. Како можеш да живиш тако далеко од свога стада? Христос је победио свет, и борцима против света даће достојаније – а ти гледаш шта свет ради, па мислиш тако данас мора. О, кад би ти видео парохије у којима је свештеников глас моћан, и свештеников дух жив. О, кад би ти промислио шта има твога у твојој парохији, и шта на души код тебе носе твоји парохијани! О, кад би ти мало про’одао да се службом понизиш и позивом узвисиш! Кад би мало сео у сељачкој кући, да разговараш са чељадима, па узгредно да запиташ: о посту, о псовци, о исповести, о празницима, и причешћу, о молитви, о свађи да тебе икад чују чега си ти свештеник, и којих врлина заставник. Они те познају као: водосветаша, колачосекача, парастосочтеца, требниконосца а од тога свега они ништа не разумеју, и тебе не знају, да је све памет њихова покренула, због твојих речи. По обредима спољних радњи, они те виде као чиновника, а кад би ти обрађивао њихове душе, они би видели у теби великог свештеника, а у свима искушењима пред очима би имали твој образац.

Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Не би толико газили светињу, кад би их неко руком дотакао. Бистар је ипак наш народ, и мора се установити као чињеница, да би народ слушао кад би свештеник делао. Ради у недељу, јер никакве науке код њега нема. Псује! Кад је свештеник отворио Свето Писмо и тамо видео шта је псовка па поднео текст парохијанину да и он види. Не исповедају се кад је свештеник кога посебно и поименице запитао о исповести, и поучио га. Ти у парохији имаш две хиљаде душа, да ли и једна црпи науку са твојих усана? Има људи који се никад нису исповедили нити се причестили. Кад си се ти о томе заинтересовао и кад си им говорио како нису више чланови цркве, и како немају право на опело ни на сахрану на гробљу? О, несретни ценовници за сахрану каква ли је ваша цена у царству Христовом, кад се светиња до те мере гаси, да хришћани ништа не испуњавају, а зову се опет хришћани. Без науке, и без вере, и без труда, са товарима и вагонима греха, какво може бити спасење?

Немојте, молим вас, никоме више да се жалите како је у вашој парохији, него све те жалбе упућујте на своју адресу. Све што раде, а не ваља, раде прво на ваш рачун и на вашу одговорност. И ма колико да то није ваше дело, ипак је ваше. Ако не видите, то не ваља. За све то што не ваља у парохији и Христос теби подноси жалбу и молбу, и све ти је дао, и опет све од тебе очекује. Јеси ли кад пробао духовну прју и парбу са Господом. Јеси ли му кад рекао: „Господе, Ти очекујеш од моје руке. Господе, Ти очекујеш моје речи, да ја почнем, а Ти да довршиш, да ја будим срца, а ти да их напајаш и крепиш, ја да отварам врата – Ти да улазиш, да будем Твој претеча, а Ти да будеш свакоме Месија, крешчајај огњем спасенија. Ја у тебе гледам верујући, а Ти у мене гледаш и свезнајући и свемогући. Па ћемо се срести, кад као свештеник дођем да Ти положим рачун, Теби, који иако си знао да си Син Божји, ипак си чекао док те Јован тако крсти по откровењу од Оца па да кажеш апостолима, што и мене треба да научи, да пођем за својом сенком, па тек после да ми се у души појави сведочанство о Теби. Ти од мене очекујеш да савршим све своје дело, па онда да дођем код Тебе. Авај мени, сва су моја дела у светињи и незапочета, а не извршена. Ја гледам стазе овога света, а то је и мојом душом завладало те се по свету руководим, а Твоје стазе не рашчишћавам, и кад би Те ја повео по мојој парохији, ја ни једно дело своје не бих имао да Ти покажем. Чији дух влада у срцима, Ти би ми рекао. Зашто моја црква да устаје против мене, Ти би ми рекао. По чему је то Мој народ, Ти би ми рекао. Првенство је рукодјелија код вас свештеника, а ја Христос примам које ми ви дајете, Ти би ми рекао. Како ви Мене називате именом које Мени припада, тако и ја хоћу вас да назовем именом које сам вам дао, Ти би ми рекао. Тражим из ваше руке не само то што можете дати, него и то што сам вам дао, а ви сте занемарили, мислећи да сам Ја давно био у Галилеји и далеко сам на небу, Ти би ми рекао. И ја, Господе, не могу поднети ни један Твој испит.“

Братие! Славан контраст постоји и данас између пастира и стада: свештеник је читао Златоуста, а његови парохијани не знају Оче наш. Свештеник погледа на неки факултет, а деца кад изађу из основне школе, за две године забораве и веронауку и молитве. Свештеник купује неке научне књиге, а већина његових парохијана не зна како се треба прекрстити и које се речи том приликом изговарају. Свештеник очекује плату по уставу, док парохијанин и не зна каква је та наука коју од свештеника треба да прими.

