Jump to content

Црквењак :)))

Оцени ову тему


Guest свештеник Иван

Препоручена порука

http://crkvenjak.blog.rs/blog/crkvenjak/generalna/2012/06/11/cajac

Цајац

crkvenjak | 11 Јун, 2012 22:37

- Сомсед , пуно си уља сипао, зато ти загушава.

- Јели а шта да му радим сад, морам итно до гробља имам сарану?

- Сачекај сомсед саћу ја до радионице да само узмем алат.

- Ајд, само пожури...

...

- Ево комшо донела сам ово саћемо да одврнемо а мислио сам да му прегледамо свећице ал нема везе...

- Ај ти Лаци само брзо , стварно ћу закаснити .

...

- Ево је готово сомсед, малена грумечић ти је упао у ауспух, то је загушило.

- Е фала ти Лаци , одо сад, после частим пивом, поззз

...

Упс лизалица на путу, скрећем , стајем, живци ми прорадили.

- Добар дан .

- Добар дан.

- Возачку ?

- Кући ми је.

- Саобраћајну?

- Кући ми је.

- Личну карту?

- Кући ми је.

- А где ти је кацига?

- И шлем ми је кући.

- Па добро где си ти пошао ?

- На гробље и јако журим .

- А шта ћеш на гробљу ?

- Идем да певам.

Цајац се намрштио , реко саће ме опалити са лизалицом по глави.

- Да певаш ? Јеси ти луд или пијан ?

- Не ја сам црквењак а сахрана само што није почела , ако окасним господин попа ће ме утоп метнути а народ ... хм народ ћу послати у полицијску станицу !

- Јес ти стварно црквењак?

- А ти си нов у селу ?

- Па јесам.

- Види моја атреса је та и та , ако оћеш да ми пишеш нешто ту ме нађи а сад стварно морам на сарану .

- Доооброооо ајд овај пут ћу ти прогледати кроз прсте , али други пут ...

- Е хвала цајац , частим те пивом, а сад морам да идем стварно , ајд поззз

Упалим мој тротинет и отпичим најбрже што сам могао иако сам у зони где је ограничење на 30 .

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 235
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

  • Гости

Ђакон

Била два другара у време кад нико жив није долазио у Цркву њих двојица су долазила .

Дешавало се да од 10 недељних литургија на само једној буде још неко сем њих двојице и попа. А тај неко би обично била нека баба.

Тако је то трајало годинама и никад се нису питали имали Бога кад само њих двојица долазе у Цркву и нико други не долази. Временом су обојица пожелели да постану попови. Свиђало им се то служење у Цркви, мирис воштанице, ехо појања у празном Храму , дим кадионице, свештене одежде , вечерње , јутрење, литургија . Веровали су обојица у Бога и није им било тешко лети и зими по блату и снегу да иду пешке до удаљене Цркве 7 километара.

Прошло је отад много времена .Један је и даље желео да постане поп , други више није. Више нису деца , имају децу која су скоро узраста каквог су они били кад су долазили сами на гробљанску Цркву 7 километара од села.

____________________________________________________________________

- Ало е брате !!!

- А ?

- Е јесам те пробудио ?

- Е јеси брате , јес то ти?

- Ма да ја сам , чуј , нећу те задржавати , идем у недељу у манастир , звао ме владика и реко ми да идем , рукоположиће ме у ђакона.

- Ма дај ...

- Е стварно сад ме звао владика, па ако ти није проблем , волео бих да дођеш.

- Ако Бог да и нађем неки превоз ето ме.

- Е важи онда видимо се.

- Поздрав.

Уф ... колико је то сати ... већ 9 ... аууу ... требо сам раније устати ... баш сам загино. Попио сам кафу , кроз главу ми само пролази та гробљанска Црква и како смо скоро чини ми се јуче били клинци. Сећам се свега . Увек ми је сунчан дан кад се сетим гробљанске Цркве , и увек је лето. Сећам се и Јоце , он је млађи од мене , после је уписо богословију , завршио , оженио се , радио као вероучитељ... крпио крај с крајем... хвала Богу да је и то дошло већ једаред.

Недеља

Улазим у манастирску Цркву , видим Јоцу у олтару већ је обуко мантију , смешно ми га је видети у мантији , ја начиним кез а и Јоци смешно и он се смешка из олтара. Излази владика завршава се јутрење . Ђакон доводи Јоцу до владике , овај му целива руку сагиње се владика полаже руку на Јоцину главу , чита молитве из неке огромне књижурине, таки требник још нисам видо. Чујем ди говори да Јоцу рукополаже у чтеца.

То тако иде прво у чтеца , затим у ипођакона, а онда у ђакона, после тога иде поп и на крају владика после тога нема више.

То су чинови.

Затим даље нисам чуо , читали су ту неке молитве а тад је вероватно рукоположен за ипођакона а то ти је вако народски речено половина од ђакона.

Затим му метнуше неку огромну чинију у руке налик тањиру од метала неког и ставише га испред олтара да стоји , а већ су Јоци обукли стихар и везали му неку машњу на леђима.

Све је то мени и смешно и занимљиво.

И стајо је тако Јоца пола литургије архијерејске.

А у међувремену позову ме калуђери у олтар и ја уђем, и народа је било у цркви .Мене тако да неко веже и метне ми тај тањир који је нолики ко лавор ја би пуко од смеха ту пред народом, ал Јоца се јуначки држи, знам да сам му се приближио и лупио нешто да се не би зауставио смејати, ал реко нећу да му загорчавам живот .

У олтару видим двоје владика један овај наш и један онај страњски што једва прича српски. Ту је дошо и мрачајски прота јер је Јоца код њега на парохији. Прота је срећан , драго му је, види се то. Кад је прота почео да произноси возглас оним његовим турбофолк гласом , клауђери се за певницом поваљаше од смеха.

Затим Јоци узеше онај тањир , уведоше га кроз царске двери у олтар ( а за оне који не знају , царске двери су она врата на средини иконостаса као каубојска врата кроз које једино свештеници пролазе и стају на свето место пред трпезу на којој само свештеници могу стајати) и ту владика опет метну руке на њега и дадоше му ону велику књигу и владика чита све по реду и затим рече да га рукополаже из чина ипођакона у ђакона.

Затим узеше га попови за руке ко мало дете и стадоше га водати око часне трпезе( а за оне који не знају часна трпеза је онај астал у олтару пред којим стоје попови кад врше службу и на њој се припрема причешће и освећује зато се и зове часна , код нас је одвојена од народа иконостасом а код шокаца није) у круг ко на крштењу и на венчању кад иду али мало брже и пева се свјати мученици тропар . Затим је ишло причешће попова и тад се Јоца први пут у његовом животу причестио као клирик , добио је у руке парче освећеног леба које је Тело Христово и пијо је из путира вино које је Крв Христова . И Јоца се толко уплашио да кад су му дали у руке молитвеник, руке су му почеле дрхтати . И ја му ондак приђем и рекох му да издржи још 15 минута прочитаће он једну јектенију пред олтаром и то је то . Но салаба сам му утеха био , не постаје се поп сваки дан. Мада није то нешто страшно. Него та остварена жеља, она је страшна, просто видим да Јоца не верује да му се то дешава.

Кад се то све десило изађе онај владика да проповеда , са страњским акцентом.

- Браћо и сестре , ове данас смо хиротонисали нашег брата Јована у чин ђакона ...И ја никоме не саветујем да одабере свештенички позив, јер сви смо позвани да се крстимо и као лаос да се спасавамо. И сви ћемо ми стати пред Бога и одговарати за свој живот на земљи. Али свештеници ће одговарати и за туђе животе. Зато кажем да никоме не саветујем да буде свештеник. Да будемо хришћани свима саветујем. Али свештеник боље немој да будеш. И то вам кажем као свештеник. Наш брат отац Јован сада кад је постао ђакон мораће да иде у народ и да мисонари , да се труди, да свима буде близак , да ради на винограду Господњем, да иде где га пошаљу , да иде од поштанског сандука до поштанског сандука, и да ради све што је потребно за спасење народа и на корист Цркве...

И тако је владика диванио још неко време са оним његовим чудним акцентом оно за поштанске сандуке је поновио још пар пута и то да није паметно изабрати бити поп , мада многи попови мисле да су паметно изабрали јербо лепо живеду и добро зарађују , а шта ће рећи кад стану пред Бога изгледа да су то заборавили да ће се десити, а можда и мисле да се неће десити.

Приђем Јоци у олтару да му честитам и тад умал се нисам заплако , грунула ме сећања и емоушни , сетих се Јоце кад је био клинац како се пентро на звоник и лупо у црквено звоно у сред поднева без иког повода, и како је поп излетео из парохијског дома мислећи да се нешто дешава и како је Јоца после вико да није намерно него пошто је штркљав да је само мало закачио главом ... и сетих се како смо дуго диванили после литургије о стварима вере и били срећни што смо ту где смо при Цркви иако ту нико не долази од ових што се зову нормални.

Брате како живот брзо пролази ...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Ако сам добар нисам дебил-Доста је било !

- Шта је ?!! Ти си умислио да си најпаметнији и идеш по селу и свима испираш мозак , а нема кер за чега да те уједе.