Рад свештеников свео се на званично, а пошто стадо не прима од пастира готово ништа у облику науке, то и не познаје га. Код толиких неопходних дужности зашто свештеник да буде тако далеко од својих парохијана? Где се изгуби његов утицај? Кад престаде народ обраћати се свештенику за савет? Одговор је прост и једнообразан: од онда, како свештеник постаде обичан човек, помешан са својом околином. Рушење поста и пушење је грех… То је главни узрок што је дух пастирски ослабио, и свештеник је остао у мрежама чиновничким, званичним и писарским. Ево још једног доказа: где данас родитељи поштују Бога, а деца њихова држе се у целости; покварена омладина и на селу и у вароши, то је наслеђе оних родитеља који не поштују Бога. И онда се може подићи глас и рећи: слика данашњег свештеника, то је његова парохија.

А каква ли је то вера код свештеника, то само Бог зна!

По већини парохија, народ умире као стока. Нити уме да позове свештеника за „напутие жизни“ (последња исповест и причест) нити свештеник уме да благовремено о томе научи људе.

Досадно је бројити какве су се све немани и зверови испречили на светињу Цркве, и колико је рад свештеника занемарен, да тешко нама ако то и сами свештеници не виде и не осећају, него су се изгубили у таласима народних греха, и обичних појмова. За све данашње изгубљене душе, одговараће прво и најпре свештеници. Душу Лутерову тражиће Бог из руку папе Лава VI. Душу Ничеову тражиће Бог из руку Дарвинових, душу Лава Толстоја тражиће Бог из руку Жана Жака Русоа, француског Јеврејина; душу Лењинову тражиће Бог из руку Марксових; душе данашњих хулитеља и псовача биће тражене из руку данашњих попова. Шта мислите, ви, оци и братие, да је то само форма бити сасопственик Престола Божијег. Ви примате са Трпезе живога Бога, а то је освештење свих ваших чинорадњи. Можете ли ви од Бога примити светињу, а ваши парохијани то Богу да плаћају хулом? Зар ви не видите, кад псују Бога, псују и вас, и да су те хуле и псовке ваша хвала пред Богом, и цела архива псовачка вас очекује на небу. Да ли сте питали себе: за шта вас награди Христос, и шта о вашем раду да каже? Кога сте на земљи чули да вас хвали што и ваше попадије иду непристојно обучене и вама командују, што и приличан број од вас млако проповеда у народу о посту и покајању. Ви сте опоганили дух свој римском и светском науком.

И вама се нешто чини да ће овај рат скоро да се сврши. А кад ће овај рат скоро да се сврши, на шта ли се односи девета глава Апокалипса? Односи се на онај „бездан“ и „скакавац“; и на ово време односи се и 2. глава пророка Јоила и 2. глава друге посланице Солуњанима, и крај пророштва Даниловог, и прича о жетви и Јеванђељу, и речи Јована Кронштатског, и речи Богомпробуђеног чобанина у Румунији Петра Лупу. И страшни догађаји стићи ће од лица Божијег, кад се ускоро подигне десница Бога Израиљевог да целом свету покаже да Бог постоји.

Па зар да нас затекне све на спавању општи гњев Божји. Не дај Боже. Дај Боже да смо бар толико будни, да наше срце не нађеш заробљено ни науком, ни трговином, ни сумњом. Ако је потребно да падамо, нека падамо на путу за Вавилон. Ти си овај рат спремио још пре пророка Јоила, а ми човечанство, спремамо рат још од пада Цариграда, од кад мрачни Запад помрачи и Источну Цркву. Ти да будеш са нама, а ми да будемо с Тобом. Па руши овај свет који Тебе одавно руши.

Господе, поврати Србе. Они Ти овако несретно греше тек после 1880. године, и знају да Теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете Твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се на род постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Буди осетљив што су наши прости ђедови толико волели Твоје име и љубили Твоје стопе, да си ти прошапутао у њиховом срцу шта ће од нас бити. Ми јесмо пропали земаљски, али Ти не дај да пропаднемо за навек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.

Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Прођите једном кроз парохију са апостолским упутом, и извршите једно огромно дело, видите очима својим шта народ дугује Богу. Кад не можете у дому Божјем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. За десет дана уђите бар у једну кућу без Требника, и без расписа. Седите на споредно место. Извињавајте се дуго што сте дошли. Постаните досадни са извињавањем. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Божанство у кући? Од кад се псује? Псују ли сви? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Радите ли празником? Радите ли на други дан Васкрса? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај“. Па да видите очима каква чуда спречавају те људе те нису за светињу, нити могу у цркву да дођу.

Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Установите смисао и правац ваше службе. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Не оставите ни једну појаву у парохији да је не обрадите својом мишљу. Потражите све предмете ваше дужности. Пошто сте вашу епархију заробили и претворили у агенцију за регулисање принадлежности и породичних питања, сад узмите маслинову гранчицу и тражите везу са народом, са постом и са бисагама, и са простим речима, без хигијене, без шешира, без мантије од танког луксузног штофа.

Обуците се у благообразије Слова Божјег и свакога дана мислите како ћете издржавати Христа, не вашу породицу. На породицу можете гледати да ли се о њој Христос стара. Изломите ту ограду око себе, спасавајте народ, јер наилазе времена гора од времена Атилиног.

Предње примите братски, до разума и срца.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети Василије је светитељ који је, попут генерација светих хришћана прије и послије њега, допустио да Христос управља његовим кормилом.

       
      Шта то значи? Сјетите се оне јеванђелске слике првог сусрета Исуса и Симона рибара прозваног Петра. Исус се тада укрцава на Петрову лађу, а да га при том нико није ни позвао, ни молио нити тражио да дође. Он једноставно непозван улази у Симонову лађу и преузима кормило те почиње издавати наредбе. Симон Петар при том сарађује, а могао је изабрати и да не сарађује. Могао га је нпр. истјерати као незваног странца јер му се мијеша у посао који већ годинама ради и којим успјешно прехрањује породицу. Могао је Петар том потпуном странцу рећи да је риболов његов бизнис и да он нема никакво право да преузима контролу. Могао је, али није.
      Исус је тада Петру оставио да слободно изабере јер Бог још пада човјека неизмјерно поштује људску слободу. Петар је некако препознао да овај Исус није попут осталих људи те га пушта у свој живот. Он отприлике каже: “У реду. Испловићемо у дубину, бацићемо мрежу опет иако смо цијелу ноћ бацали и ништа нисмо ухватили. Вјероваћу ти на ријеч и учинити оно што тражиш од мене”!
      Управо ово је светитељ. Ово је модел светости. Свет је неко ко је децентрализовао свој живот, неко ко не сматра да је његов живот његов пројекат. Од простог рибара, одговоривши на Христов позив, Симон постаје апостол Стијена (Петар), првоврховни апостол, послан да буде ловац људи!
      Тако је отприлике било и са дјечаком Стојаном Јовановићем, сином Петра и Ане из херцеговачког сеоцета Мркоњићи, а касније свима добро познатог као светитеља Василија Острошког и Тврдошког чудотворца. Могао је дјечак Стојан остати у свом селу, можда радити и обрађивати виноград, засновати породицу или емигрирати у неке крајеве гдје је земља плоднија, а политика наклоњенија. Уосталом, то је учинила и огромна већина његових вршњака. Могао је остати глух и слијеп на болести, глад, патње и страдања око себе.
      Сјетимо се да тада није било ни вакцина, нити доктора у правном смислу, јер се медицинска наука као и свака друга наука почиње развијати тек од 18. стољећа. Зато, тешко да је у вријеме Стојановог одрастања било иједног дјетета које није гледало свога брата или сестру како болује, пати, умире и на крају сахрањује на оближње гробље или у своју њиву. Мали је био број оних који су дочекали пунољетство а да при том нису сахранили барем једног од својих родитеља. У таквом добу морао је човјек (као и човјек сваког доба и свих времена) да нађе неки механизам одбране, да прежи, да нађе неки свој животни пројекат и гура докле се може. Стојан, међутим, није изабрао тај пут.
      У времену када се све око њега тресло можда је тражио оно што се не може уздрмати – самог Бога. А можда и није. Заиста, оно што је у цијелој Библији најинтересантније није човјекова потрага за Богом, већ Божија инцијатива, његова љубав и његово тражење човјека. То коме Бог даје своју благодат, када и на који начин је у потпуности Божија ствар. Ту ни један човјек не може ништа учинити нити Његову благодат ичим заслужити. Зато се и зове благодат јер је благо, тј. добро, даровано и дато безусловно.
      Поставља се онда питање: Ако је благодат Божија његова ствар коју он даје коме и када хоће, која је онда ту улога човјека? Која је улога духовног живота: поста, молитве, литургије, причешћа, исповијести итд? Улога цјелокупног духовног и црквеног живота је да нас учини осјетљивим, да отвори сва наша чула како бисмо, онда када нас Бог позове, препознали да нас то заиста Он позива. Можда је Господ потпуно непозван, као што је некада закорачио у барку апостола Стијене, ушао и у живот младог Стојана, и ту, као некада Петру, почео издавати наредбе.
      У сваком случају и Стојан је, као што свети Атанасије Велики вели описујући живот Антонија Великог: „Кренуо путем отаца, увидевши да га Господ позива.“
      Од тог, нама незнаног тренутка, његов живот и даље јесте његов живот, али се више није радило о њему, његовим пројеката и његовим циљевима. Сада Бог постаје центар, а његови планови и циљеви су сада у рукама кормилара Христа. У њему доминира оно што Христос жели да оствари кроз њега. Сада он постаје средство. Ипак, монах Василије, а касније митрополит, ту није изгубио себе већ заправо тек тада је себе и пронашао будући да га је претходно пронашао Христос. И што год је кроз живот постајао ближи Богу то се више разгорјевала свјетлост и ватра унутар и око њега. Постајао је као она несагорива купина која гори, али не сагоријева. Када Бог продре у творевину Он је запали, али је не спржи.
      Свети Василије је био и остао као несагорива купина која се разгорјела, али га божанска ватра није спалила. Зато се и послије упокојења приказује са ореолом и открива као светитељ и чудотворац. Ставивши ореол око његове главе Црква жели казати је он, будући у јединству са Господом који јесте Свјетлост свијету, сада и Василије Острошки извор свјетлости и просвећења за друге који му се приближавају!
      Нека бисмо његовим молитвама и ми стекли храброст да се отворимо за Бога јер срца наша у овом свијету неће наћи смисао док не нађу смирење у Њему коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова.
      Амин.
       