- Јел то мислиш ?

- То мислим Црквењак. Већ си ми се попео на главу , стално слушам те твоје приче о вери и Богу , шта ти мислиш да то некога уопште занима?

- Па некога и занима...

- Ма кога бре то занима, то су приче из претпрошлог века , то је теби само маркетинг јер од тога живиш , да живиш од њиве ти би причао само о пољопривреди.

- Веруј ми да не би и даље би причао о Богу.

- Аха , као да ја тебе не знам...

- Па и не знаш ме Бобане.

- Ди ја да те не знам сваки дан те виђам.

- А зашто ме виђаш сваки дан ?

- Како зашто , па кад си кући сваки дан .

- А шта ћеш ти код мене кући сваки дан ? Кад сам ја код тебе кући задњи пут био ?

- Био си за славу пре годину дана.

- Ето видиш. И шта сад ти мислиш о свему томе ?

- Шта има да мислим ти си чудак...

- Аха , а шта ти радиш код чудака сваки божји дан?

- ... ???

- Чудиш се Бобане , јел ? Види да ти кажем нешто Бобане , ја обично о тим стварима не диваним, али знам Бобане да идеш по селу и причаш шта се код мене у кући дешава, знам да лажеш и измишљаш како ми ти дајеш паре и да ми не дајеш да би ја црко од глади , знам такође Бобане да ти код мене долазиш сваки дан , овде си ујутро на кафи у подне на ручку и увече на пиву. Ја код тебе нит долазим , нит једем , нит од тебе шта тражим. Мислиш да си ме зајебо Бобане, ал уствари си ти говно од човека. Зајебо си сам себе. Знам да причаш како сам ја верски фанатик и како је боље уместо што ме људи слушају да иду нешто паметно да раде. Па кад је тако Бобане увати се лепо врата и иди ти да не слушаш шта ја причам и не дангубиш више код мене. Озбиљно ти кажем, и збогом.

Бобан ме је послушао ухватио се врата и више није долазио. Тад ме је први пут у животу послушао.

28707939.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

"Пустите децу к мени"

Многи мисле да деци није место у Цркви . Ови намргођени и горопадни из Цркве њима смета дечја дрека, ови антицрквени мисле да попови и луди верници киње децу у Цркви .

Неки руски светац, не могу да се сетим који , са децом је диванио озбиљно а са одраслима детињарио .Код Руса има тих јуродиваца светаца...

Најчешћа заблуда код црквених људи је да су деца безазлена .

Али деца имају нешто што одрасли немају, а то је чиста вера и поверење, деца у Цркви то најбоље показују.

Мали чтец

Мали чтец има 6 година, долази на сваку литургију , иако је то рано јутро он је ту пре многих старијих. Улази у олтар побожно крстећи се , узима свој стихар и прилази попу по благослов. Затим облачи стихар и чтецира све време потпуно усредсређен на свој посао .Све обавља предано , озбиљно и одговорно. После једне литургије кад је посклањао ствари из олтара које је трбао, прилази ми.

- Црквењак а где буде Бог кад ми ујутро уђемо у Цркву ?

- Сакрије се.

- Аха , а где?

- Па у олтар.

- А како кад ја увек стојим у олтару а никад га не видим.

- Знаш како, постане невидљив.

- Аха , а како ја да знам где он стоји да му не би стао на ногу ?

- Лако , ти само пажљиво ходај и он ће се померити да ти не смета.

- А како то да Бог мени не смета?

- Па зато што ти служиш ту у Цркви а њему то пуно значи , разумеш ?

- Аха сад разумем.

И кез од ува до ува.

Сиромашни дечак

У Цркву је повремено долазио један јако сиромашан дечак . Ми нисмо знали да је он сиромашан и да нема ништа. Отац му је био алкохоличар и породица је живела бедно. Повремено би пре школе са пуном ђачком торбом долазио и стајао неких 15-20 минута замишљен , а затим би одлазио.

Једног дана нека жена из његовог комшилука је рекла попу да је он јако сиромашан и поп је узео кесу од прилога и дао му те паре.

Следећи дан дечак није дошао у Цркву. Није дошао ни наредних месец дана. Дошао је тек после два месеца , ишавши из школе , на брзину је ушао пољубио иконе и изашао. Поп га је зауставио на излазу и питао што га нема и да ли му нешто треба.

Дечак је одговорио да неће да долази у Цркву да не би љутио Бога, јер његов отац алкохоличар кад је видео оне паре што је дечак донео из Цркве терао га је да сваки дан иде у цркву и тражи паре.

Девојчица која се увек смеје

У Цркву је долазила са мамом девојчица која је увек имала осмех на лицу , а после литургије би сијала од среће. Никад нисам провалио у чему је фазон . Али причао сам са девојчицом и дете је потпуно нормално. Увек би се орасположио кад погледам у њу , ма у каквом стању да се налазим.

Банетов клинац

Бане је добар човек, прост и побожан, стално долази са својим малим Алексом у Цркву. Мали је штоно каже народ "живо дете", немиран је и несташан до краја. Али није злобан. Послушан је углавном но и својеглав истовремено. Једаред на вечерњем богослужењу стари прота је био чредни . Изашо прота из олтара и стоји пред царским дверима и чита молитве кад утом отварају се царске двери а мали Алекса стоји на дверима и узвикне : "Танан !" , поваљали смо се од смеха а и прота је. Јадни Бане се избламирао , дотрчи и однесе клинца , после се дуго извињавао проти . А прота једнако виче "Ма нема везе , Христос је реко пустите децу к мени".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"царске двери су она врата на средини иконостаса као каубојска врата кроз које једино свештеници пролазе" - за речник православног сленга! :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Кад сам завршавао иконостас на претходној парохији, у задњем трену сам спречио столара да монтира тзв. шпилер шарке на Царске двери. Видео човек да се стално улази и излази , па да буде као у каубојском салуну.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...
  • Гости

НЕ КУНИ СЕ ЛАЖНО

Истинита прича из сеоског живота

Догодило се то у доба кад су Србијом владали комунисти, а епархија била без владике.

Нова мода

Село ... у Војводини настањено је поштеним, вредним и тврдоглавим људима, који су јако "држали до реда", онаквог како су научили да држе од својих старих. Својим "редом", јако су се поносили пред сељацима суседног села, који су се са своје стране поносили тиме што су "напредни" и "модерни", и били веома расположени према новој моди - комунизму. Било је то доба технолошког напретка у целом свету. Трактори, комбајни, разне пољопривредне машине... мукотрпни рад наших сељака нагло је олакшан, а комунисти су све тековине напретка човечанства приписивали себи. Пошто сељаци нису баш правилно могли разумети страну реч "модерно", себи су објаснили како реч "модерно" значи ново. У селу су долазили трговци старинама и збуњеним сељацима продавали јефтино урамљене фотографије светаца или их уз доплату мењали за старе славске иконе. Многе домове су сами њихови домаћини и домаћице лишили древних уметничких дела с благословом цркве, ради којих су се њихови преци лишавали плодова свог мукотрпног рада, да би свом потомству оставили икону Светитеља, који их молитвено заступа пред Богом. Трампу славске иконе за пролазну моду, правдали су на разне начине.

- Дошо човек, каже, скуљпа старе ствари за музеј. Пита, имате л' ви штогод так`о? Па имам старо чикмеже. Одлично, ја ћу вам платити. И извадио одма новце. Ја га примила у кућу и он кад је видио икону, каже, јел бисте продали. Ју, наопако, ди ћу да ми кућа буде без Свеца. А који је то ваш Светац, пита, и каже - донећу вам ја модерну икону. И стварно, дош`о и дон`о ми и одн`о ту стару, а још ми разлику платио, дао две банке, таман да ћерки дам за ферије. И гле какву ми је лепу нову икону дао за ту чађаву, стару, никакву.

Тако су полако те лепе нове, модерне (папирнате) иконе смењивале "оне старе, никак`е" (уметничка дела старих мајстора), које су завршиле Бог зна где. У селу се чак појавио "мајстор" који је у чираке "наглављив`о" сијалична грла и жицу за струју, "па кад дође попа, он само ту сијалицу укључи, то је уместо свеће, лепо, ново, модерно, а и не трошу се новци, па ено и у цркви испред олтара уместо свећа сијалице сад гору, а исто и на лустер црквени и у кандила".

Нова мода у цркви

iIBubLoZ8hjBA.jpg

Кад је село остало без свештеника, њихову парохију је опслуживао свештеник из тог "напредног" села, који је такође био члан комунистичке партије. Сељаци су били добри хришћани, православци, али услед своје тврдоглавости и наивни, наиме, иако свесни колико је чудно, да свештеник буде истовремено и комуниста, веома су га ценили ради његовог поштења. Нису се досетили да су комунистичке власти ради подизања угледа својим кадровима у цркви такве свештенике обилно финансирали, како би им накнадили то што одбијају да наплаћују богослужбене услуге. А поменути свештеник је уз то примао масну накнаду као функционер и од "удружења свештеника" које црква није одобрила, али га је одобрила и издашно финансирала комунистичка власт.

"Како је добар тај наш попа! Та он неће ни динар да узме кад дође у кућу, а за венчање и крштење мораш да га јуриш! Па шта ако је члан партије, па тако је време, мораду они да се довијаду да и` не стрпаду у затвор, ал да је човек поштен то је и Богу најважније".

И лукави "попа" је ослушкивао глас наивног народа, па је понекад објашњавао да су се "и незнабошци спасли ако су били поштени, праведни и честити" и како то пише у Светом Писму. Тако је у селу заборављена заповест Апостола: "ко од олтара живи, од олтара нека се и храни",а суревњивост између два села је допринела да "попа" буде омиљенији у парохији којом администрира и где су, како је сам говорио, "парохијани побожнији и већма привржени вери и цркви".

Тада им је на ум пало да се надмећу са суседним селом и покажу како је њихова црква "модерна", па су прикупили новац за куповину мотора, који је требало да покреће звона на црквеном торњу. Е, сад се "попа" нашао на муци, пошто је знао да му у његовој рођеној парохији никад неће опростити ако овима омогући да буду "модернији". Частољубље у међусеоској суревњивости се лако претвара у вређање, а увреде у дубоку мржњу. "Попа" је стално одлагао и одлагао постављање мотора, а сељаци гунђали да мотор у црквеном торњу пропада од зиме, кише, снега и говорили: "Па ми га нисмо купили голубовима, него да звони `ерувику` и гласи наше мртве".

Трајало је то стање годинама, а онда је и "попа" из суседног села умро, па су оба села остала без свештеника. Опслуживали су их свештеници из околних места, кад могу и кад хоће, свакако или никако. Годинама је то трајало, а сељаци се чудили што бар црквени одборници (тутори) не ангажују мајстора да постави мотор на звона и чудили се старом црквењаку који на томе не инсистира, већ се "онако матор пење на труле басамаке торња да звони", па су то објашњавали његовом ревношћу. Двојица тутора (председник и секретар црквеног одбора) и црквењак су објашњавали сељацима: "не ваља се да мећемо мотор на звона, без благослова, па ни свештеника, а ни владику немамо".

Страшна заклетва

Једног божијег дана, рукоположен је владика. Убрзо је прегледао епархијску документацију и кад је видео бројне молбе сељака, рукоположио је у селу ... младог свештеника. Село одмах притисло новог свештеника: "оче, знате онај мотор за звона...", а свештеник позове одборнике да чује о чему се ради.

"Оче, ми нисмо за то да се звони мотором. Нама је лепше да се звони овако, ко што се звонило од кад је света и века".

"Па добро, ако је то став одбора, онда ни мени не треба мотор за звона", одговори им свештеник. "Хајде да онда продамо тај мотор, па да за тај новац купимо ново мало звоно, пошто вам је оно старо пукло и не звони лепо", предложи им свештеник.

Међутим, у звонику нема мотора. "Неко је укр`о мотор из звоника, из Цркве", констатовали су тутори. "Ко би то могао бити?"

Ствар се за час прочула по селу. Сељаци су се одмах досетили да су исти људи (два одборника и црквењак) били ти који су тражили прилог и скупили новац за мотор, а потом одлагали његово постављање и на крају били против свега". Идеја да су ова тројица украла и продала део црквеног инвентара, за час се проширила селом. Међутим, "гора брука него мука", каже наш народ. "Ала ће нам се сад смејати комшије из суседног села, које смо толико зачикивали, да је наша црква `модернија`".

Онда је, што се каже, одборницима и црквењаку "цело село село на главу": "Ђубре маторо", говорили су црквењаку, "нама те је било жао што идеш пешке на вр` торња да звониш, па ради тебе смо скупили новац за тај мотор, да теби буде лакше, а ти си га укр`о с оном двојицом, од цркве сте украли и мет`ли себи у џеп!" . Врло брзо се јавила сумња: "Председник одбора је изнео мотор из звоника ноћу, откључао му је и помогао црквењак, а секретар је колима мотор одвезао и препродао."

Сумња се лако претварала у мржњу. Са овом тројицом више скоро нико у селу није хтео ни да говори. Прошли су месеци. Једном, након службе за храмовну славу, кад је Црква била пуна, изађе свештеник пред олтар и каже:

- У нашој је парохији велика сумња у људе најближе цркви. Није хришћански да се људи сумњиче, а опет, ако су и урадили какво зло, хришћанска је дужност опростити брату који кривицу призна и покаје се. А ако неко неће да им опрости, нека такав зна да је Господ опростивши блудници њене грехе, рекао људима: Који је без греха међу вама, нека први баци камен на њу!" Дакле, позивам сву тројицу да признају јесу ли или нису истините оптужбе о којима се у парохији прича.

Сва тројица изађу пред свештеника и изјасне се да они нису криви, да нису украли и препродали мотор, већ да не знају о чему се ради, јер "има свакаквих лопова на свету, и таквих који имају све кључеве и могу да без провале уђу и украду и изађу закључавши, као да нису лопови ту били".

"Да се закуну!" виче народ. И шта ће, свештеник их на јеванђељу сву тројицу закуне.

Секретар одбора је говорио заклетву: "Нисам украо црквени мотор. Нисам га изнео из цркве и нисам га продао. Не знам ко су лопови , нити сам им помогао." Говори он тако, а за сваком реченицом сва тројица изговарају "кунем се!"

Потом се село смирило, а кривица је приписана незнаном лопову, кога ће Бог казнити.

Страшна казна

Није прошло пола године, стари црквењак је погинуо у звонику. Трули дрвени степеник је пукао и он се стрмекнуо низ степенице и сломио врат, умревши на месту.

Нешто касније, по свршетку божије службе, излазећи из цркве, умро је председник црквеног одбора, од срчане капи.

Неко време затим, такође након божије службе, по изласку из цркве, разговарајући с људима у порти, занемео је секретар одбора. Кад су га сељаци одвели код лекара, он га је прегледао и рекао им: "Доживео је мождани удар и изгубио је моћ говора, јер је тромб у могзу оштетио центар за говор".

Онда су се парохијанима отвориле очи да виде оно што су реније гледали, а нису и разумели. Одмах су се сетили да је заклетва двојице одборника и црквењака била крива. Сетили су се зле судбине председника одбора и црквењака и несреће секретарове и веома су се уплашили Бога, који кажњава грешнике, који грешнима прашта ако се искрено покају. А ко није без греха? И врло су се уплашили Божије правде, која је спора али достижна, јер, као што народна пословица каже: "У Бога су вунене ноге, али гвоздене руке". Јер они сви знају за Божју заповест "не куни се криво", а свих Десет Божјих заповести се сваке године објаве у Црквеном календару.

"Страх Божји је почетак мудрости", вели Проповедник у Светом Писму.

Несрећник је живео још две године у здрављу, али онемео. Редовно је одлазио у цркву, моливши се Богу у сузама. "То за шта се моли, то је сад између њега и Бога", тихо су коментарисали сељаци, сажаљевајући немог грешника, који је, сматрали су, од Бога изабран да сведочи неумољивост праведне Божије казне за кривоклетство.

Јер се наши сељаци не разумеју у богословље. Они знају да читају Вјерују, Оченаш и Богородице Дјево и одговарају на служби. По неко зна свој славски тропар. Знају да је Бог на небу, да је Бог Отац, Син и Свети Дух, да је Отац послао Сина да страда за наше грехе и да кажњава грешне и награђује праведне и да нико није праведан као Бог. Знају да је свако дужан да буде добар и поштен и да је Бога опасно срдити. И знају они да су Апостоли Господњи били сељаци и рибари, а не учени богослови.

А Богу није важно да ли ће његов дом бити нов и модеран. Он то ни не гледа. Наш Бог је Бог истине и правде, па гледа ко говори истину и ко чини правду.

Људе можеш да слажеш, али Бога не можеш.

Причу ову послао ми је један човек

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Агонија

il9f024kyHvA5.png

- Де си брате, помаже Бог !

- Бог ти помогао, ааа видим послушао си ме.

- Ето шта ћу , врућине су велике , а и шта ми то сад значи.

- Па оно по правилу требао би да је носиш , али опет сви ће мислити да се шлепаш.

- Знаш ја је и обучем кад возим кола , шта знам ако ме заустави полиција да ме не дави.

- Хехехехе о Боже каки сте ви попови , само се шлепате.

- А шта да радим брате, пара немам , ко ће казне да плати , а морам ићи на посо да зарадим леба.

- Добро је оче што не идеш с мантијом и на посо , хахахаха , мислим није лако мешати малтер са мантијом. Ма лепо сам ти реко , људи ће те више поштовати кад је скинеш, сви знају да више ниси на служби у цркви и шта ти онда представља мантија , да добијеш пола кила парадајза више у продавници ... мислим без везе.

- Јесте брате али ко ће људима угодити, једни кажу вако други нако.

- То си у праву, не треба им ни угађати, али треба држати до неког свог достојанства. Мада ако те види владика без мантије и то мало што ти је оставио скинуће ти , хехехе.

- А шта ја тиме губим?

- Ништа брате , што се тиче овога света , али на оном свету можда опет имаш шансу да служиш литургију, шта мислиш.