      Бранко Босанчић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Од младости своје целога себе предао си Господу  пребивајући у молитвама, подвизима и постовима,  оче Богоносни.  Образ си био врлине својему народу  Тога ради, видећи Бог твоју добру намеру  постави те за пастира своје Цркве и ревносног архијереја,  и по представљењу твоме сачува свето тело твоје нетрулежно  светитељу Василије.  зато, као онај који има смелост, моли се Христу Богу  да спасе душе наше.  (тропар)     Житије Светог и богоносног оца нашег Василија, чудотворца острошког и тврдошког   Емисија "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења"   О детињству Светог Василија Острошког   Монашење и владичанска служба Светог Василија Острошког   Упокојење и обретење моштију Светог Василија Острошког   О чудима Острошког чудотворца   Акатист светом Василију, Острошком чудотворцу   Свечев лек   Чуда молитве и љубави Светог Василија Острошког (једанаест емисија)   Казивање Епископа Јована (Пурића) о животу крај кивота Светог Василија острошког   Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић - Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице   Протосинђел Сергије (Рекић) о чудима Светог Василија Острошког   Беседа протопрезвитера-ставрофора др Радована Биговића о Острошком чудотворцу   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић: Свети Василије Острошки тврђава народа свог   Протопрезвитер Жељко Ћалић: Свети Василије Острошки - свједок Царства Небеског   Предавање јерођакона Романа о Светом Василију чудотворцу и исцелитељу острошком   Сведок васкрсења   Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег!   Катихета Бранислав Илић о Светом Василију Острошком као истинском сведоку Васкрсења   Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег!   Документарни филм о Светом Василију Острошком "Светитељ походи народ свој", аутора протопрезвитера Николе Пејовића   Како је Светог владику Варнаву (Настића) исцјелио Свети Василије Острошки   Песма ђаконице Данице Црногорчевић посвећена Светом Василију Острошком   ТВ Храм: Тајна празника - Свети Василије Острошки     Радуј се, исцјелитељу болести сваке, радуј се, пастиру заблудјелих оваца које усрдно враћаш на пут истине и живота. Радуј се, хранитељу изгладњелих душа, радуј се, просветитељу помрачених умова. Радуј се, Василије свети, похвало рода нашега.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Седмо издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху.