- Ко ће то знати .

- Па јел ти фали?

- Види брате да ти кажем , не фали ми слава , не фали ми поштовање, не фали ми то да ме салећу људи и моле ово или оно , да ме снаше пропитују , и парохијани зову у свечаре.

- Па ето видиш оче , не фали ти ништа, хехехехе, сем пара јел , хахахахаха!

- А шта да радим , некада сам имао пуне џепове пара и породицу на окупу , пуну кућу људи, разне пријатеље , а сад ...

- Да знам , немој сад о томе ...

- Знаш фали ми недељом кад устанем ујутро ... хм , фали ми ... кад устанем и одем до храма уђем у олтар , гледам оне одежде за службу , стојим тамо у олтару као чтец после тридесет година службовања ... слушам колегу како произноси возглас , некад се замислим ... некад ми сама уста крећу изговарати те молитве па се зауставим ... и једина ми је радост кад на евхаристији узмем епитрахиљ приђем часној трапези , узмем причешће у руке , агнец ... али увек ми прође нека сцена кроз главу из претходних села где сам службовао, сетим се неког од црквењака или чтеца, како су они мене тада гледали и одежда које сам носио. И увек се сетим те девојке ...

- Божја воља, оче , шта ту ко може.

- Ма каква Божја воља, моја воља Црквењак, моја , ето, да се нисам својом вољом то вече нолико нацврцо та девојка би сада била жена са двоје троје дечице , а и шта ми вреди сад да диваним , кад је све готово. Знаш Црквењак ја сам њој одузео могућност , одузео сам јој живот , а живот је време које нам је Бог дао за спасење за покајање , а ја сам то својом вољом њој узео.

- Оче , брате , није Бог циција , знао је он и пре него се то десило шта ће се десити , и неће он девојку стрпати у пако зато што си јој "ти одузо неко време" .

- Па јесте брате Црквењак није циција , Он није циција , али је живот тежак . Непрође дана и ноћ а да се не сетим те сцене , и аута и кривине и брзине и кочења и ударца , све ми је стално пред очима, никад мира немам. Јел имаш неку ракију ?

- Имам ову неку домаћу брљу , ајд сипаћу ти , оћеш и кафу?

- Може, ал прво ракију.

- Немаш бриге падре, саћу ја . Ево . Него где си сад?

- Ту сам горе у манастиру код игумана, зидам му тамо неки конак.

- Па јел те плати?

- Ма плати он мене добро , можда и превише.

- Па шта си онда скуцан опет, ето дакле поправља ти се стандард, хехехехе.

- Види брате , знам ја да си ти весо човек , и да оћеш да ме тако орасположиш, немој се ти због мене једити . Ово је мој живот и мој крст, ја се више немам чему смејати . Други су много оплакали због мене и завијени су у жалост, самим тиме ја немам право на радост.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...
  • Гости

Ник(и) чоек

ibjdeFR2g2G6yW.jpg

Код старог мрачајског проте на парокији живи је један намћораст, како то данас кажу, човек са посебним потребама. Ја мислим да он нема никакве потребе сем да малтретира људе око себе. Иначе лик је у време СФРЈ био неки функционер комунистичке партије и дуго времена кључни човек за заустављање грађења Цркве у том селу. Кад год би се мештани организовали да граде Цркву он би ишао од једног до другог и претио им, уцењивао их, или чак подмићивао да саботирају изградњу. Био је оно што се каже страх и трепет у селу а људи га нису двоструко волели , прво зато што је био сатрап а друго зато што је изгледао тако како изгледа. Истина има и руке и ноге за разлику од Ника Вујичића али је низак , са великом носином , изразито мршав и оно што га је чинило инвалидом је велика грба као у камиле на леђима. Овај презир према његовом изгледу је постојао само зато што је био ђубре од човека. Како је пропао комунизам тако је пропао и он лично и народ је престао да га презире и почео да сажаљева. Но и поред тога сажаљења било је немогуће помоћи му , јер његова гордост то није дозвољавала.Како себи да дозволи да народ којега је он прогањао сад помаже њему убогом грбавцу .

Састављао је крај с крајем и на крају мрачајски прота, који се није обазирао ни на шта, не толико због њега колико због његове породице ( жене и деце) почне му помагати новчано и свакако . Доносио му је гардеробу за децу, храну, плаћао комуналије и све друго. Но грбавац никада није имао речи захвалности него је заједљиво и сикћући вазда говорио како га поп срамоти пред селом , и да му се на тај начин свети за оне протекле године кад је он попове саботирао и цинкарио дебеу. Све те његове ујдурме највише су трпели његови ближњи деца и жена. Кад му је ћерка поодрасла удаде се за једног локалног маџара , паора са много земље , прешла из једне робије у другу што каже народ. Истина тај маџар је био човек добре душе али као и сви паори много је пио.

Једном приликом у село се вратила млађа жена која је неко време живела у Африци те је довела своје дете , наравно црнче . У башти кафане поред редовних сеоских локатора и по неког бизмисмена и неке омладине, седели су грбавац и прота. Утом наиђе баш та жена гурајући у колицима црнче а грбавац заједљиво добаци жени што је баш те ствари морала да ради са црнцом . На чега га прота спусти: " Па шта ако је црнац, макар није Маџар!". Кафана се заори од смеха. А грбавац не могући да издржи почне да псује Бога и Цркву и попове и све по списку из црквеног календара те се дерњајући баци у неки комунистички занос да присутном народу објасни како су попови лопови и како Бога заправо ни нема , него је та религија "опијум за народ" и одлична прича за поповски бизнис. А прота се смеши па на крају кад је овај стао са хулама и комунистичким манифестом, прота мирно рече:" Псуј грбавче, псуј, и ја бих га псовао ( мислећи на Бога ) да ме је таког наказног створио!" . Тек тад се кафана претвори у стадион од громогласног смеха а грбавац подви реп црвен као деда мраз у лицу и оде кући.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...
  • Гости

Изгубио миран сан али му га је Светац вратио

21540_vojvodina_travel_salasi.jpg

Православни Срби у Банату, као и сви Срби, славе Крсну Славу. Како је то уобичајено у нашем народу, и они имају нека своја посебна схватања којима су допринели великолепности овог доброг хришћанског обичаја, којег се од незапамћене старости, са страхопоштовањем држе.

Кућевни Светац

Банатски Срби у челу „астала" на почасном месту држе славску икону а светитеља који је на њој живописан зову „Кућевни Светац" , сматрајући га заступником својих молитви пред Богом. Шта више, сматрају га за најстаријег укућанина. Чак шта више, сматрају га јединим сведоком свих молитви, весеља, радости, славља, туга и жалости генерација укућана, кумова и пријатеља.

„Светац је увек био са нама", веле. То је једини живи укућанин, који говори својим ћутањем, јер се из наше куће „само с Богом разговара“. Он је једини од свих наших још присутан и познаје баш све наше. Познаје чак и заборављене рођаке, кумове и њихове пријатеље, чак и ако ни њихово име није остало у сећању укућана. Он их је једини све лично упознао и моли се за њихову душу Богу, чак и ако се укућани, уз свештеника (који матичне књиге покојних парохијана води) приликом годишњег освећења не сетимо. Све наде побожних укућана су у њега уложене, наде да ћемо се опет сви окупити у последњи дан „кад буде опште Воскресеније“ и заједно, њиме заступљени, ступити пред Страшни суд, кад се Христос врати на земљу, да суди живима и мртвима.

Икону кућевног Свеца побожни банатски Срби ретко мењају новом. Обичај је налагао да стару икону оставе икону у месној цркви или просто оставе у кући када се иселе у друго место, да би Светац остао и молио Бога за покој душа њихових старих, који су сахрањени на месном гробљу. Често су овакве иконе остављане у гробљанским капелама и капелама крај којих су се налазиле „свете водице“, где се у тузи и невољи побожни хришћани особо усрдно моле. Догађало се да се кућевни Светац јави новом власнику куће у сну и опомене га, да поред свог Свеца и њега треба да слави.

Икона кућевног Свеца је стога велика светиња и велики је грех поступати према њој на недостојан начин.

Приповедаћу вам, међутим, о једном Свецу кога Банаћани страхопоштују, а ретко се нађе фамилија која га и слави.

О једном страшном Свецу који редовно походи Банат

У Банату влада велики страх од „Светог Тиодора“, за којег верују да походи Банат небом сваке „тиодорове недеље“ Великог поста, коју зову и „хромом недељом". Неки тврде да„Свети Тиодор невидљиво језди небом ноћу на белом хромом коњу у пратњи два Света Аранђела, Михаила и Гаврила."

Пошто су „у страху велике очи“, овом призору је народна машта додала свашта. У селу Д... бабе причају како су тиодорски коњи врани, а у селу У... приповедао је један веома стари човек како ову поворку Светаца прати „хроми деда Давид који тера хроме коње“. У свим селима Баната сујеверни причају како Свети Тиодор за собом вуче ораће ланце, а којегде машта додаје на те ланце и букагије, па тиме објашњавају грмљавину која се на небу каткад јави током „тиодорске недеље“ и ако јој време није. Било је људи који су дали да им живопишу икону Св. Тиодора на коњу белцу, некад и са она два Архистратига на коњима, поред Св. Тиодора – Светим Архангелима Михаилом и Гаврилом. Румуни о Светом Тиодору приповедају читаве бајке, које су много непријатније од српског сујеверја и у којима су „Тиодорски коњи" крвожедна чудовишта, прави демони ноћи.

Наш велики етнолог Александар Филиповић темељно је истражио ово старо веровање и доказао да се ради о древном предању које потиче још из незнабожачког доба, а које јесујеверни народ приписао Светом великомученику Теодору Стратилату. Свети Теодор је у доба христоборног цара Диоклецијана мученички пострадао јер није хтео да напусти веру Хришћанску на царску заповест, а житије овог Светитеља је записано у Житијима светих. Изабрао је мученичку смрт и одрекао се високог достојанства у царској војсци, да не би похулио, да се не био одрекао Господа. Његове Свете мошти данас чува сремски манастир Ново Хопово, где су донете из цркве у Инђији, пошто су чудесно сачуване иако се црква запалила услед удара грома. У том манастиру је у младости служио чувени Банаћанин, јерођакон Доситеј Обрадовић, пре него што се, послушавши старца игумана, отиснуо у свет да изучи мудре књиге како би на корист народну посвећивао тада неписмени народ и његове прваке уразумио. А зна се да је послушање монаху више од молитве и поста.

Мукотрпно је просвећивање народа напредовало, а нарочито уразумљивање народних првака. Кад су успостављене редовне школе, охолост је обузела велики број школованих, па им се благоразумно познање сврхе просвећености помутило, и побожност су исмевали као сујеверје. Отуд данас школовани често неће, а необразовани и не може да сазна ништа о великом Светитељу Теодору Тирону и манастиру у коме чува мошти Светог Теодора, наша Света матер, православна Црква.

Како преварити Тиодора?

И тако, до данас остаде сујеверје о некаквом страшном Тиодору, који кажњава оне који га не поштују, него раде на „тиодорски петак“. Пошто сујеверне жене знају да „не ваља радити“ уочи „тиодорске суботе“, а не може се баш ништа у кући један дан не радити, за сваки случај оставе нож или маказе у прозор пред спавање, како би превариле Тиодора. Јер Тиодор, убеђују себе оне, зна које га нису поштовале, па „оће да им се јави“ ноћу и залупа им на прозор. „А кад види да је домаћица оставила маказе или нож у прозору,мислиће да их је ту оставила да му покаже како ништа није радила, јер се сетила да је његов дан био“.

Тако је на пример у селу ... баба лепо рекла унукама да не шију, и објаснила им како не ваља, јер је „Тиодорски петак“, али једна од њих није хтела да послуша: „Баш ме брига за твог Тиодора и твоје бапске приче, ко је то још видијо“ – и још се смејала. А у глуво доба ноћи, све укућане је пробудила страшна вриска те девојке. Кад је дошла себи, рекла им је да има велику страву, јер јој је један страшан човек бесно залупао на прозор громогласно вичућиче: „Ја сам Тиодор, дошо сам да ти се покажем, да видиш ко сам ја, сад ћу ја да уђем, јао теби!“ Укућани су јој одмах објаснили како је само страшно сневала, а баба јој је одмах прометнула жеравицу кроз кошуљу, да отера „страву“. И ујутру је пустила девојку да дуже спава, а касније, кад је доручковала, казала јој је: „А зар ти нисам лепо казала да не шијеш уочи Свеца! Сад добро пази, јер да знаш, може да те из куће извуче и пода својим коњима да те копитама изгазиду!“

Ова девојка је напустила хришћанску веру, цео живот провела као атеиста и тако је и умрла. Али, никад, никад више, до краја живота није шила на "тиодорски петак" иако је била кројачица по занимању.

Пуно има таквих прича, а ја ћу да вам приповедам како се кроз један сујеверни страх указала Божија мудрост, слично ономе што је писано:

"Сила се Божја у немоћи показује."

Тиодор прогонитељ

Била два добра другара Р... и П... . Пошто су се годинама веома слагали као колеге на послу (то је било у безбожно доба комунизма), кад се П... женио, окумио је Р....

И остали су добри пријатељи и као кумови до краја живота. Међутим, овде није причи крај.

Иако су и Р... и П... били поштени и ваљани људи и чак Бога признавали у то богоборно доба, нису били побожни, а за цркву уопште марили нису, мада нису ни били њени непријатељи. У животу су се добро снашли и може се рећи како су и они и њихове породице живеле угодно.

Како су послом прешли у исти град, Р... је уз запослење помало покушавао и да тргује, па се укључио у трговину старинама. Да би такав трговац добро зарађивао, пошто је обрт мали и спор, ваљало је да купи старину јефтино, а прода скупо. Лепо му је ишло, пошто је тада било пуно људи који су мислили да су све старе ствари безвредне и за бацање. Р... је уз остале старине трговао и старим иконама, међу којима су се често нашле и славске иконе. У доба комунизма, лакоми и богоотступни су нарочито јефтино распродавали светињепобожних предака из домова, који су у доба њихових очева и дедова били гостопримљиви домови Господњи.

„Шта ће ми та старудија у кући, само да ме плаши“, говорили су безумно, не знајући да је „страх Божји почетак мудрости“.

На тај начин би у бесцење продали сопствену дедовину и очињу светињу, а новац потрошили нетрагом, баш као у оној народној пословици:

„На чибук је деду попушио, подерао оца на опанке.“

30270_jugoslavija01-blic_f.jpg?ver=1304242639

Власти су биле богоборне, скоро као у време цара Диоклецијана који је погубио Св. Теодора. Међутим, оне овај пут нису хришћане и њихове светиње черечили и бацали љутимзверима, већ су њихове судбине предавали у власт злих људи који су често имали и зверињу ћуд. Трговина светињама такве није много занимала.

У послу ове трговине је учествовао и наш Р... На ретким иконама се могло добро зарадити, он је препродао неколико оваквих икона и на њима зарадио боље него на било којим другима без великог труда.

Међутим, "Боља је сува кора хлеба стечена трудом, него дукат стечен неправдом", каже наш народ.

Како је увече легао да спава, усни да иде улицом у мраку, па месечини. Одједном је налетео на једног крупног, снажног, опасног, бесно човека. Одело му скупоцено, златом проткано, плашт му на леђима црвен, златом порубљен. На грудима златан оклоп, а за појасом му сабља.

"Ко си ти, безобразниче, да налетиш на мене!? Знаш ли ти на кога си наишао!? Шта ће твоја рука на мени!? Сад ћу ја да ти покажем на кога си натрчао!!!"

Р... се окрене и почне да бежи, а онај га појури. И све му је ближе и ближе онај човек. У тој трци, Р... се све више умара. Таман му се учини да је измакао, али опет се изненада појави прогонитељ и појури га, претећи му и вичући на њега, Тако сву ноћ, па таман да га прогонитељ стигне, таман да га ухвати, а Р... се прене из сна и пробуди - сав у голој води.

Следеће ноћи, опет усни исто, само из даљине онај човек викне: "Ха, сад ћу да те ухватим!" и опет га појури. И треће и четврте ноћи исто. „Боже ме прости, ја се уморим кад спавам, а одморим се кад сам будан“, мисли се Р... И тако из ноћи у ноћ. Пролазе дани, недеље и месеци... а све исто, па се Р... врло забринуо за своје здравље.

Ишао је код лекара и свашта су му препоручивали. Те не смеш да једеш ово, те не смеш да пијеш оно, те требаш да вежбаш овако, те да се тушираш онако, те да легнеш у толико сати... Стигао је и код психијатра и код неуролога. И пилуле му преписивали. Испитивали му срце, мозак, крв, мокраћу... и ништа. Пио разне лекове али не помаже, невоља осталаиста. Распитивао се код људи, да нађе бар неког ко је имао сличан проблем - бадава. Нико никад није чуо за такву муку.

Питао на крају врачаре има ли му помоћи. А Свака врачара бајаги зна све. Нема шта не знају оне. Кажу му бабе: "Ти си навук`о страву", ваља ово и оно. И њему су протурале жеравицу кроз кошуљу, лупале ножем о шерпу над његовим креветом, остављале му конце под јастуком и испед врата, бајале и свакаве враџбине "од страве" обављале, али ништа није вредело и ни једна бабина враџбина није му помогла, само је горе било.

„Изгубио јадан човек миран сан", говорили су људи, сажаљевајући га. А како је Р. био поштен човек и по природи веселе нарави, тиме је људима било тужније да га виде несрећног, како се мучи.

Једном приликом, досети се жена и каже му: „Та кад те већ сваку ноћ тај јури преко зидова и башћа, питај га шта си му тол`ко скривио да те јури“. Р... прихвати женин савет.

„Некад је добро жену послушати“, вели стара народна мудрост.