       
      Светога Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божјем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божју и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене.
      Након поклоњења пред моштима светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Наведено сведочанство предочили смо у овом издању наше емисије.
      Такође, у оквиру другог дела разговора о чудима великог Острошког чудотворца, донели смо казивање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), дугогодишњег игумана острошког, који је о животу крај кивота Светога Василија, казивао у оквиру интервјуа за “Православни мисионар”, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе:
      „Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.ˮ
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Осмо издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо химнографији у част великог острошког чудотворца.

       
      У свештеном богослужењу светитељ и чудотворац острошки Василије, велича се као прави и истински подвижник, и врлински архијереј, али и као наследник Светога Саве. Величамо и његова безбројна чудеса која Господ благодаћу својом чини преко њега и његових светих моштију. У наставку доносимо извод из химнографије Светом Василију, из службе коју је саставио последњи патријарх српски пре укидања Пећке патријаршије, Василије Бркић (1719-1772).
      Тако га величамо у првој стихири на Господи возвах: Свеосвећеним богоносцем показао си се, Светитељу Василије, помазање Божије имајући и Духом Светим будући ограђен. Свијетло улазећи у Светињу над светињама, богоначелним свјетлостима озариван, причестио си се Светих Тајни Благодати. Зато, као Светитељ истинити са смјелошћу се моли за душе наше!
      Друга стихира на Господи возвах казује о његовом узрастању у световрлинском животу: Свјетлостима врлина живот твој просвијетлио се, којима си и стадо своје научио, одагнавши од њега таму прелести. Зато си се сунцем свјетлозарним показао, преблажени Василије, уселивши се ондје гдје свјетлост безвечерња сија и сином благодати Духа Светога јавио си се данас. Зато, оче свагдаспомињаним не заборави, оне који часни спомен Твој савршавају и са љубављу те прослављају!
      О светитељу Острошком као подвижнику и неуморном молитвенику говори четврта стихира на Господи возвах: У Захумљу си поживео, блажени Василије, јавивши се добрим пастирем Цркве Христове. Када си отуда у Острог прешао, постом, бдијењем и молитвама тијело своје укротио си, благоугађајући  Богу, Који прослави Свете Мошти твоје, богоносни, што болести исцјељују свију. који са вјером и љубављу савршавају свеславни спомен твој. Зато  ти се молимо, избави и нас од свих  злоба  и  нападаја  молитвама  својим!
      О светитељевим моштима као ризници благодатног лека љубави Божје, говори прва стихира на литији: Кивот Моштију твојих, оче Василије, свијетло зари се, исцјељење подајући приступницима и од болести ослобађа их. Зато, весели се и ликуј, цркво острошка са околним странама, јер ти просија свијетли спомен блаженога Василија, који се свагда моли за душе наше!
      О Светом Василију као пастиру појемо у слави на стиховњим: Био си пастир добри и учитељ топли, Светитељу Василије! Тебе хвалећи свагда, зато ти кличемо: Бог Цркву Своју Тобом украси и тијело твоје многољетно, које у земљи пребиваше, нетрулежно се јави људима твојим. Стога не престај да се молиш за оне који побожно штују свети спомен твој.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Шесто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху.

       
      У оквиру емисије предочили смо многобројна сведочанства о чудима Божјим која су пројављена као плод усрдног молитвеног заступништва светитеља Острошког. Поред сведочења протосинђела Сергија (Рекића), намесника манастира Острог, и неколико сведочанстава која су записана у летопису острошке светиње, посебно смо истакли следеће писмо светог Мардарија Љешанско-Либертивилског и Свеамериканског, које је записао као епископ американски и канадски: „Године, 1930. 11/24. августа удостојио сам се у светом храму ове знамените у српству и Православљу обитељи одслужити Свету Архијерејску службу и помолити се пред кивотом Светога Василија за спас и срећу наше драге домовине, дуг живот и здравље доброг нашег Краља, своје американске пастве и својих драгих и милих као и за упокојење душа преминулих моје мајке Јеле, браће Стана и Николе. Уз то, молитву своју ка Господу упутих да молитвама Светога Василија Чудотворца умудри моју прекоокеанску паству и свештенство да у миру и слози одрже своју веру и народност у оном туђем далеком Новом Свету.ˮ
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...