Кад је заспао, ево га прогонитељ: „Ха!“, каже, „е ове ноћи ћу те баш стићи!“. А Р... се у сну сети шта му је жена рекла, па му каже: „Ал` ко си ти и шта сам ти ја тол`ко скривио да ме јуриш?“ А прогонитељ му каже: „Ја сам Теодор, а шта си ми скривио то ћеш знати кад те стигнем!“... и јурне опет за нашим Р... који се у бежанији претури и упадне купине и оне га по лицу изгребу. А када се опет ујутру пробудио у голој води, измучен од бежања и скривања – оно сво лице у сну изгребао сопственим ноктима. Све одмах исприча жени како му се казао прогонитељ. Чуде се обоје, а ни једном ни другом на памет не пада о каквом Тиодору се ради. "Е, ко би то могао бити, па ја не знам никог ко носи такво име", вајкао се Р...

Онда се догодило да се Р... преселио са породицом у нови стан. У новом стану већ прве ноћи није сањао Тиодора. Недеље су пролазиле. Прошла су два месеца и пита га жена: „Је ли, ти сад лепо спаваш, немаш више ноћне море?" „Не", одговори јој Р... „Мора бити да Тиодор не зна где сам, јер сам се одселио. Изгледа сам му побегао".

Не може се преварити Тиодор!

Ех... Још исте ноћи усни он како неко лупа из све снаге на вратима новог стана. И тако, у сну, Р... отвори врата и има шта да види. Како је отворио врата, а на вратима исти онај Тиодор, сав кипи од беса, страшан, намрштен и огроман, већи од врата:

- А-ха!!! Мислио си да се од мене сакријеш!? Е сад ћеш да видиш шта ће да ти буде!!!

И ухвати Тиодор нашег Р... ручердама за гушу, а овај њега за зглобове, да не би био задављен. Рвали су се и јурили по стану, па Р... некако успе да се ископрца из тог гвозденогзагрљаја и заграби кроз врата, низ степениште на улицу, а Теодор за њим, вичући: „чекај, чекај, само, док те стигнем, не можеш ти да се сакријеш да те ја не нађем". И таман су ноге Р... отежале, таман је обамро од умора и умало да га Теодор стигне, и пробуди се.

Тако опет из ноћи у ноћ, све по старом, наставила се јурњава годинама. Оно, истина, није сваке ноћи. Некад га Тиодор остави на миру, па му не долази у сан. Некад састави и две недеље мирног сна. А некад заређа ревносно, па јурњава из ноћи у ноћ. Све у свему, никад мира ноћу. Кад год треба да легне, Р... само мисли: „Боже, оће `л Тиодор и ноћас?"

Само кад заноћи негде на путу, или оде на одмор, Тиодор га остави на миру. Али, како се врати кући, опет иста јурњава.

"Боже, па ко је тај Тиодор и шта сам му баш ја толико згрешијо!", често се вајкао Р..., и не знајући да крштена душа иште одговора од онога ко зна шта њој треба боље од ње саме.

Бог, па кум

Прошло је пуно времена, попустила је мржња комуниста према хришћанској вери, пошто је сав народ видео да је њихова комунистичка вера лажна, а да су и сами комунисти престали у њу да верују, пошто је зло човеку ако дуго живи и упрвља се према лажи. Само мали број је остао оних који су још тврдоглаво мрзели Бога, Божију Цркву и побожне људе.

У то доба је кум П... отишао у пензију. Од уштеђевине је у родном селу, близу града где је провео радни век, подигао нову кућу, у којој би провео старе дане и потом оставио деци у наследство. Да би све било као што ваља, дао је да се изради и нова икона крсне Славе. П... је дуго година због запослења морао да буде члан комунистичке партије и стога није славио славу, нити држао иконе, јер су комунисти ригорозно проверавали да ли су чланови њихове партије заиста одустали од „назадних обичаја". „Лепо, знају кад је слава, па ти пошаљу неке да купе прилог за децу и траже да их пустиш у кућу, да ти напишу признаницу, а све завирују по кући да виде је ли упаљено кандило или свећа“, говориле су жене.Сада, кад више није било притиска и шпијуна, хтео је П... да се врати кућном реду, онако као што су и стари његови. Дао је да икону изради тада чувени живописац, монах, на златом опточеној дасци. Икона је у истом манастиру освећена.

Светац је у кућу стигао уочи крсне славе П... На „навечерње свеца“ (тако се у Банату назива дан уочи Крсне славе) икона постављена на зиду, па је потом и свештеник обавио освећење дома и пререзао колач с домаћином. Потом је П..., како благочестиви обичај налаже, позвао пријатеље „на светац“, а нарочито и обавезно свог вољеног кума Р...:

„Куме, дођите нам на светац.“

За кума је приправљено нарочито место - у челу стола, под иконом Свеца.

Кад је Р... ушао у кумову кућу, укућани и гости су га радосно поздравили. Али, тамо има шта да види! Над местом у прочељу, баш тамо где он као почасни гост треба да седне, њему иза леђа, на зиду, огромна икона са које га право у очи гледа његов дугогодишњи прогонитељ, мучитељ и смртни непријатељ из сна - кућевни светац његовог кума!

artikl_6952_93zr8a.jpg

Кумов Тиодор!

Гледа га у очи Свети Теодор Стратилат. Намргођен, под светлошћу кандила и свеће, сав опточен златом. У очима, под мргодним веђама, гнев цапти. На рамена му два љута лава, канџе исукали и зубе искезили. И златно сунце на прсима његовог јуначког оклопа се намрштило и немилосрдно га гледа. Страшан јунак у својој златној одори, под пурпурнимплаштом и шиљатим сребрним копљем на леђима. Оштру сабљу кривошију десницом је већ исукао из крвавих корица. Као да ће сваког тренутка да загрми:

- Ха! Дед, седи сад за мој астал кумујеш, јуначе! Пробај да ми окренеш леђа - оде теби са рамена глава!

„Мени су се од страха обе колене о`цекле", причао је после Р... Само је руком био позвао кума да дође.

- Куме... овај... знаш, ја... ја морам прво насамо... морам прво насамо ја да се помолим твом Свецу... Молим те да изађете сви, морам ја с њим нешто да се разговарам насамо.. Знаш, твој Светац... То је у ствари мој Тиодор... Онај мој Тиодор...

„Бог, па кум", каже наш народ и свечари су испунили кумову молбу. И они и гости су изашли из собе и оставили Р... насамо са Свецом.

Р... никада ником није хтео да каже шта је Светом Теодору исповедио и шта се с њим разговарао. „Шта смо се разговарали, то знамо он и ја. Ал` на крају сам молио Тиодора да ме више не јури". Зна се да је Р... после молитве на слави био уобичајено расположен (Р... је по својој природи био веома духовит, али и изузетно осећајан човек). Весело су провелиславско вече и Р... је кумовао под иконом Светог Теодора још много година потом, у весељу.

Светог Теодора више никад није сањао.

Нисам више чуо да је Р... препродавао старе иконе. Питао сам људе је ли престао са тим послом. Нико није знао да ми каже. Али, људи су говорили како му се вратио миран сан после „разговора са кумовим свецем".

„Вратио се човеку миран сан", говорили су људи, срећни што весељак више не пати.

Р... је касније, када су га задиркивали, због Тиодора, говорио:

„Немој да те кажем Тиодору, знаш, ми смо сад другари!“

Наравоученије

Када се крштена душа, не држи побожно у свету и не мари за Свете тајне, Бог је ипак не заборавља. Ако је крштени човек честит, макар случајни сусрет са божијим угодником, макар и на основи сујеверног страха о коме је слушао од својих старих, макар и због неправедности коју је чинио из незнања, у његовом срцу може да се роди страх Божији, који га може вратити на пут честитости.

„Страх Божји је почетак мудрости", речи су Духа Светога, записане у Књизи Проповедниковој Светога Писма.

Причу ову послао ми је један човек

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 weeks later...
  • 2 weeks later...
  • Гости

ПОПАДИЈА

Најважнија личност у међусобним пословним односима између попа и црквењака је попадија. Ако се црквењак од почетка свиди попадији има загарантовану будућност код тог попа и на тој парокији. Уколико се црквењак којим случајем, што због његовог или њеног карактера или нечега другог не свиди попадији, може да рачуна с тим да ће у скорије време престати да ради као црквењак. Ово нема много везе са црквењачким вештинама или његовом домишљатошћу интелигенцијом, појачким могућностима или познавањем парокијана и церковних служби.

Дакле једном речју ако се црквењак свиди попадији може бити благо ретардиран али успех црквењачког посла му је загарантован. Уколико се не свиди може бити Никола Тесла но црквењак више бити неће или хоће ако не буде имао среће али с тешком муком и на обострану жалост, тачније тространу и попадије и попа и самог црквењака, јербо никакво његово доказивање ма колико се упињао неће му помоћи да се представи бољим него га је попадија "провалила од првог дана".

Зато је најважнија ствар сваког црквењака да освоји попадију. Наравно не мислим при том на неке ванбрачне односе, него да јој се просто допадне као онај који ће њој лично савршено одговарати као црквењак. Попови непотребно имају пуно проблема са црквењацима уколико се они не свиде попадији, јер онда увек над попином главом стоје речи попадије :" Да ти није онога смотаног црквењака, сам би имо и више пара и мање проблема са парохијанима" .

О овој значајној улози у церковном животу мало ко је писао и размишљао сем оне једне књиге св.Јована Златоустога о свештенству, а могуће је и да је сам мученик св.Јован имао неки црквењачки стаж па му је из дотичног искуствено било јасно да и о томе треба прозборити коју паметну реч.

Ако сте читали од Сремца поп Ћиру и Спиру , могли сте схватити да је цела она ујдурма управо била због попоадија е не толико због самих попова који би братски живели до краја свога поповског живота да није било тих попадија.

Тај фактор у цркви звани попадија некада је важнији и од оног званично најважнијег људског фактора званог владика.

Је штоно кажу црквењаци кад диване међусобом : " Владика би хтео и поп би мого , ал попадија не даде!"

Тако многи послови у цркви пропадају или се успешно завршавају управо захваљујући овом фактору.

Један део попова је стога сматрао да је најлакша варијанта искључити попадију из цркве, те онда њихове попадије нити долазе у цркву нити се Богу моле, него само седе кућама клевећу парохијане и гоје се.

О тијем искљученим попадијама ја овом приликом не би говорио, јер је млого тога писано и говорено, али о онијем укљученијем бих мало диванио ако немате ништа против.

Дакле као што рекох обавеза сваког црквењака када дође нови попа на парокију јесте да се допадне попадији. Не мора то бити неко класично шлихтарско понашање, мада ни оно понекад не треба бити искључено. Довољно је понашати се са уважавањем и понекад рећи по коју реч хвале на рачун попа у присуству попадије или пак на рачун саме попадије. Лукавост црквењака би била и у томе да покаже одређену дозу сажаљивости према тешком положају попадија у савременом безбожном и секуларном друштву де ништа није светиња па ни попадија са попом заједно.

90423-crkva.JPG

Е тако ја као сваки прави и паметни црквењак добро стојим са попадијама, јер знам одакле ветар дува.

Но ни нашим попадијама без обзира на сву моју намћорасту и лукаву природу није баш увек лако.

Док попа иде по селу и свети водице попадија је често та која најављује водице на телефон. Она је та која прави просфору. Она је та која подиже децу и бави се кућном економијом јербо попа нема каде. И на крају она је та којој парохијани много чешће и много искреније поверавају своје најтајније тајне.

И тако док седим код попе у кући и чекам да се он врати из епархије од владике , са нестрпљењем какве ће вести донети, пијем кафу са попадијом. Отићи код владике увек је ризико и никад не знаш да ли ће владика критиковати или похвалити попу. Знате и попови су људи па и међу њима има суревњивих а та суревњивост често уме да пређе у завист па и пакост. Те кад попа оде код владике никад не зна да ли га је неким поводом из неког разлога неки од његових колега тужибабио за нешто. Те попа мора бити вазда спреман , а одлазак у епархију је ондак за попу као одлазак на суд. Па сад, на том суду може испасти праведник, а може испасти и велики грешник. Све је то лутрија, мада и од самог попе доста зависи.

Док ми тако чекамо телефон непрестано зврца. Те зове колега други попа да види шта је било код владике. Те зове неки комшија као наводно баш сад му нешто итно треба попа. Те зове неки даљи рођак кога попа помаже док он у великом граду студира, наводно да пита за здравље. Сви нешто зову изокола питају а нико не сме да пита оно што га заиста занима, а то је : јел дошо попа и шта је било.

Поред тих позива , јављају се и парохијске снаше , које би да се исповеде , па онда даве попадију по пола сата својим страшним хришћанским недоумицама.

Попадија седа за сто поново , па поново скаче на телефон, па се поново враћа, па се нервира.

-Ево сад ме ова зове , а то јој је стоти пут да пита за благослов да пије више од две кафе у току поста , каже нервозна је и неможе да се суздржи.

- А ко јој је реко да пије мање кафе? -Питам ја попадију.

- Та нико јој то није казо , сама је увртила у главу , и тако сваки дан зове и пита за ту кафу, ја просто не знам шта више да јој кажем. Ако кажем да пије више , онда она запомаже како се боји да ће се острастити, ако јој кажем немој ни да пијеш , онда она мени каже лако је теби ти си попадија, па можеш да се исповедиш и у по ноћи.

- Па ништа попадијо ти кад јој чујеш глас прекини везу.

- Ију па то не смем никако, онда ће одма дотрчати до цркве да се жали попи како сам ја безобразна, једаред јој је ћерка спустила слушалицу, шта зна дете, и она је одма дошла да објасни попи како му је жена безобразна.

- Е та не зна човек шта би со тим нашим народом, здраво је болестан, ма за све је крива ова криза...

И онда мало поћутимо. Али телефон опет зврцка. Попадија се опет јавља, опет слична или иста питања, она одговара колико зна и уме, опет се нервира и све тако у круг.

- Знаш црквењак кад смо били на оној другој парокији, а онај тамо црквењак је био баш неки намћор.

- Који јел Пера?

- Ма да тај.

- А знам ја Перу. Није он лош човек али ето од како му је жена умрла не трезни се.

- Е па јесте , никад није био трезан. И тако кад смо ми тек дошли тамо , он зове у пола 6 изјутра један дан . Ја се јавим а он каже " Овди је црквењак итно ми треба господин попа , знате госпоја, мени је баба сад умрла , овог момента."

- Е свашта и у пола 6 зове да каже да му је баба умрла тог момента?

- Па да. А ја му на то кажем: " А јел ,тa реците ми, јел се сад њој негде жури кад нас зовете овако рано?". И од тад нас је Пера замрзео, тј. мене, никад није хтео да уђе у кућу а камоли да попије кафу самном.

- Ето, има свакавих људи. А како вам је било на претходној парокији. Мислим каки су људи били у цркви и у селу ?

- Та шта да ти кажем мој црквењак. Кад смо тек дошли , на првој литургији био намесник служио са мужем. Кад се служба завршила стојим ја са децом у порти храма и упознајем се са народом. У том ми прилази један декица од 70-ак година и пита ме:" Та госпоја, да ја вас нешто приупитам, ако смем?" . Кажем му ја нека пита слободно, а он ће ти: " Та госпоја, да нисте Ви можда, да извинете босанчерос?!"

- Ето ти. Матор човек а такав простак. А тако је то кад дођеш на нову парокију, ти никад не знаш ко је ту нормалан а ко будала.

- Па да, једном тако, па било је то месец дана по доласку тамо. Негде између Божића и св.Василија, муж овако исто отишо код владике, па је и преспавао у граду код своје родбине.Тако да сам ја била сама са своје 3 мале деце. У 6 и 20 лупа ми неко на врата ко суманут. Ја сва буновна и уплашена узмем држало од лопате, па сад реко ако нас нападне макар да се браним нечим, и станем поред врата али их не отварам, питам :" Ко је ?". Кад са друге стране дере се човек:" САВА, ХАХАХА, СВЕТИ САВА!!" . "Молим?!" викнем ја, а он : " Хахаха, ја дошо да купим свећу да имам за славу" Тад тек отворим и одем до храма да дам господину свећу, ал нисам могла да издржим и упитам га:" Реците ми господине је ли Вама данас слава? Који је данас празник ?" - " Ma није, моја слава је свети Симеун, него ја се јутрос сетио а пошто радња ради од 6, мислио сам да и теби тад почиње радно време." одговори ми он.

- Е па да, тако и овде мисле да је поп увеку Цркви од ујутро до увече, а неки мисле и ноћом да је туј.

- А жене ми се увек исповедају, чим чују да сам попадија имају неку неодољиву жељу да ми причају своје проблеме. Неће код попа него се мени јадају. Тако јуче кад сам била на фризури упознам једну и после фризера она иде као исто мојим путем те успут поче да ми прича: "Ту сам ја из суседног села, овде долазим на фризуру већ годинама, нико боље не намести фризуру кад идем на свадбу него ова наша Милка. Знаш, попадија ја сам преварила свог мужа. И сад то мене једе, ноћу сањам како је он сазнао. И гризе ме савест и јако ми је тешко. Ја њега јако волим"."Па признај му то све. Ако га волиш, реци му" кажем ја њој. " А не, не, не долази у обзир. Нема шансе. Оставиће ме. Нећу. Знаш нисам ја хтела да га преварим, али имам јако злу свекрву. Једноставно сам морала." објасни она све мени и наведе "разлог". " Па ти иди онда у храм, па се исповеди код свештеника. Можда ће ти бити лакше, мада ја мислим да треба да кажеш мужу." рекох јој.

"Јуу, ју, ма де код попа, они се друже. Одма ће му рећи" одговори ми она. И ту сам ја њој још пола сата цртала о светој тајни исповести, и да је то тајна и да свештеници не смеју никоме да открију и причају и да немора баш у свом селу да се исповеди ако јој је то проблем. Али све џаба, она тера своје. Те ми на крају рече: " Слушај имам ја једну идеју. Да ја теби све лепо испричам, а могу и да ти напишем и ти се онда исповеди код свог мужа место мене. Немој ништа бринути, платићу ти."

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од uomo del Ve.Te.,
      Цар Путин званично/официјално објавио да је Русиjа регистровала првa вакцину у свету протви Covid 19 ....
      ...вакцинација није обавезна....једна од Путнови ћерки је вакцинисана.... и на Западу раде на вакцини.... највећи проблем су side effects, ово Руси као и Запад исто потврђују.....
       
       
       
       
    • Од JESSY,
      ovog leta , moj apsolutni favorit je
       

       
      na žalost , sada ne mogu da ga jedem....
      posne sladolede (tj.vodene) ne volim, iako oni možda bolje osvežavaju...
      da li vi jedete posne sladolede...?
    • Од Дијана.,
      Ima potrebe i za ovakvom ultra-ozbiljnom neozbiljnom temom. Nadasve vaspitno-dušekorisnom!
      Udrimo po sujeti i gordosti!   
      PINNED           
      Почећу ја:
      a inače

      (kradem jer je odlično  )
    • Од александар живаљев,
      Извор:http://www.eparhija-backa.rs/sr/novosti/u-bacu-proslavlen-patron-eparhije-backe  
      У БАЧУ ПРОСЛАВЉЕН ПАТРОН ЕПАРХИЈЕ БАЧКЕ
         
       
      У древном граду Бачу по којем је регија Бачка добила име, прослављен је литургијски спомен Чуда које је Свети архистратиг Михаило учинио у граду Хони (Колоси), у Фригији.
      Заједничка молитва све пуноте наше Епархије, 19. септембра 2017. године, служена је у храму светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова. Светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан, уз саслужење Преосвећене господе Епископа: банатског Никанора, бачког Иринеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована и умировљеног Филарета, архимандрита Исихија, настојатеља Светоархангелске обитељи, свештенства наше и других епархија Српске Православне Цркве.
      После прочитаног одељка из светог Јеванђеља, присутнима се обратио Владика Никанор, честитавши Патрон домаћину, Епископу Иринеју, монаштву, свештенству и верном народу свих парохија Епархије бачке. Свето Писмо нам говори о многим примерима где су свети анђели Божји учествовали у домостроју спасења рода људског. Свети анђели су, саопштавајући вољу Божју, ослобађали нас од онога што је најопасније за човека, од греха, навео је Епископ банатски. Истакавши да нема веће радости за Бога него кад љубав и благодат подели са народом Његовим, Владика је казао да се зато морамо потрудити да будемо са Богом, у Царству Божјем. Нарочито данас, када народ у Србији и у целом свету трпи искушења која је могуће победити једино молитвом. Ми, браћо и сестре, да учинимо оно што можемо и колико можемо, а све остало што нам буде требало и ако нам буде требало, надоместиће Бог, поручио је Епископ Никанор на сабрању у Бачу. 
      По завршетку евхаристијског славља, присутнима се обратио и Владика Иринеј, поздравивши све Архијереје, захваливши им што су дошли да учествују у прослави, и честитајући славу својој браћи и саслужитељима свештеницима, ђаконима и целокупном народу Божјем у Епархији бачкој.
      Сви ми и ви као верници, као народ Божји, јесмо саслужитељи једни са другима, али и много више од тога ˗ саслужитељи једином и вечном Првосвештенику Цркве, Господу Христу, Богочовеку. Нико ту није пасивни посматрач или потрошач нечега што му се са стране даје, а у чему он није учествовао. Сви заједно смо једно тело, богочовечанско тело Христово, једна душа коју оживљава Дух Свети, који и установљује читаво устројство Цркве на земљи, и један Дом Оца Небескога у којем смо сви деца Божја, а међусобно браћа и сестре, рекао је Епископ Иринеј, нагласивши да свако има свој дар, своје дужности и своје место у Цркви.
      Владика је позвао да увек активно и одговорно учествујемо у животу Цркве, да свугде и у свакој прилици сведочимо своју веру, која је данас изложена клеветама, нападима и другим искушењима. Ако имамо љубав према Богу и искрену веру у Господа, и ако једни друге доживљавамо као живе удове једног, недељивог Тела, онда никаква искушења и олујни ветрови споља, нити икаква напаст изнутра, не може нас поколебати, поручио је Епископ бачки Иринеј.
      Владика је поменуо и трагични догађај у селу Вајска, у општини Бач, где је троје малолетне деце страдало у пожару, и позвао све који су у прилици, да преживелима из те породице помогну како молитвено, тако и на делу.
      На дан прославе Патрона Епархије бачке, господину Мирку Новковићу, црквењаку из Руменке, уручено је високо одликовање – орден Светога Саве трећег степена, за животом показану љубав према светој Цркви, истрајно сведочење Христа, као и за вишедеценијско ревносно обављање црквењачке службе при храму Божјем.
      Данашњу молитвену радост одржану у Бачу увеличао је својим појањем хор Свети Јован Дамаскин, предвођен јерођаконом Јеротејем, сабратом манастира Светих архангела у Ковиљу.
      Оваквим саборовањем Архијереја, свештенства и вернога народа, свети архангел Михаило – заступник наше епархије пред Богом, прославља се, у овај дан, од 1971. године.
      ФОТО АЛБУМ

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      У БАЧУ ПРОСЛАВЉЕН ПАТРОН ЕПАРХИЈЕ БАЧКЕ
         
       
      У древном граду Бачу по којем је регија Бачка добила име, прослављен је литургијски спомен Чуда које је Свети архистратиг Михаило учинио у граду Хони (Колоси), у Фригији.
      Заједничка молитва све пуноте наше Епархије, 19. септембра 2017. године, служена је у храму светог апостола и јеванђелиста Јована Богослова. Светом архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан, уз саслужење Преосвећене господе Епископа: банатског Никанора, бачког Иринеја, врањског Пахомија, шумадијског Јована и умировљеног Филарета, архимандрита Исихија, настојатеља Светоархангелске обитељи, свештенства наше и других епархија Српске Православне Цркве.
      После прочитаног одељка из светог Јеванђеља, присутнима се обратио Владика Никанор, честитавши Патрон домаћину, Епископу Иринеју, монаштву, свештенству и верном народу свих парохија Епархије бачке. Свето Писмо нам говори о многим примерима где су свети анђели Божји учествовали у домостроју спасења рода људског. Свети анђели су, саопштавајући вољу Божју, ослобађали нас од онога што је најопасније за човека, од греха, навео је Епископ банатски. Истакавши да нема веће радости за Бога него кад љубав и благодат подели са народом Његовим, Владика је казао да се зато морамо потрудити да будемо са Богом, у Царству Божјем. Нарочито данас, када народ у Србији и у целом свету трпи искушења која је могуће победити једино молитвом. Ми, браћо и сестре, да учинимо оно што можемо и колико можемо, а све остало што нам буде требало и ако нам буде требало, надоместиће Бог, поручио је Епископ Никанор на сабрању у Бачу. 
      По завршетку евхаристијског славља, присутнима се обратио и Владика Иринеј, поздравивши све Архијереје, захваливши им што су дошли да учествују у прослави, и честитајући славу својој браћи и саслужитељима свештеницима, ђаконима и целокупном народу Божјем у Епархији бачкој.
      Сви ми и ви као верници, као народ Божји, јесмо саслужитељи једни са другима, али и много више од тога ˗ саслужитељи једином и вечном Првосвештенику Цркве, Господу Христу, Богочовеку. Нико ту није пасивни посматрач или потрошач нечега што му се са стране даје, а у чему он није учествовао. Сви заједно смо једно тело, богочовечанско тело Христово, једна душа коју оживљава Дух Свети, који и установљује читаво устројство Цркве на земљи, и један Дом Оца Небескога у којем смо сви деца Божја, а међусобно браћа и сестре, рекао је Епископ Иринеј, нагласивши да свако има свој дар, своје дужности и своје место у Цркви.
      Владика је позвао да увек активно и одговорно учествујемо у животу Цркве, да свугде и у свакој прилици сведочимо своју веру, која је данас изложена клеветама, нападима и другим искушењима. Ако имамо љубав према Богу и искрену веру у Господа, и ако једни друге доживљавамо као живе удове једног, недељивог Тела, онда никаква искушења и олујни ветрови споља, нити икаква напаст изнутра, не може нас поколебати, поручио је Епископ бачки Иринеј.
      Владика је поменуо и трагични догађај у селу Вајска, у општини Бач, где је троје малолетне деце страдало у пожару, и позвао све који су у прилици, да преживелима из те породице помогну како молитвено, тако и на делу.
      На дан прославе Патрона Епархије бачке, господину Мирку Новковићу, црквењаку из Руменке, уручено је високо одликовање – орден Светога Саве трећег степена, за животом показану љубав према светој Цркви, истрајно сведочење Христа, као и за вишедеценијско ревносно обављање црквењачке службе при храму Божјем.
      Данашњу молитвену радост одржану у Бачу увеличао је својим појањем хор Свети Јован Дамаскин, предвођен јерођаконом Јеротејем, сабратом манастира Светих архангела у Ковиљу.
      Оваквим саборовањем Архијереја, свештенства и вернога народа, свети архангел Михаило – заступник наше епархије пред Богом, прославља се, у овај дан, од 1971. године.
      ФОТО АЛБУМ
×
×
  • Креирај ново...